Sličnosti i razlike između komedije apsurda Semjuela Beketa „Čekajući Godoa” i drame Miodraga Bulatovića „Godo je došao” i pesimistička slika čovečanstva iskazana putem antropomorfnih simbola u kontekstu oneobičene realnosti    

Duže vreme svakodnevnicu ljudskog postojanja pohodi i opseda neumorna, dosledna misao, što nikad ne odlazi, već nepodnošljivo i uporno svrdla mozgom probijajući tamne hodnike svesti i nastanjujući se u njihovoj unutrašnjosti kao teška i neopoziva istina da se čovečanstvo vekovima nalazi u nekom čudnovatom, sumornom stanju neaktualizovane potencijalnosti, u očajničkom iščekivanju razrešenja nesavršenosti života per se na mikronivou okruženja pojedinca, i unutar širokog, nemilosrdnog zahvata istorijskih previranja.

Nesnalažljiv i zbunjen usled uskomešanosti vrtoglavog smenjivanja događaja što preoblikuju mapu povesnog rasporeda krucijalnih momenata društvenog kretanja, označavajući žižne tačke burnih preokreta u razvoju civilizacije, čovek stoji na raskrsnici puteva, ne znajući kojim da se zaputi. Stoga sve više okleva i odmiče se u sigurnost prividnog konformizma, prizivajući usput neočekivano razrešenje poteškoća, poput starohelenskog deus ex machina, koje, međutim, nikako da se pojavi. Očekujući taj misteriozni entitet neodređenog ontološkog statusa i porekla, čovek se vremenom prepušta obespokojavajućoj letargiji u kojoj intenzitet misli što ga neprekidno opseda postepeno slabi, no ona ostaje nepromenjena poput jedinog, iako uzaludnog ohrabrenja u predvorju nadanja.

Svetlost nade što pruža zrno utehe pojedincu, prećutno pomirenom sa ćudljivim tokom sudbine, iako on to možda ne priznaje, potamni i iščezne. No, ipak ostaje poneki drhtavi plamičak što treperi i trne u sveopštem beznađu, i uliva pomisao da će se rešenje neminovno pojaviti i odagnati sve brige i strepnje u samo jednom odlučujućem trenutku. I čovek ne prestaje da ga iščekuje, iako ne poznaje  istinsku prirodu tog rešenja. Ovde se termin „čovek” može dvojako posmatrati, u individualnom smislu, kao nosilac određene ljudske sudbine, ili, što je adekvatnije tumačenje, na univerzalnom nivou, u svojstvu personifikacije čovečanstva izgubljenog u vrtlogu previranja unutar istorijskog procepa, kao simbol svih ljudskih bića koja, usled susticanja brojnih okolnosti i prećutne pomirenosti sa nepravednom kobi, žive u nadi da će se iznenada dogoditi neki preobražaj koji će točak njihovog usuda usmeriti u povoljnom pravcu.

U čuvenom delu Semjuela Beketa „Čekajući Godoa”, narečeni preokret je personifikovan u vidu zagonetnog entiteta pod imenom Godo, što je u suštini simbol uzaludnog iščekivanja. Radnja je sasvim jednostavna, dvojica skitnica i zgubidana Vladimir i Estragon sede u izdvojenom metafizičkom, minimalistički svedenom prostoru, i vodeći besmislene razgovore, prepušteni letargiji uzaludne egzistencije i nesuvislog provođenja vremena, čekaju izvesnog Godoa. Može se reći da je proticanje vremena u komadu samo privid manifestovan kroz naizgled sukcesivno odvijanje događaja, koji se na sveopštem planu obmanjujuće strukture četvrte komponente okvira našeg postojanja poima i kao ciklično smenjivanje istovetnosti, te je vreme u komadu, zapravo, poništeno.

Različite su interpretacije ovog pojma, a sam naziv, po priznanju Semjuela Beketa, potiče od prezimena jednog vozača trkačkih automobila, što bi u prvi mah impliciralo jednoznačnost i običnost ovog imena. Međutim, termin „Godo”, iako neodređenog sadržaja, po morfološkom načinu konstrukcije može označavati interesantan međujezički sklop potekao od zanimljive provenijencije samog pisca. U originalu „Godo” znači „mali bog”, što je jedno potencijalno objašnjenje. Naime, ime zapisano u originalu, Godot, sastavljeno je od reči God, što na engleskom znači Bog, i francuske umanjenice – ot, pa bi stoga moglo da označava dolazak nekog „malog Boga”, ili nedefinisane pokretačke sile što će protagoniste otrgnuti od besmislene i isprazne letargičnosti otužnog bivstvovanja, što bi, ako pojam razumemo u religioznom smislu, potencijalno označavalo drugi dolazak izaslanika Gospoda, bogočoveka, Isusa Hrista.

Međutim, Godou se pripisuje i drugačija perspektiva viđenja koja ga oslobađa ljudskog oblika i uznosi u više carstvo suština, po čemu je Godo apstraktan pojam, neočekivano i neobjašnjivo ostvarenje željenog, što je sasvim adekvatno i saobrazno apsurdnoj atmosferi knjige, ali i činjenici da je čekanje uzaludno i neostvarivo, i da je po samom literarnom određenju dela Semjuela Beketa kao komedije apsurda jasno da se Godo nikada neće pojaviti. Svet se dokončava u apsurdu opstajanja u neodređenom prostoru koji povremeno posećuju dve bizarne figure, jedina ljudska bića pored Estragona i Vladimira. No, oni se u kontekstu drame posmatraju poput simbola neuslišene ljudske nade i razočaranja u svetska strujanja koja su skrenula tok istorije na pogrešan kolosek, ili, ako ih u smelijoj interpretaciji oslobodimo čovečjeg obličja, figuriraju kao simboli nade koja ostaje na dnu Pandorinog ćupa, i u ovom se kontekstu razume kao najveće zlo, jer poseduje varljivu i nemilosrdnu ulogu.

Možda je Godo aristotelijanska entelehija, eidos einai, koja prebiva u svima nama, samo je pitanje da li imamo dovoljno snage da je prepoznamo i pokrenemo, prelazeći iz nedefinisanog stanja neaktualizovane potencijalnosti u oslobađanje životodavne energije, elan vital, koja daje smisao našem bitisanju, a ne može da se ostvari u vremenu apsolutne pomirenosti sa sudbinom. Postavlja se pitanje šta bi se desilo kada bi se Godo, zamišljen u ljudskom obličju, pojavio, i da li bi dolazak željenog entiteta nešto izmenio usled potpune potonulosti ionako nesavršenog čovečanstva.

U dramskom delu Miodraga Bulatovića „Godo je došao”, Godo je zamišljen u antropomorfnom vidu običnog, pomalo neuglednog čoveka neodređenih crta lica i gotovo neprimetne pojave koji se bavi plemenitim zanimanjem, čiji glavni predmet poseduje izrazitu referencu na biblijska predanja i uliva mu čudotvornu moć što upravo leži u jednostavnosti pojave i delanja, višestruko značajnog po posrnulo čovečanstvo, koje to, na nesreću, ne prepoznaje, i odbacuje. Hleb je simbol što ima dvojako značenje u literarnom i prenesenom smislu, respektivno, kao namirnica neophodna za život, i u simboličnom vidu, kao znamenje dobrote i humanosti, onoga što sačinjava jedno racionalno i empatično biće. U stvari, čitava je drama koncipirana poput svojevrsne alegorije naseljene umešno raspoređenim simbolima, koji se pojavljuju u savršenoj sinhronizaciji mesta i vremena i prate smenjivanje raspoloženja glavnih junaka uzrokovano određenim događajima.

Glavni lik u Bulatovićevoj drami što zbog pesimističnog, gorko obojenog tona i mučne zgusnute atmosfere koja se naslućuje u svakom izlaganju i zapažanju junaka ili opisu prizora neopozivo gubi odlike komedije, pojavljuje se tek nakon izvesnog vremena, iako radnja upravo počinje iznenadnom vešću o prispeću Godoa, onog čiji je dolazak tako željno očekivan. Čitava je pozornica predstavljena kao cirkuska šatra sačinjena od tri jednaka dela koji se otvaraju po potrebi, a uvedeno je još nekoliko karaktera, čija je funkcija zamagljena i zagonetna. Tek se sa odvijanjem radnje koja ovde zadobija vremensku komponentu, premda i dalje postoji mogućnost cikličnosti i filozofskog umnogostručavanja potencijalnih interpretacija, rasvetljava njihov pravi smisao. Važno je napomenuti da tumačenja pojedinih junaka u religioznom vidu ne mogu da budu doslovna. Naime, premda postoje izvesne nedvosmislene naznake u pogledu njihove uloge u drami koje ih vezuju s biblijskim pojmovima, oni su čvrsto srasli sa zemaljskim principom i poseduju snažne erotske nagone koji su, u zavisnosti od načina sazdavanja lika, razvijeni ili blago nagovešteni.

Likovi Vladimira i Estragona su preoblikovani u skladu sa vremenom i geografskim koordinatama, kao i poreklom oličenim u imenima, a Vladimirov način obraćanja, shodno hronološkom kontekstu, izaziva i političke i sociološke asocijacije na kolektivno mišljenje određene zajednice formirano od strane vrhuške. Njihova bezazlenost je neporeciva, ali su karakteri dodatno izopačeni u skladu sa hiperboličnom predstavom jednog turbulentnog istorijskog perioda. Stoga su od običnih lutalica postali klovnovi, simboli civilizacije zalutale u maglama ratnih sukoba, tužni klovnovi na mračnoj pozornici čovečanstva gde je svaki osmeh zapravo užasna grimasa, ovaploćenje nakaznog i izokrenutog doba. Oni su u službi velike parodije, vešto izvedene apokaliptične predstave koja pokazuje nemogućnost promena, zapretene u beznađu prouzrokovanom čovekovom nesavršenošću i dovedene do zabrinjavajućih ekstrema što impliciraju da je pokušaj spasenja uzaludan. Iako su razdvojeni i mogu da se kreću samostalno, odlikuje ih jedna činjenica koja implicira njihovu neodvojivost na metafizičkom planu i uzajamno psihičko srastanje. Podsećanje na biblijske termine i simbole prožima celu dramu, ali se poveznice raspoznaju samo u latentnim naznakama, jer je njihovo značenje naturalizovano i izopačeno i dokončava se u ozbiljnim posledicama.

Voz što periodično nailazi, naseljen kricima stradalnika i životinja, simbolizuje nemogućnost izbavljenja i isceljenja od konsekvenci sumornog stoleća ispunjenog surovim osvajanjima i neprekidnim razaranjima usled bespoštedne borbe za prevlast utemeljene na zlatu i krvi. U cikličnoj učestanosti vremenskih perioda, predstavlja Nojevu barku novog stoleća na kojoj nema izbavljenja, jer čovečanstvo samo sebe proždire. Nada što na tren zaiskri kao slabo svetlo usled sveopšte tame i besmisla, odmah zgasne i pretvori se u pepeo, jer svet ogrezao u strahotama i uništenjima nije spreman za preporod. Nesposoban je da čuje poruke upućene na središte svih puteva, mesto imaginarnog susreta Godoove dobronamerne želje i očekivanja i stvarnog stanja stvari, koje se najbolje ispoljava u odnosu Poca i Lakija, ovde preobraženih u izvesnom smislu.

Ova relacija se najviše pokazuje u krasnorečivosti pisca kojom podvlači gorku istinu da je svet sazdan na tlačenju i ponižavanju slabijih zarad dokazivanja nadmoći, ali skriva i još jednu užasnu i otrežnjujuću činjenicu da sve u ovom tamnom vilajetu počiva na neravnomernom odnosu snaga i da je oslobođenje samo drugačija preraspodela moći, dok suština ostaje nepromenjena. Sloboda jednog čoveka je ropstvo drugoga jer je svetlost humanosti, prijateljstva i požrtvovanja, zamračena tmurnim oblacima, a glasovi razuma i razboritosti zanavek utihnuli, što oličavaju i dva crna gavrana u jednoj sceni tužnog izlivanja apsurda u područje realnosti.

Ni Vladimirovo i Estragonovo prijateljstvo nije prirodno, već je uslovljeno jednim opskurnim razlogom zasnovanim na metafizičkom viđenju bioloških faktora i prinudnom utilitarizmu, a letargija koja ih preplavljuje potiče iz dubokog zaborava u kome se, ne znajući, osećaju lagani i srećni. Naime, kod njih je sreća odsustvo misli, uslovljeno njihovom neizgrađenošću i raspolućenošću gde leži moguće objašnjenje prirode stvarnih odnosa, i potonulost u kolotečinu sporog proticanja vremena s momentima ciklične repeticije. Glasnik koji najavljuje dolazak Godoa po svojoj spoljašnjoj pojavi i ulozi posrednika poseduje izvesne odlike anđela, ali u simboličkom značenju njegove ličnosti postoji priliv sumornog i tužnog, stečenog bivstvovanjem u zemaljskom okruženju nesklada i pokvarenosti i mučnom sudbinom određenom na rođenju.

Čitava drama obojena je tmurnim i turobnim tonovima, naročito naglašenim na mestima kulminacije radnje i saznavanja gorke istine o čovečanstvu. Možda u liku Godoa poigrava jedva primetan tračak optimizma, prilikom prvog pojavljivanja, jer on zaista donosi spas koji današnja civilizacija, propala i potonula, ne prepoznaje, oličen u hlebu i ljubavi, gde se zapaža veza sa simbolima poteklim od bogočoveka Isusa Hrista i njegove nesebične vere u ljudski rod. Međutim, jaz između očekivanog i ostvarenja onoga što je nekada željeno je ogroman, jer je ogromno i razočaranje naroda utopljenog u kolotečinu otužnog opstajanja i strahota oličenih u međusobnoj mržnji i netrpeljivosti, u drami prikazanoj ogoljenom naturalističkom metaforom koja izaziva užas i zapitanost o svim čovekovim zastranjivanjima i survavanjima u vihoru nepovoljnih i surovih sukoba za prevlast i moć. Slepa i nemilosrdna mržnja i bezočna zavist razaraju ljudsku dušu i survavaju je u glib samouništenja, usled strašne zaslepljenosti, što na kolektivnom nivou označava apsolutni poraz civilizacije.

Prepoznavanje onoga što je istinski nužno ne može da se ostvari, jer simboli čovečanstva žive u skladu s nekom izopačenom estetikom ružnog i profanog u vrtlogu samoobmana i bespotrebne sumnje, i ne shvataju plemenite poruke koje donosi ovakav zemaljski, čulni Godo, sa svim odlikama očekivanog, koje se rastvaraju u magli nedokučivosti, ali puten i živ, pokretan neotklonjivim nagonima. Stoga je i mesto na kome boravi posve obično, i tek alegorijska univerzalizacija literarnog značenja u vidu znaka određuje njegovu stvarnu namenu. U neprepoznavanju kao neminovnosti nesavršenog čovečanstva krije se i odgovor na pitanje o razlici između unapred projektovane slike nadmoćnog bića i istinske manifestacije posetioca, a priori odbačene i prokazane. Fantastično se pomalja i u Beketovoj drami, dovršavajući se u apsurdnom, a u Bulatovićevom komadu obilato se izliva u realnost u konstrukciji junaka zamišljenih u vidu simbola, koji na metafizičkom nivou izražavaju gorku istinu.

Ta istina je u korespondenciji sa sunovratom civilizacije što ni ne želi promenu užasnog status quo, dovedenog do krajnih granica izopačenosti, nasuprot prostoru u Beketovoj drami koji nije naturalizovan i zemaljski, već vaniskustvena apstrakcija, i gde postoji zrno nade što se rastvara u beskonačnom. Drama Miodraga Bulatovića „Godo je došao” utopljena je u gorkom pesimizmu i sveopštoj pokvarenosti i izopačenosti čovečanstva, u kojoj se Godo, u antropomorfnom vidu, puten, ali s povezanošću sa simbolom hleba kao jasnom referencom na religiozni kontekst i veru u spasenje čovečanstva, pojavljuje poput kratkotrajnog prosijavanja svetlosti, svetovne i hrišćanske istovremeno, blagotvorne i neprepoznate u neprozirnoj tami ljudskog bivstvovanja. Odlazak se naposletku ispostavlja kao jedina solucija.

Izuzetno mračna, teška i pesimistična drama, što ukazuje da mnoge zablude ljudskog roda počivaju na nesavršenosti čoveka koju nadoknađuje snom o supremativnom biću, već unapred koncipiranom u skladu s njegovim očekivanjima, i neprepoznavanju imanentnog usled letargičnosti i samozaslepljenosti, navike na ružno i izopačeno, i zbog potpunog odsustva razmišljanja. Godo je dat kao takav, nesavršen, shodno čovečanstvu koje ga je iščekivalo, ali i dalje plemenit i požrtvovan.  Međutim, nepremostivi jaz je već unapred postavljen. Možda ovakvo čovečanstvo, utopljeno u bespoštednim nadgornjavanjima i težnji za samovlašću i nepoštovanjem drugog bića, uronjeno u maglu i močvaru užasa, nije ni spremno za dolazak Godoa. Nije ni čudo što ga onda vekovima neprekidno i uzalud iščekuje.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Milena Blagojević, Miodrag Bulatović, Semjuel Beket