Fukoovo klatno, jedan od najpoznatijih romana Umberta Eka, na prvi pogled je priča o dvojici urednika u izdavačkoj kući, koji se, iako polaze sa različitih stanovišta, upetljavaju u zamršene priče o upravljanju svetom putem tajnih znanja, zavera ili moći, istovremeno i verujući i ne verujući u mogućnosti takvih tajanstvenih kretanja. Treći, njihov znatno mlađi saradnik Kazobon, narator je čitave priče. Sam naziv – „Fukoovo klatno“ – i odlomak koji govori o tome kako klatno ukazuje na nepokretnu osu oko koje se okreće svet, upućuju nas na osnovnu zamisao pisca: na potragu za „pupkom sveta“, nepokretnom tačkom iz legende o Budi, dakle – za mestom koje predstavlja izvor, simbolizuje neprekidno stvaranje i tajnu održavanja ovog sveta kroz neprestano rađanje. Mnoge mitologije i religijske predstave poznaju ovaj simbol. On je neophodan za objašnjavanje održavanja kontinuiteta života, njegove nepresušnosti i cikličnih faza u kojima posle svakog rušenja, umiranja ili uništavanja, nastupa ponovno stvaranje, rađanje i procvat. Moglo bi se pojednostavljeno zaključiti da mitska i religijska misao zapravo i nisu ništa drugo do potraga za tim izvorom, vera u postojanje takvog izvora, u postojanje stabilnog, nepokretnog centra koji je tačka oslonca, tačka sigurnosti, obećanje večnosti.

Otvarajući posebnu ediciju koja će se baviti ezoterijom, dvojica junaka, Belbo i Diotalevi, suočavaju se sa velikim brojem najrazličitijih, uglavnom suludih pristupa ovoj potrazi, kojoj ljudi, naprotiv, pristupaju sa najvećom ozbiljnošću i nadom. U svojim knjigama, koje donose urednicima u izdavačku kuću, ti autori sakupljaju svedočanstva o tajnim znanjima i pokretima čija se učenja i dalje odražavaju na stvarnost. I ne samo to. Posedovati tajno znanje znači upravljati životima ljudi, događajima, pa čak i prirodom, nebeskim svodom i kretanjem nebeskih tela.

Ta misao nije strana nijednoj tradiciji, a Eko je izabrao jedan od mogućih načina da nam približi kako se od starina pristupalo objašnjavanju sveta i čovekovoj ulozi u tom svetu. Poslužio se Kabalom, mističnom strujom i filozofskim sistemom u judaizmu, započinjući svako poglavlje objašnjenjem jednog od sefirota. Diotalevi, jedan od glavnih junaka, objašnjava drugom ta učenja i magijske prakse kojima je sam opčinjen, dok Belbo teško prihvata mogućnosti ljudskog uzrastanja putem molitvi i premeštanja slova božjeg imena, ali je opčinjen nečim drugim, što sa premeštanjem slova ima veze – tekstom, pisanom rečju, umetnošću u kojoj on vidi mogućnost da se, iako ne tako direktno, ipak utiče, ako ne na zvezdana kretanja, onda makar na nešto kvalitetniji život malog čoveka na zemlji.

Ono što je čoveku dostupno u njegovoj želji da i sam bude moćnik i kreator, jeste umetnost. Ako ima istine u tome da se podražavanjem sklada može pronaći formula za čovekov uticaj na svekolika zbivanja u svetu, onda se to svakako može postići i komponovanjem muzike kao naročitom vrstom rasporeda nota, zatim ritmom, zavodljivom zvučnošću određenih reči, kombinacijom linija i boja koje koriste vizuelne umetnosti, pa i samim mišljenjem. Na kraju krajeva, kroz sve to – oblikovanje ljudske duše i samo predstavlja neku vrstu obrade jednog specijalnog vrta, čijim oblikom se može uticati na svekoliku stvarnost. Belbo, kao strastveni poklonik umetnosti, pogotovo pisane reči, može da shvati ulogu koju ima oblik u toj vrsti čaranja. To je vrsta molitve koja je njemu razumljiva, pa, iako skeptik, ipak biva veoma udaljen od sveta strogo razumskih ljudi bez iskustva umetnosti. Na taj način on se pridružuje zajednici „vernika“ koja u umetnosti vidi jedini način za pomeranje planina, odnosno upravljanje zvezdanim kretanjima.

U tom smislu, u mnoštvu motiva, knjiga “Fukoovo klatno” Umberta Eka, nudi nam još jedan, iskazan upravo kroz određen ambivalentan odnos koji Belbo ima prema sopstvenom talentu i nagonu koji ga tera da rečima popuni belinu papira/ekrana. U jednoj zanimljivoj sceni čitalac će se osvedočiti o radosti koju Belbo iskazuje pri prvom susretu sa personalnim računarom. Kao mogućem članu porodice, ili u najmanju ruku kućnom ljubimcu, Belbo mu daje i ime – „Abulafija“ – uzdižući ga time gotovo na nivo bića. Ovo ime nije slučajno izabrano, već je u vezi sa već pomenutom Kabalom, čijim osnovama Belba uči Diotalevi. Naime, Abulafija je bio mistik, osnivač škole proročke Kabale, koji je podučavao svoje sledbenike između ostalog i to – kako se premetanjem slova postepeno približiti do mogućeg Božjeg imena. Mukotrpnosakupljanje i beleženje znanja koje nam Kabala u ovoj knjizi personifikuje – znanja koje se osvajalo tokom vekova udruženih napora mnogih generacija mislilaca, asketskim pristupom, uz ogromna odricanja, na putu koji se mora preći kao trnovit uspon ka sve višim sferama duha – sada je omogućeno pristupom inteligentnim strojevima koji sami obavljaju automatizovane procese, lišavajući čoveka tog napora, i dajući mu, putem mreža, nedogledan uvid u beskrajan svet. Belbo je trenutno fasciniran mogućnostima koje se na taj način otvaraju pred nejakim ljudskim stvorom. Mašina na taj način predstavlja i vremeplov, i obrazovnu ustanovu, pa i hram u kojem se ostvaruje veza sa trascendentnim sferama. Čovek, posedujući računar koji putem interneta ostvaruje vezu sa celim svetom, ima svoj lični Alef (tačku, u kojoj, kao u Borhesovoj istoimenoj priči, može da vidi sve u istom trenutku, veoma jasno i precizno). Takođe, ima učitelja i proroka, kojeg može zvati Abulafijom ili imenom bilo kog od izabranih vodiča na putu ličnog uzdizanja posebne vrste – ne ka materijalnom uspehu i dosezanju nekih posebnih dostignuća u uobičajenim socijanim sferama današnjeg načina života, već ka pronalaženju onog izvora ili centra koji simbolizuje Fukoovo klatno. Personalni računar u tom smislu nudi mu (bar naizgled) lakši metod za pristupanje drugim stvarnostima, i moguće pronalaženje one koja izvan materijalnog sveta predstavlja tačku oslonca, one prave.

Čak i da nije tako, Abulafija-računar junaku pruža veće mogućnosti u stvaralačkom procesu, a to je način Belbovog pristupa transcendenciji. Iako mu ne može omogućiti da sam postane vrhunski umetnik ukoliko za to nema dovoljno talenta ili stvaralačke hrabrosti (iz knjige vidimo da mu upravo to drugo nedostaje), Abulafija-računar mu ostavlja dovoljnoprostora da se igra, što u neku ruku predstavlja početnu fazu u mnogim kreativnim naporima. On mu omogućava svojevrsnu iluziju kreacije kroz mogućnosti koje nude programi za obradu teksta. Belbo biva gotovo fasciniran programima koji omogućavaju korekcije na takav način da pisanje i brisanje ne ostavljaju nikakav trag, te ako ne želi, ne mora zadržati nijedno od svojih isprobavanja. Upravo to mu je potrebno, jer na taj način može prema pisanju da uspostavi određenu ironijsku distancu. Gubi se svojevrsna ozbiljnost tog rada, gubi se pre svega konačnost i neizbrisivost rukom ispisanog teksta, ili onog otkucanog na pisaćoj mašini. O objavljivanju knjige da i ne govorimo. Kao urednik u izdavačkoj kući, Belbo je svestan samostalnog života koji objavljena knjiga počinje da vodi nakon svog odvajanja od autora, i potencijalne opasnosti koju to može da ima, a koje autori uglavnom nisu svesni. No, čak i da nije tako, ogoljavanje sopstvenih verovanja, uspomena, nikom priznatih ljubavi, svojih potisnutih kukavičluka i svakodnevnih sumnji (pa čak i u svoju nadarenost), nije nešto sa čim se Belbo može pomiriti. Zato je tu računar, a uz njega i razni privremeni nosioci zapisa, koji se mogu zaključati u fioci.

Knjigu „Fukoovo klatno“ Eko je možda zamislio kao jedan mogući prikaz raznih stranputica na kojima zbunjena ljudska bića traže tačke oslonca i složene postupke putem kojih će (ma kako besmisleni izgledali u prvi mah) zavladati svojim životima, uticati na funkcionisanje zajednica, zaslužiti svoje mesto u onostranom životu. No, nijedan raniji period tragačima nije dao na raspolaganje jedno takvo sredstvo kakvo je Belbo pronašao u svom Abulafija-računaru. Alef, kao tačka putem koje je moguće proširiti svoje vidno polje na način koji je do nedavno bio zamisliv tek u delima naučne fantastike i personalni računar-Abulafija koji pored uvida u svekoliku stvarnost pruža i neke vrste učešća u životima drugih, a tako i možda u lakšem, ali i lažnom uspinjanju na duhovnom putu, stapaju se tako u nešto sada dobro poznato, što je ne samo dostupno, nego bez čega više ne možemo.

Istraživanja koje preduzimaju junaci knjige na kraju onesposobljavaju i njih, kao i sve druge koji su, zaraženi najrazličitijim idejama o tajnim kretanjima po kojima se svet menja, izronili iz života koji im se nudio u svoj svojoj prirodnosti i jednostavnosti. U želji da ga shvate, i još više – da nad njim uspostave kontrolu, mnogi su, pa čak i oni najskeptičniji, poverovali u mistične priče koje je ljudska imaginacija ispredala od pamtiveka do danas. Mistične priče o kojima je reč mogle bi se shvatiti samo kao bajke ili mitovi, neophodne za uzrastanje i ritualno prelaženje iz jednog stadijuma ljudskog razvoja u drugi. No, njihova zavodnička moć predstavlja vrstu opsednutosti. Uselivši se u čoveka, počinju njime da vladaju, tražeći da ih prenosi dalje i nametne drugima na bio koji način, pa i silom. Kao što teži za otkrivanjem „pupka sveta“, za nepokretnom tačkom i osloncem koji obećava stabilnost, sigurnost, pa i besmrtnost – čovek teži i potčinjavanju drugih ideji kojoj je sam predao svoj duh. U načinu na koji nam pisac prikazuje kako dvojica skeptičnih, razumnih ljudi potpadaju pod uticaj onih koje na početku svrstavaju u kategorije: kreten, budala, glupak (znajući da su svi oni potencijalno opasni), vidimo koliko su još i opasnije zavodljive priče koje ih opsedaju.

Nakon svih potraga koje vode u opasnosti, u zaslepljenost, u ludilo i smrt, autor jedino smisleno rešenje za vođenje života nalazi u ljubavi među ljudima i stvaranju novog života koje je jedino ljubav u stanju da izvede.