Funkcionalnost religije i običaja – Razmatranje ove teze nemoguće je sagledati van društvenog konteksta. Pojmovi o kojima govorimo predstavljaju, pre svega, mehanizme društvenog održanja, koje generišu društveni odnosi. Pojam običaja apriorno obuhvata društvene aktere koji ga stvaraju, te bi bilo apsurdno izostaviti ili govoriti u manjoj meri o društvenim odnosima koji predstavljaju njegovu bit. Drugim rečima, običaj ne postoji bez društvenih odnosa. Ukoliko smo ovo apsolvirali, dolazimo do zaključa da treba analizirati, ne samo običaj per se, već i njegov značaj kao i razlog njegovog nastanka koji nikako nije istovetan sa značajem koji on proizvodi u društvu, jer na kraju može imati bitno drugačiju ulogu od prvenstveno namenjene. Takođe, on predstavlja bazičnu strukturu za nastanak religije. Kada govorimo o korelaciji između običaja i religije u datom slučaju, treba se fokusirati na njihov odnos i njihovu funkciolanističku (društvenu) ulogu a ne na sadržinu i istinitost samih pojmova kao takvih.

U sociologiji, običaj se uglavnom definiše kao ritualno ponavljanje izmedju pripadnika jedne zajednice. Ukoliko je nešto društveno zastupljeno, to mora značiti da društvo fenomenu koji razmatramo daje određen značaj. Sa društvenog aspekta jedino je bitno da značaj određenog ponašanja postoji, dok razlog njegovog značaja nije primaran. U prilog ovome govori simbolički interakcionizam koji predstavlja kreiranje društvenih odnosa na osnovu simbola. Dakle, kako se predstavljamo u društvenom životu je relevantnije od onoga što zaista jesmo, jer bivamo percipirani po onome što govorimo o našem statusu u okviru vladajućih društvenim normi. To bi značilo da nakon što je običaj kreiran, razlog njegove kreacije postaje marginalan. Na taj način on dobija društveni legitimitet i postaje društveno relevantan, samim tim što se većina ponaša po njemu, odnosno, jer je vladajući. Ovde vidimo da, na izvestan način, opravdano znači isto što i zastupljeno. Na brojnim primerima (koje ne treba navoditi jer ne predstavljaju suštinu teze) vidimo da je pojedinac koji ne prati običaj ili trend, kako ga slobodno možemo nazvati, biva stigmatizovan od strane društva čak i kada je sam običaj iracionalan, upravo zato što se on racionalizuje samim njegovim održanjem u društvu. Takva društvena zakonitost dovodi do ušvršćivanja pojedinih društvenih odnosa koji nisu funkcionalni ili koji su čak destruktivni po njega.

Razmatranju religije sa funkcionalističke strane, o kojoj je ovde reč, možemo pristupiti iz dva aspekta: teističkog i ateističkog. Za verujućeg pojedinca religija ne predstavlja samo sredstvo, već ostvarenje same suštine. Istu analogiju možemo primeniti i na društvo, koje samo religijom može doći do ostvarenja svoje svrhe. Sa ateističke strane, religija predstavlja puku fikciju. Međutim, ukoliko je definišemo kao takvu i dalje joj nismo osporili funkciju koju ima za društvenu koheziju. Odnosno, pod tom hipotezom, ona i dalje predstavlja neku vrstu  običaja. Treba primetiti da je ovde reč prvenstveno o mehanizmima zažtite, koje društvo nastoji da razvije. Neminovno je da je religija, čak iako uzmemo da je nastala iz straha, imala ogroman značaj za društvene odnose koji su se učvršćivali određenim običajima, ma koliko oni irealni bili. Ipak, treba težiti racionalizaciji društvenih običaja iako je moguće da njihova iracionalnost takođe doprinese društvenom cilju, samo na latentni (sekundarni) način. Konkretnije, rituali doprinose jačanju društvenih odnosa i povezivanju individua, uprkos tome što im je manifestna (primarna) uloga bila drugačija i koja se odnosila na molitvu Bogu ili višim silama. Ova tvrdnja implicira da je jedino bitna kompatibilnost sa društvenim ciljem, dok istinitost samog obreda pada u drugi plan.

Što se tiče generisanja običaja i religije kao društvenih fenomena sa funkcionalističke strane o kojoj je ovde reč, treba reći da se razlog njihovog nastanka ogleda u sigurnosti. Pristrasnost je moguća upravo iz nepodnošljive neizvesnosti koju sutrašnjica nosi i težnje za sigurnošću. Često imamo  tenedenciju da pre poverujemo u ono što bismo voleli da je istina nego u ono što ona zaista jeste. Pošto smo došli do zaključka da istina može biti irelevantna za postizanje društvene funkcionalnosti, ovo nikako ne osporava samu istinitost religije. Isto tako, Fromova konstatacija glasi da težnja za sigurnošću blokira traženje smisla. To bi značilo da se možemo zadovoljiti onim što nam odgovara, iako to nužno predstavlja blokiranje određenih koraka koje treba da preduzmemo.

Postoje i određeni slučajevi kada je religija instrumentalizovana za trenutnu funkcionalnost koja se ogleda u datom poretku. Još bolji primer od Veberove teze o razvitku protestantske etike koja se zasniva na konstantnom radu koji doprinosi produktivnosti poslodavaca, bio bi kastinski sistem. Svaka antiteza ovom sistemu se pobija onostranim razlozima (konkretno reinkarnacijom) koji se ne mogu empirijski verifikovati. Kantova tvrdnja da transcedentalno ne smemo uzeti kao apsolutnu istinu jer se nalazi van garnica uma, povlači da takvo delanje nužno vodi dogmatizmu koji nam je dobro poznat. Dogmatizam predstavlja klasičan primer negativnog nastanka običaja. Takva autoritarnost nameće ponašenje koje ne možemo da opovrgnemo jer predstavlja antitezu dogmi. Na taj način nam samo ostaje mogućnost da nekritički prihvatimo datost običaja.

Složenost razmatranja religije i obicaja podrazumeva beskrajnu složenost njihove same sadržine koja se može razmatrati iz različitih uglova. Treba shvatiti da je prioritetno utvrđivanje njihovog društvenog značaja, prema tome, datu tezu treba tako i sagledati. To ne proizilazi samo iz suštine teze, već je i esencijalno za razumevanje društvenih zakonitosti koje predstavljaju suštinu njihovog nastanka i razvoja sa kojim se susrećemo u svakodnevnom životu, koje kao deo društva, najčešće nekritički prihvatamo nepoznavajući osnovnu logiku na kojoj se one temelje.

za P.U.L.S.E: Luka  Pribišić

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Društvo, običaji, Religija, Sociologija