„I kažete da je noćas stiglo, gospođo Simpson?“ upitao je Holms, gotovo neprimetno podigavši levu obrvu.

„Tako je, gospodine. Oprostite, nisam želela da otvaram vašu poštu… Ali kada sam kliknula – verujte, nije bilo namerno – iskočilo je krupnim slovima…“

„Šta ste to opazili, gospođo Simpson?“ upao je u razgovor Votson.

„Pobogu, Votsone, pisalo je ‘Hitno’. Je li tako, gospođo Simpson?“

„Izvinite, gospodine, strašno mi je neprijatno… Zaista mi nije bila namera. Želite li još čaja?“ upitala je smušeno.

„Votsonu je, u ovom trenutku,  gorki gutljaj potrebniji. U velikoj je nedoumici.“

Pošto je gospođa Simpson, na svoju ruku, poslužila čaj i za Holmsa, obrisavši usput zamagljeno ogledalo u kome se pojavio prizor dve muške prilike koje su, sedeći u foteljama, ispijale topli čaj, neopaženo je izašla iz salona.

„Dedukcija“, progovorio je Votson aludirajući na započeti razgovor o pošiljci.

Muk je zavladao prostorijom.

„Kružni tok“, promrmljao je Holms vraćajući šoljicu na posrebreni poslužavnik.

„Mislite na saobraćaj, svakako“, trijumfalno je zaključio Votson.

„Smirite se, dragi moj Votsone. Pomislio sam na tamni internet.“

„Stop! Dovoljno je.“ U dijalog se umešao Miloš, reditelj predstave.

„Ponovićemo scenu od izlaska Nadice, odnosno gospođe Simpson iz salona. Potreban mi je naglasak na tišini, posle replike o dedukciji. Želim da se vaše misli čuju u prostoriji… Razumete? Kao snažna napetost ili nekakav odsudni sukob koji lebdi nad novim Holmsovim slučajem. Hoću Morijartija u priči, iza ogledala, gde bilo! Samo mi dajte taj štimung! Lako ćemo s replikama… Nadice, kreni iz salona, a vi, gospodo, na posao.“

Popravivši kecelju, devojka je otmeno prošla kroz kulise i na znak reditelja izašla iz salona. Pri odlasku, omaklo joj se jedno „Ah“ koje, činilo se, niko nije primetio.

„Dedukcija“, užurbano je rekao Votson, kako bi se što pre domogao tišine.

Holms je iznova podigao obrvu. I to je bilo sve. Nije mu se žurilo…

„Krug“, predložio je nešto kasnije Holms nastojeći da improvizuje.

Votson je čekao. Držao se uputstva o tišini, koje je ga je uznemirilo. Kada se malo pribrao, izgovoro je repliku o saobraćaju i kružnom toku, i to krajnje neuverljivo. Strahovao je od alternacije. Mnogi su priželjkivali baš tu ulogu i saradnju s darovitim rediteljem, a eto… Njemu se ukazala prilika i ne sme da je upropasti. Ali kako će glumački da izađe na kraj s tom tišinom? Prilično se unervozio…

„Kružni tok“, naglasio je Holms, dobacujući kolegi pojas za spasavanje.

„Stanite! Šta nije jasno?“ podviknuo je reditelj, prekinuvši lažnu tišinu. „Hoću da čujem tu tišinu i Morijartija u njoj. Želim strah, teskobu, to mi dajte! Ne šmirajte, jer nemamo vremena. Krenućemo od ‘dedukcije’. Nadica nam u ovoj sceni nije neophodna. Krenite s ‘dedukcijom’, pa ‘kružni tok’ i onda ćutanje… Ne spavajte mi između replika!“

„Dedukcija“, brže-bolje je uzvratio Votson, kao da mu život zavisi od toga.

Holms je ćutao, strpljivo gradeći napetost u vazduhu. Potom je coknuo i izgovorio lozinku o kružnom toku. Votson mu je bio zahvalan na kolegijalnosti, i s olakšanjem je nastavio da pijucka čaj. Kupovao je vreme do naredne replike. Neprijatan osećaj mu se isprva obavio oko potkolenice, nastavivši svoj spiralni uspon ka ramenu. Nakrivljen u fotelji, iščekivao je završni udarac reditelja.

„Mmmislite na saobraćaj?“ zamucnuo je u magnovenju strepeći da je izgubio ulogu. Morijarti mu je već sedeo na ramenu.

„Mislim“, mirno je replicirao Holms, „na tamni internet, ‘lanac sreće’, kruženje poruka sa nepozntog servera na onaj skriveni. Staromodni ste, Votsone, ovo je 21. vek.“

Miloš ovoga puta nije prekidao scenu.

„Govorite o sajber-kriminalu, trgovini oružjem, decom, vitalnim organima?“ nastavio je Votson, bežeći od tišine. Morijarti ga je u stopu pratio.

„Naravno, setite se slučaja žene s lobanjom i povežite činjenice.“

„Mislite na onu što je… Ili na onu drugu, koja je oglodala ljudsku glavu pred kamerom?“

Umesto replike, kolega mu se zagonetno nasmešio iz ogledala, dok je Morijarti seo u Holmsovu fotelju. Potom se začuo pljesak i odagnao senku brige s Votsonovog lica.

Na scenu je utrčala Nadica.

za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

mojim roditeljima

  Divna Vuksanović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi