Fridrih Niče – O umetnosti

„Umetnost imamo da ne bismo propali od istine.“

Iako je načelno smatran filozofom kulture, morala i politčke filozofije, Fridrih Niče je pre svega bio filozof umetnosti. Kao ljubitelj i stvaralac umetnosti, oplemenio je umetničku zaostavštinu i svojim umovanjem otvorio novu dimenziju shvatanja umetnosti. Nasuprot metafizici, religiji, moralu, nauci, koje je Niče smatrao lažnim konceptima, jer ne doprinose afirmaciji života, samo umetnost daje veru u život čineći ga vrednijim od njegovih apstraktnih ideala. U umetnosti čovek nalazi svoju autentičnu potvrdu, ispoljavajući svoju prirodu. Niče je umetnost smatrao vrednijom od istine, možda i od samog života. Umetnost stvara iluziju da u svemu ima nečeg tajanstvenog, dubokog i nedokučivog.

„Kako je jedino umetnost moguća kao laž? Zatvoreno, moje oko vidi mnogobrojne nestvarne slike – one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarnostima. Dakle, ja im verujem samo kao slikama a ne kao stvarnostima.“

Kako je život shvatao kao tragičan i besmislen u samoj njegovoj osnovi, Ničeu su bili strani i umetnici koji ne pate, jer je u patnji video čovekove stvaralačke moći. Sama umetnost je nadasve optimistička, bez obzira što je produkt patnje i užasa, nedaća i stradanja, naročito onda kada se kroz nju ispoljava najtananija strana čoveka. Patnja nema samo fizičko, već i metafizičko značenje; ona je kao metafizika duha božanskog porekla. Zbog toga je umetničko stvaralaštvo imperativ života, njegova najveća afirmacija i podstrek. Umetnost spašava od nihilizma, pesimizma i prolaznosti.

Niče je od najranijeg perioda svoga stvaralaštva bio prevashodno obožavalac umetnosti i svoje je filozofske poglede oblikovao na osnovu estetskih principa. O tome svedoči i njegova rana poezija. U svom prvom, značajnom delu (oko koga je bilo mnogo polemika) – „Rođenje tragedije iz duha muzike“, Niče se bavio pitanjem nastanka tragedije iz horske muzike u staroj Grčkoj. Otkrivajuću umetničku suštinu helenske tragedije, Niče je živeo u uverenju da je uspeo da dotakne suštinu helenskog bića i otkrije helenskog genija. Dva „umetnička“ božanstva Helena, izraziti su predstavnici dva sveta, različitih u pogledu tendencija i nagona. Dionisku muziku, kao najznačajniji element grčke tragedije, Niče smatra ogledom svetske volje, tačnije odrazom same volje. Dionis je kao božanstvo netipičan u odnosu na sva ostala božanstva, jer se smatra da je živeo kroz sledbenike, što je Ničea kao filozofa egzistencijalizma, posebno privuklo i sa kojim se čak izjednačavao. Dionis po svojoj prirodi simboliše pijanstvo i gubitak individualizima, a umetnost za koju se vezuje je muzika. Apolon je „mirnije“ božanstvo individue i sna, a vezuje se za likovnu umetnost. Dok je Apolon štitio svojom „šopenhauerskom predstavom“ od užasa postojanja, dionisko pijanstvo ga je čoveku otkrivalo. Savršena koegzistencija ova dva principa, „dionisko u apolonskom ruhu“, postignuta je u tragediji Eshila i Sofokla. Ravnotežu je, po Ničevom svatanju, narušio Euripid obuzet Sokoratovim optimizmom. Tada je „sahranjena“ tragedija, a rođena je komedija, koja po Ničeu, nema taj božanski karatkter. Ničeovo uverenje je bilo u koliziji sa opštim uverenjem o Grcima kao narodu. Dok je većina smatrala da su Grci veseo narod, Niče ih je doživljaovao kao izrazite pesimiste.

Da li je moguće Ničeovu ideju „večnog vraćanja istog“ tumačiti kao estetsku kategoriju, odnosno kao stvaranje umetničkog i umetnosti? Sam pojam vraćanja odnosi se na prolaznost, nastajanje i nestajanje, stvaranje i razaranje. Čovek je kao individua konačno biće, rađa se i umire, ali time ipak uspeva da održi kontinuitet života, odnosno besmrtnost čovečanstva. Kada je u pitanju umetničko delo, stvari drugačije stoje. Ono je neponovljiva, originalna tvorevina, imanenta besmrtnom, obgrljena večnošću i postoji u vremenu, prostoru, zauvek. Velika umetnička dela ne doživljavaju ponovno rađanje. Osim toga, ona se javljaju kao neponovljiv trenutak i doživljaj, jer proizilaze iz emocija. Bez obzira što se svako umetničko delo doživi na sebi svojstven, emotivan način, ono ipak može biti podstrek za stvaranje na osnovama vlastite individualnosti. Paralelno sa idejom o večnom vraćanju istog, valja dotaći i Ničeovu tezu o „prevrednovanju svih vrednosti“. Ona jasno upućuje na krizu, ne samo morala, već i kulture toga vremena. Zbog toga Niče nije samo kritičar postojećeg, već i neko ko nudi rešenja u prevazilaženju postojećih i nadolazećih kriznih momenata.

Niče nije bio samo filozof, već filozof-pesnik. Pored njegovih pesama objedinjenih u „Dionisovim ditirambima“, pesnički stil prepoznajemo i u delu „Tako je govorio Zaratustra“, koje se karakteriše kao filozofski spev. Osim toga, kao Vagnerov dugogodišnji obožavalac i sledbenik, za koga je verovao da je doneo preporod dioniskoj kulturi, komponovao je i muzička dela, želeći da da svoj doprinos preporodu, ispoljavanjem sopstva. „Muzika kao suplement jezika. Mnoge nadražaje i cela nadražajna stanja, koja jezik ne može da prikaže, dočarava muzika.“- pojašnjava Niče. Pa ipak, on je sa filozofskog aspekta promatrao i na filozofski način cenio i objašnjavao dekadenciju kulture i raspad vrednosti uopšte. Zbog toga je pre svega filozof, ali pesničkog nadahnuća.

“Dionisovi ditirambi” – poezija Fridriha Ničea