Čarobni breg – Smrt i bolest kao spoznaja života

Roman Čarobni breg, nemačkog pisca Tomasa Mana, jedan je od onih romana kojima se uvek vraćate. Jedan tekst o ovom delu ne može da pokrije sve teme koje su u njemu obrađene. Smrt i bolest, vreme, odosno poremećaj vremena, sloboda, odnos pesimizma i optimizma…povrh svega kroz celu kjnigu se provlače frojdovske ideje karakteristične za to doba. Kompleksna priča, istorija jednog, ni po čemu posebnog, čak sasvim običnog čoveka. Takav jedan čovek , čije je ime Hans Kastrop, postaje deo internacionalnog sanatorijuma Berghof, koji se nalazi na vrhu Manovog Čarobnog brega.

Njegov dolazak u posetu rođaku, koji se nalazi u Berghovu, potpuno će promeniti njegov život. Školovan da bude inženjer imao je isplaniranu budućnost i obezbeđeno radno mesto. Međutim, magija jednog mesta će ga odvući od svega toga, i on će se, kako je biće bez nekog posebno jakog karaktera, svemu tome prepustiti. Ono što ga je dočekalo po samom dolasku jeste tvrdnja njegovog rođaka da vreme potpuno drugačije izgleda kada se nalazite na jednom takvom mestu. Ne postoje sati, dani, nedelje, godina. Tri nedelje, u ovom sanatorijumu izgledaju za njegove stanovnike kao jedan dan. Vreme se na tom mestu meri terapijama, merenjem telesne temperature, posetama doktoru. Čak i misli Hansa Kastropa, koji postaje jedan od stanovnika ove ustanove, su bezvremene, apstraktne, nepovezane sa sadašnjim trenutkom. On se bavi filozofskim temama, anatomijom, astronomijom… vreme u ovom romanu je bezvremeno – prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje, ne postoji trenutak, sve je to prepleteno. Ne postoji jasna povezanost sa sadašnjim trenutkom. Pa kako onda uopšte pobeći sa mesta koje nas štiti od prolaznosti, od spoljneg sveta, od svega osim od bolesti? U začaranom krugu vremena, bolesti, jasno se ispoljavaju misli o smrti, o samom kraju života. Hans Kastrop ostaje u Berghofu čak sedam godina, koje će proći za njega kao jedno leto. A to jedno leto koštaće ga na kraju njegovog života.

Smrt i bolest su dominantni u Berghofu. Njegovi stanovnici su u potpunosti opsednuti ovim temama. Bolest je na svakom koraku, u svakoj sobi, u glavi svakog čoveka. Po samom dolasku u Berghof Hans Kanstrop je suočen sa smrću. Soba u kojoj je trebalo da provede tri nedelje, a u kojoj je na kraju ostao sedam godina, pripadala je jednoj ženi koja je umrla isti dan kada je on došao. Soba je mirisala na smrt, i ostavila je ozbiljan utisak na mladog čoveka. Uplašen njenom blizinom, blizinom smrti, Hans odlučuje da će brzo napustiti ovo mesto. Međutim, čarobne niti ispletene da ga na tom mestu zarobe se prepleću oko njegove duše, njegovog tela, njegovog uma. On se prepušta krugu bolesti, magli koja obavija njegov um i ne računa na vreme koje u dokolici provodi u sanatorijumu. Kao pijan on se prepušta stanju u kome se nalazi. A kako je silno želeo da se takvo stanje njegovog uma i duše zadrži on odbija sve utiske koji bi mogli takvo stanje da ublaže da bi sve ostalo kako jeste. Same vremenske prilike, magla, hladnoća sa vrlo malo sunčeve svetlosti pomagale su duševna stanja stanovnika Berghofa. A kako su to tek činili zaposleni u sanatorijumu! Opše je poznato bilo da se “laki” bolesnici manje cene od “teških”. Oni su bili nevažni i to im se jasno stavljalo na znanje. Bolest cele epohe je sadržana u romanu Tomasa Mana, bolest Evrope, tog vremena. Izolovani od svega, od ravnice, na vrhu tog brda stanovnici Berghofa su bili potpuno drugačiji od ostatka sveta. Povratak u normalnu životnu sredinu za njih je značio pakao, pa su se često, razočarani nerazumevanjem ljudi iz ravnice, vraćali u Berghof da tamo završe svoj život. Izolovanost Evrope pred početak Prvog Svetskog rata (u tom vremenskom razdoblju se odigrava radnja romana), opsednutost smrću, pa i sam rat naveli su Tomasa Mana da u ovom klasiku svetske književnosti sve to prikaže na njemu svojstven način. Smrt kao kraj, smrt kao ideja ne mora da bude destruktivna u svakom smislu. Pisac je i sam okarakterisao ovaj roman kao blizak životu iako poznaje smrt. Kao da spoznajom same smrti mi se ipak približavamo životu, kao da tek onda spoznajući samu smrt mi možemo da spoznamo vrednost samog života. Ipak, jedno bez drugog nikako ne mogu.

“Dopustite mi, inženjeru, da vam kažem i da vam to stavim na srce, da je jedini zdrav i plemenit način, i uostalom – ovo hoću izrikom da dodam – sem toga jedini religiozni način gledanja na smrt u tome shvatiti je i osećati kao deo i dopunu života, kao sveti uslov života, a ne da je – što bi bilo suprotno svem zdravom, plemenitom, razumnom i religioznom – nekako duhovno izdvajamo od života i suprotstavljamo životu, ili čak odvratno upotrebljavamo kao argument protiv života.” (reči lika iz romana Čarobni breg, Lodovika Setembrinija)

Ono što remeti mirnu svakodnevnicu glavnog junaka jeste pojava dva neobična lika, koji su takođe stanovnici sanatorijuma. Dijametralno suprotne ličnosti, Lodoviko Setembrini i Leo Nafta su kao dve strane jednog novčića. Setembrini je nepopravljivi humanista, koji veruje u čovečanstvo i trudi se da sve što radi bude dobrinos razvoju istog. Setembrini slavi život, zdrav život, život koji se živi punim plućima, pun duha. Ne plaši se smrti, već veruje da je ona sastavni deo života, da je treba prihvatiti kao ciklus kroz koji se energija obnavlja, kao neko ponovno rođenje. Smrt treba prihvatiti, ali je ne treba “simpatisati”. Setembrini sve vreme pokušava da ubedi Hansa Kastorpa da napusti sanatorijum. Vidi od početka da je Kastorp izmanipulisan prirodom Berghofa, i da je njegova bolest posledica toga. Njegove humanističke ideje zavode mladog inženjera, pune ga nekom duhovnom energijom, kakvu samo takav čovek može da nosi u sebi. Sa druge strane Nafta je vrlo mračan, pesimistički nastrojen jezuita. On kao takav ne veruje u čoveka i njegov napredak. Njegovo jezuitsko obrazovanje donekle određuje njegovu ličnost. Za njega je bolest dar, jer je telo smrtno i nepotrebno čoveku. Čovek, po njemu, tek kad je bolestan uviđa pravu prirodu stvari. Približavanje prirodi, zdravom životu za njega je protiv čovečnosti, jer je jedina razlika između čoveka i prirode to što čovek ima duh. A što je duh bolesniji to čoveka više čini čovekom. Ljudi čije se poimanje postojojanja zasniva na zdravom i dugovečnom životu su po Nafti deo malograđanštine, i njihovo postojanje je apsolutno nebitno, pa čak i nepoželjno za razvoj čoveka kao jedinke, a i sveta uopšte.

“Bolest je u najvećoj meri čovečna, usprotivi se odmah Nafta; jer biti čovek, znači biti bolestan. U stvari čovek je suštinski bolestan, ali ga upravo bolest čini čovekom… Čovek je biće koje je u velikom stepenu odvojeno od prirode i koje se oseća u velikoj meri kao njena suprotnost, i ono što ga ispred sveg ostalog organskog života odlikuje – to je duh. U duhu, dakle, u bolesti, leži dostojanstvo čovekovo i njegova otmenost…” (reči lika iz romana Čarobni breg, Lea Nafte)

Ovakva dva karaktera su se igrala sa glavom mladog Hansa Kastorpa, vodili žučne rasprave i uticali na neoformljenu ličnost i nestabilan duh jednog običnog čoveka. Delovi kjnige u kojima se pojavljuju su sjajni, apsolutno filozofski, i od neprocenjive vrednosti za shvatanje dijametralno suprotnih načina mišljenja koja su vladala u Evropi neposredno pre Prvog Svetskog rata.

Čarobni breg, na čaroban način uvlači čitaoca u svoj bolesno magičan svet. Kao što sam već rekla ovo je roman kome se uvek vraćam, kako ja tako i mnogi koji su jednom zakoračili u taj svet. Tomas Man genijalni pisac na pravi način zna da ispriča jednu priču koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Priču o životu, priču o smrti, priču o ljubavi, o običnim i neobičnim ljudima. O siromaštvu duha, o bolesti, o sreći, tuzi, o celoj jednoj epohi… Život i smrt kao jedno plešu ples pod okom čitaoca, na jednom posebnom mestu… Čarobnom bregu…