Četiri teorije o uzrocima rata u Ukrajini – Prva i najpopularnija teorija tumači ovaj rat kao sukob između demokratije i autokratije. Ona polazi od premise da Rusijom upravlja diktator, dok Ukrajinu vodi legitimno izabrani predsednik. Ali takav pristup zanemaruje neke činjenice, na primer da je do smene vlasti u Ukrajini 2004. došlo usled revolta zbog nepoštenih izbora ili da je prevrat 2014. bio puč protiv legitimno izabranih vlasti.

Takođe, pre rata pa i pre 2014. Ukrajina je bila najmanje uspešna država bivšeg Sovjetskog Saveza. Pored izuzetno visokog nivoa korupcije, uglavnom disfunkcionalnog parlamenta i oligarha van kontrole, uključujući i onog koji je pomogao Zelenskom da dođe na vlast, ekonomske performanse Ukrajine bile su verovatno najslabije u poređenju s ostalim republikama bivšeg Sovjetskog Saveza. Rusija i Ukrajina su 1990. godine imale približno isti BDP po glavi stanovnika. Pred početak invazije BDP Rusije bio je više nego dvostruko veći od ukrajinskog. Uverenje da stanovnici Rusije vide u Ukrajini poželjnu alternativu ruskoj autokratiji kosi se s činjenicama: pokreti stanovništva uglavnom su se odvijali u „pogrešnom“ smeru. Umesto da Rusi migriraju u Ukrajinu, Ukrajinci su u potrazi za poslom odlazili u Rusiju, jer su plate u Rusiji bile tri puta veće nego u Ukrajini.

Ova naivna teorija zanemaruje i činjenicu da su svi sukobi u postkomunističkom prostoru izbijali u bivšim federalnim državama koje su se raspadale po granicama etničkih republika. Čak 11 od 12 zabeleženih sukoba bili su starinski sukobi za kontrolu nad teritorijama. Oni nemaju nikakve veze sa sukobom demokratije i autokratije. Naivnost ove teorije ogleda se i u zanemarivanju činjenice da u ovom ratu autokratske države nisu na istoj strani: dok Belorusija podržava Rusiju, jednako autokratski Azerbejdžan podržava Ukrajinu.

Opisana teorija je popularna pre svega zbog jednostavnosti, jer ne zahteva poznavanje istorije, bilo Rusije ili Ukrajine, i ne podrazumeva predznanje o komunizmu, pa čak ni bilo kakvo tumačenje ili uvid u razloge raspada komunističkih federacija. To je teorija utemeljena na neznanju i podržana neznanjem. Ona takođe koja ide u prilog interesima ratobornih liberala i desničara na zapadu, koji ukrajinski rat doživljavaju kao probu za mnogo veći sukob Sjedinjenih Država i Kine. Sukob će izgledati prihvatljivije ako se prikaže kao sukob vrednosnih sistema, a ne kao bitka za geopolitički primat.

***

U drugom tumačenju tekućeg sukoba zastupa se stanovište da je rat proizvod ruskog imperijalizma. Prema ovoj teoriji, Putinov režim je naslednik carističkog režima koji je pokušavao da pokori i stavi pod kontrolu zemlje u svom okruženju, od Rumunije (Moldavije) i Poljske do baltičkih zemalja i Finske. To je teorija koju u dobroj meri podržavaju Putinove izjave i pokušaji pravdanja rata pre nego što je sukob počeo. Putin veruje da je Rusije prošla kroz „stoleće izdaje“, u kom je zbog neodgovornih postupaka komunista izgubila istorijske teritorije (uključujući Novorusiju na koju Putin otvoreno polaže pravo). Putin osuđuje Lenjina zato što je Ukrajini pripojio Donbas, a Hruščova zato što je isto učinio s Krimom. To implicira da je komunistički režim, kao što velikoruski nacionalisti često tvrde, bio velika antiruska „zavera“ kojom su tradicionalno ruske teritorije olako predate nekim drugim nacionalistima da bi se umanjila njihova netrpeljivost prema velikoruskom šovinizmu.

Zanimljivo je da ova teorija jednako privlači Putinove propagandiste i autore koji tvrde da je ruski imperijalizam na neki način ugrađen u rusku psihu. Teorija ima dodira sa stvarnošću, ali problem je u tome što ne može objasniti sadašnji talas ruskog nacionalizma i imperijalizma. Njom bi se mogao objasniti ruski nacionalizam u 19. veku, ali ne i ruski nacionalizam danas, jer izvore ovog talasa treba tražiti u događajima posle 1917. To je sledeće tumačenje.

Treće tumačenje, koje za korenima sukoba traga među izvorima aktuelnog talasa nacionalizma, polazi od istorijskih događaja u periodu 1989-1992. koji su doveli do pada komunizma. Pad komunizma nije bio rezultat demokratskih revolucija, kako se često tvrdi u narativima popularnim na zapadu. U pitanju su zapravo revolucije za nacionalno oslobođenje od posredne vladavine Sovjetskog Saveza. Činilo se da imaju demokratsku formu zahvaljujući najširem konsenzusu o pravu na nacionalno samoodređenje u velikim segmentima društva oko 1989. Na taj način su nacionalizam i demokratija stopljeni u jedno, pa nije bilo lako razlikovati ih. To je bilo posebno naglašeno u etnički homogenim zemljama kao što su Poljska i Mađarska: demokratija i nacionalizam su tamo bili jedna ista stvar. Razumljivo je što su se domaći revolucionari i zapadni posmatrači naglašavali prvo i zanemarivali drugo. Lakše je razlikovati ih kada se okrenemo događajima u multietničkim federacijama.

Nijedna teorija koja podrazumeva da je zvezda vodilja revolucija 1989. bila demokratija ne može objasniti činjenicu da su se sve komunističke etničke federacije raspale. Da je demokratija bila glavna revolucionarna sila, ne bi bilo potrebe za rušenjem takvih federacija nakon što je demokratizacija jednom obavljena. Štaviše, njihova razgradnja je potpuno besmislena unutar šireg liberalnog narativa kojim je multikulturalizam postavljen kao poželjan cilj u istu ravan s demokratijom. Da su demokratija i multikulturalizam bili vodilje revolucija 1989. federacije Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i Jugoslavije bi opstale. Činjenica da nisu potvrđuje da su centralne ideje revolucija bili nacionalizam i samoopredeljenje.

Teorija o demokratskoj prirodi revolucija 1989. ne može objasniti izbijanje sukoba i ratova u rasformiranim komunističkim federacijama. Ne može objasniti ni zašto su 11 od 12 takvih sukoba, uključujući i rat u Ukrajini, bili etnički sukobi oko granica. Ovi sukobi nisu povezani s tipom unutrašnjeg političkog ustrojstva ili načina vršenja vlasti (demokratija protiv autokratije), već s bitkama za teritorije, nacionalizmom i željom manjina u „pogrešnim“ državama da dobiju sopstvenu državu ili se pripoje nekoj od susednih. Te elementarne činjenice gotovo se ne pominju u dominantnim narativima. Za to postoji dobar razlog: ove činjenice se kose s pojednostavljenim „demokratskim narativom“.

***

Četvrta teorija polazi od trećeg tumačenja i pokušava da ode korak dalje. U njoj se postavlja ključno pitanje koje sve ostale teorije zanemaruju: otkud talas nacionalizma koji je doveo do raspada etničkih federacija? Odgovor treba tražiti u ekonomiji i ustavnom ustrojstvu komunističkih federacija. Kao što je dobro poznato, komunisti su želeli da reše ne samo ekonomske probleme kapitalizma, već i etničke probleme koji su vekovima opterećivali istočnu Evropu. Uopšteno govoreći, primenjivali su austro-marksistički pristup koji je evoluirao od zalaganja za ličnu autonomiju do zagovaranja prava na nacionalno samoodređenje. Zato je Sovjetski Savez ustanovljen kao federacija etnički utemeljenih država. Plan je bio da Sovjetski Savez prevaziđe etničko pitanje tako što će svakoj etničkoj grupi dati zasebnu republiku, domovinu. U tom pogledu Sovjetski Savez je bio začetak i nacrt buduće globalne federalne države koja će se sastojati od nacionalnih država i koja će vršiti dve funkcije: pružati nacionalnu bezbednost svojim članicama i osiguravati brz ekonomski razvoj posle ukidanja kapitalizma. Isto načelo bilo je primenjeno u druge dve etničke federacije: Čehoslovačkoj i Jugoslaviji.

Takav pristup imao je smisla na papiru i verovatno bi uspešno rešio etnički problem da je komunizam uspeo da ispuni dato obećanje brzog ekonomskog rasta.

Zašto komunističke federacije nisu uspele da reše etničko pitanje pokazalo se 70-ih godina 20. veka. Glavni razlog bio je ekonomski neuspeh da se sustigne razvijeniji zapad. Kako je ovaj neuspeh postajao sve očigledniji, jedini način za različite frakcije komunističke elite da se izbore za legitimitet u sistemu jednopartijske vlasti bio je da se predstave kao barjaktari i zaštitnici nacionalnih interesa republika. U odsustvu tržišnih odnosa, uz arbitrarno formiranje cena, svaka republika je mogla da tvrdi da je druge republike eksploatišu. Usvajanjem takvih stavova lokalne elite su pokušavale da steknu popularnost unutar svojih republika i tako, u odsustvu izbornog procesa, osiguraju sebi politički legitimitet. U tome im je pomagala činjenica da su unutar jednopartijske države lokalne političke strukture smatrane legitimnim. Zahvaljujući tome republičke elite nisu morale da izlaze van postojećeg političkog sistema (što bi ih izložilo mogućoj represiji) da bi se prikazale kao legitimne i stekle popularnu podršku. Ironija je u tome što u slučaju da takve lokalne strukture nisu postojale, to jest, da su u pitanju bile unitarne multinacionalne države, pripadnici lokalnih komunističkih elita ne bi imali na raspolaganju alatke i političku platformu s koje mogu uputiti izazov drugim elitama i prikazati se kao branitelji nacionalnih interesa. Tako je pripremljen temelj za širenje i prihvatanje nacionalističkih ideologija koje su na kraju razorile ove zemlje.

***

Da bismo razumeli rat u Ukrajini moramo se vratiti u istoriju. Tekući događaji su proizvod delovanja dva faktora: prvi je neuspeh u ekonomskom razvoju bivših komunističkih zemalja, a drugi politička organizacija koja je republičkim elitama omogućila da ekonomske neuspehe gurnu pod tepih odbrane nacionalnih interesa. To je bilo najjednostavnije rešenje koje je mogućim učinila sama organizacija režima. Da se neko usudio da se otvoreno založi za povratak kapitalizma, verovatno bi dobio otkaz ili završio u zatvoru. Tako je put do političke moći otvoren za one koji su uporno tvrdili da je naša republika manje ravnopravna od ostalih.

Legitimizacija nacionalnog interesa donela je legitimizaciju nacionalističkih ideologija i želju da se ostvari nacionalna nezavisnost, proizvodeći tako talas nacionalizma koji je pokretao i pratio revolucije 1989. Pokretačka sila tih revolucija bila je ista u etnički homogenim i etnički heterogenim zemljama: nacionalizam. Ali u prvoj grupi zemalja nacionalizam se stopio s demokratijom, dok je u drugoj grupi, zbog nerešenih teritorijalnih pitanja, doveo do sukoba i ratova. Rusija se sporo kretala ovim putem i može se reći da je ovo zakasnela reakcija. Ali zbog ogromnog prostranstva, velikog broja stanovnika i vojne moći, dominacija nacionalizma u Rusiji predstavlja mnogo veću pretnju. Neka manja zemlja s istom nacionalističkom ideologijom ne može biti tako velika pretnja za mir u svetu kao država koja ima 6.000 nuklearnih projektila.

Ako se uzroci sukoba ne postave u istorijski kontekst prvobitnog ustrojstva komunističkih federacija i ekonomskog neuspeha komunističkog modela razvoja, ne možemo razumeti sadašnji sukob ni sukobe koji nas možda čekaju u budućnosti.

Branko Milanović

Global inequality and more 3.0, I deo, 25.12.2022.

Global inequality and more 3.0, II deo, 25.12.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 13.01.2023.

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Branko Milanović, Peščanik, rat, Rusija, Ukrajina