Džems Džojs objavio je “Uliks” 1222. godine i tada su retki čitaoci u njemu prepoznali veliki roman. Da li se on vek kasnije čita onako kako ga je Džojs zamislio. 

Prvo izdanje Uliks Džejmsa Džojsa objavljeno je 2. februara 1922. godine, na 40. rođendan autora. Nakon što ga je pisao sedam godina i objavio ga teškom mukom, pisac se suočio i sa tužbama zbog opscenosti i sa zabranama, ali mu nije bilo ni na kraj pameti da odstupi, Vremenom je njegovo remek-delo prihvaćeno ne samo kao jedan od najznačajnijih romana 20. veka, nego i svetske književnosti uopšte. Čim je roman objavljen, novinar i pisac Sisli Hadlston prepoznao je da je reč o istinski velikom delu i u londonskom Obzerveru (a samo što je bio okončan rat za nezavisnost Irske) objavio je o Uliksu afirmativnu kritiku. Povodom stogodišnjice od objavljivanja Uliksa, irska spisateljica En Enrajt napisala je za Gardijan esej o tome šta njoj kao čitateljki i autorki znači Džojsov roman, dotičući se i toga kako na to delo, koje po nekim anketama uspe do kraja da pročita tek svaka treća osoba, danas gledaju njeni studenti.

Hadlstonova kritika Uliksa iz marta 1922. godine

Nijednu knjigu nije sa više žudnje i radoznalosti čekao neobični mali krug ljubitelja knjiga i literata nego što je čekao Uliksa Džejmsa Džojsa. Ludost je strahovati od izražavanja krupnih reči jer su ih zloupotrebljavali, i u mnogim su ustima postale  skoro ispražnjene od značenja, ali uz svu sakupljenu hrabrost ponoviću ono što su malobrojni ljudi u na neki način dragocenim cénacleima govorili: gospodin Džojs je genijalan čovek. Verujem da je ovo priznanje krajnje opravdano, iako će gospodin Džojs morati da ostane, iz posebnih razloga, biser pred svinjama. Moram priznati da ne vidim kako bi delo nad kojim je gospodin Džojs neumorno okapao sedam godina, godina rvanja i agonije, ikada moglo biti predato javnosti.

Šta je, postaviće se pitanje, dobro u knjizi koja mora da bude pažljivo zaključavana, koju će samo malobrojni ljudi čitati, a koju će i ti malobrojni naći neizrecivo šokantnom? Ali ne treba govoriti o utilitarnosti, mudrosti, neophodnosti kada je o umetničkom delu reč. Dovoljno je znati da je gospodin Džojs osećao da treba da napiše Uliksa, i stoga je Uliksa i napisao. U njegovu iskrenost – umetničku iskrenost – ne treba sumnjati. Pretpostavljam da on želi čitaoce, ali je savršeno spreman da radi i bez čitalaca. Prečišćeno izdanje? Jedino ako bi hteo da mu trud potpuno propadne pristao bi da izbaci ma i pola rečenice! On bi pre hteo da ništa ne bude štampano, nego da ne bude štampano u celosti.

Lično ga možda nalazim tvrdoglavim; lično bih mogao da nađem mnogo toga da pišem protiv ludosti fiksne ideje. Ali ne treba se, ne sme se, raspravljati sa autorima. Kakve god vrline bile kod gospodina Džojsa, kakve god vrednosti u njegovom delu, one su tu jer on ne sluša nikakve savete, niti podnosi bezobzirne raspre. Može vam se Uliks dopadati ili ne, imate prava da iznesete svoje mišljenje o njegovim prednostima i manama, ali nemate prava da zahtevate da on bude drugačiji nego što jeste; nemate prava da diktirate gospodinu Džojsu šta bi trebalo da radi. Uzmite ili ostavite. Tako je kako je. Tako on vidi ljudsku komediju.

On predstavlja slikara koji se diči time što mala prekomerno budalaste i staromodne bradavice, pošto ih ne slika spolja nego iznutra. Opscenost? Da. Ovo je nesumnjivo opscena knjiga; ali, kaže gospodin Džojs, nije on kriv za to. Ako su misli muškaraca i žena takve da pošteno mogu da budu opisane samo kao opscene, kako onda da pokažete kakav je život ako ne uvedete opscenost. Takvo gledište možda nije vaše ili moje, ali ako gospodin Džojs to tako vidi, njemu nema druge do da kao pisac ispuni svoj zadatak. Ako ga dobro razumem, namera mu je da opiše ne samo puku pojavnost stvari, nego unutrašnju istinu, i bilo da su one ružne ili lepe, ili je to snažan, nerazmrsiv spoj i tajanstvo ružnoće i lepote, to nema nikakvih veza s njim kao umetnikom. Da je ublažavao ili izostavljao bio bi neveran sebi i svojoj temi.

Sigurno nije potrebno reći da mu namere nisu bile pornografske? Pornografski pisci uvek uspeju da objave svoje knjige. Ako je to poželjno, koristiće plavu olovku.[1] Ali gospodina Džojsa bi, iako u neprilici da obezbedi objavljivanje, nesumnjivo razljutila ideja o plavoj olovci. Priča o teškoćama na koje je nailazio je ispričana; tužba protiv Američke male revije, gde su objavljena pojedina poglavlja; kameni izraz lica komercijalnih izdavača; umnogome slučajan susret sa pojedincima voljnim da preduzmu rizik i odštampaju ovu ogromnu knjigu sa više od 700 stranica u Francuskoj za neizvesne pretplatnike.

Očekivanje da se ovakve poteškoće jave i uverenje u izuzetan genij gospodina Džojsa  pobuđeno u ograničenim krugovima književnih stručnjaka je, koliko znam, bez presedana. Oni koji su čitali prethodne knjige gospodina Džojsa shvatili su da je to čovek koji ume da piše. “Mnogo smo fine osobe sada”, uzvikivao je Stivenson, “ali ne umemo da pišemo kao Hazlit!”, a mnogi od nas osetili su to kad je reč o Džojsu.

U ISPOLIRANOM ČAJNIKU SMEŠTEN JE CEO UNIVERZUM I SVE MISLI I SLIKE KOJE SU IKADA POSTOJALE MOGU SE SIPATI IZ NJEGA.

Tu su izrazi u kojima su reči pažljivo sročene, onoliko doterane, utegnute, onoliko savršene koliko takve stvari to mogu da budu. Tu su fina sažimanja u kakvima je veliki zamah značenja sadržan u jednoj odgovarajućoj rečenici. Tu je tačka boje uz koju cela stranica zablista. Tu je tračak svetla koji udahnjuje život svetu onako kako fenjerdžija iznenada udanjuje život ulici. Tu je erudicija preoblikovana maštom. Komad sklanjaj-mi-se-s-puta knjiškog znanja ili dva retka šašavog zvona kakvo smo slušali kao dečaci – sve to divno leže na svoje mesto. Primećujem izvesna glancanja tu i tamo, što je neizbežno u ovako obimnoj knjizi; ali mislim da će ljudi od zanata, potpuno zaboravljajući etiku ove knjige, njenu neverovatnu amoralnost, i ne mareći za njen sadržaj, najviše ceniti snagu čistog majstorstva.

Kad smo kog toga, mislim da ću najbolje preneti ponešto od ideje Uliksa podsećajući čitaoca na to koliko su čudne asocijacije kada se dopuste sve vrste onoga što se naziva mislima, a nemaju nikakve veze sa razmišljanjem, da prođu u povorci zbrda-zdola kroz svest – kroz podvest, kako se to, pretpostavljam, kaže u današnjem žargonu. Psihoanaliza je, verujem, veoma jasna u vezi s tim.

Da navedemo primer: zateknem se kako gledam belo u ispolirani čajnik. Izduženi odraz mog lica liči na konja; eto bleštave slike jahanja u šumi; kralj Čarls krije se na drvetu; puritanizam; brzo reprodukovanje: Česterton i pivo; vežbaj da skineš salo; Sandov; rvanje – i nema potrebe da nastavimo sa nizanjem slika dalje. Prilično je zabavna ta igra, dokono sedenje i beleženje niza neusiljenih misli. U ispoliranom čajniku smešten je ceo univerzum i sve misli i slike koje su ikada postojale mogu se sipati iz njega.

Ali cilj gospodina Džojsa je, naravno, mnogo veći od toga da pribeleži sve te neskladne slike koje kruže po areni lobanje, ali, ukratko rečeno, on to radi. Da li je to iko pre njega radio? Ne znam, ali sam siguran da niko to nije uradio u tom obimu, i sa tolikom istrajnošću. Očigledno je da će, ako neko pokuša da zabeleži sve iz života čoveka, jedan jedini dan u tom životu ispuniti mnogo tomova. Spoljašnji događaji zaista su malo važni, osim što čine polazište za refleksiju.

Stil gospodina Džojsa je takav da je nekada teško razlučiti šta se dešava spolja, a šta iznutra. Unutrašnje aktivnosti stavljene su u istu ravan sa spoljašnjim. Gospodin Džojs ukazuje i na jedno i na drugo uz beskrajan humor i izuzetnu preciznost. Oseća se da su te stvari suštinski, nezanemarljivo, istinite. To su tačne primedbe o trivijalnim, ali ogromnim pokretima, i to su zaista nedosledne, ali značajne stvari koje se sebi kažu. Eno gospodina Bluma na sahrani dok se pita kako da diskretno prebaci komad sapuna koji je pazario i da ga stavi u svoj unutrašnji džep. Dok prolazi kraj gasovoda u posmrtnoj povorci pita se da li je istina da život u blizini gasovoda sprečava magareći kašalj. Pacov na groblju inspiriše užasne i smešne spekulacije.

Tu su i kontrasti komičnog i uzvišenog. Bespoštedno se razotkriva stav čovečanstva da ne uvažava i ne poštuje važne činjenice. Odurna animalnost i tanana duhovnost se prepliću. Blasfemija i lepota, poezija i svinjarije međusobno se podgurkuju. Ali, opšte uzev, vremenom počne da zamara to što se uvek pomaljaju gadosti. Jedno poglavlje posvećeno je sanjarijama žene i njen unutrašnji monolog je, rekao bih – a spreman sam da to najiskrenije kažem – najgrešniji, prema uobičajenim standardima, u celokupnoj književnosti.

A opet je njena krajnja opscenost nekako lepa i navodi dušu da se sažali. Nije li to vrhunska umetnost? Ne mogu, međutim, da poverujem da seks igra tako nadmoćnu ulogu u životu kao što to predstavlja gospodin Džojs. On možda ima za cilj da sve stavi unutra, ali je, naravno, kao i svi drugi, pažljivo birao šta stavlja. Nije li preterao sa vulgarnostima i uvećao ludilo čovečanstva i tajanstvenu materijalnost univerzuma?

En Enrajt: Uliks nikada neće biti shvaćen do kraja

Dok sam bila mlada i odrastala u Dablinu, Uliks je smatran najvećim romanom na svetu i najprljavijom knjigom ikada napisanom. Kupila sam primerak čim sam imala novca, a oduzet mi je kada je moja majka otkrila da ga čitam – iako je Lolita, iz nekog razloga, u mojoj kući prošla nezapaženo. Imala sam 14 godina. Bila sam besna, i oduševljena, i pomalo zbunjena. Uliks je nosio u sebi nešto gore od seksa, očigledno, a ja nisam znala šta bi to moglo da bude.

“Prilično je skatološka”, rekla je moja majka tad, “evo, vidi!”, što je svakako jedan od načina da se ćerki razvije rečnik, iako mi objašnjenje nije pomoglo. Šta je to toliko užasno – ili tako zanimljivo – u odlasku u toalet? Posle mnogo rasprave, odložila sam knjigu na tavan, da bih je skinula odande kad dovoljno odrastem. Četiri godine kasnije, ponovo sam je dohvatila i pročitala je do kraja, iako mislim da sam preskočila neke delove o bordelu, jer je izgledalo da u njima nema nikakve prave informacije o bordelima, ili ih je bilo previše, a nijedna nije bila stvarna, pa se još o tome i naširoko raspredalo.

IMA IRONIJE U TOME DA JE SLOBODA KOJU JE DŽOJS UNEO U IRSKU TRADICIJU BILA KORISNIJA SPISATELJICAMA NEGO MUŠKIM AUTORIMA.

Očigledno mi je nešto promicalo. Nekad je teško bilo reći da li lik nešto radi ili samo misli o tome, a taj neprekidni osećaj mogućnosti davao je džojsovcima onaj izgled zadubljenosti.  Sa druge strane, Džojs je bio baš veliki genije, pa su rasprave o tome šta je mislio ovom ili onom rečenicom bile živahne, pedantne, a i prilično muževne, da mi je bilo teško da se uključim u njih. Čitanje Uliksa činilo je očigledno muškarce bistrim, a žene ne bistrim, nego intrigantno prljavim. Bilo je, bar kod tih intelektualnih tipova, nečeg jezivog u načinu na koji bi rekli: “Četrnaest?“

Ima ironije u tome da je sloboda koju je Džojs uneo u irsku tradiciju bila korisnija spisateljicama nego muškim autorima. Njegovo jeretičko zaveštanje kao poklon su dočekale Edna O’Brajen, Imer Mekbrajd i Meri Kostelo, dok njegov novatorski genij muškarci češće smatraju teretom.

Evo u čemu je stvar: u Uliksu nema seksa – sve je to ili podsećanje na seks ili njegovo anticipiranje, sve još juče pojedeni slatkiši i oni obećani za sutra, i nijedan za taj dugi dan u samoj knjizi. U romanu u kom je toliko zainteresovanosti za ljubav i fascinacije sadržajima tela nema nijednog strasnog sjedinjavanja, osim ako tu ne ubrajate scene iz popodneva koje je Moli Blum provela sa  Blejzesom Bojlenom, što njen muž predoseća, ali se one odigravaju van kadra. 

Stvari se dešavaju u knjizi, kao što se dešavaju u svakom običnom danu, ali u Uliksu, kao u većini naših dana, ima jako malo zapleta. Dvojica muškaraca, Leopold Blum i Stiven Dedalus, lutaju Dablinom, naleću jedan na drugog i povezuju se. Blum je blag, zanesen, možda i pomalo mazohista: oseća se dobro u svom telu, udobno mu je u sopstvenoj koži. Dedalus je skloniji umovanju i jako je nesrećan: u žalosti je za majkom i oseća dubok stid zbog svog nestalnog oca (uvek zabavnog Sajmona Dedalusa) koji ostavlja sopstvenu porodicu bez novca za hranu. Oba ta čoveka zatečena su tragičnim izdajama i nemogućnostima koje su manje nemoguće, manje opterećujuće nakon što su se sreli. Ovo je naizgled jako malo događaja za tako obimnu knjigu, ali je to i čudesna stvar koja se dogodila, a da bi se to ostvarilo u knjizi se čine herojske i izuzetne stvari.

Njihov dan počinje doručkom. Blumov je sada čuven i služi se svuda svake godine na Blumsdej, 16. juna, na dan u kom se dešava knjiga. Pošto je pripremio poslužavnik za svoju ženu, Moli, izleti da kupi sebi praseći bubac; “vlažnu nežnu žlezdu” sa njenim – posle decenija Blumsdejeva pomalo zamarajućom – “finom primesom blage arome urina”.

Džojs je opsesivno istražio ulice kojima bazaju dvojica muškaraca i potom odlučio da ih opiše čitaocima na konvencionalne načine. Kako sati odmiču, tako njihove svesti postaju poroznije za upliv sveta. Glasovi naviru, misli provaljuju. Više ne znamo ko priča priču, niti iz kog ugla.

U sumrak, neobična romantična scena ispostavlja se kao Blumovo masturbiranje na žalu Sendimaunt, i to na očigledno uživanje mlade žene koja sedi na steni. Ova epizoda dovela je do definitivne zabrane knjige u Americi, verovatno zato što je stil tu bio toliko jasan da nije bilo dileme oko sadržaja.

“Ali to je parodija”, uzvikuje pametni čitalac, možda donekle u nelagodi. Vatromet je ispaljen. Proza se premeće u fragmente, gomila se do maksimuma, postaje psihotična. Blum je u bordelu Bele Koen optužen, raspet, pretvoren u ženu, povređen. Dedalus vidi duh svoje majke, Blum vidi ljupku utvaru svog davno preminulog sina. Dedalus demolira lokal, zapada u tuču, nakratko je nokautiran. Potom se dvojica avanturista vraćaju kod Bluma kući da na miru popiju po šolju kakaoa, a knjiga se stišava i završava u svesti Moli Blum. Tako da, osim onoga što biste sami mogli da zamislite, u Uliksu se i ne dešava baš mnogo šta.

Džojs je hteo da mu knjiga bude “enciklopedijska”. Osim dubokih misli i delikatnih emocija, u njoj ima i mnogo onog što je neznatno ili banalno; od Dedalusovih pohabanih manžetni dok gleda u prostrani Dablinski zaliv do igle za kosu kojom Moli prevlači po stranici da bi našla reč “metempsihoza”. Takođe je fasciniran stvarima kakve mi preziremo ili ih se grozimo. Uprkos divnoj evokaciji mora Baka Maligana, “Talata! Talata! Ona je naša velika slatka majka”, stotinu godina kasnije, “slinozeleno” je reč koja se uz njega lepi.

Zapanjili su me nedavno studenti koji su znali sve o Džojsovim skrivenim seksualnim interesovanjima, a jako malo o njegovom delu. Postoji i nacrtani mim – jedna osoba na blagajni reklamira romane dok stotine stoje u redu da bi videli nešto nazvano “Pismo o prdežu”. Džojs je pisao svojoj partnerki Nori kada je bio usamljen u Dablinu  1909. i neslavno je propao u nameri da objavi Dablince. Zvao ju je svojom “prljavom malom jebuljom” i nasrtljivo pokazivao svoje grešno zanimanje za sadržaj njene zadnjice.  I kao što je to uobičajeno kod nestašluka, i ovom fali čari. Studenti su svakako to mislili i zbog tog blesavljenja su odbacili celog pisca.

(O, srce moje!)

“Šta god vi zamislili”, rekla sam, “Džojs je to napisao”. Otkriće ovih pisama stavilo je (veoma prolaznu) koprofiliju Leopolda Bluma u centar pažnje i pokrenulo je rasprave o tome koliko “prljav” je bio sam Džojs. Nevinost je izgubio u 15. godini sa prostitutkom, zanimale su ga trojke, ali izgleda da se nikada nije upustio ni u jednu. Kada se srećno oženjeni čovek smatra poremećenim? Nedavno su kritičari debatovali i o tome da li je imao sifilis, koji je bio rasprostranjen tada, a ne Rajterov sindrom, što se često navodi kao razlog za njegov oštećen vid.

Postoji prikrivena referenca na sifilis na prvoj strani, ali Uliks je veoma daleko od toga da je pokupio neku polnu bolest. Međutim, on je ekskrementalan, rad je da počeše svrab, kao i da prihvati voajerizam, fetišizam i sve drugo čime biste nazvali Blumovu pritajenu aktivnost na žalu Sendimaunt. Ima tu za svakog ponešto, mogli biste reći, iako se izvođenje takvih sklonosti u javnom prostoru obično smatra predatorskim i mizoginim.

Žene uvek imaju viši prag gađenja od muškaraca. Nama je, opšte uzev, ređe stalo do toga da govorimo (o) sranj(im)a. Uliks je pun toga da muškarci rade upravo to: zadirkuju se međusobno na onaj veoma muževan, posprdno-herojski način. Sve u svemu, to jeste veoma muška knjiga. I onda, na samom kraju, eto Moli Blum.

Da li je ona dovoljna? Njen solilokvijum hvaljen je kao “oslobađajući” zbog načina na koji je predstavio, još tamo 1922, silu ženske seksualne požude. Pa iako njene misli nose senke Džojsovih ličnih fantazija, Moli je po mnogo čemu osoba za sebe, slobodan duh i dovoljno je namazana.

“Dela Džejmsa Džojsa značajna su zbog iskrenosti o seksualnosti i osetljivosti spram vrednosti iskustava žena”. U pismu u Modernist rivjuu  2018. godine, koje je potpisalo 100 akademika svih polova, opisane su kontradikcije u Džejmsovom delu kao da su ponekad izražene u stvarnom svetu. Ti akademici pozvali su zajednicu džojsovaca da “preduzmu značajne aktivnosti da bi se smanjili incidenti sa seksualnim uznemiravanjem, nepriličnim ponašanjem, zlostavljanem, pa čak i napadima na konferencijama, radionicama, letnjim školama i drugim događajima povezanim sa zajednicom”. 

KOLIKO GOD BIO MUŠKI, ULIKS JE DUBOKO ANTIPATRIJARHALNA KNJIGA.

Crta nevaljalosti kod samog pisca nije bila nepovezana sa njegovom grandioznošću. Češće prednost dajemo onom grandioznom; nemoguće visokom ili nedostižnom. Baš prošle nedelje stigao mi je mejl sa pitanjem o tome “koliko suprotstavljanje Džojsu opterećuje savremene irske pisce”. Odgovorila sam da me ne zanima suprostavljanje bilo kome (šta?!) i da Džojs nije breme nego velika blagodet”. Takođe me ponekad pitaju i kako je to pisati “u senci” Džojsa, kao da je njegovo delo neka vrsta mraka, a ne veliki svetionik za mene.

To su pitanja o Džojsu kao o geniju i spomeniku, a ne o Džojsu kao o kršiocu normi i izazivaču potresa i kao takva ne čine uslugu njegovom delu. Džojs je bio opterećen problemom očeva, posebno onih loših. Koliko god bio muški, Uliks je duboko antipatrijarhalna knjiga.

Molin solilokvijum bio je veliki istorijski trenutak za žene, ali danas ne zvuči tako oslobađajuće, da javlja važne vesti o tome da žene misle na seks (Stvarno? Nisam znala da smo u stanju). Od spisateljica se, međutim, i dalje zahteva da budu žene sve vreme, nemilosrdno smo određene telima, tako da činjenica da Leopold Blum živi tako bezostatno u svom telu deluje egalitarno, bar meni. Ono što u Uliksu doživljavam kao oslobađajuće nije samo način na koji se jezik uvlači pod kožu, nego način na koji se jezik kreće. Džojs odbija da pričvrsti značenja reči za stranicu i ostavlja čitaocima da se sami štite. Tako da sadržaj možda i nije stvarno šokantan, ali knjiga deluje uzbudljivo, kao da može da svakog časa postane šokantna. Sve može da se uskomeša u telu ili svesti lika, u telu i svesti čitaoca. Moja majka s pravom ga je smatrala opasnim štivom. Stvari koje su brinule cenzore bile su necenzurisani plodovi njihovih umova.  

Uliks je, više nego bilo koja druga knjiga, o tome šta se dešava u glavi čitaoca. Stil nas obavezuje da odaberemo značenje, stvorena je tako da nas navodi da u sebi osetimo kolebanje. To ga čini duboko demokratskim štivom. Uliks je živ, promenljiv, duboko ljudski tekst, a istovremeno je i veoma zabavan. On svet čini većim.

Oko trećina onih koji počnu knjigu čitanje ne dovrše, pokazala je anketa na jednom irskom informativnom portalu sprovedena na Blumsdej. Nikada to nisam videla kao problem. Nisam sigurna da ikada i možete da završite Uliksa. Sigurna sam da nikada neće biti sasvim shvaćen. Mislim da sam to instinktivno znala i sa 14 godina; u vreme kada sam živela unutar, a ne izvan reči na stranici, u vreme kada su mnoge knjige prevazilazile ono što mogu da razumem i to je bilo sasvim u redu.

Izvor: Gardijan
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi sa portala Glif objavljeni na Pulsu

  D.O.M.I.N.E, Džojs, Glif, Književnost, Uliks, Upoznajte Džojsa