Džon Lenon – Čovek koji je povratio slobodu i izgubljenu nevinost

Ponavljam se, ali ništa strašno: obožavao sam četvoricu „Bitlsa“. U trenutku njihovog razilaska, bio sam u iskušenju da uradim isto što i Džon na poslednjim zvaničnim fotografijama: obučem se skroz u crno i pustim bradu. Nažalost, tri dlake koje su štrčale na mojim (ćosavim) obrazima nisu mi omogućile da ostvarim ovu zamisao, a što se nošenja crnog tiče, moja majka je smatrala da je poželjnije nositi ga u situaciji kada je reč o pravoj žalosti. Zato sam požurio da sve ovo nadoknadim kosom, uspevši da je pustim sve do svojih ramena nesvršenog adolescenta, stoički trpeći ironične opaske oca, koji je – s pravom – važio za eksperta po pitanju ironičnih opaski.

Dakle, obožavao sam četvoricu „Bitlsa“. Sve zajedno i svakog ponaosob. I otprilike iz istih razloga kao i svi ostali. Pola zbog njegovog šarma, božanskog glasa i fine njuške; Džordža zbog njegove povučenosti i daška misterije koji ga je obavijao; Ringa zato što se jasno videlo koliko je simpa i zabavan; i Džona zbog njegove nevaljale strane, opore, sarkastične, oštrog i štipajućeg glasa, kao kod Majkla Kejna kad se iznervira, i naravno, zbog njegove zločeste njuške. Po njihovom rastanku, nastavio sam vrlo pomno da ih pratim, pokušavajući svaki put da se utešim po jednim delom zbog gubitka celine. Skoro da sam u tome i uspeo. Prvi Polov album, koji je snimio sasvim sam, kao veliki (jednim delom u „Abi roudu“, dok se grupa još nije bila zvanično raspala) zvučao je istovremeno drugačije i dovoljno bitlsovski (kao makete pesama koje čekaju finu obradu preostale trojice), sasvim dovoljno da me zavara. Album Live Peace in Toronto u izvođenju „Plastik Ono benda“ imao je dvostruku zaslugu za vraćanje Džona na scenu, učinivši da skoro zaboravimo na albume sa Joko (iako se i na ovom prilično jasno čuje njegova nepodnošljiva japanska dragana, kako naglašava pesme svojim čuvenim vokalskim biserima. Biserima svakako, ali u ironičnom smislu ako smem da kažem…). Džordž je malo sačekao pre nego što će izbaciti odlični All Things Must Pass. Trostruki album, reka tečnog zlata u produkciji Fila Spektora, bio je vredan strpljivog čekanja. Konačno, i Ringo je započeo seriju ne tako srećnih snimanja na čijem će dnu tek malo kasnije zablistati nekoliko zlatnih grumenčića pomalo izbledelih (u svakom slučaju ništa pre 1973).

A onda je krajem sedamdesetih, istovremeno sa Džordžovim trostrukim albumom izašao i Plastic Ono Band. Iskren da budem, uzeli smo ga u ruke pincetom. Prvobitni nagon bio je dokopati se smesta svega što na sebi ima oznaku „Lenon“. Ali je savladan istog trena kad smo otkrili da se na omotu pojavljuje i grozna Joko. Niste je mogli omašiti. Bila je tu, na slici, naslonjena na stablo ogromnog drveta zajedno sa Džonom, u smirujućem bukoličkom okruženju.

Zabrinuti, mi smo (ovo „mi“ naravno nema ništa sa kraljevskim „mi“, već odražava tadašnja osećanja mene i mojih drugara) odmah počeli da iščitavamo deo koji se ticao produkcije, i sa olakšanjem shvatili da se (žuta) muza ne pojavljuje na albumu. Ringo na bubnjevima, Klaus Forman na bas gitari, Džon na gitari, klaviru i kao koproducent uz Fila Spektora. I to je sve. Potpuna ogoljenost, sasvim suprotno od Džordžovog trostrukog koji je izašao istog meseca, raskošan i mističan. Drugo iznenađenje bila je Džonova glava. Ostavili smo ga kosatog i bradatog, a vratio nam se podšišan i obrijan. Glava robijaša na dan oslobađanja, glava čoveka koji je povratio slobodu i izgubljenu nevinost. Kao četvorogodišnjak čiji se portret nalazio na poleđini omota. Džon dete.

Sećam se, ma koliko da su se ova dva albuma drastično razlikovala, da nas to nije sprečavalo da ih volimo podjednako. Žal za „Bitlsima“ ni izbliza nije bila prošla (moraćemo da sačekamo Džonovu smrt… i još dugo posle toga) i ova dva albuma (za koje je bilo očigledno da predstavljaju dva kamena temeljca istorije) plutala su kao dva pojasa za spasavanje na površini našeg čemera. A na Džonovom albumu se upravo o spasavanju i radilo. O iskupljenju, ili tačnije, o pomirenju sa samim sobom. Kao da ga je dimna zavesa „Bitlsa“ toliko udaljila od sopstvenog bića da se na kraju izgubio. Treba reći da je Džon neposredno pre toga upoznao dr Artura Džanova, psihijatra i tvorca teorije o primalnom kriku, i da ga je taj susret promenio, preobratio. On je to tada ovako komentarisao:

„Bio sam jedan od onih muškaraca koji nikada ne plaču. Moji odbrambeni zidovi bili su jaki. Pravi mačo, kočoperni rok heroj, agresivan, koji zna odgovore na sva pitanja i prema svemu ima sarkastični stav. Samo što se ispostavilo da je gospodar sveta bez dlake na jeziku u stvari preplašeni momak koji nije umeo da plače. Danas znam da plačem. Primalna terapija me je naučila.“

Dosta je bilo obilaženja oko vruće kaše – trebalo je ustremiti se na suštinu, na srž. Dosta je bilo ukrasa, poetičnih slika i metafora. Bilo je vreme da se bace karte na sto. Rezultat je bio album pročišćen do krajnjih granica, u jednakoj meri što se tekstova i muzike tiče. Tri akorda. Povratak na početak posle svih godina potrage i avantura. Zapravo, reč je o albumu koji postavlja suštinsko pitanje: pitanje opstanka. U toj meri suštinsko da ću čuti njegov odjek nekoliko godina kasnije dok budem radio na filmu o poslednjim Napoleonovim danima na Svetoj Jeleni. A ono glasi: Kako da čovek koji je u rukama držao čitav svet prihvati da postane niko i ništa? Ili radije, da postane on sam?

Mnogo sam voleo ovaj album, a i dvadeset pet godina kasnije volim ga podjednako. Skoro svaki put me do suza dirne silovitost njegove čistote. Smatram da je Džonova hrabrost izuzetna – tako se izložiti, ogoliti, bez maske, a pritom ne ispoljavati ni najmanji znak egzibicionizma, nimalo bestidnosti. Uvek se naježim od sumornih crkvenih zvona kojima album započinje, kao i na pesmama „Mother“, srceparajućem pojanju o prerano izgubljenoj majci, „Isolation“, o prednostima sklanjanja pred bezumljem sveta i „Working Class Hero“, poslednjoj protestnoj pesmi, maltene više dilanovskoj nego što su Dilanove pesme. Svaka sekunda albuma i dalje me pogađa kao i kad sam ga prvi put čuo. Svi smo u međuvremenu nabacili dvadeset i pet banki. Ali ne i on. I da ne zaboravim „God“, čaralačku litaniju o izgubljenim iluzijama, sa spiskom raskrinkanih lažnih idola (koji počinje sa Magijom, da bi se završio sa „Bitlsima“, preko Biblije, Isusa, Bude i Elvisa), koja me raduje tim više što smo se vratili u doba pravoverne ali preterane pobožnosti, u kom ismevanjem proroka stavljamo život na kocku

Džonu je trebalo više od hrabrosti da bi sve ovo snimio. Trebala mu je lucidnost za koju je malo umetnika sposobno.

A za sve nas koji nastavljamo da živimo i dalje noseći maske na licima, ovaj album je lekcija.

Piše: Antoan de Kon

Prevod: Sanja Nedeljković

XXZ Magazin

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Službeni glasnik objavio je  knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja.

  Antoan de Kon, D.O.M.I.N.E, Džon Lenon, Muzika, Rečnik zaljubljenika u rokenrol, XXZ portal