Философија паланке – Радомир Константиновић

Искуство нам је паланачко.

Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света.

Ма шта могло да се види у овом нагону за затварањем, за изузимањем из времена (када се, у “вечности”, живи заједно са мртвима, и када нема мртвих, када је свет као у некаквом вечном Дану вечно-прародитељског света) извесно једа овај свет апсолутне отворености постоји само у духу паланке, у његовом страху од света, да је тај свет један недвосмислено паланачки свет. Нема света изван духа паланке. Само он, који исповеда религију затворености, религију у којој је врховни бог овај бог јединства, а његова антитетичка, демонска сила, зло апсолутне отворености, само он познаје овај апсолутно-отворени свет; али, не значи ли то да, ако је свет паланачки, исто тако није и паланка – светска? Где је свет идеално-затвореног, ако не само у духу који се противи отварању, на исконски свој начин, и који покушава да ово своје противљење по-ствари, да га нађе у једном њему савршено саобразном свету? Свет паланке постоји само у духу; сам дух паланке је једина апсолутна паланка, за којом заостаје свака стварност паланке. Он нема свог света, у који би могао савршено да се материјализује, који би био његово идеално оличење. Ма колико покушавао да прикаже свет паланке, у коме је рођен, као свој свет, и ма колико тај свет њему био најближи, он је један лутајући дух, један немогући дух: нема земље у којој он није могућ, јер је он свуда подједнако немогућ, у овом свом захтеву за идеално затвореним, које би било ван-времено и, самим тим, ништавило вечности.

Али, управо зато што нема свог света, он и јесте дух: тамо где престаје могућност света почиње могућност овога духа. Претворен својом немогућношћу у ову сталну могућност духа, он се јавља као родоначелни дух сваке тежње ка затварању у свој свет, као сваке тежње да се свет преобрази у свет паланке. Свет је, у његовом доживљају, с неке друге стране брда, а не у његовом свету, као свету паланке који је, у том смислу, не-свет. Све што карактерише не-свет (до самог ништавила, до самог не-бића) одликује и паланку, у доживљају овога духа. Могући став паланчанина је став одобравања или побуне, став свесног конзерватизма, који се заснива на критици “света”, на осећању сопствене првородности (свет је био као што сам ја сада, ја сам дакле прошлост света, његова жива историја; ја сам тамо где је некада био свет, ја сам остао, свет се отпадио од првашње своје судбине, он се одродио; свет је, дакле, одрод а не ја), или став очајања које сања укључење у свет, негацијом паланке. Дух паланачки у оба вида се јавља и у оба вида тријумфује. Он, у сваком случају, мора да се схвати као један делатан дух. Чак и у првоме случају, ако је конзервативни став несумњив, овај дух је делатан: он је само пасивно делатан, он паланачки покушава да акцији супротстави пасивност, у томе смислу што оно што јесте покушава да супротстави ономе што настаје. Оно што паланачки јесте, самим тим што је почетак који је није одвојио од себе, који није еволуирао, не дозвољава активност, да њоме не би био изневерен, преображен. Не сме да буде преображаја, дакле не сме да буде рада, потребна је пасивност, препуштање ономе што јесте. Али ово препуштање је такође својеврсна делатност, једна негативна делатност. Пасивност је такође избор воље, а њен језик (нерадом, непредузимљивошћу) такође је језик вољног опредељења. Најчешће, ово се губи из вида зато што паланчанин, рођен у једном затвореном свету, не пристаје да види себе као субјект тога света већ као његов објект. Откуда то?

Ако би паланчанин признао себе као субјект, паланка би тиме била угрожена као воља: тамо где сам ја субјект, свет не може да буде субјект. Паланчанин, међутим, вернији је паланци него самом себи, бар по основном свом опредељењу. Он није појединац на персоналном путу; он је sumum једнога искуства, један став и један стил. Оно што он чува, кад чува паланку, то је тај став и стил. Паланаштво је нагонски-одбрамбено неговање паланачког стила као општег стила. Паланчанин има изванредно јако осећање стила, јер има изванредно јако осећање колективитета, замрзнутог (или оличеног) у том стилу. Велики “свет” је свет који, множином могућности (стилова) разара ову јединственост стила, ову његову једно-образност. Паланачки дух је дух једно-образности, пре свега, дух готовог решења, обрасца, веома одређене форме. Када паланачки појединац чува паланку, као врховну вољу, као своје над-ја, он чува пре свега овај стил једно-образности, и, због тога, када се он боји света, изласка у свет, он се боји овог изласка у свет без стила. Најчешћа оптужба, која се баца паланчанину у лице: да је човек без стила, савршено је неспојива са духом паланке који је дух колективне воље, једно-образности којом се та воља изражава, па следствено томе и сам дух стила.

Ова служба стилу иде до његовог обоготворења. Стил је све, човек је много мање. У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност. Све што је претежно лично, индивидуално (ма у ком правцу) непожељно је пре свега зато што је обећање “света”, као чисте негације паланке, дакле обећање стилске поливаленције, а ова поливаленција је, за паланачки дух, чисто отелотворење какофоније, музика самог пакла.

Ова служба стилу је, у својој основи, служба сигурности. Одрекнут од сопствене воље, стилизован по обрасцу колективне воље, паланчанин је склоњен у сигурност општега. Он има утисак продуженог детињства, или утисак продуженог живота под окриљем породице. Инфантилизам је корелативан паланачком духу. Не може се бити у паланачком духу а не бити у инфантилизму: паланачки дух, као дух над-ја, као дух колективне воље која нас је узела под своје, која нас штити од свега, а пре свега од нас самих, од свих изазова и искушења која се зову Ја (лична одговорност и лична предузетност), нужно је дух који посвећује у инфантилизам. Он захтева, изнуђује тај инфантилизам, као заштитнички, као дух који је над-стављен свему индивидуалном. Једно-образност стила значи, несумњиво, и извесно против-временско опредељење. Ако је једно-образни стил могућ, као дело свих, он није могућ само у простору. Он подразумева и своју важност, као своје распростирање, у времену. Стил не признаје мртве. Он је над-смртан, јер је над-граничан. Као што мора да важи свуда (као што мора свуда да продре), он мора да важи и увек. Дух традиционализма један је од основних изражаја паланачког духа; бити у духу паланке, значи бити у њеној вољи, конкретно-стилски оличеној, али тако што ће се, овим стилом, поновити јучерашњица паланке. Јако осећање историје, известан дух историчности, који се често уочавају, као једна од битних одлика паланачког духа, у суштини су дело ван-историјског а не само не-историјског (или само против-историјског) духа. Радозналост за оно што је било овде се јавља под маском историје, или историчности; у ствари, у њој није тешко препознати против-истординост паланке, засновану овде на два чиниоца: 1) на радозналости, којом паланка изражава своју жељу за једно-образношћу, за продирањем свуда, за апсорбовањем свега, и то уништењем онога што би њој било непознато, што би остало “тајна” за њу, ван домашаја њеног ока, слуха и могућности делања, као могућности “одговора” на садржину догођеног, и 2) овде није тешко открити ову против-историчност и у паланачкој тежњи за временским дејствовањем врхунског, праксом обоготвореног стила. Треба свуда продрети погледом да би се могло све “повезати” против-дејством паланачког духа, његовим тумачењем, које је увек тумачење стила. Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којим се одликују њена историја, њена култура, њен ментални свет. Али она га одбија не само у својој актуелности, она га одбија и у времену. Не воли га у прошлости, као што га не воли у будућности. Заверена трајању, тиме што прихвата (што жели да учини то избором своје воље) судбину паланке, оне коју је свет “напустио”, оставио, она трајање тражи свуда, па неизбежно и у свом стилу. Она мора себе стилски да уједначи у времену као и у простору, у прошлости и садашњости као и у будућности. Конзервативан дух паланке, као овај дух осуђен на трајање, и који ову осуду жели да прогласи за своју вољу, који ову детерминацију историје покушава да огласи за ствар свог сопственог избора, у мрачном покушају који не значи само измирење са судбином већ и њено обоготворење, дакле не само на равни која би осветлела ту судбину као сношљиву већ би јој дала значење једино могуће судбине; тај конзервативна дух, управо овим својим трајањем коме је превасходно веран, јесте дух који се противи времену, који “сачекује” будућност својом верношћу постојећем, али који такође сачекује прошлост својом верношћу постојећем које жели, неупоредивом упорношћу, увек да открије у прошлости. Прошлост није оно што није садашњост, нека пре-садашњост, или нека не-садашњост. Прошлост је у најмању руку предвиђање садашњег, али је много више потврђивање њено. Паланчанин иде по задовољење своје потребе свуда, у своје суседство, али и у време; он хоће прошлост као своју потврду, и због тога је неће. Он је анти-историчан, на линији свога осећања свевремености сопственог стила, на линији налога да, затворен у један затворен свет, прихвати ову затвореност као ствар своје предности и, поновимо то, свога сопственог избора, а не као ствар туђе осуде. Он није кажњен, иако то јесте, овом осудом да живи у затвореном свету који се зауставио (и који може била затворен само онолико колико је заустављен), и који као да се нашао изван времена. Кажњени су други, који су напустили тај свет и који, због тога, у паклу стилског вишегласја, у “хаосу” који је настао на рушевини једно-образности паланачког свевласног стила, доживљавају најстрашније ужасе које уопште може да доживи један “блудни син”.

Идеал чистог сиромаштва

Они су прљави, паланчанин је чист. Његов живот, сведен стилски, са унапред датим одговорима на давно постављена питања (он ће та питања да понавља, претварајући их, на тај начин, у као-питања), јесте један невин живот, чист онако како је нужно “чист” само продужени инфантилизам духа “склоњеног” заувек под окриље старијих, духа који је још дух сина који је остао веран и која, по наслеђеним правилима, обавља свој живот. Живот је рутински живот, сигуран оном сигурношћу коју нуди рутина. Он је стилизован на начин на који то може само рутина, предвиђен овом рутином која је дошла до спасоносних образаца. Нема прљавштине јер нема стварне радионице обрасца, оне у којој би се образац тек стварао. Свако твораство је прљаво, зато што је тек тражење чистоте (ненађене) и ненађеног обрасца. Култ чистоте је култ рутинског (и рутинизованог) живота. Између чистоте и рутине влада знак моћне каузалности која, понекад, иде до саме истоветности, тако да бисмо о рутини смели говорити, пре свега, као о чистој рутини а о чистоти као рутинској чистоти. Култ чистоте, у овој стилској сведености, доведен је до праве маније, и то у свему, у стварима материјалног света, али и у сфери идеала моралних вредности. Све је “старо” и “старинско”, и све се, у покушају верности ономе што је било, што јесте и што треба да траје, да преживи, непрестано чува, негује, обделава, најчешће у славу чистог сиромаштва, кад се убогост изједначује са чистотом, а све по линији ове верности наслеђено-трајном, једно-образном и као таквом с ону страну смрти, пропадања и прљања смрћу. Сваки преображај претпоставља извесну смрт, јер претпоставља неко пропадање, па је у том смислу нужно нечист. Апологија трајности је апологија чистоте. Нема побуне против смрти која није побуна у име једне чисте невиности. Стил, који увек тежи једно-образности тиме што покушава да се учини стилом свих, и што тражи јединство његовог субјекта са читавим осталим светом), јесте ова тежња ка невиности: само једно-образност је невина. Она је с ону страну сукоба различитог и пропадања кроз тај сукоб онога што не може да преживи. Нема духа који нам тако добро открива ову функцију стила, као функцију чистоте (идеалне невиности) као овај дух паланке који је дух идеално чисте невиности. Кад год он проговори у нама, баченим у свет, он проговара болном чежњом за чистотом. Вратити се у паланку, за нас је, у кризи нашег света, нас самих, исто што и вратити се у изгубљену чистоту.

У пројекцији ове чежње за паланком, дух паланке указује се као дух анђеоске чистоте и мира у њој, и не оличава се случајно као дух анђела чистог спокојства, који се никад и нипошто не би могао назвати златоустим: он је толико спокојан, да не говори, да нема чак ни нагон говора. Ова његова не-говорећа чистота спаљује дух и чини савест рђавом савешћу прљавих. Она је од материје прљавости, од материје смрти. Чак и ми, уместо да лебдимо у чистоти као овај идеални дух, а не само да га са чежњом дозивамо, и ми смо прљави. И језик је прљав, али не само зато што никад не може “да каже”, да понови ову невиност, већ што је дубоко прожет смрћу: говор је непрестано преображавање онога ко говори и онога о чему се говори. Говор је покрет и процес, системом непрестаног прихватања и одбацивања. Ствари се рађају у говору зато што у њему умиру. Говор никада није идеално чуваран, онако како је то речник. Језик није речник, па није чак ни могућа жељена верност речнику. Говор је искушавање и изневеравање речника, као апсолутно-статичког света речи које јесу речи јер су заварене трајности, али које говор прихвата управо зато што му је потребно оно што траје, што се мења, на његовим путевима који су путеви преображавања као тражења самога бића. Чак и покушај верности речнику, идеалној статичности трајног која као да у њему покушава да се отелотвори, јесте његово “изневеравање” падом речи у реченицу, у њен ковитлац. Реченица преображава, па тако и прља реч. Она је прљање идеалне невиности спокојних речи, отргнутих из спокојства речника. Свет паланке, виђен у овој светлости основне своје тежње која је тежња ка трајању, покушава да се врати из реченице у реч, из говора у речник, у ствари да ћути онако као што је говор речника, изван реченице, говор ћутања. Идеално, он је свет чистог ћутања, свет вољно прихваћеног сиромаштва на које позива ћутање, на које позива оно у одбијању реченице која једино зна за богатство зато што зна за умирање, за смрт као за овакву “прљаву” смрт. Нема сагласја између чистоте и богатства, јер нема сагласја између чистоте и смрти; тамо где је богатство, увек је смрт јер је увек расипање обиља, његово непрестано обнављање. Уплашен од обнове, дух паланке ужаснут је од богатства. Он ће рећи, понекада (у својим искушењима, у својим кризама) и реч о својој убогости. Он ће чак и да се пожали на њу. Али његовом јадању на сопствену убогост не треба поверовати: он хоће ту убогост, и он мора да је хоће онако како хоће једно-образност, стилски усавршену рутину чије савршенство искључиво је у његовој једноставности, крајњој сведености на оно најнеопходније, основно.

Ако се дух паланке враћа из реченице речи и, и из говора покушава да се врати речнику у коме су ствари у дослуху са вечношћу, затворене у трајно-непроменљивом свом значењу, то је зато што је принуђен да се врати основно-првобитном, тамо где је сигурност, по његовом осећању, најјача. Оно основно, као пра-основа ствари, јесте оно битно-искуствено. Искуство је одбацивање сувишног, његов основни метод јесте метод селекционисања, од мање потребног ка више потребном. Сигурност, којој води искуство у жељи да нађе трајна решења, она која ће важити у будућности као што су важила у прошлости, и која ће самим својим важењем да порекну ту будућност откривајући је као већ познату искуству што већ има одговор за њих; та сигурност бескрајно упрошћава. У сложеном има богатства, али нема сигурности. Сложеност је увек и криза сигурности. Свет паланке јавља се као идеално прост, јер као идеално сигуран свет, затворен у самог себе, и познат себи, он је предвиђен унапред, а свака делатност у њему је нужно предвиђена, и то у свом проверено најефикаснијем, најбржем и најекономичнијем виду. Ако је овде убогост тако моћна, то је нужна убогост коју рађа ова потреба за сигурношћу. Ред паланачког света, оличен у стварима свакодневног, чулног искуства, и у стварима моралним и стварима духа који покушава овде да опстане, само је израз, прожет тугом мртве светлости, овог основног нагона болно-горке воље да се налог затворенога света прихвати као могући императив егзистенције (као помирљив са егзистенцијом), односно да се егзистенција помири са трајношћу. Рука која помно сређује овај сређени свет, као у некаквом непрестаном рату са могућим не-редом, са богатством хаоса који вреба из “света”, јесте увек рука паланачког духа једно-образности који не признаје време и који, у том непризнавању, с горким поносом прихвата истовремено и удес сиромаштва и удес анахроничности, јер у њима не види удес већ јемство и знак своје предности, јединствени начин преживљавања сваког искушења, сигурност у склоњености у рутински стил и стилизовану рутину као у склоњености под окриље над-ја духа трајања што очински све држи под собом и који се јавља као заштитнички дух.

Дух паланке као дух племена у агонији

Дух паланке нам открива: да нема над-ја изван стила, неког над-ја које не би било “стилско” (а не само стилизовано) и да нема стила који не би био ово над-ја. Ма колико стил изгледао дело индивидуалности, он је дело немирења индивидуалности са самом собом, и то пре свега кад је дело силовите индивидуалности која жели свој стил да огласи за општи стил, за стил свих. Нема стила који би пристајао да буде само један стил, јер нема делимичне воље; ма колико нас наша разумност убеђивала да постоји само јединство стилова, а никада један јединствени стил, увек стил иде против ове разумности, тежећи свом општем важењу, тако да се и може рећи да је стил немирење индивидуалности са собом самом (као ограниченом појединачношћу) и њен покушај (у том немирењу) сопственог уопштавања. Ако, међутим, ово уопштавање не би значило и преживљавање, односно ако не би било у функцији преживљавања, сам феномен порицања индивидуалности стилом, у правцу овога уопштавања, био би неразумљив. Између стила и индивидуалности нема помирења, јер нема помирења (чак и никакве трпељивости) између стила и смрти. Оно што се у стилу одбацује, кад се одбацује строга индивидуалност овим системом уопштавања у правцу једног све-важећег стила који, досегнут, уопштава јер је општи, то је сама смрт за коју се слути да је, увек, појединачна смрт. Не умире човек, већ умире човек X. Што смо ближе конкрецији, спуштајући се од апстракције ка њој, ми смо ближе смрти. Усамљена чињеница је чиста смрт јер је чиста конкреција. Племенска култура нашла је у овоме прво и последње своје знање, пра-знање сваког знања. Она је, због тога, култура стила као ниједна друга култура, тражећи од стила управо ову његову способност уопштавања преживљавањем појединачности (уопштене стилом) и појединачне смрти (савладане овим уопштавањем). Она је, отуда, себе стилски највише, најпотпуније оличила у односу са битним тренуцима егзистенције, са тренуцима рађања и смрти, тиме што их је до краја ритуализовала, што је ритуалом уопштила дух појединачности; искушењима смрти, која су искушења појединачности, она је супротставила, као својеврсни свој одговор, снагу уопштавајућег стила, његову моћ уопштавања. Пред смрћу се, ритуалом, стилом, организује племе у самом себи, као једно стилизовано племе. Кад тражим стил, кад тежим ка њему, ја то не чиним из некакве “културе”, већ из ове верности ка преживљавању сопственим уопштавањем. Уместо: човек, то је стил, требало би можда рећи: Племе, то је стил. Ја сам, у овом тражењу стила, чији творачки никада није дух индивидуалности већ дух уопштавања њенога (јер нема воље за индивидуалним стилом: индивидуални стил је contradictio in adiecta стил је упућивање ка општости, он неизбежно подразумева моменат општости; индивидуални стил, који познаје пракса, јесте противречан вољи стила, он је дело једне немоћи а не израз моћи која га покреће), – ја сам увек племе, и увек племенски дух ту проговара из мене, дух који само-поништењем по-јединачности, системом једно-образности, покушава да надживи смрт.

Овај дух племена, који би се у извесном смислу, можда, могао назвати једним увек могућим јер увек присутним духом сваког духа, изражен је посебно наглашено у духу паланке. По том свом племенском упућивању стилу као преживљавању уопштавањем, поништавањем појединачности, дух паланке је један изразито племенски дух. Да и не знамо за лекцију историје (и социологије) која нам поручује да је паланка чардак ни на небу ни на земљи, ни село ни град, ми бисмо њену генетску везу са племенским селом осетили већ по овој њеној наглашеној верности једно-образном, уопштавајућем стилу као чистом порицању сваке појединачности и, тиме, као покушају порицања смрти. Али, он је дух паланке а не дух племена зато што је његова свест о једно-образности као систему преживљавања несумњиво присутна. Он овако зна за стил као за јединствено средство над-живљавања јер има свест о њему која, самим тим што постоји, непобитно потврђује постојање перспективе према племенском духу, односно постојање одстојања на коме се он нашао (историјским радом) према племенском духу. Племенски дух је дух обредно-стилски по нагону, а не по свести, јер појединачно он не познаје другачије него само нагонски, у страху пред смрћу. Племенски дух нема свест о појединачном па ни свест о суштинском значењу свог стила и свог стилског уопштавања. Он нема свест о времену. Његова свест је оно-временска, свест коју би наше искуство свести лако могло назвати “свешћу без свести”. Он не зна за историју, самим тим што не зна за појединачно-смртно. Он надживљава историју онако како надживљава појединачност или смрт. Дух паланке, међутим, дело је историјског заборава (као застоја историјског развоја), али ипак, и управо тиме, он је дело историје; ма колико да он, заборављен од историје, жели да заборави историју и да се врати духу јединствене једно-образности племенског света, он је “заражен” историјом: његова свест је историјска свест која му онемогућава такав повратак, и због тога је то свест побуњена против себе саме. То је свест појединачности која је, на путу ка слободно-отвореном свету светског духа, као духа безбројних могућности, духа стилског вишегласја, нашла “застој”, и која није прешла из појединачности (или индивидуализма) у став творачке субјективности, али је то свест која, управо зато, тежи самопоништењу себе саме као поништењу сопствене појединачности, као свест племена у агонији, племена које је напустило себе и покушава себи да се врати. Она има саму себе против себе. То није индивидуама свест која, не мирећи се са својом индивидуалношћу као ограниченошћу, тежи стилском продору у свет, и тако себе уопштава па уопштавањем (идеално) и поништава само противречно: тежњом ка своме апсолутном важењу; још мање је то племенска свест која је без свести о себи, јер је без историјске свести као свести временској и свести о појединачности. Стил, који покушава да нађе дух паланке, јесте стил који је коначно дат пре појединачне свести и коме овај дух покушава, упркос овој свести, да се врати. У својој тежњи за затвореним светом, и у овоме сукобу појединачне свести са собом самом као јединственом испољавању духа паланке, овај дух одбија у ствари стил јер је унапред дат као противречан свакоме уопштавању, самим тим јер је противречан свакој појединачности. Појединачност неће доћи до стила својим уопштавањем, нити ће стил бити живо уопштавање појединачности: стил ће бити ту, са ону страну сваке појединачности, али и са ону страну сваког процеса. Одбијање појединачности је овде одбијање стила, управо у име крајње верности њему. Дух паланке губи стил у овом апсолутном обоговљењу стила, јер ту губи појединачност којој се исконски противи, дубоко већ “заражен” њоме. Живот стила, који претпоставља ово уопштавање појединачног као један процес, овде се онемогућава. Дух паланке овај процес одбија и спречава јер је процесу противан онако како је противан свакој историји, и како је, због тога, противан свакоме покрету. Стил за њега није процес; стил је статичност, у пуној измирености свега појединачног са вољом и обрасцем стила. Стил је резултат који се хоће пре процеса, изван њега, онако како се овде хоће племенски дух, а хоће се управо зато што је дух паланке изван њега и што њему покушава да се врати. Док је за племенски дух, као за несвесно-стилски дух, јер дух нагонске једно-образности која је дата онако како овоме духу није дата појединачна (временско-историјска) свест, стил сама стварност а ритуал највиши начин њеног упознавања и успостављања, за дух паланке стил је образац који треба подржати својим животом, у који треба буквално уградити живот који долази после тог обрасца. Он је норма а не стварност, и утолико је више норма и закон уколико је мање стварност, уколико се више осећа као конструкција којој се стварност одупире. Нормативност је тим светија уколико је у стварности проблематичнија. Све што је противречно њој одбацује се с неисцрпном бруталношћу. Могућности за покрет у свету паланке отуда су понекад готово безначајне. Оне су у обрнутој сразмери са овом вољом духа паланке за нормативношћу, која се тражи свуда и у свему и која захтева апсолутни увид у све, апсолутну јавност без паузе.

Radomir Konstantinović je rođen 1928. godine u Subotici. U svijet knjige ušao je kao pjesnik, zbirkom stihova „Kuća bez krova” (1951), da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih djela: „Daj nam danas” (1954), „Mišolovka” (1956), „Čisti i prljavi” (1958), „Izlazak” (Ninova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši” (1964). Od djela „Pentagram, bilješke iz hotelske sobe” (1966), okreće se eseju i već u njemu se naziru ključne dionice kultne „Filosofije palanke” (1969). Konstantinović je autor i osmotomne studije „Biće i jezik” (u iskustvu pjesnika srpske kulture I-VIII, 1983), kao i knjiga „Dekartova smrt” (1996) i „Beket prijatelj” (2000). Umro je 28.10.2011 u Beogradu.

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija palanke, Književnost, Konstantinović, Sociologija