Sujeta, ili kako je neki nazivaju – častoljublje, predstavlja ukratko težnju za važenjem, i vrlo je česta pojava u čovečijoj grabežljivoj prirodi koja vodi ka ciljevima koji su neretko daleko od bitnih. On želi da bude BITAN u očima drugih, ali naprotiv, čovek postaje nestvaran, on nestaje jer se zanima kakav on utisak ostavlja i šta drugi misle o njemu.

Sve ovo u velikoj, velikoj meri ometa slobodnu akciju pojedinca, a pošto sujetu možemo pronaći kod svakog čoveka “pa makar i u najmanjoj meri”, kako navodi Adler (“Karakterne crte agresivne prirode”), to nas može usmeriti da proučimo sopstvenu povezanost sa gore navedenim i samim tim da bolje razumemo naše postupke u komunikaciji sa drugima.

Maska suprotnosti je sigurno najbolji primer kada je u pitanju snalažljivost ljudskog uma da vara sebe i druge. Čovek i pored očigledne skromnosti može biti itekako sujetan – svi ćemo se složiti da nešto nije u redu kod prekomernog naglašavanja onoga što je očigledno na drugom kraju od očekivanog.

Adler ovde, ukratko kao primer, koristi mini priču u kojoj opisuje Sokrata kako se obraća jednom besedniku koji je došao na govornicu u otrcanim haljinama:

“O, mladiću atinski, na rupe tvog odela izviruje sujeta!”

Sokrat je jednom rečenicom prozreo nameru ovog besednika i otkrio karakter koji stoji iza nje.

Taj deo karaktera ne samo da primorava čoveka na razne beskorisne poslove koji se više odnose na privid negoli na suštinu. Ne samo da čovek zbog sujete sve više misli na svoju spoljašnost – on gubi dodir sa stvarnošću. Gubi se razumevanje za ljudske veze, on premošćuje svoj smisao postojanja sa tuđom slikom o sebi. Tom čoveku svrha sigurno neće biti da da deo sebe, da ostavi deo sebe kroz neko delo. Putanja se nastavlja u pretpostavljenom smeru i on nesvesno juri bilo kakvu korist za njegov ugled.

“Ovo unapređenje/titula će odlično izgledati uz moje ime!”, “Ako budem bio sa ovom devojkom svi će pričati o tome!”, “Ako budem viđen sa ovim ljudima misliće da sam deo elite!”

Nažalost ni graničnici na ovom putu nisu baš najbolje prilagođeni. Narušavanje njihovog plana ka uspehu, detinjasto, rezultira kontra napadom. Problem kod sujetnih ljudi jeste, da kad im ometemo zadovoljenje njihove sujete, oni nastojojavaju da bar postignu da drugi pate. Ovo detinje ponašanje odraslih pospešuje konflikt u komunikaciji i vodi ga ka slepoj ulici, jer ovi ljudi znaju da budu krajnje tvrdoglavi ako zapadnu u nezgodnu situaciju gde se ugrožava njihova spoljna slika koju su oni tako precizno i strpljivo gradili.

Pređimo na jednu malo drugačiju postavku: osobe koje se žale da im je život težak, da im je neko nešto dužan ostao… Da im vaspitanje nije bilo tako loše i da se nije pojavilo kakvo zlo, onda bi oni, kao što tvrde, bili na prvom mestu. Odakle onda ovakve osobe, koje svugde nalaze izgovore da ne izađu na front života, odakle one crpe zadovoljenje svoje sujete? Pazite da se ne prepoznate u ovome: iz svojih snova. Oni i dalje sanjaju o čudu koje će da ih spase i pokloni im idealne uslove iz kojih će se izroditi šampion koji je bio tako dugo sputavan u njima. Ovakvi pojedinci znaju biti emotivno osetljivi, i zna im biti stvarno teško da prevaziđu određene uslove. Loša sreća se ne dovodi u pitanje, ali ona evidentno može izgraditi jak karakter, a iskustvo u prevazilaženju emotivnih bura može ih osposobiti da i drugima pomognu u prevazilaženju istih. Da li će imati hrabrosti za ovaj put?

Sledeća stavka je verovatno najočiglednija: skidanje krivice. Sujetni su uvek u pravu i nikada ne greše, njihov autoritet mora biti opravdan po svaku cenu. Ovde možemo naići i na majstore kamuflaže. Oni će pronaći primere tamo gde niste ni slutili, pozivaće se na dobrobit celokune zajednice, prikazivaće se kao altruisti, čak će možda uposliti i teoriju relativiteta na kraju (“Sve je relativno”). Ovakvo prebacivanje sa jednog opravdanja na drugo veoma jasno prikazuje da oni žrtvuju svoj sistem vrednosti koji verovatno nikada nije ni utvrđen. Ako su se ovi pojedinci zapitali da li im je potreban integritet pri odlučivanju, oni su odabrali da štite privremenu šminku koju nose po svaku cenu – oni nemaju iskustva koje je zasnovano na učenju iz poraza, oni nikada nisu rekli “Jeste, u pravu si, pogrešio sam”. Njihovo iskustvo se zasniva na učenju kako još bolje zamaskirati laž.

“U svim velikim zapletima čovečanstva svagda će moći da se nađe kao najbitniji činilac neuspeo pokušaj da se zadovolji sujeta.”

Adler takođe navodi da je jedan od najčešćih sukoba sa stvarnošću – u stvari to što se STVARNOST uopšte ne brine za visoko mišljenje što ga neko o sebi ima.

Razumeti takvu osobu znači utvrditi dokle se u te ličnosti prostire sujeta, u kom se pravcu ona kreće i kojim se sredstvima služi u tom kretanju. Kasnija adaptivna logika je laka. Ali šta nije lako? Zbog svoje prirode, sujeta od samog starta je navikla da se prerušava zbog naglašenog sukoba sa stvarnošću. Individua se vezuje za stavove kojima štiti masku sujete, ona te stavove brani, ni ne znajući šta je njihova prava svrha. Proces skidanja takve maske je moguć samo pod uslovom da ta individua želi da sazna nešto više o sebi, u protivnom, mi napadamo njene životne stavove i ona može da se promeni vrlo brzo. Njen adaptivni mehanizam će nam pokazati koliko joj je stalo do njih. Snaga kojom branimo određene stavove će nam reći koliko smo zaista usko vezani za sujetu. Da li je štitimo besnim poricanjem, mirnom logikom ili suzdržanom tišinom? A takođe i vreme. Koliko dugo smo spremni da se tvrdoglavo držimo tog stava? Neminovno, neki će ovakvu tvrdoglavost, u strahu od poraza, smelo oceniti kao odlučnost.

Nabrojaćemo još korisnih primera kojima je potrebna demistifikacija.

Sujetni ljudi znaju često da traže privilegovan položaj, stoje po strani i posmatraju, nepoverljivi su, uvek vide neprijatelja u drugome. Zbog toga zauzimaju odbrambeni stav, kao da se pripremaju za sukob. Često su u nekim sumnjama, dubokim razmišljanjima, i kao što smo naveli ranije – ona znaju da zvuče logično, služe svrsi da oni izgledaju kao da su u pravu. Čežnja da budu nadmoćniji od ostalih se može ogledati i u držanju tela, u načinu na koji se oblače, izvežbanom tonu glasa i tako dalje.

Privilegovani status naglašavaju time što čekaju da budu pozvani, moraju se naročito moliti, ili dolaze kasnije nego što bi trebalo da dokažu da im nije stalo ili da maskenbal ne može da počne bez njih.

Zbog zahtevanja privilegija često su sami žrtve zapadanja u izolaciju. Bivaju ismevani, ne znaju kako da se nose sa kritikom i onda se bojažljivo povlače na teren gde nikome ne moraju da polažu račun. Tu ostaju u svom pijanstvu i veruju da bi bili na vrhu da su imali makar malo sreće.

Zbog navedenog neprijateljskog osećanja koji ima čvrste osnove, ovakvi pojedinci su skloni da olako uzimaju bolove drugih i da se ne osvrću na njih. Oštro su kritični u komunikaciji prema načinu života koji im se ne sviđa. Lako nalaze mane u svetovima koji nisu deo njihovog i osuđuju ih.

Ovo unižavanje nas vodi do jedne specifične karakterne crte. Pojave koja se naziva “tendencija obezvređivanja”. Ona nam pokazuje šta je u stvari cilj napada sujetnog čoveka. Vrednost i važenje drugoga. On u sebi stvara osećanje nadmoćnosti tako što obara važenje drugih. Koliko često smo ovo viđali u komunikaciji?

Interesantan slučaj opisuje zabrinutost kao sredstvo za zadovoljavanje sujete. Kada je neko toliko zabrinut da mu se MORA bezuslovno ugađati. Inače osoba zapada u najstrašnije muke, slomljena je, obliva je znoj, drhti… Njen život će ona sama da ugrozi ako je ne poslušamo sledeći put i ako ne bude tačno onako kako ona želi. A to emotivno srozavanje će da opravda time što će da kaže da je bila “zabrinuta” za nas, a u stvari bila je zabrinuta jer gubi kontrolu.

Još jedan interesantan oblik se javlja u prelomnim momentima kada mora da se preuzme odgovornost za buduće postupke. Ponovo, u strahu od poraza vidimo ljude kako se vraćaju čitav korak unazad. Mnogi čak otaljavaju završavanje pređašnjih obaveza u kojima imaju uspeha i ponavljaju ih, samo da se ne bi uputili u nova prostranstva o kojima ne znaju ništa i u kojima će njihov status biti doveden u pitanje. Jedno je uspešno zavšiti studije, a drugo je imati posao i porodicu. Ili karijeru u određenoj umetničkoj oblasti. Ili i posao i porodicu i karijeru.

A postoje i oni koji dolaze do privilegovane količine poštovanja slatkorečivošću. Njihova ljubaznost, prijateljsko ponašanje i pažljivost služe da nas osvoje tako da mi zaboravimo pravu nameru koja se krije u nametanju i ovladavanju. Čak Adler ide tako daleko da navodi da je taj stav ulagivanja, na samom kraju, vodi do “lovljenja duše”.

Kada idealno držanje nekog čoveka pređe izvesnu meru, kad njegova dobrostivost i ljubaznost prihvate forme koje su već osobito primetne, onda je nepoverenje prema njemu na svome mestu.

“U sujeti se jasno raspoznaje ona linija koja vodi u visinu i koja pokazuje da je čovek u osećanju svoje nedovoljnosti postavio sebi suviše visok cilj te hoće da važi više nego drugi.”

Ovde čak može da se primeti da se ponekad i sujetni brane time da su oni “različiti” i da su zbog toga i posebni, da im je individualnost naprednija u odnosu na većinu. A šareno perije zbog kog su različiti je samo slika u kojoj mogu biti pre primećeni i pažnja će im biti pre poklonjena. A da li je to ključna poenta postojanja “napredne individue”?

Najtragičnija žrtva sujete je svakako baš ona individua koja ima nešto originalno da ponudi. Šta se dešava kada se ta originalnost ukalja željom osobe koja je iznosi – da bude poznata, da bude viđena, da se o njoj priča, da se o njoj piše. Da li delo pati ako se spoljašnost forsira kao primarna slika?

Posle svih ovih primera ostajemo u čuđenju koliko je sujeta zastupljena u svakodnevoj komunikaciji. Ono što čovek mora sebi da prizna jeste da “nagon za važenjem” verovatno jeste njegova najupečatljivija crta. Jedini nagon koji je neprirodno blizak onom životinjskom, grabežljivom nagonu. Čovek nije životinja u telu, ali u svom umu, on se itekako ponosi vukom u sebi. On ne uspeva da se otrgne od pobeda koje je ostvario u divljini.

 za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Feljtoni, Juror 8, Priroda konflikta, Sociologija