Da li je film isto što i “filmska priča”?

„Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost”, kaže Tarkovski. „Zato što može bez bukvalnosti. Bez svakodnevnog sleda događaja. Čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Specifičnost kinematografije je u tome da je film prizvan da fiksira i izrazi vreme. Vreme u filozofskom, pesničkom i doslovnom smislu…”

„…zašto u filmu sve mora biti jasno? Ne želim da se film smatra vulgarnom, jeftinom predstavom. On ima pravo na složenost kao i svaka druga umetnost.”

A.A.Tarkovski

Tarkovski je takođe je govorio da film ne sme da se koristi simbolima, jer su simboli prevodivi na govorni jezik. Niti sam film, kao umetnička celina, treba da bude alegorija ili metafora, koje su takođe prevodive na govorni jezik: „…simbol je istinit samo onda kada je neiscrpan i neograničen u svojim značenjima (…) što je nesaopštivo rečima.”

Loš film je, po njemu, onaj koji se može lako prepričati. „Film mora da bude slika, jer je slika neprepričljiva, ona se doživljava.” Film je, dakle, slika doživljaja. Nije voleo da se njegovi filmovi intelektualno tumače. Smatrao je da svaki gledalac treba sam da doživi film, neposredno i emocionalno, da ga posmatra kao što se posmatraju zvezde na nebu ili more…

„Apsurdno zvuči (Iz knjige „Čist film“,M. B. Petrovića), ali opšta bolest ’filmske umetnosti’ je nerazumevanje prirode medija, kako od većine autora, tako i od kritike. O široj publici da i ne govorimo, pošto je to rezultat odsustva elementarnog filmskog obrazovanja”

Šta se to ne razume? Ili, drugačije rečeno, gde je nesporazum? Nesporazum je u osnovnom pitanju – ’Šta je to film?’ i po čemu se on suštinski razlikuje od drugih medija, te tako stiče status autohtone i autonomne umetnosti.

Prvi problem u filmskoj produkciji počinje kod shvatanja da je film medij kojim se isključivo pričaju priče; da nema dobrog filma bez dobre priče. Da je „priča” onaj armaturni element koji jedini treba da drži pažnju publike. Pritom, pozivajući se na antičku estetiku, koju je formulisao Aristotel u delu „Poetika”, suprotno prirodi filmskog medija, forsiraju se estetske kategorije koje su najmanje bliske filmu, jer su preuzete iz pozorišta – dramatično, tragično i komično – strah, suze i smeh – (tri antičke pozorišne maske). Takođe, katarza se pretpostavlja kao najviši umetnički cilj, (tj. moralističko poučavanje gledaoca),  što je recidiv i najviši cilj soc-realizma, pri čemu se umetniku daje funkcija moralističkog učitelja, a gledaocu uloga pasivnog učenika. Previđa se, naime, da su filmu mnogo bliskije tri estetske kategorije, koje su definisali filozofi umetnosti, tokom minulih vekova – lepo, ljupko i uzvišeno, tj. one kategorije koje se mogu doživljavati i bez psihološke identifikacije, odnosno katarze. Drugim rečima, one estetske kategorije koje gledaoca stavljaju u aktivnu ulogu istraživača i nadgraditelja umetničkog dela.

Otkud to narativno ropstvo na filmu koje datira od Dejvida Grifita pa do danas?

Znameniti sovjetski reditelj i teoretičar, Sergej Mihailovič Ejzenštajn, analizirajući Grifitove filmove, utvrdio je da je Grifit u svom rediteljskom postupku preuzeo od engleskog pisca iz XIX veka, Čarlsa Dikensa, princip montaže i upotrebu krupnog plana. Ejzenštajn, zaključuje:

‘Odatle, od Dickensa, od viktorijanskog romana, vodi svoje poreklo razvojna linija američke filmske estetike, vezana za ime Deivida Warka Griffihta.“

Grifitov model koji je, u početku, za neobrazovanog gledaoca i nepripremljenog za mentalno sklapanje kontinuiteta od rasparčanih „slika stvarnosti”, verovato je bio najbolji način komunikacije između autora i gledaoca. Ali, filmski producenti, gladni profita, u njemu su videli pogodan način za štancovanje novih filmova, njihovu tržišnu eksploataciju, pa su ovaj model filma inaugurisali u najpoželjniju matricu koja se u filmskoj industriji održala do danas. Ali, kao što rekosmo ranije, tu mnogo umetnosti nema.

Ovakvim, pogrešnim shvatanjem filma zapravo se vrši nasilje nad jednim autonomnim medijem koji ima svoj specifičan jezik i svoja specifična estetska sredstva za stvaranje doživljaja kod publike.

„…Ta vrsta opsesivno ’trezvenog’ načina povezivanja događaja obično uključuje njihovo neprirodno uguravanje u sekvence, koje se pokoravaju nekom apstraktnom pojmu reda. A čak i kad nije tako, kada zapletom naizgled upravljaju likovi, primetno je da se veze koje ih drže zajedno temelje na površnom tumačenju stvarne složenosti života.

Ali filmsko gradivo može biti udruženo i na drugi način, koji za cilj nadasve ima napor da pronikne logiku nečije misli… Po mom mišljenju, poetsko zaključivanje je bliže zakonima razvitka misli, i usled toga samom životu, nego što je logika tradicionalne drame. Pa ipak, metod klasične drame je taj koji se smatrao jedinim obrazcem i koji je godinama određivao oblik izražavanja dramskog sukoba…“(Andrej Tarkovski, „Vajanje u vremenu“).

Nametanje dominantne pozicije literarnih sadržaja jednom, pre svega, audio-vizuelnom mediju, nije ništa drugo nego zloupotreba tog medija, tj. korišćenje jednog medija kao sredstva za interpretaciju drugog. Zloupotreba je još veća ako ti literarni sadržaji imaju primese bilo kakve ideološke propagande, što nije retkost u svakoj kinematografiji. A najpogubnija stvar u kulturi je kada se politička ideologija meša u umetnost…

Veliki gruzijski reditelj, Otar Joselijani, kaže:

„Na žalost, znamo malo kinematografskih dela, u pravom smislu te reči… Književnost (a u većini slučajeva, prosto, prosečna beletristika) nije krajnje-ugaoni kamen filma… I mada se o mogućnostima filmskog jezika, o filmskom sistemu znakova odavno i mnogo govori, u praksi se sudu gledalaca najčešće predlaže tradicionalno razvijanje fabula. A po pravilu, osnovna ideja takvih filmova postaje građenje sižea, koji ne daje ništa više od onoga što se može ispričati rečima. Nije važno da li ćeš o tome govoriti ili ćeš to prikazati, rezultat je jedan te isti. A kinematografija je zato nazvana desetom muzom, jer je posebna umetnost, jer se jezik njenih visokuumetničkih dela ne može preneti i prevesti na jezik reči…“

Naravno da film može da bude i narativne strukture; „priča”, svakako, može da bude prisutna, ali nikako kao jedini cilj i jedino armaturno sredstvo dela. Stara je istina, koju je moguće i iskustveno dokazivati, da su najbolji oni filmovi koji se teško mogu prepričati.

Drugi problem narativnog filma je preterana brbljivost. Većina autora veruje da filmovi mogu da komuniciraju s publikom, da budu jasni, samo ako svoje „priče”, odnosno literarne sadržaje i idejne poruke, gledaocima saopštavaju kroz dijaloške forme. Tako dobijamo beskrajno statične i raspričane filmove, koji više liče na radio drame nego na kinestetičko-sinematičko-akcioni medij. Jednostavno, kao da pristalice ove vrste filma nemaju svest da je jezik filma, ako ne bogatiji od knjižvnog i govornog, a ono sigurno drugačiji, pa da zato kroz film gledaocima treba da izlože one priče i doživljaje koji ne mogu da se postignu govornim ili književnim jezikom, ili – u blažem slučaju, koje ne mogu da budu dovoljno ubedljivi bez posredstva kinestetičko-sinematičko-akcionih osobenosti filmskog jezika.

I sada se ovde, u nastavku, postavlja novo pitanje: „Da li je film jezik? Umetnički jezik?”

Odgovor, svakako, glasi: JESTE!

Sve što vidimo i sve što čujemo, kažu semiolozi, može biti nosilac značenja. Dakle, znakova kao elemnata komunikacije, tj. jezika. I to ne treba sporiti. Ali odmah treba dodati da filmski-umetnički jezik ima u sebi nečeg specifičnopg i kompleksnog. Dakle, on nije jednoznačni i jedndimenzionalni, on može biti na konotativnom i denotatitvnom palnu višeznačan, asocijativan, paraboličan, konkretan, apstraktan, usmeren ka našem racionalnom ili emocionalnom delu bića i – što je najvažnije – poput muzike, univerzalan, to jest razumljiv ili prijemčljiv svakom čoveku na ovom svetu, bez obira na naciju, govorni jezik, kulturu i tradiciju kojoj pripada. Jedini uslov je, što bi rekao neizbežni „filozof filma“ Andrej Tarkovski – „PRIHVATANJE!“: „…najvažnija nije spremnost, u smislu nekog znanja, niti obrazovanje, nego duhovni nivo. To jest prihvatanje. Ne toliko razumevanje, koliko prihvatanje. Ako prihvatiš, onda ćeš i razumeti!”

Ovde se nameće još jedno pitanje: mora li filmska slika da bude realistična, tj. figuralna? Odgovor je: NE MORA!

Istina je da je Anri Bazen, u svojoj „ontološkoj teoriji filma”, filmsku sliku definisao kao fenomen koji, hteli mi to ili ne, liči na stvarnost i doživljava se kao „slika stvarnosti”, „kinematografski odraz stvarnosti”, „imitacija stvarnosti”, „zabeležena stvarnost” i tako dalje, u svakom slučaju fenomen koji se, iako nije sama stvarnost, doživljava kao stvarnost – stvari ne moraju da budu takve i u vezi sa stvarnošću. Samo dve stvari preuzete iz stvarnosti relevantne su za fenomen filma: „pokret” i „vreme trajanja”. Sve ostalo: može, ali ne mora. Dakle, slika može biti nalik na predmetni svet, na naše realističke predstave, nalik na naša vizuelna iskustva i u vezi sa realnim prizorima oko nas, ali i apstrakcije, kao što su nam to u svojim filmovima pokazivali Rihter, Rutman, Fišinger, Mek Laren…

Filmu nije imanentna stvarnost, to je nametnuta navika koju su nam, s jedne strane, imputirali u svest autori-filmski industrijalnci, s druge strane teoretičari, poput Bazena i, konačo, naša narcisoidna i voajerska sklonost da sebe i druge vidimo na kopijama stvarnosti, kao što su fotografije ili filmski zapisi. Sve to, kada se sabere, dovelo je do opšteg mišljenja da nema filma ako ono što gledamo nije nalik na objektivnu stvarnost, tj. na poznate i realistične ljudske i predmetne forme.

Zamislite samo da danas, u 21. veku, neko kaže da nema slikarstva bez jasnih, realističnih predstava ljudi, životinja, prirode… Da je budalaština ono što su slikali Pikaso, Kandinski, Maljevič, Polak a kod nas: Lubarda, Omčikus, Cvetković… Mada se mora priznati da ima puno onih koji baš tako misle, a slikarstvo shvataju kao zamenu za fotografiju.

Kakva zabluda! Pomislite samo na muziku. Zašto i za film ne bi važilo isto što i za muziku – da se doživljaji mogu stvarati i apstraktnim sredstvima.

Autor: Miroslav Bata Petrović

“Deset zabluda o filmu” – VI deo

Izvor: “Filmske radosti”

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Feljtoni, Film, Miroslav Petrović