Ekonomske istine i mitovi Srbije – Istorijskoj i političkoj mitologiji pridružio se novi fenomen – ekonomska mitologija. Od „moralnog prava da eksploatisana Srbija upadne u monetarni sistem“, preko činjenice da u pregledu privrede Srbije u Vikipediji za period 1989–2000. nije spomenuta „najefikasnija“ hiperinflacija u istoriji, već su sankcije optužene za sve ekonomske nedaće Srbije,pa do stalnih lakirovki od 2000. naovamo o samo 10 odsto siromašnih, o stopama rasta, o Srbiji kao raju za inostrane investicije…ekonomske neistine su sveprisutne. Dosta ekonomista pomaže političarima u zasipanju javnosti netačnim (optimističkim) podacima i prikrivanju katastrofalnih ekonomskih rezultata. Iako među ekonomistima često nema konsenzusa oko interpretacije istih podataka, potrebno je reafirmisati donošenje ocena analizom činjenica, a ne ulagivanja političkim, izbornim, patriotskim, ličnim i PR interesima.

Kako danas zapravo izgleda srpska privreda?

Bruto društveni proizvod

Jedan od mnogo apsurdnih mitova prisutnih u javnosti je i onaj o interesu Evrope da ekonomski iskoristi Srbiju. Pogledajmo gde se stvarno nalazi ta privlačna srpska privreda u Evropi. U 2008.godini od ukupnog bruto društvenog proizvoda Evrope 84 odsto je ostvareno u zapadnoj Evropi, a 16 odsto u bivšim zemljama socijalizma: Rusiji, Poljskoj, Slovačkoj, zemljama Baltika, Mađarskoj, Ukrajini, Češkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji i Bosni i Hercegovini. Od 16 odsto na Rusiju i Poljsku otpada dve trećine, a ona mala trećina na sve ostale, pri čemu na balkanske zemlje (uključujući Sloveniju, bez Albanije) otpada znatno manje od jedne desetine ovih 16 odsto.

Dakle, prvo s čime se treba pomiriti jeste marginalna ekonomska važnost Srbije u Evropi i shvatiti da njen ekonomski potencijal ne može biti osnova ni za kakvu vodeću ulogu u južnoj Evropi, a još manje za održavanje tradicionalnog regionalnog političkog „imperijalizma”, prisutnog i dalje u glavama mnogih političkih lidera.

Međunarodna konkurentnost

Nosioci vlasti, brojne institucije i pojedinci godinama najavljuju povećanja konkurentnosti privrede, a u međuvremenu pada industrijska proizvodnja, sužava se uslužni sektor i pada izvoz. Na kojoj osnovi se obećava porast konkurentnosti nije jasno ni najmaštovitijem ekonomisti i privredniku. Prema Global Competitivness Report od 11 zemalja koje se ovde upoređuju Srbija i Ukrajina su najmanje konkurentne i drže ubedljivo i stalno dva poslednja mesta. U prvoj 2004. godini u kojoj je ova međunarodna metodologija startovala, Srbija je bila na 89 mestu, a Ukrajina na 86 mestu. Prošle 2009. godine Srbija je zauzela 93 mesto, a Ukrajina 82. Istina je da su od 11 posmatranih zemalja samo četiri uspele u poslednjih šest godina poboljšati mesto na svetskoj rang-listi konkurentnosti zemalja i to Poljska za 14 mesta, Češka za devet, Rusija za sedam i Ukrajina za četiri mesta. Najviše su pale Mađarska (19 mesta), Bugarska (17 mesta) i Hrvatska (11). Mali pad Srbije za samo četiri mesta vrlo je ozbiljan jer je Srbija na početku primene ove metodologije merenja konkurentnosti zemalja imala nisko startno mesto.

Infrastruktura i pravni sistem

U dva vrlo važna makroekonomska razvojna aspekta stanje infrastrukture i efikasnost pravnog sistema, tranzicijske zemlje se dosta razlikuju. Poznat je problem slabe razvijenosti infrastrukture u Srbiji. Ona je jedne od retkih tranzicijskih zemalja koja nije ulagala ni u novu, niti u održavanje postojeće infrastrukture, pa je zajedno s Ukrajinom na začelju tranzicijskih zemalja po razvijenosti infrastrukture. Negativni uticaj slabe infrastrukture na razvoj poznat je već stolećima i začuđuje da Srbija već dvadeset godina nema realizovanih ozbiljnijih infrastrukturnih investicija. I to je posledica ekonomske politike koja je činila unosnijim investiranje u građevine (poslovne zgrade, zgrade za stanovanje, crkve) nego u infrastrukturu.

Najmanji napredak tranzicijske zemlje postigle su u efikasnosti pravnog sistema. Na skali od 1 do 7 samo Slovenija ima ocenu 4. Pravni sistem najslabija je karika društava u tranziciji i bitno pogoršava potencijale društvenog i ekonomskog razvoja.

Direktne inostrane investicije

Bajke o Srbiji kao raju za inostrane investicije posebno su omiljena i dugo vremena eksploatisana tema domaćih političara. Podaci i to demantuju. Od ukupno realizovanih direktnih inostranih investicija u periodu 1993–2008. od 583 milijarde evra najmanji iznosi investirani su u Srbiju (13 milijardi evra) i Sloveniju (osam milijardi evra), iako iz potpuno drugačijih razloga. Naime, slovenačka privreda je visoko konkurentna pa su joj strane investicije bile manje potrebne nego ostalim eks socijalističkim zemljama.

Najvažniji rezultat inostranih investicija je njihov doprinos poboljšanju industrije i uslužnih delatnosti zemlje i otvaranje novih radnih mesta. Jedinstvena je ocena da je Slovačka u tome uspela primenjujući politiku stimulisanja inostranih investicija u automobilsku industriju i sektor elektronike.

Srbija, Rusija i Ukrajina su imale najmanje inostranih direktnih investicija po glavi stanovnika. Uteha je da je za naredne godina Srbija ostaje kandidat za inostrano investiranje u jeftinu proizvodnju što je u prvom talasu iskoristila većina posmatranih zemalja.

Izvoz

Na začelju liste zemalja po rezultatima robnog izvoza su Hrvatska i Srbija, dve zemlje koje su najviše zanemarile i devastirale sopstvenu industrijsku strukturu. Ovi pokazatelji su posebna tragedija, jer one nisu bile sposobne da restrukturiraju relativno kvalitetnu industrijsku strukturu iz predtranzicijskog perioda. Hrvatska slab robni izvoz u velikoj meri kompenzira izvozom usluga. Srbija koja je 1989. u prvih 10 izvoznih proizvoda imala preko pola proizvoda visokog stepena obrade, danas ne samo da izvozi nedopustivo malo, nego se pretvorile u zemlju izvoznicu sirovina i poluproizvoda (udarni izvozni proizvodi Srbije u 2009. bili su gvožđe i čelik, odeća, žitarice, povrće i voće i obojeni metali).

Nezaposlenost

Najžalosniji pokazatelj privrednog sunovrata je stopa zaposlenosti. Ona sublimira posledice svih antirazvojnih poteza političke elite Srbije u poslednjih 20 godina. Verovatno bi pokazatelj za Srbiju bio još gori da država ne subvencioniše sredstvima poreskih obveznika pojedine institucije i preduzeća u državnom vlasništvu, a da pri tom već celu deceniju nije restrukturisala gotovo nijedno od njih. Struktura subvencija i način upotrebe do sada nisu obelodanjeni, ali je poznato da se one uglavnom koriste za kupovanje socijalnog mira, posebno u predizbornim periodima i održavanje status kvo situacije, što je još jedan udar na potencijalni razvoj. Glavni uzrok velike nezaposlenosti, neinvestiranje u industrijske i uslužne kapacitete koji održavaju postojeća i stvaraju nova radna mesta, uz posebno zanemarivanje potencijala malih i srednjih preduzeća, takođe zahteva umesto potrošne – razvojnu strategiju.

BDP po stanovniku 2008. (u dolarima)

Ovaj pokazatelj može se uzeti kao okvirna mera dokle je koja zemlja stigla posle 20 godina tranzicije. Ekonomski rezultati Srbije diktiraju potrebu za hitnim promenama. Jer, Srbija nije primenjivala ekonomske mere koji su ključno doprinele dobrim performansama zemalja sa uspešnom tranzicijom (stimulativna poslovna klima, strateški orijentisane vlade, strukturne reforme, investicije u istraživanje i razvoj, kvalitetne direktne inostrane investicije i otvaranje novih radnih mesta). Srbija je, naprotiv, primenjivala politiku karakterističnu za zemlje sa slabijim rezultatima tranzicije (oslanjanje na malo tržište, izostanak strukturnih transformacija, niska transparentnost i neefikasan pravni poredak).

Posle uvida u činjenice nameće se pitanje kako se pokrenuti. Početak je suočavanje s činjenicama. Tu je i prva, u današnjoj Srbiji nepremostiva prepreka. Pregled iznetih podataka, a ima ih još puno jednako potresnih, morao bi uzdrmati svakog odgovornog političara. Nažalost, politička elita ne vidi ili ne želi da prepozna stanje stvari. Naslonjena na tradicionalnu praksu „rešavanja“problema prebacivanjem krivice na druge teško će se suočiti sa realnošću. Da bi se to dogodilo, političke strukture moraju shvatiti da osim međusobne političke borbe vodeći ljudi svake zemlje imaju jednako važan zadatak, a to je ekonomski razvoj.

Srpska dvadesetogodišnja praksa zanemarivanja ekonomskog razvoja relativno je redak fenomen, a po dužini trajanja možda i jedinstven.

Zbog toga, okretanje ekonomskom razvoju može se dogoditi samo ako politička elita uvaži konstataciju Džona Adamsa iz decembra 1770.godine, koji je rekao:„Činjenice su tvrdokorne. Nikakve naše želje, sklonosti, niti diktat naših strasti ne može promeniti stanje stvari”.

Autor je nezavisni ekonomski konsultant

Goran Cetinić

Politika online

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Ekonomske istine, Politika