Anica Savić – Rebac: Marginalizovana intelektualka koja je zadužila našu kulturu

Ona je još kao devojčica počela da objavljuje prevode i svoju poeziju, a njene prve pesme pažljivo je pregledao Laza Kostić. Bila je jedna od najobrazovanijih Srpkinja u 20. veku, doktor klasične filologije i autorka i filozofskih, estetičkih, poetičkih i kritičkih radova koje stručnjaci ocenjuju kao izvanredne. Tomas Man se u jednom od svojih romana oslonio na njen tekst, francuski antropolog Deni Sora je, posle čitanja njenog pisma Rebeki Vest, rekao:

“Ako odavde do Kine ima dvadeset osoba kao što je ova žena, naša civilizacija neće propasti”.

Ipak, Anica Savić-Rebac od svojih sunarodnika nije dobijala podršku i hvale kakve je zasluživala.

Anica Savić-Rebac (1892 – 1953), pesnikinja, prevodilac, esejista, filozof i vrhunski poznavalac starogrčke i rimske književnosti i kulture, kao i engleskog romantizma, svrstava se uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević u najobrazovanije Srpkinje 20. veka. Iza nje je ostao obiman i raznovrstan opus u kome se, idejnom smelošću i erudicijom, posebno ističu studije vezane za razdoblje antike. Ta žena je u Brankovom kolu s nepunih 13 godina objavila prevod jednog odlomka iz Bajronovog Manfreda, u 14-oj počela da objavljuje svoje pesme i prevode Šelijeve poezije, a u 17-oj se oglasila prvim esejem. Njim je, kao i prevođenjem Emila Verharena, upoznala našu publiku sa ovim belgijskim liričarem, ali je to i programski tekst u kome se ona pre Miloša Crnjanskog opredelila za slobodan stih. Kada je napunila 18, već je bila “ime” u književnom svetu.

Kao “čudo od deteta”, oduševljavala je sugrađane. Njen prijatelj iz mladosti, književni kritičar Milan Kašanin je kasnije zabeležio:

”Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i o njenoj inteligenciji – o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom, i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi”.

“Čudom” ju je zvao i slikar Uroš Predić, ali je bio i zabrinut za Aničinu budućnost. Znao je da se u patrijarhalnoj sredini na talentovane dame s jakim ambicijama ne gleda blagonaklono, pa je u jednom pismu savetovao njenom ocu da malo suspregne aktivnost te živahne devojčice. Međutim, prateći i dalje njen rad, posle nekog vremena mu je poručio da će se njom ponositi “sve srpstvo”, i da se nada da će joj se diviti “i van srpstva” kada njen razvijen intelekt i živu maštu upotpune osećaji, bliži dodir sa životom, poznavanje ljudi. Poželeo joj je da ljude “pozna sa najbolje strane”.

Uvažena među evropskom i svetskom elitom, a bez priznanja u sopstvenoj zemlji

Ona je zaista uživala ogromno poštovanje “van srpstva”, ali se Predićevo predviđanje o ponosu koji će buditi kod sunarodnika nije obistinilo. Raspoloženje prema njoj se u široj javnosti promenilo pošto se vratila sa studija iz Beča – još učenija, veoma samosvesna, temperamentna i oštra, sa ekskluzivnim shvatanjima i bez imalo želje da bilo kome podilazi. Nekadašnja novosadska miljenica sve više postaje predmet ogovaranja i intriga. A mnogi domaći intelektualci u koje je imala poverenja, pokazali su u tom ili nekom drugom periodu svoju najgoru stranu kada je ona bila u pitanju. Neki, po svoj prilici zato što su u njoj videli konkurenciju, neki zbog povređene sujete, neki zbog nedostatka razumevanja za taj tip žene i život koji je vodila, ali najveći broj njih zapravo nije imao dovoljno znanja ili istančanosti da bi shvatio ono što je pisala. Ispostavilo se da je Jovan Dučić bio bolji prorok od poznatog slikara jer joj je, pročitavši njenu doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija, poslao pismo u kome stoji:

”Vašu će knjigu prećutati u našoj kritici, ali samo zato što ne znam ko bi umeo da o njoj kaže pravu reč”.

Ovo originalno naučno i filozofsko delo, štampano 1932, zbilja je prećutano kada se pojavilo, dugo nije ni pominjano kao važno, i ponovo je objavljeno tek 1984.

A Tomas Man, koga je Anica prevodila i s kojim se dopisivala, upotrebio je u poslednjem romanu tetralogije Josif i njegova braća upravo deo iz te njene studije. Reč je o tekstu Kallistos, u kome ona govori o povezanosti svetlosti, lepote, ljubavi i saznanja. Ljiljana Vuletić, autorka do sada najpotpunije Aničine biografije, potcrtava da ona nijednom nije spomenula da se Man oslonio na ovaj tekst koji je objavila u časopisu Wiener Studien i verovatno mu poslala separat da bi nastavili diskusiju o reči “lep”. Za nju je to bio najnormalniji oblik komunikacije među ličnostima sličnih sklonosti.

Uostalom, ona je i Njegošev filozofsko-religiozni spev Luča mikrokozma za šest meseci prevela na nemački, samo da bi oko porekla predstava u njemu mogla da se konsultuje s Hansom Lajzegangom, piscem Gnose. Istu upornost i naučničku temeljitost pokazivala je i dok je bila zaokupljena nekim drugim temama.

Čuvena britanska novinarka, književnica i feministkinja Rebeka Vest posvetila je Anici i njenom mužu Hasanu Repcu jedno poglavlje svog putopisa Crno jagnje i sivi soko, jer je njih i ljude nalik na ovaj par doživljavala kao stubove civilizacije. Dala im je druga imena: Milica i Mehmed, a pohvalama na račun naše pesnikinje i naučnice pridružila i onu koju je izrekao francuski publicista i antropolog Deni Sora:

“Jednom sam pokazala Deniju Sorau, kojeg smatram izuzetno mudrim čovekom, pismo koje sam primila od Milice. ´Kao što vidim, ona piše iz Skoplja´, reče on. ´Zaista, u mnogo smo boljoj situaciji nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima dvadeset osoba kao što je ova žena, naša civilizacija neće propasti´”.

Verharen, Man, Lajzegang, Rebeka Vest, Sora, bečki filolog Ludvig Radermaher i Geršom Šolem, proslavljeni proučavalac kabale, samo su neki od pripadnika evropske i svetske intelektualne elite s kojima je Anica održavala živu prepisku i koji su o njoj imali sjajno mišljenje.

Nažalost, u svojoj zemlji, dok je bila živa, nije dobila priznanja koja je zaslužila. Čak je jedva, i to u 54-oj godini, postala vanredni profesor na Grupi za klasičnu filologiju beogradskog Filozofskog fakulteta. Za redovnog profesora nikada nije izabrana, mada su studenti i mladi asistenti bili očarani njenim znanjima iz različitih oblasti, navođenjem stihova na svim evropskim jezicima, spremnošću da im pomogne.

Anicu je pratilo nerazumevanje okoline i zbog braka s Hasanom, Srbinom muslimanske vere. Njima dvoma se, izgleda, nije praštalo ni to što su bili jako privrženi jedno drugom i, prema svedočenju prijatelja, delovali kao da su se tek zavoleli i onda kada su već decenijama živeli zajedno. Dva meseca posle muževljeve smrti Anica se ubila.

“Nijedno samoubistvo, pa ni ono pesnika Branka Miljkovića, nije privuklo toliku pažnju kulturne javnosti”,

konstatovala je Ljiljana Vuletić. Ali o poslednjem činu ove neverovatno svestrane žene ovde će biti više reči tek posle iznošenja još nekih podataka o njenom životu i onom čime je obogatila naše duhovno nasleđe.

Rasla uz velikane srpske kulture, kasnije se o nju ogrešili Crnjanski, Kašanin, Milan Budimir, Miloš Đurić…

Anica je došla na svet 4. oktobra 1892. u Novom Sadu, u imućnoj porodici Milana Savića i Julijane, rođene Davidovac. Kao jedinica, odrastala je okružena izuzetnom ljubavlju i brigom za ono vreme već “starijih” roditelja. I imala je još jednu privilegiju – njen otac je bio ugledni književnik i prevodilac, urednik Letopisa Matice srpske i Matičin sekretar, pa je ona, pored Uroša Predića, u svom domu odmalena viđala i Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja i druge značajne srpske umetnike i kulturne radnike s kraja 19. i početka 20. veka. Svi su oni uticali na njen razvoj, svima je bila ljubimica, a pre svega Lazi Kostiću, koji je na marginama njene sveske s neobjavljenim književnim prvencima upisivao primedbe i tako je učio da bolje piše.

Divljenje prema Heladi usadio joj je otac. On se i na druge načine trudio da njeno obrazovanje premaši uobičajene okvire. Osnovnu i višu devojačku školu završila je u rodnom gradu, a u njemu je 1909. i maturirala u Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji, kao privatna učenica i jedina devojka u generaciji. Savići se 1910. sele u Beč, gde ona studira klasičnu filologiju kod cenjenog profesora Radermahera, gleda pozorišne komade u režiji Maksa Rajnharta i nastupe ruskog baleta, ide na koncerte i izložbe, obilazi galerije i muzeje… Apsolvirala je školske 1913/1914. godine, i početkom Prvog svetskog rata se s roditeljima vratila u Novi Sad. Studije je okončala na Filozofskom fakultetu u Beogradu juna 1920.

Od kraja rata do 1921, živela je između Srpske Atine i Beograda. Tih godina se zbližila s Kašaninom, s kojim je započela dopisivanje kada je otišao u Pariz, i kretala se u krugovima pisaca okupljenih oko avangardnog časopisa Dan. U njemu je književnu rubriku uređivao Miloš Crnjanski, a ona je bila jedan od prvih i stalnih saradnika. Često se sreću, i on povlači prilično ekstravagantan potez – u Lirici Itake njoj posvećuje provokativnu pesmu Reljef sa likom Danta. Poslao joj je i vrlo suptilno ljubavno pismo, za koje se uopšte nije znalo sve dok ga Ljiljana Vuletić nije pronašla i objavila u svojoj knjizi. Najslavniji predstavnik moderne u tom pismu iz 1919. izražava silno poštovanje za Anicu i njenu poeziju, ali takođe kaže:

”Radovao bih se kad bi mi dopustili da sa Vama sa Kalemegdana pogledam na daleke šume“. Sudeći po događajima koji su usledili, ona nije prihvatila pesnikovu ponudu. Naime, kada je 1920. rukopis zbirke Večeri na moru predala izdavaču Cvijanoviću, Crnjanski mu je napisao:

“Gđa Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati“.

Dodao je da to i Andrić misli, zamolivši na kraju svog prijatelja da cela stvar ostane među njima. Cvijanović je odbio Aničinu knjigu, i ona je izašla tek 1929, što je svakako promenilo njenu recepciju. Treba ipak pamtiti i to da je Crnjanski s naročitim pijetetom pisao o Anici posle njenog svojevoljnog odlaska u smrt. Nije poznato da li je žena kojoj se u mladosti udvarao ikad saznala za njegovo “izdajničko“ pismo. Ali izvesno je da je bila pogođena Kašaninovom kritikom Večeri na moru, objavljenom u Letopisu matice srpske. Od pojave te kritike, po kojoj u njenoj poeziji sve dolazi isključivo iz intelekta, izbegavala je svaku saradnju s njim.

U proleće 1921. Anica se udaje za Hasana, koji je važio za izrazito lepog, a uz to prosvećenog i progresivnog čoveka. Na Sorboni je diplomirao orijentalistiku, a pre toga bio komita i dobrovoljac u Balkanskim ratovima, i u Velikom ratu sa srpskom vojskom prešao Albaniju. Do 1930, oni žive u Beogradu, Hasan radi u Ministarstvu vera, Anica je profesorka latinskog u Trećoj ženskoj gimnaziji. Postaje član srpskog PEN kluba kao druga po redu među ženama, odmah iza Isidore Sekulić, i ulazi u prvi Upravni odbor Udruženja univerzitetski obrazovanih žena. Supružnici se 1930. zbog Hasanovog novog posla nastanjuju u Skoplju, i tu ostaju do izbijanja Drugog svetskog rata. Tada to dvoje antifašista beže u Srbiju, gde u ratu i prvim poratnim godinama prolaze kroz tešku oskudicu.

Skopsko razdoblje je za Anicu u stvaralačkom smislu bilo plodonosno, ali nije primljena za docenta na tamošnjem Filozofskom fakultetu iako je 1932. doktorirala u jugoslovenskoj prestonici i zadovoljavala sve uslove. U Skoplju je promenila čak šest zaposlenja po školama, dok je na fakultetu predavala honorarno.

Premeštanje iz jedne u drugu školu doživela je i u Srbiji posle rata. Nikome nije palo na pamet da joj ponudi neki viši položaj. Konačno, u oktobru 1946. postavljena je za vanrednog profesora Istorije rimske književnosti i latinskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na Univerzitet je stigla kao renomirana književnica bogate bibliografije, a ipak nije dočekana sa oduševljenjem. Postoje svedočanstva o tome da su se i znameniti Milan Budimir i Miloš Đurić, predavači na istoj katedri i njeni vršnjaci, prema njoj odnosili kao prema nekom ko je tu ušao na mala vrata. A dobro su znali šta je sve dotad uradila. Ali i pored toga što nije naišla na srdačan prijem kolega iz svoje generacije, kratka univerzitetska karijera joj je donela određenu satisfakciju i društveno uvažavanje. I njen ugled u svetu je tih godina dodatno porastao. Sve češće su je, kao istaknutog helenistu, zvali na međunarodne skupove.

Poštovaoci je čuvali i čuvaju od potpunog zaborava

Anica je stalno pisala, ali je u formi knjige objavila jedino doktorsku tezu i pesničku zbirku. Antička estetika i nauka o književnosti izašla je posthumno, 1955, u izdanju Kulture. Rukopis su za štampu priredili Aničini studenti Ljiljana Stanojević (docnije Crepajac) i Dušan Mirkov, koje je ona pred smrt zamolila da se prihvate ovog posla. Svi ostali tekstovi s njenim potpisom bili su rasuti po raznim publikacijama, ili sačuvani samo u rukopisu. Srećom, i neki drugi poštovaoci rada te umne i marljive žene potrudili su se da ono što je stvorila bude dostupno široj publici i da se ne zaboravi. Ali su od jednog do drugog štampanja ili ocenjivanja materijala koji je ostavila za sobom prolazile čitave decenije. Neki intelektualci su to protumačili kao posledicu namerne marginalizacije i potiskivanja Anice u zaborav, bilo iz lične zlobe, bilo zbog njenih izlaganja o antičkoj demokratiji i prikrivenih oštrica uperenih protiv vladajuće ideologije.

Predrag Vukadinović je 1966. od izvesnog broja njenih eseja sastavio knjigu Helenski vidici koju je, s njegovim predgovorom, izdala Srpska književna zadruga.

Decembra 1973, povodom 20-godišnjice Aničine smrti, o njoj se govorilo na svečanoj sednici Filološkog i Filozofskog fakulteta u Beogradu i na Kolarcu, a ta izlaganja su se 1974. našla na stranicama Priloga za književnost, jezik, istoriju i folklor.

Darinka Zličić, profesorka klasične filologije na Novosadskom univerzitetu, pokrenula je 80-ih godina objavljivanje Aničininih sabranih dela, i u saradnji s Književnom zajednicom Novog Sada, ali ulažući i sopstveni novac, uspela da od 1984. do 1988. u okviru ove edicije izda ukupno sedam knjiga. Uvodne reči i uvodne studije u njima napisali su Ljiljana Crepajac, Svetlana Slapšak, Aleksandar Petrović, Tomislav Bekić i Nada Popović-Perišić. Zbog Darinkine smrti, ovaj zahtevan poduhvat nije izveden do samog kraja – do čitalaca nisu stigle Istorija rimske književnosti, koja je postojala u vidu skripata, i Aničina dragocena korespondencija. Kako je interesovanje za nju oživelo, zahvaljujući izlaženju sabranih dela, Matica srpska je 1986. i 1987. organizovala naučne skupove posvećene njenom bavljenju antičkom estetikom i Njegošem, a zatim u svojim glasilima štampala izlaganja i diskusije koje su se na njima čule.

Ljiljana Vuletić je knjigu Život Anice Savić–Rebac objavila 2002, bez ičije pomoći. Naredne godine, Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković je profesorki odala počast, uključivši je u ciklus izložbi i predavanja Legende Beogradskog univerziteta. Ono što je tada kazano o njoj može se pročitati u zborniku istog naziva. U prvoj deceniji ovog veka pojavila se i monografija Tomislava Bekića Anica Savić–Rebac kao posrednik između srpske i nemačke kulture (Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2004).

Pre deset godina izašle su Najlepše pesme Anice Savić–Rebac u izboru Bratislava Milanovića (Ariadna, Beograd). A novo opsežno izdanje Aničinih filozofskih, estetičkih, poetičkih i kritičkih spisa pod naslovom Duh helenstva publikovao je 2015. Službeni glasnik. Priređivači ove knjige s više od 950 strana su Milo Lompar i Irina Deretić.

Pionirka u ispitivanju istorije ideja

Anica Savić-Rebac je bila istoričarka ideja, okarakterisana i kao erotozofkinja. Ona je verovala da celokupnu duhovnu delatnost pokreće nevelik broj ideja koje se kroz epohe neprestano obnavljaju, pa se i u govoru o književnim delima prvenstveno fokusirala na genezu i sudbinu nekog motiva ili ideje. Ispitivanje istorije ideja, i inače retko u našoj naučnoj literaturi, pre nje gotovo i nije postojalo.

Razume se, ova helenistkinja je nazvana erotozofkinjom zato što je istraživala i razvoj ideje erosa, odnosno ideje ljubavi. Predplatonska erotologija trebalo je da bude samo uvodni deo trilogije koja bi je preko literarnih izvora pratila od prvih nama znanih začetaka u orfičkoj teogoniji sve do jedinstva religijsko-filozofskog i ličnog erosa kod Dantea, i dalje, kod Spinoze i Getea. Ali spoljašnje okolnosti su sprečile ostvarivanje tog ambicioznog plana.

Naučnica se zaustavila na Erotologiji u kojoj je, analizirajući erosov put kroz sve dostupne tekstove, došla do prve prelomne tačke – Platona. Njegovo učenje o erosu kao glavnom posredniku između čulnog sveta i sveta ideja, kao vođi ka spoznaji sfere idealnog preko ideje lepog, obradila je u poslednjim godinama života, pišući Antičku estetiku i nauku o književnosti.

Deo svojih prvobitnih zamisli realizovala je i objavljivanjem kraćih studija Platonska i hrišćanska ljubav i Ljubav u filozofiji Spinozinoj. Prvom je pokazala da shvatanje ljubavi Svetog apostola Pavla iskazano u Poslanici Korinćanima (I, 13), njegova mistička ljubav koja je istovremeno najviše saznanje, vodi poreklo od platonsko-neoplatonske mistike, a drugom, da Spinozina doktrina o intelektualnoj ljubavi prema Bogu proističe iz antičke, srednjovekovne i renesansne tradicije.

Zanimljivo je da su kasniji kritičari Predplatonske erotologije uglavnom smatrali da je ona plod čiste spekulacije, dok je strogi Veselin Čajkanović, predsednik komisije pred kojom je Anica branila svoju disertaciju, hvalio argumentovanost njenih teza. Na ovo je 1984. ukazala Svetlana Slapšak, ističući da je u Erotologiji dosledno sprovedena strogost dokazivanja, da korišćeni dokazi obuhvataju praktično sve oblasti klasičnih nauka i da potvrđuju Aničinu antropološko-kontekstualnu opredeljenost. U novije vreme, to delo je, uz druge stručnjake, visoko ocenio Petar Milosavljević, rekavši da je od epohalnog značaja njegov nalaz da je Heraklitova dijalektika imala prethodnika u grčkoj mitološkoj misli.

Antička estetika, prema rečima Slapšakove, prva prava istorija ideja, takođe nije dovršena. Odlučivši da se ubije, Anica je žalila što njen možda najvažniji rad neće biti zaokružena celina, ali se nije pokolebala u svojoj nameri. Profesor Vojislav Đurić, koji je s njom bio u kontaktu do pred njenu smrt, pisao je da je, bar približno onako kako je želela, obradila vreme koje je prethodilo Platonu i samog Platona i bacila pogled na Aristotela. I da ova knjiga, u nizu asocijacija, obuhvata skoro sve predstavnike antičke estetike i nauke o književnosti, ali da to ni iz daleka nije ono što je Anica već bila spremna da kaže o njima, a naročito o Neoptolemu iz Pariona, Horaciju, piscu rasprave O uzvišenom i Plotinu. Đurić je mislio da se u nezavršenoj studiji najbolje drži partija o Platonu. Njenu posebnu vrednost naglašavali su u različitim prilikama i drugi eksperti za ovu tematiku. Između ostalog, pričali su o Aničinoj smeloj pretpostavci da iza Platonove osude umetnosti ne stoje samo socijalni i politički, već i psihološki razlozi, tačnije želja za osvetom zbog ograničenosti sopstvenog pesničkog dara. Kao i o tome da je samo ona zapazila vezu između dela Pikasa, Mondrijana i drugih apstraktnih slikara i shvatanja koje filozof iznosi u dijalogu Timaj, gde, pridavanjem esteskih kvaliteta geometrijski izgrađenom kosmosu, demijurgu daje ono što je odrekao ljudskim umetnicima – stvaranje po neposrednom uzoru ideja. Autorka je uočenu vezu označila kao “fenomenološku koincidenciju prvoga reda”. Hvaljeno je i poglavlje o Aristofanu. U njemu je predočila da atinska demokratija leži u osnovi svega što je izašlo iz pera ovog komediografa. A mnogi svetski teoretičari, sputani raznim vrstama cenzure, nisu se usudili ni da ga pomenu, ili nisu hteli da ga tako “čitaju”. I sam njen pokušaj da napiše istoriju antičke estetike okvalifikovan je kao hrabar, jer je načinjen uprkos uverenju Benedeta Kročea i njegovih sledbenika da nje u stvari i nema pošto ne postoje artikulisane teorije.

Anica je o poetikama pesnika pisala na osnovu njihove poezije, što je u kritici nedugo zatim postalo uobičajeno.

Vrsna esejistkinja i prevodilac, i pesnikinja koja je ušla u antologije

Baveći se antikom, ona je našoj kulturi dala trajan doprinos i esejima i studijama Helenski vidici, Mistička i tragična misao kod Grka, Pred prikaz Sofoklove Antigone, Antička demokratija i socijalni problemi, i Lucretiana, kao i prevodima Pindara i Lukrecijevog speva O prirodi stvari i predgovorom za ovo delo.

Njoj dugujemo i niz lucidnih tekstova o novovekovnim pesnicima kod kojih je prepoznala helenizam kao svesni stav duha ili u najdubljim slojevima poezije pronašla elemente velikih helenskih ideja. Njih je proučavala s najviše energije i strasti budući da je ostala zauvek opčinjena starom Heladom u kojoj su, po njenom ubeđenju, čovekove duhovne moći bile objedinjene. Tom središtu njenog esejističkog opusa pripadaju radovi o Geteu (Geteov helenizam), Šeliju (Šeli i univerzalni lirizam, Persi B. Šeli kao veliki pesnik socijalizma), Štefanu Georgeu (Štefan George), o Njegoševoj Luči mikrokozma koja ju je zaokupljala više od 20 godina (Pesnik i njegova pozicija, Njegoš i bogomilstvo, Njegoš, Kabala i Filon, Biblija i Enoh, Njegoš i Origen), i o Lazi Kostiću (Laza Kostić kao tumač poezije Zmajeve, O jednoj pesmi Laze Kostića). Nezavisno od svog mišljenja o Aničinoj veri da je mistička Helada ključ za reintegraciju čoveka i sveta, stručni komentatori su njene eseje o ovim pesnicima smestili u sam vrh onog što je kod nas o njima rečeno. Anicu su i neki Englezi ubrajali u najbolje poznavaoce Šelija, koga je ona proglasila najsjajnijim modernim liričarem i čije bi stihove zaneto recitovala čak i u kuhinji svojih prijatelja dok domaćica sprema ručak.

Izvrsnim se smatraju i njeni kritički spisi o Manu (Tomas Man i Začarani Breg, Tomas Man i problem umetnika, Tomas Man, nekoliko crta za portre, Tomas Man i problematika naših dana, O pedesetogodišnjici Budenbrokovih, Postanak jednog pesničkog dela). Manova dela su je zanimala kao prvoklasni umetnički izraz tragičnih unutrašnjih suprotnosti koje su karakteristične za moderno doba. Pisanjem o njemu unela je veliku novinu u međuratnu srpsku kritiku – služila se komparativnom metodom i redom pratila faze u njegovom stvaralaštvu. Anica je i prevela Manove novele Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji.

Pisala je i o Klajstu, Hajneu, Voltu Vitmanu, Milici Stojadinović Srpkinji, Zmaju, Milutinu Bojiću, Svetozaru Ćoroviću, Jovanu Dučiću…

A pored Pindara, Lukrecija, Bajrona, Šelija, Verharena i Mana, prevodila je i Miltona (odlomak iz Izgubljenog raja), Brauninga, Kitsa, Getea (redakcija očevog prevoda Fausta), Munda (Minhauzen: njegova putovanja i pustolovine), Petersena (Veliki podvizi Tila Ojlenšpigela), Silija Pridoma… Njen rad na ovom polju je uglavnom ocenjivan kao odličan, ali čini se da je zaljubljenike u književnost i filologe najviše zadivila prepevima Šelija, Kitsa, Pindara i Lukrecija.

Luču mikrokozma nije prevela samo na nemački, nego i na engleski jezik. Nemački prevod, za Lajzeganga zadivljujući, nikada nije objavljen u inostranstvu, ali je engleski, zajedno s dužom uvodnom studijom, izašao 1957. u američkom časopisu Harvard Slavic Studies. Za njegovo objavljivanje u Americi zalagao se i čuveni teoretičar književnosti Rene Velek. Vladislava Felbabov, profesorka Odseka za anglistiku na novosadskom Filozofskom fakultetu, upoređivala ga je s prevodom štampanim u Novom svetu malo ranije, onim koji je srpska dijaspora naručila od slaviste Klarenska Meninga, i zaključila da Aničin zvuči bolje iako je Meningu engleski bio maternji jezik. Izvanrednim je nazvala i njen prevod partizanskih pesama na engleski, izdat kod nas 1952.

Aničina zbirka poezije Večeri na moru ostala je manje-više nezapažena od tadašnje književne kritike. Sigurno bi naišla na veći odjek da se pojavila na talasu posleratne moderne, a ne sa zakašnjenjem od desetak godina. Kašanin je bio jedan od njenih retkih kritičara, a on, kako je primetila Ljiljana Vuletić, nije umeo ili nije želeo da Anicu svrsta među najznačajnije predstavnike pesničke avangarde onog vremena. I pre toga mučena dilemom da li da se posveti umetnosti ili nauci, i obeshrabrena dešavanjima oko svoje jedine zbirke, ona je od njenog objavljivanja ređe pisala stihove. Ipak, upamćena je i kao pesnikinjinja. Pominje se u istorijama srpske književnosti, a ušla je i u neke od najcenjenijih antologija, poput one Miodraga Pavlovića iz 1973.

Najavljeno samoubistvo i lavina komentara

Kada je početkom 50-ih Hasan teško oboleo, Anica se ogorčeno borila da mu produži život, ali je i ponavljala pred prijateljima da neće živeti ni dan duže od njega. On je umro 4. avgusta 1953, a ona se, posle dva neuspela pokušaja, ubila 7. oktobra u svom stanu, pucajući sebi u srce. Pre toga je obavila sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom, sastavila testament, ispisala poruke prijateljima i nekima od njih poklonila predmete koji su joj puno značili. Ljudi s kojima je razgovarala tih poslednjih dana ubeđivali su je da odustane od ideje o samoubistvu makar da bi završila Antičku estetiku ili objavila Hasanove memoare, a ona im je citirala mislioce koji su opravdavali takav kraj. U svom oproštajnom pismu je rekla:

“Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času; ali baš zato ne želim da živim bedno… Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.”

Posle prvog pokušaja da sebi oduzme život, Anica je stigmatizovana u fakultetskoj sredini, Univerzitet je požurio da je penzioniše, počela su pakosna govorkanja. U salonima nekih istaknutih Beograđanki izgovarane su i ovakve rečenice:

“Ako je dala reč Hasanu da će se ubiti, onda je red da se lepo ubije”.

Ni komemorativna sednica održana 8. oktobra na Filozofskom fakultetu nije protekla bez podsmevanja i kikotanja. Izvršenje najavljenog samoubistva je, kao i sama najava, izazvalo lavinu komentara i tumačenja. Tada, a i kasnije, pojavljivali su se senzacionalistički napisi, u kojima se, recimo, tvrdilo da je vođena astrološkim proračunima digla ruku na sebe onda kada su zvezde obećavale njeno ponovno sjedinjavanje s pokojnim mužem. Čaršija je i njenu smrt spuštala u svoje blato. Crnjanski je najverovatnije pogodio metu kada je, kako se priča, kazao da je Aničina tragedija u tome što je verovala da bi u svetu bilo mnogo manje radosti bez Praksitelovog Hermesa, a živela je u Srbiji u kojoj devedeset posto intelektualaca nije ni čulo za ovog atinskog vajara.

Bilo je, naravno, i ozbiljnih i odmerenih nekrologa, tekstova i izjava. A u njima i interpretacija da je Anica samoubistvom imitirala antičke uzore. Ljiljana Vuletić je jedna od onih koji su podvukli da je ona uvek uzdizala ljubav i ličnu slobodu, i da ih je i svojom smrću afirmisala kao najviše vrednosti egzistencije.

Činjenica je da se skoro svako ko govori o Anici Savić-Rebac dotakne njenog samoubistva. Moguće je da je i ono doprinelo skretanju pažnje s pravih duhovnih podviga te izuzetne žene, i proticanju mnogo vremena između njihovih valjanih predstavljanja.

Snežana Prokić

Balkan Magazin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Anica Savić-Rebac, Književnost, Srpska književnost