Dino Bucati – Tatarska pustinja

 

Verovao sam da knjiga ne može da povredi čoveka. Prevario sam se. Knjiga Dina Bucatija “Tatarska pustinja” nanela mi je mnogo bola. Pre svega zbog potpune poistovećenosti sa Đovanijem Drogom.

 

Dino Bucati, “Tatarsku pustinju” završio je 1938. godine, kada je svet iščekivao rat. Ovaj roman je SAVRŠEN. Najbolji koji sam u dosadašnjem životu pročitao. Roman koji potpuno osvaja čitaoca koji je sličnih razmišljanja kao i sam narator. Narator nije Đovani Drogo. Narator je sam autor, Bucati lično. On posmatra svog lika kojeg je stvorio. Najpre ga je rodio, dao mu određeno obrazovanje, nastanio ga u grad, a sada, kada je postao sposoban za život, premešta ga u tvrđavu Bastijani. Đovani Drogo unapređen je u oficira i dobija svoju prvu prekomandu, u tvrđavi Bastijani. Odlazi na put do tvrđave. Rastaje se sa dosadašnjim životom, sa majkom koja ostaje da ga čeka. I Drogo se nada da će se brzo vratiti, nakon nekoliko meseci u tvrđavi, da će dobiti novu prekomandu, sada u gradu koji ostavlja. On, iza sebe, ostavlja život kom se prilagodio, brižnost majke, izlaske, žene, opijanje…

 

Na putu do tvrđave upoznaje budućeg prijatelja. Tvrđava je daleko, njeni obrisi su vidljivi. Zatim, dolazi u tvrđavu koja je potpuna suprotnost gradu smeštenom u ravnici. Sukobljavaju se grad i tvrđava. U tvrđavi vidljiva je sumornost, tišina, mehaničnost pokreta, stroga pravila, dosada… “Goli i vlažni zidovi, tišina, oskudno osvetljenje: izgledalo je kao da su svi ti ljudi unutra zaboravili da negde na svetu postoji cveće, nasmejane žene, gostoljubivi i veseli domovi. Sve je tamo unutra bilo jedno odricanje, ali zbog koga, zbog kog tajanstvenog dobra?”

 

Bucati nam, u priči, često postavlja pitanja. Angažuje i samog čitaoca. Podstiče nas na razmišljanje. Javlja se potreba da se zastane, da se analizira sam život. Izuzetni su opisi same tvrđave, njene unutrašnjosti, sumorne atmosfere koja je u njenoj unutrašnjosti prisutna. Usamljenost je vidljiva, možemo je opipati, otuđenost jednih od drugih. Poštovanje pravila tvrđave iznad same čovečnosti. Svet čudan u tvrđavi obitava. Odsustvo osećajnosti, prevara, utrkivanje ko će prvi stići do cilja. Skrivanje svojih saznanja, potreba za dokazivanjem…

 

Kod Droga se javlja želja da pobegne. Muči ga osećaj potpune usamljenost. Pa ipak, tvrđava ga, kao i sve živo oko sebe, osvaja. Ona ga privlači, iz njenih čeljusti, čvrsto zarivenih u njegovo telo, on ne može pobeći. Ona ga vuče u svoju unutrašnjost. On ostaje motivisan željom da spozna čari rata. Želi da bude heroj, da oseti ukus pobede. “Kao obično u suton, u Drogovoj duši javljala se neka vrsta poetskog zanosa. Bili su to časovi nadanja. I on bi ponovo sanjrio o herojskim delima koja je toliko puta zamišljao tokom dugih smena straže, dodajući im stalno po neku novu pojedinost.”

 

 

U Tvrđavi samo je jedna aktivnost prisutna. Iščekivanje neprijatelja. U takvim iščekivanjima prolaze noći u stražarskim koracima. Naime, očekuju se Tatari. Neprijatelji koji prete da osvoje Tvrđavu. Ispostaviće se da su priče o neprijateljima plod mašte. Iščekivanje neprijatelja je iščekivanje sopstvene sudbine. Kada bi se neprijatelj na horizontu pojavio svrha svih tih života koji se odaju straži bila bi ispunjena. Oni, ljudi u tvrđavi, iščekuju sopstvenu sudbinu. U tvrđavi je prisutna dosada, kao i usamljenost. Postoje ljudi koji dugo čekaju sopstvenu sudbinu. Godinama se pripremaju za sudbonosni trenutak. Takvi su ljudi u tvrđavi. Neki od njih u iščekivanju proveli su i do trideset godina. Neprijatelj se nije nazirao.

 

Naziru se samo crne tačke koje se pomeraju. Tatarska pustinja je kamenita, bez zrna peska, sa maglom na horizontu. Ta magla umanjuje vidljivost i pustinja se skriva. Šta sve može izaći iz magle osim neprijatelja?

 

Nakon četiri godine Drogo dobija dvomesečno odsustvo i vraća se u grad. Međutim, u tom gradu, gradu svog odrastanja, oseća se kao stranac. Dugo ga taj grad nije zagrlio, godine su proletele i čovek se odvikavao od svog života pređašnjeg. Posmatramo njegov odnos sa majkom, zatim sa ženom koju voli. “Pa ipak je ostajao u njemu, dok se spremao da legne, neki gorak osećaj, kao da se nekadašnja nežnost zamaglila, kao da su između njih dvoje vreme i udaljenost polako razvukli veo odvojenosti.” Ljude koje je voleo nisu više isti. Drogo nije računao na promenu, kako na onu u sebi, tako i na onu u drugima. Ubrzo otkriva da su njegovi nekadašnji prijatelji postali roditelji, uspešni ljudi, oni koji se hvale. Život je prolazio pored njega, taj život nije mu se javio. Jedna povređenost prati drugu. Otkriva da je bio izigran, da nema prijatelja, da su se svi trudili da ga preteknu dok je on silno verovao u čoveka, u ono dobro u njemu. I ljudi su žurili. Proazili pored njega, srećni, voljeni, zadovoljni. Život je bujao na ulicama grada koji više nije bio njegov. Stari Drogo je umro. Ostala su još nadanja, ali su i ona oslabila prateći slabost samoga tela.

 

Ophrvan prevarom, vraća se u Tvrđavu. Njegovo utočište, zaštita od sveta kojem ne pripada. Bolest je vidljiva, usporen je njegov mehanizam kao mašine sklone kvaru. Ipak, nakon trideset godina njegove službe, neprijatelj dolazi, ali on više nije sposoban da bude heroj. Biće isteran iz tvrđave, dok će drugi odlaziti kako bi ubrali slavu koju je on silno želeo. Verovao je da će se rat desiti za vreme njegove spremnosti, tada bi mogao da kaže da je ispunio svrhu. Međutim, sada se javlja jedno drugo čekanje. Smrt na vratima blagim udarima najavljuje se. Drogo je propustio svoj život, predao se idealu, a taj ideal za njega je rat, u kome bi se on pokazao kao heroj.

 

Osmeh, kao odraz verovanja, da će se ponovo roditi i da će svoj budući život proživeti na drugačiji način. Sudbina Tvrđave će se obistiniti. Njena sidbina nije i sudbina Đovanija Droga, iako je on to silno želeo. Njemu je namenjena drugačija sudbina, sudbina osrednjih života.

 

 

Kod Droga javlja se nemogućnost da se otrgne sopstvenoj sudbini, onoj koja je baš njemu namenjena. Verovao je u ishod potpuno suprotan. Iščekivanje ga je hrabrilo. Nada donosila izdržljivost. Često ljudi žele da žive druge sudbine, zanemaruju sopstvenu. Nekada se te dve sudbine ukrštaju i čovek biva zadovoljan. Međutim, ona istinska sudbina, ona koja je samo naša, uvek nam zadaje udarce i spušta nas na zemlju, otklanja krila i prkosi sve dok nas ne pokopa.

 

Sve nas ubija i ubiće nas svakodnevnica. Izlaz je smrt. Čovekova sreća sastoji se u tome da istinski prihvati sopstvenu svakodnevnicu i da čeka finalni ishod. Međutim, čovek se često opire svakodnevnici, silno želeći da oseti prisustvo nekakve magije. Ona izostaje i čovek biva razočaran. Prihvatamo tek kada nema drugog izbora. Kada su sva vrata zatvorena, a otvorena samo jedna.

 

I čovek živi po ustaljenom redosledu. Rađa se, školuje se, zapošljava, razmnožava i na kraju umire. Redosled od pamtiveka prisutan. Definisan život, okvirima određen. I nema slobode. Nijedan čovek nije slobodan. Svaki je čovek rob sopstvene subine i potreba sopstvenih. Mi moramo jesti da bismo živeli. Suludo je pomišljati da čovek može opstati samo na osnovu vazduha, na osnovu umetnosti koja je hrana duhovna. Umetnošću svaki se čovek leči od svakodnevnice.

 

Često, iz svoje sobe, kroz prozor, posmatram staru porodičnu kuću. Sunce zidovima daje živost, ostavljajući samo mali deo sivila, jer sreća ne može biti cela. Ali, već sledećeg trenutka, oblak bi zaklonio sunce i zid bi postao jednoličan. Vidljivo sivilo spolja prenosilo bi se u moju unutrašnjost, dušu koja se grčila.

 

Čovek je tvrđava. U tu tvrđavu, tačnije “u sebe” prima različite ljude. Ti ljudi prihvatiće ga u onoj meri u kojoj je on sposoban da im pruža sopstveno vreme. Nakon oluje, tvrđava će biti oštećena. Očekivaće popravku, utehu drugih. Ti drugi odlaziće iz tvrđave, neće se okretati. Tvrđava će ostati sama. Usamljenost u kojoj ona još više propada. Prolećno sunce daće joj nadu, ali vetrovi, kiše i snegovi darivaće joj tugu. Svaki čovek je tvrđava koju osvaja, u potpunosti, jedino smrt. I drago mi je što je tako, što život čovekov ne traje duže, i što će jednom, uskoro, pravda pevati pesme o onima koji je nisu dočekali, a silno su je dozivali.

Čovek je tvrđava u pustinji, usamljena. Da li on bira sopstvenu usamljenost? Čovek, kao tvrđava, plaši se neprijatelja, zauzima odbrambeni stav i čeka… Čeka oluje koje ga neće zadesiti, grom koji ga neće pogoditi, blato u kojem neće potonuti. Zabrinutost na njegovim zidinama je vidljiva. Starost svojom rukom umiruje nestašno dete. I čovek čeka, ne uviđa sopstvenu istrošenost. Shvatamo da je problem postojao u unutrašnjosti same tvrđave, nikako u okruženju. Kasno je, tvrđava se ruši, i smrt ljubi ranjeno dete. Nismo živeli jer smo čekali da nam se desi život. Neizmerna tuga u pogledu.

 

Svakom čoveku potreban je pogled u prirodu, taj pogled je otrežnjenje, šamar njegovoj svesti. Đovani Drogo gledao je svet oko sebe. Grad koji je izgubio, Tvrđavu i pustinju koju je dobio. Nastanile su se u njegovoj duši, Tvrđava ga je uvukla u njenu unutrašnjost i zauvek zadržala. Uviđamo razliku kada jedanaest meseci provodimo u radu, i onaj jedan u odmoru. Svakodnevnica i iščekivanje osvojili su čoveka. I kada se sve završi, u nama se javlja osećaj tuge. Shvatamo da smo bili slobodni jedino u svakodnevnici i iščekivanju. Dok smo iščekivali sreću, ona nam je već igrala pred očima, ali naša oslepljenost nas je sprečila da je prepoznamo.

 

Knjiga koju je napisalo vreme koje protiče. I ono je isto za sve.

 

 

 

Zaključujem jednim Bucatijevim opisom:

 

 

Pod zemljom, kosti pucketaju, isto…

 

*Sa italijanskog preveo Dejan Ilić