Bombone – Gospodin Miomir, stanar zgrade br. 9 u pametnom delu grada oivičenog neprobojnim zelenim pojasom, odlučio je da proslavu povodom unapređenja, zajedno sa suprugom, prijateljima i poslovnim partnerima provede na bazenima, koji su činili sastavni deo zgrade i uglavnom služili stanarima za rođendanska, a ređe kompanijska i slična okupljanja. U sklopu fitnes centra sa mini-teretanom, bazeni su predstavljali deo zajedničkih prostorija koje je svako, uz prethodnu najavu obezbeđenju, mogao da koristi besplatno.

Razloga za slavlje bilo je napretek. Miomir, čiji je uzor na početku karijere bio Džulijan Asanž, u međuvremenu je postao preduzetnik u oblasti pametnog građevinarstva. Tek što se preselio u novi apartman, poželeo je da okupi poslovne partnere na zabavi u čast svog napredovanja. Svega nekoliko dana po useljenju, međutim, zgrada je dobila novog vlasnika i situacija se izmenila. Arapska kompanija koja je postala većinski akcionar stambene polovine zgrade, uvela je, u skladu sa gradskim propisima, nova pravila korišćenja bazena, koja su pogodovala elitama.

Kako to da izvedem, pitao se posmatrajući sredovečni lik u ogledalu, dok je gladio proređenu, ali uredno podšišanu  bradu.

„Da li da pravim sendviče za tvoje partnere ili će na proslavu svako poneti svoju hranu“, dobacila je supruga iz dnevne sobe, gurajući kolut za plivanje u sportsku torbu.

„Nema potrebe, uzvratio je Miomir. Novi pravilnik o stanovanju ograničio je posete zajedničkim prostorijama samo na članove porodice, makete bliskih prijatelja, kolega i rođaka. Poseban deo bazena namenjen je veštačkoj inteligenciji.“

„Znači tako. Oni su sada dobili sva stanarska prava kao i mi…“

„Pa, moglo bi se reći. Proverićemo na licu mesta“, odgovorio je mrzovoljno, trudeći se da uvaži to nešto što se zvalo veštačka inteligencija i što je, u poslednje vreme, palilo i gasilo svetla u hodnicima i na stepeništu.

„Dobro. Shvatila sam da nam hrana ne treba. A bombone? Ipak?“

„E, njih ćemo poneti. Teško da bi moja proslava prošla bez ‘dopinga’. Pokupo bih negativnu karmu, a to nije dobro za biznis.“

Čim je izgovoro reč bombone, na Miomirovom sitnom koščatom licu zaigrao je osmeh. Jer, njegova porodica, nekoliko generacija unazad, bavila se bombondžijskim zanatom. Iako su još pre više od pola veka svi zanati bili zamenjeni isprva mašinskom, pa digitalnom proizvodnjom, već samo sećanje na njih, duboko u podsvesti, pobuđivalo je i radost i setu.

A bombona je, sudeći po teglama na policama porodične radnje ovekovečene na fotografijama, bilo raznih – od čokoladnih dražeja i pralina, preko smeđih bombica, sačinjenih od marcipana, s lešnicima ili ukrasnom višnjicom odozgo, pa tvrdih šećernih, u sjajnim papirićima na prugice, sve do želiranih voćnih, kao i mešavina koje su bile na pola puta između žvaka i bombona. Popularni gumeni medvedići nekada su imali i svoj međunarodni dan za okupljanje i druženje, prisećao se Miomir. Kada je prošlo vreme bombona, svet je postao manje šaren i veseo, a deca su našla nove zanimacije.

Ubrzo nakon iščezavanja bombona, iz pametnih gradova nestale su i klackalice, ljuljaške, tramboline i tobogani. Malobrojna dečica zatvarana su po kućama, osim u vreme propisanih šetnji, u ranim popodnevnim satima. Rečju, deca su postala nepoželjna, jer su bila neuredna i, pre svega, skupa za održavanje. Ko je baš čeznuo da se s njima prošeta i druži, mogao je da ih iznajmi na nekoliko sati, koliko su gradske vlasti dopuštale.

Miomirova supruga, budući da nije mogla da zatrudni, često ga je nagovarala da rentira bebe, kako bi se s njima poigrala. On je, pak, bio za druženje sa dečacima kojma je delio 3D bombone i pričao o fudbalu; iako nisu voleli ni jedno ni drugo, klincima je mnogo značilo da se tokom popodneva prošetaju po gradu. Divili su se dronovima, avionima koji poleću uspravno i brzim vozovima što su lebdeli nad zemljom. Iznajmljenoj deci strogo su zabranjivane posete bazenima, osim izuzetno, uz posebnu dozvolu gradonačelnika i trostruko veću cenu rente.

Prevencija privatnosti, kako u velikim kompanijama, tako i na svim javnim mestima, uključujući bazene, teretane i fitnes centre, predstavljala je novo pravilo života privilegovanih. Niko nije bio vlasnik svog tela, a ni slike o njemu. U naprednim stambenim četvrtima uglavnom su algoritmi sparivali informacije, tela i slike, a potom davali preporuke o zajedničkom izlasku, druženju ili životu udvoje; društvena okupljanja bila su retka – takoreći stvar prošlosti.

Gopodin Miomir prvi je stigao na bazen. Na njegovo iznenađenje, sve ležaljke bile su zauzete; preostalo je još nekoliko plastičnih stolica, kao rezervno rešenje za peškire i torbicu sa sočivima. Ubrzo je pristigla i supruga, pa su krenuli ka kabinama za presvlačenje. Usput su iz aparata nalili vodu u prozirne čaše i, ispivši po nekoliko gutljaja, progutali lek za dezinfekciju, koji su bili obavezni da konzumiraju na bazenu, kako za sobom ne bi ostavili prljavštinu i gljivice. Za tablete se pričalo da deluju i na upalne procese i probleme s varenjem, posebno kod dece. Ali na bazenu ih nije bilo. Kao ni odraslih. Istina, mnoga tela tiskala su se za šankom, u vodi, baškarila se na ležaljkama, trčala za ljubimcima odevenim u bade-mantiliće…

Sav taj šareniš trebalo je da dočara gužvu kao na pravim bazenima; ali, to je bilo za običan narod, što se kupao bez tableta, nebezbedno i na svoju odgovornost. Za personalizovano plivanje bila je dostupna i krivudava reka, sa raznobojnim kolutovima za decu i odrasle, što je neprekidno tekla kraj bazena, stvarajući iluziju da su ljudska bića tu negde, uz veliku vodu. Na putu ka svlačionicama, Miomirova supruga čvrsto je stezala svoj kolut, zamišljajući da zajedno s njim grli i dete. Bilo koje, samo da je živo.

Pošto su se presvukli i obuli papuče, krenuli su ka srednjem polukružnom bazenu. Unutra su se već uveliko brčkali avatari imućnijh građana; bili su tu i top menadžeri Miomirove kompanije, dok su manji čovekoliki botovi, u nepromočivim odelima, ubacivali loptu u koš na ivici drugog bazena. Odmah do njega nalazio se poluolimpijski objekat, s nekoliko nasmejanih maketa devojaka u vodi.

„Odlično si to smislio, dragi“, obratila mu se supruga iz poluokreta, furiozno ulećući u bazen.

„Pa, znaš da ne podnosim kolege. Bolje i roboti nego ona šačica hulja“, uzvratio je poželevši da je isprska i zagnjuri u vodu.

Nije bio siguran, dvoumio se. Da li bi potapanje supruge bio gest ljubavi ili mržnje? Slutio je da iskazivanje jakih osećanja na ovakvim mestima nije poželjno. Roboti bi se sigurno organizovali i krenuli u akciju „čišćenja“.

„Draga“, blago je povisio ton, „ako možeš da ponoviš taj pokret. Želeo bih da ga upamtim.“

Najbliži bot zumirao je negove usne. Miomir je, unoseći mu se u lice, dreknuo tako da ga i ostale mašine čuju. 

„ Heeej! Ovde se sve snima! Ali od toga, izgleda, nema neke koristi.“

A zatim se izvio u lastu, skočio u bazen i zaplivao među maketama, hologramima i avatarima, razgrćući svetlosne snopove. Kosa mu je bila mokra kao u deteta. Supruga je već uveliko uživala plivajući leđno; pravila je i male vodoskoke. Dve zaljubljene makete, muška i ženska, vežbale su akvabik. Jedan manji robot neumorno je ronio uzduž i popreko. Na suprotnom kraju, dijagonalno od nijh, hologramski trener podučavao je „neplivače“. U susednom bazenu, dva virtuelna vaterpolo tima zagrevala su se za početak utakmice. Sve je izgledalo kao na filmu. Stari kinematografski zapisi čuvali su autentične snimke nekadašnjeg života na bazenima. 

Protokol je nalagao da parovi bez dece u bazenima mogu da borave četrdesetak minuta; nakon toga voda se hladila, a makete su zamenjivane novim. Svako zadovoljstvo bilo je kontrolisano. Neki su ga čak smatrali suvišnim i opterećujućim – vremenom praznog hoda i ništavila. Samo su botovi, činilo se, beskrajno uživali.

Nedaleko od Miomira, upravo se ukazao jedan takav prizor. Mama robotica, u dugačkom bade-mantilu, brižno je frotirom brisala dete robota i na kraju ga svog umotala u palačinku. Neka posebna osećanja kao da su strujala između njih. Dete je nosilo papuče koje su mu bile za nekoliko brojeva veće, štrčeći, svojim zadnjim delom, naviše. Taj detalj bio je zaista neobičan. Botovi su u svakoj prilici težili savršenstvu; tako su i odgajali „potomstvo“. Miomir je posumnjao da je reč o pravom dečaku, dodeljenom robotici na čuvanje. Ako je to tačno, mališan je zasigurno patio, ma koliko saživot sa mašinama delovao udobno i sigurno. Verovao je da bi se i supruga s njim složila; bila je posebno osetljiva na decu…

Setio se da je u sportsku torbu koju je ponela njegova žena ubacio nekoliko bombona, za slučaj da im padne šećer. Iako je posedovanje slatkiša bilo kažnjivo, proslava, kao i njegova porodična prošlost, mogle su da ga opravdaju. Iskoristio je trenutak kada je mama-bot krenula ka šanku, prišao je, pogladio dečaka po kosi i pružio mu jednu, pa drugu bombonu. Detešce se osmehnulo…

Posle manje od pola minute, dva „čistača“ bacila su se na slavljenika, prelomivši ga napola. Voda u bazenu već se sasvim ohladila. 

za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  bombone, Divna Vuksanović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi