Bušido – Kodeks samuraja (II deo) – Opšte razmatranje –  Onaj koji bi hteo da bude ratnik, iznad svega bi trebalo da teži da u svakom trenutku ima na umu smrt, svakog dana i noći, od osvita novogodišnjeg jutra do sutona uoči naredne Nove godine.

Ukoliko u svakom trenutku mislite na smrt, uspećete i da budete odani i da ispunite porodične dužnosti. Takođe, uspećete da izbegnete bezbroj zala i nedaća, da budete fizički snažni i zdravi i doživite duboku starost. I, što je još bitnije, karakter će vam se poboljšati, a vrline uvećati.

Evo i zašto. Čitav ljudski život je poput večernje rose i jutarnjeg mraza, dakle nešto krajnje krhko i prolazno. A, ako ovo važi za živote običnih ljudi, koliko tek važi za život ratnika?

Ukoliko ljudi sebe teše mišlju da će dugo živeti, stvari mogu krenuti neželjenim tokom. Misleći da će čitavu večnost morati da rade svoj posao i brinu se o svojim roditeljima – oni mogu propustiti da ugode svojim poslodavcima, a onda i početi da se nepromišljeno ophode prema svojim roditeljima.

Ali, ako imate na umu da život koji je danas tu nije izvestan sutra, kada dobijete zadatak od pretpostavljenog, ili kada se starate o roditeljima, vi ćete imati osećaj da možda to činite poslednji put – i onda sigurno nećete propustiti priliku da budete do kraja revnosni i prema poslodavcu i prema roditeljima. Zbog toga kažem da ćete, ukoliko imate na umu smrt, istovremeno ispuniti dužnosti svog posla kao i porodičnu dužnost.

U svakom slučaju, kada zaboravite na smrt vi postajete nepažljivi i u svemu neobazrivi.Tada može da vam se desi da nekom kažete nešto uvredljivo i uletite u nepotrebnu prepirku. Možete se suprotstaviti nečemu preko čega biste s lakoćom mogli i da pređete, i tako upadnete u svađu.

Ili ćete možda lutati po mestima gde nemate šta da tražite pa ćete se, ne kloneći se gomile, slučajno sudariti sa nekim klipanom i tako upasti u neočekivanu gužvu. Možete izgubiti život, izneti svog poslodavca na loš glas, doneti nevolje svojim roditeljima i potomcima.

Svi ovi problemi proizilaze iz nepažnje, onda kada zaboravite da sve vreme držite smrt na umu.

Kada vam je smrt stalno na umu, dok govorite i dok odgovarate drugima, kao ratnik po zanimanju vi razumete težinu i značaj svake izgovorene reči, i ne upuštate se u uzaludne prepirke. Naravno da nećete odlaziti na sumnjiva meste čak i ako vas ljudi tamo pozivaju i zato je mogućnost da se nañete u neočekivanom i neprijatnom položaju za vas isključena. Zato tvrdim da ćete, ukoliko imate smrt na umu, izbeći bezbroj zala i nedaća.

Ljudi svih društvenih slojeva, viših ili nižih, neprekidno se prejedaju, previše piju, prepuštaju se prekomernim uživanjima, samo zato što zaboravljaju na smrt. To opterećuje njihove unutrašnje organe, tako da neki umiru veoma mladi, dok drugi oboljevaju ili postaju invalidi.

Kada vam je smrt stalno na umu, čak i kada ste mladi i zdravi, vi već znate kako da vodite računa o sebi. Tada se umereno hranite i pijete, izbegavate zavisnost od seksa i ponašate se mudro. Usled toga ste fizički krepki. Pošto ste zdravi, živećete dugo.

Međutim, ako polazite od pretpostavke da ćete dugo ostati na ovom svetu, javljaju vam se različite želje i vi postajete gramzivi. Želite ono što drugi imaju, vezujete se za sopstvene posede razvijajući narav račundžije.

Kada vam je smrt stalno na umu, samim tim i gramzivost prirodno slabi i, srazmerno tome, ne dolazi do pojave grabežljivosti i pohlepnih poriva. Zato kažem da vam se karakter oboljšava.

Ipak, pitanje je, kako imati smrt na umu?

Monaškoj disciplini možda i pristoji mirno sedenje sve vreme i iščekivanje smrti dvadeset četiri časa dnevno, kao što je slučaj sa monahom Šinkaijem o kome je Jošida No Kenko pisao svom delu “Tsurezuregusa”, ali to ne odgovara ciljevima ratničkog treninga.

Ako se suočite sa smrću na taj način, vi ćete zapostaviti odanost prema poslodavcu i porodične dužnosti prema roditeljima, a vaše profesionalne ratničke veštine će se razviti u pogrešnom pravcu. Takav pristup, dakle, neće biti ni od kakve pomoći.

Ideja je da i danju i noću izvršavate svoje javne i privatne obaveze, a da pritom, kad god imate makar malo slobodnog vremena i kada vam um nije zaokupljen drugim stvarima, mislite na smrt, pazeći da je ne smetnete s uma. Priča se da je veliki junak Kusunoki Masašige, obučavajući svoga sina Masajukija, govorio: “Uvek budi spreman na mogućnost smrti”.

Ovo treba da razumeju vitezovi-početnici.

Obrazovanje

Ratnici su po položaju u društvu iznad ostale tri kaste, te im tako njihovo znanje nalaže da budu upravitelji, pa zato moraju da uče i steknu široko razumevanje kako bi shvatili načela na osnovu kojih se dešavaju stvari.

Ali, isto tako, tokom ratova ratnici počinju da učestvuju u borbama već u uzrastu od petnaest ili šesnaest godina, obavljajući svoju dužnost kao vitezovi, tako da vežbaju borilačke veštine već od dvanaeste ili trinaeste godine.

Zato nemaju vremena za učenje, pa ostaju nepismeni.

Za vreme grañanskih ratova nije bilo ni jednog ratnika koji bi bio u stanju čak i da pronañe neku reč u rečniku. Tada to i nije bilo neophodno, a razlog za to nije bio njihova nemarnost ili to što im roditelji nisu pružali dobar odgoj, nego što je njihov neposredni zadatak bio da se usredsrede na vojne veštine.

Što se tiče ratnika roñenih u naše mirnodopsko doba, ne bih rekao da odobravam zanemarivanje ratnih veština, no budući da ne žive u svetu u kome neizostavno moraju da idu u borbu u dobu od petnaest ili šesnaest godina, smatram da bi takoñe trebalo da uče čitanje, pisanje i klasičnu književnost, i to već u uzrastu od sedam ili osam godina.

Potom, tek kad napune petnaest ili šesnaest godina, valja da dobiju poduku u streljaštvu, jahanju i ostalim vojnim veštinama. To treba da bude osnovni cilj obrazovanja dece ratnika u mirnim vremenima.

Nepismenost ratnika u vreme stalnih ratovanja ima opravdanja. U doba mira nema opravdanog razloga da ratnici budu nepismeni. Decu ne treba kriviti za to; radi se samo o nemaru i neodgovornosti roditelja. Konačno, to je zato što roditelji ne znaju šta znači ispravno voleti svoju decu.

Porodične dužnosti

Za ratnike je od suštinske važnosti da se valjano brinu o roditeljima. Ljudi koji ne vode računa o svojim roditeljima nisu dobri, čak i ako su izuzetno razboriti, rečiti i zgodni. Objasniću vam. Na putu ratnika, suština je da se sve radi počev od korena pa prema granama. Ako ne shvatate šta predstavlja koren a šra granu, nema načina da uvidite šta vam je dužnost. a onaj koji ne zna svoje dužnosti teško da se može nazvati ratnikom.

Shvatiti koren i grane znači razumeti da su naši roditelji korenovi naših tela, a da su naša tela grane krvi i mesa naših roditelja. Kada mi, koji smo grane, imamo želju da se dokažemo, to dovodi do toga da zanemarimo naše roditelje, koji su korenovi. To se dešava zato što ne uspevamo da razumemo šta predstavlja koren, a šta grane.

Sad, postoje dva načina kako možemo pravilno voditi računa o svojim roditeljima. Pretpostavimo da imamo roditelje blage naravi koji svoju decu podučavaju sa puno dobrote i nežnosti, nesebično ih izdržavaju, dobro ih ožene, a onda se povuku, ostavljajući ih dobro obezbeđene, sa odgovarajućim imanjem. Deca ovakvih roditelja ne smatraju da je zbog nečega hvale vredno, niti pak izuzetno, to što se valjano brinu o svojima.

Čak i kada se radi o nepoznatim ljudima, ukoliko se prema nama ponašaju blago i pomažu nam savetima ili materijalno, mi to ne zaboravljamo – ako su u nevolji, čak smo spremni da zapostavimo sopstvene potrebe zbog njih. I kako onda uopšte možemo da pomislimo da smo učinili dovoljno za svoje roditelje, ako imamo u vidu ogromnu ljubav koju u nam na sve moguće načine pružili. Zato kažem da uobičajene porodične dužnosti nisu ništa izuzetno.

Sad, pretpostavimo da imamo roditelje koji su svojeglavi, ćudljivi i svadljivi, koji zahtevaju da budu gazde u kući i odbijaju da prepuste drugom bilo šta, koji su nametljivi, bezobzirni, zahtevni i povrh svega se drugima žale kako su unesrećeni lošim postupanjem svojih sinova, čime štete ugledu svoje dece. Poštovati čak i ovako nerazumne roditelje, truditi se da ih razgalimo, žaliti ih što stare i propadaju, brinuti se o njima sa poštovanjem, bez imalo nemara – to je cilj savesne i predane dece.

Kada ratnik koji poseduje ovakav duh preuzme neki upraviteljski položaj u nečijoj službi, on razume zahteve odanosti i dužnosti. Kada njegov gazda napreduje, to je prirodna stvar, ali čak i ako se njegovom gazdi nešto neočekivano dogodi i on zapadne u svakakve nevolje, ratnik mu je i žestoko odan i ne napušta njegovu stranu čak ni kada broj saveznika spadne sa sto na deset, čak ni kada sa deset spadne na samo jednog; toliko je on postojano veran u boju da se ne obazire na sopstveni život.

Roditelji i poslodavci, dužnost i odanost – ovi pojmovi se razlikuju samo po imenu, ali u iskrenosti našeg srca nema razlike. Priča se da je jedan stari pisac rekao “Tražite odane ministre u domovima u kojima deca poštuju roditelje”. Nije moguće da neko ne poštuje svoje oditelje, a ipak bude veran svome poslodavcu. Ako je neko toliko nezreo da se nebrižljivo odnosi prema roditeljima u porodici, teško da će ga ljubaznost poslodavca, koji mu nije “ni rod ni pomozi bog”, do te mere dirnuti da mu bude do kraja odan.

Ako čovek koji u svome domu ne vodi računa o roditeljima dobije službu kod nekog vlastelina, on će pratiti poslodavčev završni obračun pa će, čim vidi makar i mali pad prihoda, promeniti svoj stav; u nevolji će pobeći ili postati izdajica. Bilo je takvih slučajeva u prošlosti i u sadašnjosti; to je nešto čega se treba stideti, nešto čega se treba čuvati.

Načela ratnika

U Zakoniku ratnika postoje dve vrste načela koje se dele u četiri podvrste ili četiri ravni.

Te dve vrste su uobičajena načela i vanredna načela. Uobičajena načela su načelo viteštva i načelo oružja.Vanredna načela obuhvataju vojna načela i borbena načela.

Načelo viteštva podrazumeva pranje ruku i nogu i kupanje ujutro i uveče, održavanje tela čistim, brijanje i češljanje kose svakog jutra, uobičajeno oblačenje prema godišnjem dobu i prilici, stalno nošenje lepeze za pojasom, da i ne spominjem dugi i kratki mač. Kada imate goste, ponašajte se prema njima uljudno, shodno njihovom položaju, izbegavajte prazne razgovore, čak i dok jedete činiju pirinča ili pijete šolju čaja, uvek pazite da ne budete aljkavi. Ako ste u javnoj službi, kada niste na dužnosti ne treba da lenstvujete; čitajte, vežbajte kaligrafiju, razmišljajte o drevnim pričama ili o zakonu drevnih ratnika. Bez obzira da li šetate, stojite, sedite ili ste opušteno zavaljeni, ponašajte se i držite kao uzor istinskog ratnika.

Načelo oružja nalaže da se prvo nauči mačevanje, zatim baratanje kopljem, jahanje, streljaštvo, pucanje u metu i sve ostale ratničke veštine. Dužni ste da učite, vežbate i ovladate ratničkim veštinama, da biste uvek bili spremni da ih primenite.

Kada savladate ove dve ravni, načelo viteštva i načelo oružja, neće vam nedostajati ništa u pogledu uobičajenih načela. U očima običnih ljudi izgledaćete kao dobar ratnik, dostojan svog zanimanja. Međutim, ratnici su u biti ljudi koji deluju u vanrednim okolnostima. Kada dođe do građanskih nemira, ratnici na kratko ostavljaju po strani svoje viteške manire, prelaze na vojni rečnik sa svojim nadređenima, drugovima i potčinjenima, skidaju građansko odelo i oblače uniformu, uzimaju oružje i kreću ka neprijateljskoj teritoriji.

Postoje mnogi načini i oblici izvoñenja ovih postupaka, a zajednički naziv im je vojna načela. Neophodno je da se znaju.

Sledeća su borbena načela. Kada se sukobe vaši neprijatelji i saveznici, ako vaš borbeni poredak i kretanje teku po zamisli, vi pobeđujete; u suprotnom, gubite prednost i doživljavate poraz. Postoje tradicionalne tajne raznih vrsta manevrisanja i borbenih poredaka; one se zovu borbena načela. Neophodno je znati ih.

Vojna načela i borbena načela su dve podvrste vanrednih načela.

Ratnik koji je usavršio četiri ravni uobičajenih i vanrednih načela i doveo ih do  savršenstva smatra se vitezom najvišeg reda. Ako ste ovladali dvema ravnima uobičajenih načela, podobni ste da služite kao vitez, ali, ako niste savladali dve ravni vanrednih načela, ne možete postati zapovednik samuraja, vođa grupe, poglavar ili bilo šta slično.

Prema tome, u svetlu ove razlike, da bi neko postao svestrani ratnik, neophodno je da savlada zakone viteštva i  ružja, kao i unutrašnje tajne vojnih i borbenih načela, te da bude rešen da nipošto ne odustane dok ne postane vitez najvišeg reda.

Ne zaboravljaj bitku

Ratnik mora dvadeset i četiri časa dnevno da ima na umu dug bitke – ne zaboravljajući ga nikad, bez obzira da li šeta, stoji mirno, ili opušteno sedi.

Japanski običaji se razlikuju od onih u drugim zemljama po tome što čak i pripadnici nižih klasa, kao na primer seljaci, trgovci i zanatlije poseduju zarđali kratki mač. To je japanski običaj, ali, uprkos tome, predstavnici ove tri niže klase ne postaju profesionalni vojnici.

U kućama ratnika, čak i podređeni i paževi uvek nose kratki mač, po pravilu; a koliko je tek neophodno za samostalnog viteza da ni jednog trenutka ne bude bez mačeva o boku. Zato zaista ozbiljni ratnici nose tupi ili drveni mač čak i u kupatilo.

Ako ste toliko obazrivi čak i kod kuće, koliko tek morate da budete kad izađete. Nije nemoguće da usput ili na mestu na koje ste pošli naletite na nekog pripitog, razjarenog čoveka ili na neku budalu i iznenada upadnete u dvoboj. Jedna stara izreka kaže: “Kada izađeš iz svog doma, to je kao da si ugledao neprijatelja”. S obzirom da ste profesionalni ratnici i nosite mačeve o pojasu, ni jednog trenutka ne smete da zaboravite duh bitke.

Kad ne zaboravite duh bitke, vi se istovremeno spontano ponašate kao da neprekidno imate smrt na umu.

Ratnik koji nosi dva mača o pojasu, ali nije uneo duh bitke u svoje srce, samo je običan seljak ili trgovac u odeći ratnika.

Monasi ratnici

Još od starodrevnih vremena postoji u Japanu tradicija monaha-ratnika, tako da monasi i ratnici zaista imaju dosta toga zajedničkog.

Na primer, u zen školama, oni koje nazivaju bibliotekarima i vođama skupova jesu obični monasi, po statusu slični vojnicima u sporednim službama.

Na sledećoj ravni monaškog reda su činovnici i pomoćnici učitelja, koji po položaju odgovaraju vojnim oficirima kao što su kapetani, koji predvode vitezove jednog područja ili pešadiju.

Sad, iako su se odrekli sveta, kada obuku versku odoru i ponesu u rukama simbole autoriteta predvodeći velike skupine ljudi, oni se nazivaju starešine ili gospodari. To odgovara ratnicima koji nose sopstvene zastave, širite i zapovedničke palice, zapovednicima konjanika ili pešadije, koji predvode trupe i zapovedaju armijama, ili zapovednicima strelaca.

Međutim, kada se radi o učenju, način na koji mu ratnici pristupaju izgleda mnogo podređeniji u odnosu na način budističke braće. da objasnimo u tančine: budistički način je da monah, dok je još iskušenik, napušta svog učitelja i posećuje mnoge manastire i planine da bi sreo brojne učitelje i prosvetljene voñe kako bi ostvario uspeh u proučavanju zena; čak i kada se popne u hijerarhiji i postane pomoćnik učitelja, ili pak postane starešina ili učitelj, čak i kad prihvati starešinstvo nad glavnim hramom ili manastirom, on i dalje nastavlja da uči do krajnjih granica, a da se toga uopšte ne stidi, čekajući da dođe trenutak kada će postati narodni učitelj.

Bilo bi poželjno da tako bude i među ratnicima, ali i obični ratnici bez položaja, koji su u spoljnoj službi, plaćeni su čak i kada ne rade. S obzirom da imaju dovoljno hrane, odeće, da imaju smeštaj, čak i najmlañi meñu njima su oženjeni i imaju decu. Posao im je da odremaju ujutro i popodne, oni ne uče ili ne usavršavaju vojne veštine koje su obavezne za ratnike, a još manje se usredsreñuju na dublje sadržaje vojnih i borbenih načela.

U takvom traćenju vremena, kako prolaze meseci i godine, kosa im sedi i počinju da ćelave. S obzirom da su već zašli u godine, stiču status počasnog penzionera. Ako, na primer, postanu izaslanici, oni odmah kreću i nekako privode posao kraju uz pomoć svojih kolega, ali ako dobiju neku neobičnu misiju u udaljenoj oblasti, zbune se i uznemire. Još dok se pripremaju za put, dobijaju profesionalne savete od prethodnika i pozajmljuju tradicionalnu knjigu protokola; a ako uspeju da obave misiju, može se reći da su dobro prošli. Ne možemo reći da bi stvari trebalo da se tako odvijaju u ovoj profesiji.

Da pojasnimo ovo malo bolje: zvanične dužnosti kaste ratnika su uopšteno određene, pa bi trebalo da ih naučite dok još niste u službi. Kad god se nađete u situaciji da na nekom skupu sretnete nekog sposobnog i iskusnog službenika, prekinite prazne razgovore i raspitajte se o onome što vam izgleda da bi moglo da vam koristi u budućnosti. Pitajte po nekoliko puta, slušajte pažljivo, pamtite sve. Pozajmite stare priručnike procedura i protokola, čak i ilustracije, i napravite kopije da biste kasnije mogli da ih koristite. tako, ukoliko usvojite u opštim crtama znanje o dužnosti različitih službi, ma koju službu da dobijete u bilo kom trenutku, trebalo bi da vam bude lako da je obavite.

Šta više, učenje kako se obavljaju poslovi od pretpostavljenih i od kolega, završavanje poslova uz njihovu pomoć, karakteristično je za mirna vremena. Nasuprot tome, u odsudnim zbivanjima, niste u prilici da dobijete pomoć i voñstvo drugih, pa nema drugog načina nego da rešavate probleme po sopstvenoj proceni, na dobro ili na zlo.

Na primer, vojni inspektor treba da zna broj neprijateljskih trupa, nivo njihovog vojnog obrazovanja i spremnost, sigurnost utvrđenja, prednosti terena i izglede za pobedu u boju. Zato se dužnost vojnog inspektora tradicionalno smatra teškom. Međutim, ako neko kao vojni inspektor pogreši u proceni, to možemo smatrati greškom pojedinca. Kada se radi o zapovedniku pešadije ili višem činu, koji ima autoritet da zapoveda, život i smrt trupa zavise od njih; a osramotiti ratnu zastavu usled nesposobnog i osionog zapovedništva predstavlja najveći zločin.

To je kao kada zen monah zapostavi učenje o religiji dok je još običan monah, ali na kraju postane starešina ili gospodar samo zato što je ostario i oćelavio, oblači šarenu mantiju, uzima znamenja vlasti i predvodi veliku grupu.

Međutim, kada takav šarlatan učini nešto neoprostivo pred ozbiljnim slušaocima, on postaje predmet ismevanja cele gomile; posramljen je jedino on i preostaje mu samo da se povuče – nema opasnosti za zajednicu. Nasuprot ovome, kada ratnik na položaju komandanta pogreši u komandovanju, on ugrožava živote svojih trupa i izaziva veliku štetu.

Veoma je važno da ovo razumete i shodno tome, iskoristite svoje slobodno vreme, kada niste na dužnosti, za usavršavanje i negovanje vojnih i borbenih načela. Trebalo bi da toliko učite i vežbate da ne ostane ni jedan zadatak koji ne biste mogli da obavite, uključujući i dužnost zapovednika.

Ispravno i pogrešno

Sve dok se shvata i prihvata da ratnici moraju da razumeju šta je ispravno a šta pogrešno, da nastoje da rade ispravno a izbegavaju pogrešno, put ratnika živi. Ispravno i pogrešno znači dobro i zlo. Ispravno je dobro, pogrešno je zlo. Obični ljudi nisu sasvim lišeni razumevanja dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, ali oni jednostavno nalaze da je zamorno i dosadno delovati ispravno i težiti dobroti. Pogrešno je delovati i loše se ponašati je zabavno i poznato, pa oni skreću ka pogrešnom i lošem i postaje im zamorno da rade ispravno i podstiču dobro.

Nije vredno truda čak ni da govorimo o potpunim bezumnicima koji nisu u stanju da razluče dobro od zla ili ispravno od pogrešnog. Kada jednom zaključite da je nešto pogrešno i loše, izbegavanje ispravnih zahteva i pravde i loše postupanje nikako ne priliče vitezu. To je primer nezrelosti modernih vremena. Možda se može reći da je ona nastala usled nedostatka istrajnosti kod ljudi. Nedostatak istrajnosti zvuči dobro, ali ćete videti da je on posledica kukavičluka.

Zbog toga ratnici smatraju da je neophodno da se uvek čuvaju pogrešnog i slede ispravno.

Dakle, postoje tri načina ispravnog delovanja.

Pretpostavimo da treba negde da idete sa jednim poznanikom koji poseduje tri kilograma zlata i želi da ih ostavi u vašoj kući dok se ne vratite, umesto da se gnjavi da ga nosi sa sobom. Pretpostavimo da uzmete to zlato i sakrijete ga u svojoj kući tako da ga niko ne može naći. Sada pretpostavimo da vaš poznanik umire tokom putovanja, možda od trovanja hranom ili od moždanog udara. Niko ne zna da je on ostavio zlato u vašoj kući, niko ne zna da ga vi imate.

Ako u ovakvim okolnostima vi jedino žalite zbog nesreće i izvestite o tom zlatu rođake preminulog, šaljući im ga što pre je moguće, onda se zaista može reći da ste postupili ispravno.

Sada pretpostavimo da je čovek sa zlatom bio više poznanik nego bliski prijatelj. Niko ne zna za zlato koje je ostavio kod vas, niko se neće raspitivati o njemu. U ovom trenutku se nalazite u pogodnim okolnostima, to je prava sreća; zašto da to ne prećutite?

Ako vas je stid što vam ovakve ideje padaju na pamet, i ako se predomislite i vratite zlato zakonskim naslednicima, moglo bi se reći da ste ispravno postupili zbog osećaja stida. Sada pretpostavimo da neko u vašoj kući – možda supruga, deca ili neko od posluge – zna za to zlato.

Pretpostavimo da ste vratili zlato zakonskim naslednicima, zbog stida od nečeg što bi neko iz vašeg domaćinstva mogao pomisliti i iz straha od zakonskih posledica. Tada se može reći da ste delovali ispravno zbog stida u odnosu  prema drugima.

Ali, šta bi ste uradili ako niko ne bi znao za zlato?

Čak i u tom slučaju, još uvek bi teško bilo reći da vi niste čovek koji zna šta je ispravno i shodno tome postupa.

Tok usavršavanja staze ispravnog postupanja počinje od straha da će vas prezreti vaši bližnji, počevši od vaše porodice i posluge, a zatim se širi na uzdržavanje od pogrešnih postupaka i promišljeno ispravno postupanje iz straha da se ne osramotite i izložite poruzi čitavog društva. Ako postupate na ovaj način, prirodno je da će to postati navika, pa ćete na kraju razviti narav koja više voli da sledi ono što je ispravno, a prezire pogrešno.

Šta više, što se tiče ratničke srčanosti, one koji su rođeni hrabri ne mogu pomesti strele ili pucnjava na bojnom polju, bez obzira koliko je jaka; oni su svoja tela pretvorili u mete razapete izmeñu odanosti i dužnosti. Hrabrost njihovog duha koji stupa napred pokazuje se i fizički, pa ne treba posebno naglašavati da su sjajni u boju.

Postoje i oni koji su kolebljivi u opasnosti, srce im lupa a kolena klecaju, pa ipak idu napred, rame uz rame sa hrabrima, shvatajući da će njihovi saborci primetiti ako ne budu išli, odlučni da se ne izlažu kasnijem podsmehu.

Iako su daleko ispod onih koji su po prirodi hrabri, kada više puta prođu kroz okršaje, boreći se iz bitke u bitku, sve dok se ne naviknu na to, njihov um se na kraju ustali i oni postaju hvalevredni vitezovi, snažni i čvrsti, ne mnogo drugačiji od onih koji su hrabri po prirodi.

Prema tome, kada je u pitanju ispravno delovanje i hrabrost, nema ničeg na šta se možete osloniti osim na osećaj stida. Ako radite pogrešno i nije vas briga što će drugi reći da je to pogrešno, ako ste kukavice i ne marite što će se ljudi smejati vašem beskičmenjaštvu, onda vas niko ne može naučiti ničemu.

Hrabri

Na putu ratnika, postoje samo tri stvari koje se smatraju suštinskim: odanost, dužnost i hrabrost. Govorimo o vitezovima koji su odani, vitezovima koji su posvećeni dužnosti i vitezovima koji su odvažni i snažni.

Ratnici koji u sebi objedinjuju ove tri vrline – odanost, dužnoost i hrabrost – smatraju se vitezovima najvišeg reda.

Vitezovi najvišeg reda su retki, čak i među stotinama ili hiljadama ratnika. Što se tiče vitezova koji su odani radnici i vitezovi koji su posvećeni dužnosti, ta razlika se stalno pokazuje u njihovom ponašanju i lako je razaznati je.

Možda ćemo se upitati da li je uopšte moguće znati kakva je dužnost hrabrog čoveka u obu mira u kome danas živimo, kada se ne odvija nikakav rat. Moguće je, kao što će se videti iz mog objašnjenja.

Uopšteno govoreći, hrabrost nije nešto što se vidi kada se obuče oklop, uzme oružje i bori u bici. Razlika između hrabrog čoveka i kukavice može se videti u svakodnevnom životu. Onaj koji je hrabar po prirodi, ispoljava odanonst i posvećenost poslodavcu i roditeljima, a ako ima makar malo slobodnog vremena on proučava literaturu i nastavlja da vežba borilačke veštine. On izbegava ličnu raskoš, ne želi da protraći čak ni novčić. To ne znači da je škrtica, nego da novac slobodno troši samo kada je to potrebno.

Ako mu pravila njegovog zanimanja zabranjuju da ide negde, ili ako to njegovi roditelji ne vole, izbegavaće da ide tamo čak i kad to želi. Odreći će se čak i onih stvari koji je teško odreći se, samoda bi izbegao da ozlovolji poslodavca i svoje roditelje.

On uvek održava kondiciju, a pošto želi da postigne nešto vrlo značajno u životu, uvek vodi računa o svom zdravlju, umereno se hrani i izbegava piće. Takođe se drži suzdržano u odnosu na seksualna osećanja, koja su glavni uzrok pometnje ljudskog roda, i ima strpljiv, trpeljiv stav prema svemu drugom.

Sve ovo održava mentalitet hrabrog čoveka.

Što se tiče kukavica, oni se samo površno pretvaraju da poštuju poslodavce i roditelje, a u stvari ne mare za njih. Oni ne izbegavaju stvari koje poslodavac zabranjuje ili one koje roditelji ne odobravaju; čak često posećuju mesta koja ne bi trebalo da posećuju i rade ono što ne bi trebalo da rade. Radeći kako im je volja, po navici dremaju ujutro i popodne. Oni ne vole da izučavaju literaturu, a ako i vežbaju borilačke veštine, ni jednom od njih se ne bave ozbiljno. Oni samo hvalisavo pričaju o veštinama koje nisu u stanju da zaista izvedu. Oni su rasipni u trošenju na prazne ludorije i mondenske večere, ali izuzetno škrti za ono što im je neophodno. Ne misle na očuvanje nasledstva koje su dobili od roditelja, a još manje o obnavljanju vojne opreme.

Ako su bolešljivi, oni ne mogu da se aktivno uključe u javne službe; ne mareći za brige koje stvaraju roditeljima, prejedaju se, piju previše i postaju zavisni od seksa.

Ovakvo ponašanje i način života proizilaze iz slabosti i nezrelog uma nesposobnog da podnese i otrpi dogañaje. Ovo se u celini odnosi na mentalitet viteza kukavice.

Zbog svega ovoga tvrdim da se hrabrost i kukavičluk mogu jasno razlikovati u svakodnevnom životu.

Učtivost i poštovanje

Ova dva puta odanosti i porodične dužnosti nisu obavezni samo za ratnike; to važi i za zemljoradnike, zanatlije i trgovce.

I pored toga, kada se mladi ljudi ili sluge nevaspitano ophode prema svojim poslodavcima ili roditeljima, a na to im se ipak gleda kroz prste sve dok su iskreni u svojoj brizi prema poslodavcu i roditeljima, to može da proñe kao odanost i posvećenost porodici samo kod najniže tri klase. Na putu ratnika pak, ma koliko odanosti i posvećenosti prema porodici nosite u svom srcu, ako nemate učtivo ponašanje i poštovanje prema svojim poslodavcima i roditeljima, ne može se reći da ste u skladu sa tim putem.

Meñutim, bilo da se radi o odnosu prema poslodavcu – što ne treba ni spominjati – ili o odnosu prema sopstvenim roditeljima, ni jedan častan ratnik nikad neće biti grub ili nemaran u njihovom prisustvu. Ali, prava odanost i porodična dužnost ratnika podrazumeva da uopšte niste nemarni čak ni kada im niste na oku, kada vaši poslodavci ili roditelji ne znaju šta radite.

Vaše ponašanje u mrkloj noći ne treba da se razlikuje od onog po danu.

Gde god da spavate, ne pružajte noge u pravcu poslodavca. Kada pripremate naramke slame za vežbanje streljaštva, ne smete da dopustite da strele padaju u blizini poslodavca, a kada odlažete svoja koplja i mačeve na police, ne okrećite vrhove prema njemu.

Pored toga, sedite uspravno kad slušate ili govorite nešto od važnosti za poslodavca.

Nije dobar znak kad se neko nemarno izležava i ogovara poslodavca, ili suviše površno čita pismo svojih roditelja, a potom ga baci ili iscepa kako bi od njega napravio čistač za lulu ili lampu.

Kada se ljudi ovakvog ponašanja nañu sa pripadnicima neke druge skupine na nekom drugom mestu, oni naširoko raspredaju o rđavim stranama skupine svog sopstvenog poslodavca. Ili, ako naiñu na nekog ko im laska, oni spremno ogovaraju svoje roditelje i braću, ismevajući ih i klevećući. Zbog ovakvog ponašanja, jednog dana će ih poslodavac ili
roditelji kazniti, ili će se naći u ozbiljnoj nevolji, ili će umreti smrću ratnika koga je sreća napustila; ukoliko prežive, neće biti sposobni ni za šta, ili u najmanju ruku nikada neće voditi pristojan život.

Tokom Keišo ere (1596. – 1615.), živeo je hrabri vitez po imenu Kani Saizo, koji je bio zapovednik pešadije pod voñstvom Fukušime Masanorija, zapovednika levog krila Carske garde. Bio je čuvar čelične kapije dvorca Hirošima u Akiju. Pošto je stražario dan i noć i pošto je već bio vrlo star, povremeno je dremao kako bi se odmorio.

Jednom je jedan sluga koji je služio lično Masanoriju došao kod Saizoa baš kad je ovaj dremao i doneo prepelicu koju je uhvatio soko. Pomoćnik je objavio da je Saizou prepelicu poslao lično Gospodar Masanori, čiji soko ju je uhvatio.

Čuvši ovo, Saizo je odmah skočio, navukao na sebe ceremonijalno odelo koje je bio skinuo da bi dremnuo, i okrenuo se u pravcu štaba da bi primio poklon, rekavši da će odmah poći tamo da izrazi svoju zahvalnost. Zatim je izgrdio pomoćnika:

“Iako si još skoro dečak, prava si budala! Ukoliko je ovo poruka od gospodara, prvo je trebalo da mi to najaviš, zatim da sačekaš da se spremim i tek onda da mi saopštiš poruku. Umesto toga, drznuo si se da mi preneseš poruku gospodara dok sam ležao! Da nisi samo dete, trebalo bi da budeš kažnjen za to, ali pošto vidim da si još dete, oprostiću ti.”

Potresen, sluga je požurio nazad i ispričao paževima što je doživeo. To je čuo i  Masanori, pozvao ga k sebi i pitao šta se desilo. sluga je ispričao ceo događaj. Priča se da je na to Masanori uzvratio: “Razumljivo je da je tvoja neučtivost razljutila Saizoa. Voleo bih da svi ratnici pokrajina Aki i Bizen imaju Saizoovo srce. Tada bi sve bilo moguće.”

Veština jahanja

U starodrevna vremena, govori predanje, ratnici svih zvanja smatrali su streličarstvo i jahanje najvažnijim borilačkim veštinama. Ratnici su u današnje vreme usmereni na vežbanje mačevanja, baratanje kopljem i jahanje, kao osnovne veštine. Što se tiče ostalih borilačkih veština, poput streličarstva, pucanja iz vatrenog oružja, brzog potezanja mača i džiudžice (jujutsu), podrazumeva se da ih mladi ratnici redovnno vežbaju ujutro i uveče. Kada čovek ostari, šta god da želi da uči, to i onako ne ide kako treba.

Za ratnike nižeg zvanja, osobito je poželjno da nauče dobro da jašu, tako da mogu da uzjašu svakog konja, čak i one žestoke ili jogunaste. Da objasnim. retki su poslušni konji koje je lako jahati; čak i kada ih ima, oni su rezervisani za velike ratnike, ne drže se u štalama ratnika nižeg zvanja. Ali, ako usavršite veštinu jahanja, možete da uzjašete konja koji je dobar, mada suviše divalj, vatren ili jogunast, i kupite ga po niskoj ceni; tako ćete uvek imati boljeg konja nego što biste inače mogli da priuštite.

Uopšteno gledano, biranje konja prema boji i dlaci važi samo za ratnika višeg ranga. Kada govorimo o ratniku nižeg ranga, naravno da neće odbaciti konja samo zbog boje i dlake; ukoliko je dobar jahač, razumno je da ga kupi.

Nekad davno živeo je ratnik po imenu Kakugandži, koji je radio na tome da se klan Murakami učvrsti u provinciji Šin; bio je zapovednik oko tri stotine konjanika, a meñu njima je bilo i vrsnih strelaca. Imao je običaj da za svoje jahače odabere one konje koje obični ljudi uglavnom odbacuju zbog loše dlake. Umesto da svoje ratnike uvežbava u dvorištu za trening, vodio ih je u polja izvan tvrñave, po pedeset ili čak stotinu konjanika odjednom, a predvodio ih je lično on. Oni bi galopirali širom ravnice u svim pravcima, čas praveći se da padaju sa konja samo da bi hitro opet uzjahali, čas jašući samo da bi hitro sjahali, manevrišući tako lako da su postali čuveni kao izvrsni jahači.

Zbog svega ovoga, u to vreme čak su i pripadnici Takedo klana u provinciji Kai zazirali od tako strašnog protivnika kakav je bio Kakugandži iz provincije Šin. To je u velikoj meri doprinosilo Kakugandžijevom ugledu.

Uopšteno gledano, prema tradiciji, ratni konj bi trebalo da bude nešto viši od osrednjeg u srednjem delu tela, sa glavom srednje veličine i stražnjicom srednje veličine.

Za ratnike nižih zvanja, meñutim, koji nemaju rezervnog konja, poželjno je da konj ima veliko telo, da bude visok, sa što višom glavom i sa što širom zadnjicom. Ali, želja da se konj neprirodno preobrazi, istezanjem tetive na nogama da bi imao duži korak, ili sečenjem repne tetive kako ne bi podizao rep, predstavlja nastranost koja je posledica nepoznavanja puta ratnika.

Da objasnim. Konj kome su istegnute tetive na sve četiri noge lako se zamara kada ide uzbrdo, na dužim  utovanjima, ili dok prelazi reku; tako da postaje beskoristan. Konj sa ispruženom repnom tetivom će se okliznuti zadnjim nogama kada preskače jarak ili kanal, a predanje kaže da je konj sa izuzetno širokom stražnjicom nepogodan za jahanje po uskom putu.

Postoje dve vrste zanimanja za konje, dobro i loše.

Zanimanje drevnih ratnika u pogledu konja odnosilo se na mogućnost upravljanja njima dok su pod teškim naoružanjem. Za njih su konji bili zamena za sopstvene noge. I još bitnije, u zavisnosti od okolnosti, njihovi konji su takoñe mogli biti ranjeni ili ubijeni. Iako su konji samo životinje, ratnici su ih sažaljevali i uvek brinuli o tome da ih nahrane i istimare.

Zanimanje za konje u današnje vreme svodi se na to da ljudi misle da treba kupiti neukrotivog konja po povoljnoj ceni i ukrotiti ga, ili uzeti neko seosko ždrebe i uvežbati ga, sačekati kupca i prodati ga po mnogo većoj ceni. To je mentalitet trgovaca; to je još gore i od potpune nezainteresovanosti za konje.

Vojna i borbena načela

Oni koji se smatraju ratnicima, čak iako pripadaju nižem redu, treba da izaberu odgovarajućeg učitelja koji će ih obučavati veštini ratovanja, kako bi podrobno razumeli vojna i borbena načela, uključujući i unutrašnje tajne. Neko će pomisliti da nije prikladno da ratnik nižeg reda uči vojna načela, ali to je pogrešan stav. Objasniću.

Tokom istorije, među ljudima koji su zadobili poštovanje kao zaštitnici pokrajina i prefektura, ili su se proslavili kao dobri generali, mnogi su se izdigli iz skromnih okolnosti, bez pomoći svog klana, da bi izvršili velika dela. Čak i danas, ukoliko imate niže zvanje, a namerite da se dokažete, nije nemoguće da postanete čak i oblasni zapovednik. Povrh toga, ukoliko izučavaju vojnu nauku, oni koji su prirodno razboriti postaće još bistriji, dok će oni koji su po prirodi malo zaostali dostići nivo razvoja na kome više neće pričati gluposti. Zbog toga ratnici ne smeju da izostave izučavanje vojnih nauka.

Ali, ukoliko se na pogrešan način uče veštini ratovanja, oni postaju sujetni na svoje znanje, gledajući sa visine na one oko sebe. Sipanjem visokoumnih, ali netačnih teorija, oni obmanjuju mlade i upropašćuju njihov talenat. Iako koriste fraze koje prevazilaze njihove sposobnosti, a koje mogu delovati ispravno i istinito, u svom srcu oni su vrlo pohlepni, uvek preračunavajući dobitke i gubitke. Njihov karakter se postepeno kvari i oni čak potpuno gube narav ratnika. To je greška do koje dolazi prilikom polovične obuke iz ratnih nauka.

Ako hoćete da učite vojnu nauku, ne smete odustati na pola puta. Morate vežbati sve dok ne stignete do unutrašnjih tajni, da bi ste se najzad vratili izvornoj jednostavnosti i živeli u miru.

Ukoliko, meñutim, trošite dane površno učeći vojne nauke, pa zato niste u stanju da dosegnete unutrašnja načela, zbog čega gubite mogućnosti da se vratite izvornoj jednostavnosti, ostajete osujećeni i obeshrabreni, što je krajnje žalosno.

U tom kontekstu, povratak jednostavnosti odnosi se na stanje vašeg uma kakvo je bilo pre nego što ste počeli da izučavate vojne nauke. Uopšteno govoreći, kao u slučaju testa od pasulja, koje zaudara na testo od pasulja, još od drevnih vremena postoji izreka: kad sretneš vojnog stručnjaka koji zaudara na vojne nauke, taj smrad je nepodnošljiv.

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

  Bušido, D.O.M.I.N.E, Japan, Kodeks samuraja