Roman Čelične pećine govori o ekstremnoj urbanizaciji ljudskih naselja, nešto sa čime je autor Isak Asimov, profesor biohemije po struci, otišao još dalje u serijalima o Zadužbini i Carstvu konstruišući planetu Trantor. U Čeličnim pećinama ljudi više ne žive na selu i varošima, svi su se nastanilii u gradovima. Ti gradovi nisu više poput današnjih, veći su i potpuno zatvoreni, sa veštačkim svetlom, zgrade gotovo bez prozora, ne udiše se vazduh otvorenog prostora; otuda ovim gradovima nadimak Čelične pećine. Ljudi su izgubili dodir sa prirodom toliko da je postalo nezamislivo pešačenje po otvorenom prostoru, razvili su agorafobiju.

Prenaseljenost planete Zemlje podstakla je stvaranje ovakvih gradova. Prenaseljenost je dalje uslovila princip štednje, došlo se do zaključka da su Čelične pećine ekonomičnije od tradicionalnih gradova, varoši i sela. Kako je rastao priraštaj spuštao se životni standard. Dodatno ubrzanje urbanizaciji ovakvih gradova doprineo je izum zaštitnog polja koje je štitilo Čelične pećine, čime su izbegnuti ratovi. Iza svega se krije čovekova težnja da u potpunosti ukroti određen prostor, da se okolina podredi čoveku i drži pod kontrolom. Prostor je ukroćen ali plaćanjem velike cene. Paradoksalno, u težnji da potpuno zavlada okolinom društvo je poprilično izgubilo svoju slobodu, iako je tehnološki i naučno veoma odmaklo.

Društvo je dobilo strogo hijerarhijsko i ograničavajuće ustrojstvo. Sledovanje hrane je postalo sračunato, važi nametnuti princip štednje na svim poljima. Građane koji su prekršili pravila viša hijerarhija kažnjava potiskivanjem na niže nivoe socijalnog statusa ili otpuštanjem. Građanima je obezbeđena vrlo sračunata egzistencija, dok unapređenje povlači pogodnosti u vidu udobnijeg sedišta u gradskom prevozu, ponekog boljeg komada mesa u jelovniku ili kraćeg čekanja u redu. Teško je naći drugi posao kada se jedan izgubi, a da sve bude gore ljude u radu zamenjuju roboti; doduše na Zemlji su u opticaju još uvek prostije verzije, nehumanoidni roboti.

Zbog svega se kod velikog dela društva javlja nezadovoljstvo prema robotima, zaziranje i prezir. Sa druge strane, nezadovoljstvo prema društvenom uređenju i želju da povrate dodir sa prirodom iskazuje manji udeo društva, iako bi se reklo da ih je mnogo više sa sličnim osećanjima ali duboko potisnutim, nemajući smelosti ili znanja da ih iskažu.    

Nasuprot planeti Zemlji Asimov daje drugi svet: pedesetak planeta koje su iseljenici sa Zemlje naseljavali nekoliko hiljada godina unazad i na kojima se živi dijametralno drugačije. Na tim svetovima infekcije ne postoje, nema buke i gužve, nisu na ivici haosa, fizički prostor za individuu je kudikamo veći, ne gaje predrasude prema robotima i obilato se pomažu njima, ali je i priraštaj znatno manji. Ovo je odlika Asimovljevog stvaralaštva, razvija dva suprotna stanovišta do krajnjih granica te ih sučeljava, a to radi najizrazitije i najuspešnije kroz dijaloge. Tada dovodi logiku i naučnu fantastiku do vrhunca, pišući pošteno prema čitaocima, prozirno jasno, sa jasnim i razložnim argumentima. 

Jedan svet je blago haotičan (Zemlja), drugi je previše postojan/pasivan (Spoljni svetovi). Prvi nosi notu distopije, drugi notu utopije. Jedan sistem drži do kvantiteta ljudskog roda u broju, drugi drži do kvaniteta ljudskog roda u životnome veku. Kod drugih postojanost proishodi iz uljuljkanosti u komforu, svojevrsnog puritanizma koji se dovodi u vezu sa hladnim I flegmatičnim intelektualizmom i neodvažnosti na rizik. Ne žele da rizikuju komad uspostavljenog ekvilibrijuma.

Oba sistema su zašla u ekstreme i tu je jedan od glavnih izazova za detektiva Eliju Bejlija.

Robot Danil Olivav

Asimov je pisac koji se ne libi da predloži konkretna rešenja na zadate probleme. On umeće pismo nauke u koverat književnosti, rastežući prostor naukom što više može. Ozbiljno ne i preozbiljno pristupa razvijanju tema koje se tiču budućnosti. Nije proizvoljan, koliko god se može biti neproizvoljan u razmatranju budućnosti. Tako se autor ne zadovoljava tek da pomene kolonizaciju svemira kao lajtmotiv SF žanra. On objašnjava zašto je naseljavanje svemira rešenje, šta ono donosi nasuprot tome ako do naseljavanja ne dođe. Zatim razmatra dalje – šta nakon što je kolonizacija svemira ostvarena. Autor je sačinio čitav kostur fiktivne buduće istorije naseljavanja naše galaksije. U ovakvim razmatranjima se konsultuje i sa istorijom. Kao rešenje za prenaseljenost predlog je kolonizacija svemira, kao pomoć u kolonizaciji svemira predlažu se roboti. Kolonizacija svemira se temelji na humanističkoj crti po čemu predlog autora podseća na ideje ruskog mislioca Nikolaja Fjodorova.

Asimov na kolonizaciju svemira (premda odabrani termin kolonizacija ne budi najlepša sećanja) gleda kao na nuždu, predostrožnost i postizanje veće slobode pojedinca i društva, pri čemu poslednje možemo da uporedimo sa željom neke dece (i nekih roditelja) da jednoga dana počnu živeti u zasebnoj kući.

Kako u ideji o kolonizaciji svemira leži humanizam, tako leži i u narativu o robotima, možda i više. U Čeličnim pećinama se prvi put pojavljuje jedan od važnijih likova celokupnog sf žanra i šire – robot Danil Olivav.

Danil je humanoidni robot, koji se ne razlikuje od čoveka na prvi pogled. Ni na drugi. Sazdali su ga pripadnici Spoljnih svetova. Oko njega se prelama više tema. Njegovo ponašanje se da predvideti, jer je kao i svi roboti ovog romana sazdan tako da mu se mozak može do kraja matematički analizirati i dokučiti, za razliku od ljudskog. Danil je hladan ali ne neprijatan, on je krajnje racionalno stvorenje sa ugrađenim sistemom za pravdu, a pravda je za Danila stanje koje nastaje kada se sprovode svi zakoni. Danil ovime donekle odražava pravni sistem današnje civilizacije. Kako kaže doktor Fastolf, preteča Harija Seldona iz Zadužbine pratimo li hronološki tok radnje ovih romana, samo ljudsko biće može uvideti činjenicu da na osnovu nekog apstraktnog moralnog kriterijuma neki zakoni mogu biti loši, a njihovo sprovođenje neopravdano. Robot gleda pravolinijski.

Kroz Danila se odražavaju vrednosti i Zemlje i Spoljnih svetova. Na Zemlji prvi put dolazi u dodir sa Biblijom. Ovde se dešava magija Asimovljevog stvaralaštva. Robot u jednom momentu ima priliku da čuje odlomak iz Biblije o Isusu i preljubnici. Preljubnicu žele da kamenuju zbog greha, jer tako nalaže zakon, na šta Isus odgovara da na nju prvi baci kamen onaj koji je bez greha. Robot pažljivo sluša priču i dobija potom komentar: „Ova priča pokazuje da postoji i nešto više nego što je osećaj za pravdu koji je u tebe usađen. Postoji ljudski postupak koji se naziva milosrđe; ponašanje koje se naziva praštanje.“

„Te mi reči nisu poznate“, odgovara Danil.

Kasnije se dešava scena kada Danil umalo biva ošamaren ali se izmakne u poslednjem trenutku te veli: „Bilo je to vrlo opasno… Da se nisam malo povukao unatrag, lako si mogao da povrediš ruku. Žao mi je ako sam ti naneo bol.“ Nedugo potom robot Olivav komentariše o datom liku: „Verujem da sad mogu potpuno oblikovati duhovni proces koji se u njemu odigravao.“

Interesantno je da Asimovljeva dela, koji se izjašnjavao kao racionalista i humanista, umeju da podstaknu u duhovnom, odnosno religioznom pravcu. „Bogovi lično“ kao drugi primer toga.

Da li se Danil menja u toku romana i kako ako da? Koliko se jedno dokučivo stvorenje može menjati? Menjanje uslovljeno osnovnom šemom koju tvore tri zakona robotike.

Čelične pećine su istovremeno daleka budućnost naše sadašnjice i daleka prošlost opisanih zbivanja u Zadužbini. Roman i lik Danil Olivav dobijaju višestruko na značaju kada se tumače zajedno sa serijalima o Zadužbini i Carstvu.

Roman je žanrovska legura naučne fantastike i detektivskog romana u prevodu Zorana Živkovića, objavljivan najpre iz delova u Galaxy Magazine-u tokom 1953.godine, da bi u celosti bio objavljen 1954.godine u izdanju Doubleday-a. Kod nas je objavljen u izdanju Čarobne knjige 2012.godine.

Za P.U.L.S.E Nikola Stojanović

  Isak Asimov, Književnost, Naučna fantastika, Nikola Stojanović