Bušido – Kodeks samuraja (III deo)

Ulogujte se / Kreirajte profil

Bušido – Kodeks samuraja (III deo)

.

Become a Patron!

.

Upravljanje domom

Ukoliko ratnikova žena svojim ponašanjem izazove njegovu ljutnju, on treba da joj objasni razloge svoje ljutnje i posavetuje je tako da ona to razume. Ukoliko je to neka sitnica, razumno je da oprosti i trpeljivo pređe preko toga. Međutim, ako ona sve vreme ima loš stav i na kraju se pokaže kao loša, on se naprosto razvodi i vraća je njenim roditeljima. To je, međutim, izuzetak.

U svakom slučaju, ukoliko ratnik ne sluša ovaj savet, nego viče na svoju ženu, koju bi trebalo poštovati kao gospodaricu doma, grdeći je nepristojnim rečima, to možda priliči radnicima iz zabačenih sokaka poslovnog dela grada, ali svakako ne priliči ponašanju jednog viteza ratnika.

Još mnogo više je za osudu pretiti mačem ili je udariti pesnicom – to je užasno ponašanje, karakteristično za ratnika kukavicu.

Da objasnim. Žena koja je rođena u porodici ratnika i stasala je za udaju nipošto ne bi otrpela udarac da je muškarac, ali zbog svog nižeg položaja kao žena nema izbora nego da to plačući trpi. Zlostavljati nekog ko ne može da uzvrati udarac je nešto što hrabar ratnik naprosto ne čini. Onog ko uzima ono što hrabar ratnik odbacuje nazivamo kukavicom.

Rođaci

U svakodnevnom životu, sinovi vaše starije braće kao i sinovi mlađe braće se svi zajedno nazivaju rođacima  bratancima). Sinovi sestara udatih u druge porodice se takođe nazivaju rođacima (sestrićima). Međutim, misliti o njima kao da među njima nema razlike mogu samo seljaci ili građani; drugačije je kod ratnika.

Na primer, sin najstarijeg brata koji je imenovan za naslednika može biti vaš bratanac, ali s obzirom da će on  naslediti vaše roditelje i vašeg brata, on se mora smatrati glavom porodice. Iako je on kao vaš bratanac mlađi od vas, prema njemu postupate sa istim poštovanjem kakvo ukazujete roditeljima i starijem bratu. vi se ne ponašate prema njemu kao prema bratancu, nego sa istim poštovanjem kakvo bi ste ukazali precima klana.

Što se tiče drugog i trećeg sina starijeg brata, kao i dece vaše mlađe braće, važi uobičajeni odnos stric – bratanci. Što se tiče sinova vaših sestara, iako su i oni vaši rođaci, s obzirom da imaju različita prezimena, razumno je da budete svesno uzdržani u svom uobičajenom ophoñenju sa njima kao i u pismima koje im pišete.

Kada jednom pošaljete svog bratanca, mlađeg brata ili čak svog sina u drugu porodicu na usvajanje, treba da zauzmete isti stav. Bez obzira na to kakav način govora koristite na domaćim sastancima i skupovima, kada stupite u kontakt sa pripadnicima drugih porodica ili iz drugih krajeva, razumno je da se ponašate uzdržano.

Ukoliko želite da se ponašate prema svome sinu ili mlañem bratu kao da su još uvek vaš sin ili mlađi brat, iako ste ih dali na usvojenje u drugu porodicu, nećete izbeći kritiku rođaka i slugu njihovih poočima. Reći će vam da bi, ukoliko želite da zadržite takav stav, bilo bolje da ih povedete nazad sa sobom.

Ako, meñutim, poočim nema bliskih roñaka, njegovim domaćinstvom se ne upravlja kako treba, a usvojeni sin teško da može nešto naslediti, u tom slučaju, ukoliko se radi o vašem sinu ili mlađem bratu, teško to možete da prenebregnete. U toj situaciji, morate brinuti o njemu, iz nužnosti.

Zatim, pretpostavimo da ste udali svoju kćer, a njen muž umire pošto ona rodi sina. U tom slučaju je vaš unuk tehnički glava svoje kuće; u pogledu nasleđa, u svemu o čemu bi trebalo porazgovarati sa rođacima kćerkinog pokojnog muža, osamdeset do devedeset procenata odluka bi trebalo prepustiti njima. Međutim, ukoliko dete postane štićenik tih rođaka kao naslednik osiromašenog oca, tada je, na kraju krajeva, razumno da se pobrinete o svojoj kćerki u nevolji, pa morate da se brinete o oboma.

Ukoliko je imanje pokojnog muža dovoljno, ili ako on poseduje neku ušteđevinu, ipak se očekuje da ženina rodbina to ne dira. Čak i ako je unuk još uvek dete, ako preuzimate brigu o njemu, u dogovoru sa svojom kćerkom, ako ne dobijete potpunu saglasnost, bićete podložni kritici drugih.

Sada, pretpostavimo da u familiji direktnog potomka vašeg klana, ili u direktnoj liniji vaših predaka, ili među vašim stegonošama, dođe do opadanja bogatstva i osipanja ugleda u svetu. Kao vitez, ne bi bilo ispravno da se distancirate od njih, već bi trebalo da zadržite dobre odnose i viđate se sa njima s vremena na vreme. Biti oportunista i prijatelj samo u dobru poštujući nedostojne dok gledate kako se penju lestvicom uspeha, a prezirući dostojne kad vidite da padaju, to je narav seljaka ili trgovca; nikako ne priliči ratniku.

Štedljivost

Ratnici u javnoj službi, bez obzira na nivo svog zvanja, moraju uvek biti štedljivi i paziti da ne troše previše.

U slučaju plaćenih vitezova, meñutim, čak i ako u određenom trenutku ostanu bez prebijene pare, ukoliko brzo izmene način mišljenja i uštede kad god je to moguće, pedantno krešući svoje izdatke, oni mogu brzo oporaviti svoje prihode. To je zato što imaju višak. Ukoliko vitezovi nižeg zvanja podražavaju one višeg zvanja, previše trošeći na razne beskorisne sitnice, pošto nemaju nikakav višak, a sem toga su im žudnje nezasite, ma koliko da štede, ne mogu nadoknaditi potrošeno. Oni će na kraju propasti, do potpunog bankrotstva.

Lični izdaci su privatna stvar, ali oni koji su u javnoj službi, moraju da žive na ravnoj nozi sa svojim kolegama, pa je neizbežno da se izlože određenim troškovima. Pod takvim uslovima, ukoliko je neko na gubitku, pa se zato upusti u spletkarenje, govoreći ono što nikad ne bi trebalo da kaže i radeći ono što ne bi smeo da radi, stičući tako loš ugled, to je greška koja u osnovi proizilazi iz finansijskih nevolja.

Otuda, počev od toga što ovoga morate da budete potpuno svesni, trebalo bi da živite u skladu sa svojim primanjima, da vodite računa da ne trošite na beskorisne stvari, čak ni sitnice, i da trošite novac samo na neophodne potrebe. To je put štedljivosti.

Ipak, postoji nešto o štedljivosti što mora da se razume. Dok ste opsednuti štednjom, ne volite da trošite novac, usmereni samo na škrtarenje i čuvanje – mada brzo obnavljate svoj imetak i postajete možda i bogatiji nego što ste bili, ako pri tome postanete gramzivi i škrti, i na kraju zanemarite obaveze i dužnosti jer je jedino o čemu mislite kako da sačuvate novac, to se onda pretvara u tvrdičluk.

Ma kako da se na to gleda među seljacima i građanima, ali vitez tvrdica zaista zaslužuje prezir. To je zato što onaj koji mrzi da troši novac – a takvih ima mnogo u svetu – neće čak ni za dostojan cilj žrtvovati svoj jedan i jedini život. Zbog toga su naši stari govorili da je tvrdica drugo ime za kukavicu.

Gradnja kuće

Kada ratnik u javnoj službi nameri da gradi kuću, logično je da povede računa o njenom spoljašnjem izgledu – kapija, kuća za čuvara, predsoblje i dnevna soba treba da budu onoliko lepi koliko priliči zvanju ratnika.

Da objasnim. U svim gradovima sa zamkovima posetioci iz drugih gradova i drugih provincija mogu prići samo do spoljašnjeg kruga i odatle razgledati. Ukoliko su kuće ratnika lepe i deluju skladno, izgledaće da je to zasluga i gospodara zamka.

Po strani toga, kada se grade unutrašnji stanovi za ženu i decu i slično, razumno je da se gradi bilo kojim materijalom koji štiti od kiše, bez obzira koliko je ružan, da bi se što manje potrošilo na izgradnju.

Da objasnim. U vreme ratovanja, čak i velmožu koji je gospodar zamka uvek brine mogućnost da bude opkoljen i opsednut u svojoj tvrñavi, pa se zbog toga kuće ratnika u drugom i trećem krugu po pravilu grade tako da budu niske, skučene i lagane konstrukcije. Posebno ratnici iz spoljašnjeg kruga, koji spaljuju svoje sopstvene kuće tokom krize, nemaju šanse da izgrade kuće koje bi bile trajne. Zato se kuća tako slabe izrade opisuje kao koliba za spavanje.

Sa te tačke gledišta, čak i u sadašnje mirnodopsko vreme, vitezovi koji neguju put ratnika ne treba da grade savremene kuće kao da će zauvek živeti u njima.

Povrh toga, za slučaj požara, neophodno je izgraditi jednu dovoljno udaljenu kolibu. Ukoliko ovo ne uzmete u obzir i previše potrošite na izgradnju, svesno ulazeći u dugove, to se može nazvati jedino nastranošću.

Vojna oprema

Vitezovi u javnoj službi moraju propisno čuvati vojnu opremu i oružje, baš kako i priliči njihovom zvanju. Tu spadaju stvari koje po vojnim pravilima spadaju u svaku kuću kao i one koje određuje poslodavac, kao što su na primer: lična znamenja, kacige sa perjanicama, znamenja na kopljima, znamenja za rukav, znamenja za glasnike – jednom rečju znamenja za raspoznavanje koja moraju uvek biti obezbeđena za celu kuću.

Ukoliko pokušate da nabavite ove stvari na vrat na nos, u trenutnku neke opasnosti, biće očigledno da ste to sve vreme zanemarivali, pa ne treba ni reći koliko će vas ljudi prezirati. U drevnim pravilnicima ratničkih porodica kaže se da su oni koje su ubili sopstveni saveznici jer nisu posedovali raspoznatljiva znamenja umrli ni za šta. Zato nema mesta za nemar.

Na primer, pretpostavimo da ste dali da se oštrice mačeva vaših slugu izrade od drveta ili bambusa, jer pretpostavljate da oni neće morati da ubiju nikog; ili pretpostavimo da ima nemarnih ljudi koji hodaju okolo bez tkanine oko bedara, pretpostavljajući da to nije nužno, a vi im dozvolite da hodaju tako neodeveni. To je neoprostivo.

To još mnogo više važi za vitezove u službi. Bez obzira koliko je određeno doba mirno, a opet ne uzima u obzir mogućnost da do rata zaista dođe i ne opremi se u potpunosti neophodnom vojnom opremom i naoružanjem, on je sto puta nemarniji od onih koji imaju mačeve sa drvenim ili bambusovim sečivom ili mladih i pratilaca koji ne nose tkaninu oko bedara.

Zbog svega ovoga, kada je u pitanju vojna oprema, treba svesno izbeći aljkavost. U tom smislu, ima nekih stvari koje valja shvatiti.

Pretpostavimo da ratnik nižeg zvanja poñe da nabavi skroz novu opremu i namerava, na primer, da potroši tri zlatnika za čitavu opremu. On bi trebalo da planira da potroši dve trećine na oklop i kacigu, a ostalo na donji veš, pantalone, košulje, kaput, štitnik za lice, pancir, bič, lepezu, garnituru za jelo, torbu za opremu, porcije za kantinu i ostalo. Neophodno je pripremiti svu neophodnu opremu kao i oklop.

Čak i ako je neko mlad i jak, štaviše, razumno je da ne kupi težak oklop od debelog metala, velike zastave, kao ni velike perjanice za šlem. Oklop načinjen prema snazi čoveka u cvetu mladosti postaje beskoristan kada čovek ostari. Pored toga, bez obzira koliko ste mladi, ukoliko klonete ili budete ranjeni na bojnom polju, čak i oklop od laganog metala će vas sigurno vući ka zemlji i izmoriti vas. Zbog toga kažem da nije poželjno uzeti težak oklop. A što se tiče velikih zastava i velike perjanice na šlemu, ako ste ih koristili u svim bitkama još od mladosti i ako za njih zna ceo svet, teško je odbaciti ih naprosto zato što vam postaju opterećenje kad ostarite.

Opremanje potčinjenih

Ratnik nižeg zvanja ne može zapovedati velikom broju ratnika, čak ni u vanrednim okolnostima, pa ih ne može ni naoružati ničim osim kopljem. Ako se to koplje slomi, biće jedno koplje manje, tako da je logično pripremiti rezervi vrh koplja, koji pristaje svakoj dršci, makar to bio i štap od bambusa.

Takođe, obavezno nabavite potčinjenima duge mačeve žilave građe, čak i ako su donekle oštećeni. Obezbedite oklop sa čeličnom kacigom za mlade vojnike, naprsnike, kape i čelične šešire za lakeje i paževe; čak i ako ste ratnik nižeg reda, treba da se postarate da im obezbedite osnovnu telesnu zaštitu.

Šta više, s obzirom da u dvoboju mač može da udari o oklop ili kacigu, on može i da se ošteti. Zato je neophodno za svaki slučaj posedovati dodatni mač. Zato, kad vodite svoje potčinjene, razumno je da paž nosi vaš dodatni mač, dok će pažev mač nositi nosač sandala ili konjušar.

Ratnici

Ratnici službenici čija dužnost upravo jeste da kažnjavaju zločince što remete javni red i mir i da na taj način obezbeđuju sigurnost članovima ostale tri klase.

Prema tome, čak i ako ste nižeg zvanja, kao ratnik ne bi trebalo da zlostavljate ostale tri klase, niti da loše postupate prema njima.

Preterano oporezovati zemljoradnike i izrabljivati ih svim vrstama kuluka ili uzimati od zanatlija robu na veresiju, a ne plaćati im, ili kupovati od trgovaca na kredit, a ne izravnati račun, ili pozajmiti od nekog novac pa ne vratiti dug – sve su to velike nepravde.

Ako ovo razumete, treba da se postarate da postupate sa razumevanjem prema zemljoradnicima u vašoj oblasti; da povedete računa da zanatlije ne propadnu; da vraćate zajmove trgovcima, na rate, ukoliko nije moguće isplatiti čitavu sumu odjednom, tako da ih ne dovedete do gubitaka.

Dužnost ratnika je da spreče hajdučiju, te tako ne priliči da se i sami hajdučki ponašaju.

Skromnost

Sve do pre nekih pedesetak ili šezdeset godina, kada se govorilo o ratniku bez gospodara i njegovom putu, izraz “tražiti bar dodatnog konja”, značio je tražiti platu od bar 500 kokua pirinča (jedna koku je 5.119 bušela – bušel je 36 litara). Izraz “tražiti bar jednog iznurenog konja” značio je tražiti 300 kokua, a da to ne kažete izravno. Izraz “zaraditi bar za zarđalo koplje” značio je dobiti službu za 100 kokua.

Taj stari način ratnika održao se i do dan-danas, a ti izrazi potekli su usled ustezanja da se jasno izrazi željena plata. U to vreme, postojala je poslovica “soko, čak i kad je gladan, ne jede žito; ratnik, čak i ako nije jeo, zabavlja se čačkalicom”. Mladi ljudi nisu govorili o stvarima kao što je prihod i o tome kako da se domognu udobnog života, a pocrveneli bi kada čuju da se razgovara o seksu.

Za one koji se smatraju ratnicima, poželjno je da nastoje da oponašaju stare ratnike, čak i ako to ne mogu u potpunosti da postignu. Ako smatrate da je “nos, čak i ako je kriv, dovoljno dobar sve dok možeš da dišeš na njega”, onda tu više nema šta da se doda.

Izbor prijatelja

Ratnik u javnoj službi može imati mnogo saradnika, ali je prirodno da stekne prijatelje među ratnicima koji su hrabri, uticajni, pošteni i razboriti. Nema mnogo takvih ratnika, pa ako među vašim brojnim prijateljima ima bar jedan takav, on vam može biti od velike pomoći u nuždi.

Uopšteno gledano, ratniku priliči da bude probirljiv kada su u pitanju prijateljstva, da se ne zbližava sa bilo kim, da ne jede i ne pije u društvu i ne pravi česte posete. Evo da objasnim.

Ratnici mogu da se sprijatelje tek pošto jedan drugom zavire u srce. Ratnici ne treba da se druže sa nekim slučajno, samo radi ugođaja ili prisnog razgovora. Ukoliko potpuno izgube osećaj za pristojnost, ponašaju se familijarno, noći provode u pevanju, ukoliko osete da su sa nekim u toliko dobrim odnosima da ne moraju da paze šta pričaju, može se dogoditi da se na kraju posvađaju i prestanu da govore.

Ukoliko nemaju nekog ko će da ih pomiri, može im se desiti da se na kraju okanu prijateljstva, ne trudeći se da isprave stvari. Otuda, njihov spoljašnji izgled može biti nalik pravom ratniku, ali njihova psihologija ista kao kod običnih ratnika. Toga se treba čuvati.

Prijateljska prednost

Ispravno je da se ratnik ponosi time što je pouzdan, to i jeste u skladu sa viteškim zakonima. Međutim, ako se bezrazložno razmećete pouzdanošću, pojavljujući se tamo gde nemate posla, preuzimajući na sebe teret kojim ne bi valjalo da se opterećujete, nazvaće vas nametljivcem, trčkaralom; to uopšte nije dobro. Čak i ako okolnosti izgledaju tako da vas se tiču, najbolje je da se ne mešate, ukoliko to niko od vas ne traži.

Da objasnim. Ako ste ratnik, kada se prihvatite da nekom učinite uslugu, morate da uzmete na sebe to da učinite, ma koliko to bilo teško. Zavisno od okolnosti, nije nemoguće da stvari krenu takvim tokom da budete prinuđeni da žrtvujete svoj život za poslodavca, svoje roditelje ili svoju braću. Zato savetujem da se ne razmećete pouzdanošću bez pravog razloga. Kada bi drevne ratnike zamolili za uslugu, oni bi razmotrili mogućnost da to učine, pa ako bi zaključili da je to neizvodljivo, odbili bi i da počnu sa tim. Čak i kada ni im nešto izgledalo izvodljivo, oni bi se složili da se u to upuste tek nakon pažljivog razmatranja; zato sve sa čime bi se oni zbilja složili, bilo bi sprovedeno bez greške.

Zbog toga su neki čak i izašli na glas kao stručnjaci za rešavanje pitanja. Ako, međutim, bez odgovarajućeg razmatranja smesta pristanete na sve što ljudi od vas traže, a nije vas briga ako u tome ne uspete, postaćete poznati kao beskorisna osoba. A sad, takođe bi trebalo da dobro razmislite pre nego što izložite svoje mišljenje drugima ili prigovorite njihovom stavu. Iako nije mnogo bitno ako ljudi previše iznose svoje stavove, bez obzira kakvi su, kada se obraćaju svojim roditeljima, učiteljima, braći, rođacima, deci, učenicima ili nećacima, ipak ono što ratnik govori mora biti izrečeno sa taktom i pažnjom. A toga se treba držati u još mnogo većoj meri kada se razgovara sa prijateljima i kolegama; u tom slučaju je taktičnost još potrebnija.

A opet, nije uobičajeno da potpuno odbijete da posavetujete nekog ko vam zatraži savet zato što je to van vaše nadležnosti. Kad jednom postanete nečiji poverenik, vašu pouzdanost u određenoj meri pokazuje to što ćete slediti istinu i slobodno izraziti svoje mišljenje čak i ako se onom drugom ne sviña to što govorite.

Međutim, ako ste malodušni i plašite se da kažete istinu, iz straha da nekog ne uvredite ili uznemirite, pa zato pričate ono što je pogodno umesto onog što je ispravno, podstičući tako druge da kažu ono što ne bi trebalo, ili ih navodite da pogreše na njihovu štetu, tada ste beskorisni kao savetnik.

A opet, ako se radi o oljudima koji u toj meri nemaju pameti da odbacuju vaš savet i prave greške zbog sopstvene nemarnosti, nastojeći uporno da rade po svom, sa njima ne možete da održavate prijateljske odnose.

Prekid odnosa

Ratnik u javnoj službi meñu svojim saradnicima može imati nekog sa kime je iz nekog razloga prekinuo vezu. U slučaju da im poslodavac naredi da rade zajedno, on bi trebalo da ode pravo k njemu i kaže mu:

“Određen sam da radim u istoj kancelariji sa tobom i ja sam prihvatio nalog. Iako više ne razgovaram sa tobom, sada kada smo određeni da delimo kancelariju, hajde da se bez ustezanja meñusobno dogovaramo, kako bi zvanični posao mogao da se odvija bez smetnji.”

S obzirom da si moj prethodnik i stariji kolega u ovoj kancelariji, molim te da me vodiš u svemu. Međutim, ukoliko ti i ja budemo određeni u različite kancelarije koliko sutra, i ne budemo više saradnici, tada ponovo nećemo imati ništa jedan sa drugim. Do tada, neka u našem uzajamnom obraćanju ne bude nikakvih prepreka.”

Razjasniti stvari na taj način i raditi zajednički je ono pravo što ratnik treba da radi. Još pre je to slučaj sa saradnicima sa kojima niste imali nikakvih problema – ako radite u istoj kancelariji, trebalo bi da budete u stanju da se nesmetano savetujete.

Sada, pretpostavimo da neko nema dovoljno dobrote da se pobrine da jedan neiskusni novi radnik obavi svoj posao, pa uživa kada vidi kako taj greši. To je loše i podlo, ne, to je nedopustivo. Ratnici takve naravi će sigurno uraditi  ešto kukavički u vreme rata, na primer, prigrabiće zasluge drugih u boju, ili će ubijati ljude na svojoj strani. To je nešto od čega se treba dobro čuvati.

Slava

Ratnik bi morao redovno da čita stare spise kako bi se očeličio. U slavnim knjigama kao što su Kojoj Gunkan, Nobunaga-ki, Taiko-ki i slične, i u zapisima o bitkama, pomenuta su imena onih koji su se istakli svojim delima, a zapisan je i ukupan broj poginulih. Među tolikim hiljadama ili stotinama mrtvih mora da ima mnogo njih koji su vitezovi najvišeg reda, a čija imena nisu zabeležena, jer nisu uradili ništa posebno čime bi to zaslužili. Imena ratnika koji su se istakli u bitkama su zabeležena, čak i ako su nižeg reda.

Bol onih koji su umrli sramno, i onih koji su umrli slavno kada im je neprijatelj skinuo glavu, bio je isti. Kada to uvidite, ispravan stav ratnika ogleda se u odluci da, ako već treba da poginete, možete bar da poginete junački, zadivivši podjednako i neprijatelje i saveznike, budući ožaljeni od poslodavca i zapovednika, te slavljeni od novih naraštaja za sva vremena.

Nasuprot tome, zaostajati za drugima u napadu, a starati se da uvek budete prvi u povlačenju, ili se saginjati iza saboraca u gustoj vatri tokom opsade neprijateljskog zamka, koristeći ih kao štit, a onda biti oboren nekom zalutalom strelom, pregažen stopama svojih saveznika, umreti kao pseto, izgubiti život, najdragocenije što postoji – to je najveće poniženje, situacija za žaljenje, nema gore gluposti za ratnika.

Kontemplirajte dobro o ovome, nastojte da se udubite u ovo, primenjujući to i danju i noću.

Hvalisanje i kritike

Meñu ratnicima svakako postoje i hvalisavci i kritičari; oni naizgled liče, ali treba shvatiti da su oni vrlo različiti.

Da objasnim. Meñu ratnicima iz davnine bio je priličan broj vitezova koji su izašli na glas kao hvalisavci. Čak i među barjaktarima šoguna bilo je nekoliko hvalisavaca. U njihovo vreme, u svakoj provinciji u upravama velikaških kuća, postojala je nekolicina ratnika poznatih kao hvalisavci. Svi ovi hvalisavci stalno su se isticali u vojnoj službi, a i u pogledu poštovanja zakona ratnika ništa im nije falilo; pa ipak ih je u društvenom i profesionalnom smislu unazañivala činjenica da su ponekad mogli da budu toliko tvrdoglavi da ih niko ne bi prihvatao za savetnike. Njihova primanja i položaji nisu odgovarali njihovom ugledu, pa su otuda razvili nehajan stav, govoreći sve što bi hteli, kad god im se prohte. A ipak njihovi vlastelini sa svojim glavnim savetnicima uopšte nisu obraćali pažnju na njih, pa su oni postajali sve slobodniji, iznoseći vrline i poroke ljudi bez ograničenja ili izvinjenja, ostajući hvalisavci do kraja svog života.

Što se tiče današnjih hvalisavaca, oni nikad nisu ni obukli oklop; a ipak, kada se nađu sa svojim pajtašima, oni kritikuju način rada svojih poslodavaca ili ličnu politiku saveta upravnika; a pored toga, do mile volje ogovaraju svoje poznanike i kolege. Ljudi slični ovima, slaboumnici koji misle da su samo oni pametni, veoma se razlikuju od hvalisavaca iz drevnih vremena. Ono što oni govore pre bi se moglo nazvati razglabanjem ili trućanjem.

Putovanje

Kada vitezovi u javnoj službi putuju, oni nižeg zvanja će možda morati da jašu tovarne konje. U tom slučaju, treba da osiguraju svoje duge i kratke mačeve, da im slučajno ne iskoče iz korica ako možda padnu s konja.

Pa ipak ne bi trebalo da zavijate balčake u peškire ili nešto slično da bi ste ih obezbedili. Isto se odnosi na omotavanje koplja konopcem da bi bilo bezbedno. To nije stvar samo ličnog nemara – prtljag je obeležen, nosi ime vašeg poslodavca pa će se zbog takvih stvari sami maniri i pravila ustanove vašeg poslodavca ukazati u lošem svetlu.

Sad, u današnje vreme postoji običaj da se konji menjaju, što je u nadležnosti konjušara. Ako je jahač ispred vas vitez, sačekajte da vidite da je on sjahao na konjušarevu molbu; onda i vi možete da sjašete. Razlog za ovo je sledeći: ukoliko vi sjašete čim konjušar kaže i stanete pored konja čekajući, ako prethodni jahač kaže da ne želi da menja jahaće konje, vi ne možete tražiti zamenu. U tom slučaju, iako ste već sjahali, moraćete ponovo da uzjašete istog konja, iz poštovanja prema drugom čoveku.

Na putu, na rekama koje se mogu pregaziti, postarajte se da iznajmite nosače koji će vas preneti na drugu obalu. Ukoliko prelazite sami, samo da biste izbegli taj mali trošak, ili zato što smatrate da ste stručnjak u vodi, a onda se konj spotakne i prtljag se nakvasi, ili se neki vaš potčinjeni povredi, to je velika greška.

Što se tiče onih koji se ukrcaju na skele u Jokaičiju ili uzmu brod u Avazuu misleći da idu prečicom, oni su krajnje budalasti. Ukoliko počne nevreme dok ste na brodu na Kuvani, kuda svi idu, tada imate opravdanje. Ali, ako upadnete u nevolju zbog sopstvene odluke da krenete sporednim putem i nešto poñe naopako, tada nemate opravdanja.

Zbog toga jedna stara pesma kaže:

Čak i ako prelazak Mosta strela
Predstavlja prečicu za ratnika,
I kad žuri, najbolje je da poñe zaobilaznim putem –
Dugim mostom na Seti.

Ovaj savet ne važi samo za putovanje; ovakav stav treba imati u odnosu na sve.

Upozorenje protiv klevete

Za vitezove zaposlene u javnoj službi, neophodno je da se uvek klone ogovaranja, čak i kada vide ili čuju nešto loše o svojim saradnicima.

Razlog za ovo je što nikad ne znate kakvu bi grešku ili nesporazum vi sami mogli da izazovete. Šta više, starije izvršitelje i činovnike je postavio vrhovni vlastelin koji je zaposlio i vas, u skladu sa svojim nazorima; prema tome, govoriti loše o njima isto je što i klevetati svoga poslodavca.

Šta više, možda ćete zbog nečega morati da te ljude molite za nešto, i tada ćete morati da motrite kada su dobre volje i da ih molite sklopljenih ruku i na kolenima, zatvarajući svoja usta koja su sve do tog trenutka klevetala i kritikovala. Bez obzira o čemu se radi, to nisu reči koje bi trebalo da izañu iz usta nekog ko se smatra ratnikom.

Starateljstvo

Ako bi vitez tokom ratnog perioda pao u boju pošto se dobro boriom, ili bio smrtno ranjen pa na kraju umro, iz posebnog uvažavanja vlastelin ili zapovednik bi dozvolio vitezovom sinu – ako ga je imao – da nasledi njegov položaj bez konkurencije, čak i ako je dečak tek roñen te iste godine.

U tom slučaju, s obzirom da je dete suviše mlado za vojne akcije, ukoliko mlađi brat njegovog oca nije bio u službi, gospodar je mogao da ga naimenuje da privremeno nasledi svog starijeg brata i brine o mladom nasledniku do punoletstva. Ovo se nazivalo starateljstvom.

Postoji drevni zakon starateljstva. Ako nasledite svog starijeg brata pod pomenutim okolnostima, razumno je da mislite o svom bratancu kao o sopstvenom sinu i odgajate ga sa iskrenim saosećanjem.

Zatim, ako ste nasledili svog starijeg brata, neophodno je da skupite svu vojnu opremu, opremu za konje i ostala raznovrsna oruđa, detaljno ih pregledate i napravite popis svega toga unutar porodice, u prisustvu jednog ili dva svedoka sa strane.

Kada dečak napuni petnaest godina, treba da napišete pismo kojim zahtevate da mu se položaj koji ste mu čuvali sada vrati, i da mu se dopusti da stupi u službu dogodine, kada puni šesnaest i može da prihvati dužnosti viteza, premda je još mlad.

U tom trenutku, u zavisnosti od zvanja, nije nemoguće da vam kažu kako je vaš zahtev prihvatljiv, ali bi valjalo da nastavite sa svojim poslom još dve ili tri godine, pošto je vaš bratanac još mlad. Ma koliko da nastoje na tome, odbijte: zatim, kada odobre vaš zahtev, predajte sve što je pokojni otac posedovao, prema popisu koji ste napravili na početku starateljstva. Ukoliko su još neke stvari nabavljene tokom vašeg starateljstva, a trebalo bi ih predati, popišite ih i takođe predajte.

I onda, ako vam je, kako je napomenuto, određeno da ostanete kao glava porodice, moglo bi se predložiti da od prvobitne plate od 500 kokua, vašem bratancu bude dato 300, a 200 da zadržite vi, ukoliko nastavljate starateljstvo tokom nekoliko godina. U tom slučaju, pokažite zahvalnost, ali i zabrinutost da će prihod glavne kuće biti umanjen. Treba da zahtevate da celokupni iznos plate vašeg pokojnog brata ide njegovom sinu kada se vi povučete.

Cilj viteza koji služi kao tutor trebalo bi da bude baš ovakav kako smo opisali. U suprotnom, ako odbijete da ustupite svom bratancu upravljanje porodicom kada dospe u uzrast da započne vojnu službu, pa i ako ga ustupite, ako protraćite porodično nasledstvo tokom starateljstva, ostavite kuću u neredu, ne izvršite popravke, ostavite zajmove i dugove koje vaš brat nije napravio, pa čak moljakate svog mladog bratanca za hranu i novac, može se reći da ste sasvim beskrupulozni.

Suočavanje sa smrću

Glavna briga ratnika, bez obzira na to kog je reda, jeste kako da se ponaša u trenutku svoje smrti. Bez obzira koliko ste rečiti i razboriti u uobičajenim okolnostima, ukoliko izgubite pribranost na pragu smrti i umrete na nedoličan način, svo vaše preñašnje dobro ponašanje biće uzaludno, a ozbiljni ljudi će vas prezirati. To je vrlo sramno.

Ratnik se ističe vojničkim podvizima na bojnom polju i stiče najviše počasti tek pošto se pomiri sa činjenicom da će umreti. Zato, ukoliko nekom nesrećom izgubi u dvoboju, kada ga neprijatelj upita kako se zove tik pre no što će mu odseći glavu, on se razgovetno predstavlja i predaje svoju glavu sa osmehom, bez i najmanje kolebanja.

Ili, ukoliko je toliko teško ranjen da mu hirurzi ne mogu pomoći, ratniku priliči da otvoreno razgovara sa svojim oficirima i kolegama i da se pobrine za svoje rane dok je svestan, odlazeći mirno sa ovog sveta.

Ako razmotrimo smrt u ovom svetlu, čak i u mirnodopsko vreme, čak i mladi ratnik, da ne pominjemo starijeg, treba da se u mislima pripremi za slučaj ozbiljne bolesti, postaravši se da može da napusti ovaj život bez žaljenja.

Naravno, ovo važi ukoliko je ratnik viši po činu u državnoj službi, ali čak i ako je niži činovnik treba da pozove svog nadređenog dok još uvek može da govori, da mu ponudi zahvalnost i izvinjenje i obavesti ga o svojoj predstojećoj i neumitnoj smrti.

Pošto to obavi, takoñe treba da se oprosti od porodice i prijatelja, pozove decu k sebi i kaže im:

“Umreti usled bolesti, čak iako sam dugo bio štićenik vlastelina, nije pravi cilj ratnika, ali tu ne možemo ništa. Dok ste mladi, nastavite mojim stopama; i sve dok postoje opravdani razlozi, na sve načine budite spremni da služite vlastelinu, uvek budite odani i posvećeni dužnosti, trudite se u javnoj službi. Ako prekršite ovaj zavet i ponesete se nelojalno ili nepravedno, budite sigurni da ću vas se odreći, čak i ako me tada već bude pokrivala zemlja.”

Dužnost istinskog ratnika jeste da jasno izrazi poslednju volju. Kao što je, priča se, rekao jedan mudrac: “Kada   ljudima kucne smrtni čas, neka njihove reči budu dobre.” Ono što je do sada opisao može se nazvati ispravnim  ačinom na koji ratnik umire.

Nasuprot ovome, ukoliko se opirete smrti, odbijajući da priznate da je bolest fatalna, radujete se kad vam neko govori da ta bolest nije tako ozbiljna, a mrzite kada neko drugi kaže da je ozbiljna, zakerate lekarima, onemogućavate molitve i zavete, mislite zbrkano, ne izražavate poslednju volju iako vam se bolest postepeno pogoršava, to je smrt koja liči na smrt psa ili mačke. Upropastiti svoj jedini, poslednji čas na ovakav način je nedostojan put u smrt, a proizilazi iz toga što ste zaboravili da vam smrt bude uvek na umu – kao što je preporučeno na početku ove knjige – što mrzite da čujete da je neko umro, živite kao da ćete zauvek biti na ovom svetu, požudni ste i pohlepni prema životu. Ako izađete na bojno polje sa ovako kukavičkim stavom, nema šanse da umrete veličanstvenom smrću iz odanosti i osećanja dužnosti.

Prethodni nastavak:

Bušido – Kodeks samuraja (II deo)

 Sledeći nastavak:

Bušido – Kodeks samuraja (IV deo)

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments