Harmsov slučaj

Imao je 12 godina kada se desio crveni oktobar, 38 kada je umro od gladi. Rođen u Sankt Peterburgu, živeo u Petrogradu, umro u Lenjingradu. Isti grad je u pitanju. Rođen u carskoj Rusiji, umro u Sovjetskoj republici. U Rusiji starice nisu ispadale kroz prozor; o jednoj je pisao Dostojevski. U Sovjetskom Savezu jesu, o njima je pisao Danil Ivanovič Juvačev, alijas Danil Harms. Raskoljnikov je ubio staricu, a starice Danila Harmsa su ispadale same kroz prozor. Da li su stradale? To nije važno, ipak je Harms bio pisac za decu, a Lav Tolstoj?

Lav Tolstoj je veoma voleo decu, i nikada mu ih nije bilo dosta. Napuni celu sobu, nogu nemaš gde da spustiš, a on i dalje viče: „Još, još, još“.

Danil Harms “Slučajevi-književne anegdote”

Bilo je lepo živeti sa Harmsom i gradu u kojem je živeo, kako god se zvao on i njegov grad. U tom gradu žene nisu padale u nesvest kao u Sankt Peterburgu Dostojevskog, u njemu su se dešavala čuda. Ali ne samo tu, već i u Moskvi Bulgakova.

U samo jednoj ulici Harmsovih slučajeva je živeo jedan riđi čovek koji nije imao ni oči ni uši. Nije imao ni kosu, tako da su ga uslovno zvali riđim. A u jednom stanu se Orlov prejeo papule i umro, a Spiridonov je umro sam od sebe, a baba Spiridonova se propila pa umrla. Sa jedne zgrade su ispadale znatiželjne starice, a u drugoj su se jedan o drugog saplitali Puškin i Gogolj. U pozorištu je glumcima bilo muka, ali nikako da to saopšte publici. E da! Na trgu bogalj viče da će mu država dati bolju nogu od njegove, koju je izgubio u ratu i naravno sa jedne zgrade otpada cigla koja je razbila glavu prolazniku, kojem nije bilo ništa, jer je zamislite – vakcinisan.

Čuda

Motiv “čuda” je obojio Harmsovo delo koje je sačuvano u fascikli na kojoj je rukom ispisano Slučajevi, kao što je ulice u kojima su živeli njegovi savremenici ispunio “-izam” kog se on oslobodio zajedno sa ekipom umetnika okupljenih u pokretu OBERIU (Udruženje relane umetnosti) sa “U” na kraju da ne bi bio”- izam”, poput tada popularnog futurizma , ali i narastajućeg totalitarizma kao i fašizma. Nakon Oktobarske revolucije, nastali su čudesni avangardni umetnički pokreti sa svojim barjaktarima. Od Majakovskog, Zabolockog, Brjusova, Bloka, Maljeviča, Tatljina, Ejzenštajna. Lenjingrad je “vrištao” glasom i formom oslobođenih umetnika, koje bi lako mogli zamisliti kako hodaju gore-dole po stepenicama kojima su se kotrljala dečija kolica Ejzenštajnove Krstarice Potemkin i “stepenasti” stihovi Majakovskog.

Harms se nije odricao svojih prijatelja: Tolstoja, Dostojevskog, Puškina, pa ih je na predivan način učinio junacima svojih priča, najčešće putem parodije, kao i obične građane, koje je podvrgao čudima koje su prihvatali normalnim, jer nisu imali izbora. Poput eksperimenta u kojem ispitujete ljudsku prirodu u neuobičajenim okolnostima, ali do granice koja ih neće ugroziti, pa čak i ukoliko umru, ponovo će se pojaviti nikad životniji. To je moguće u svetu stvarlaštva avangardnih pisaca. Najčešće umiru poput njihovih junaka, ali niko od njih nije nestao kao Harms. Kućepaziteljka je pozvala Danila da sidje do ulaza u zgradu jer je imao važan poziv, a ispred zgrade su ga sačekali ljudi u kožnim mantilima. Optužen je za krivično delo kontrarevolucionarne delatnosti u oblasti dečije književnosti. Zvuči ozbiljno, koliko je i Harms bio dečiji pisac. Preozbiljno kao i diktator koji je stvari uvek video ozbiljnim, vladajući strahom koji je podsticao kod običnih građana Sankt Peterburga, Petrograda i Lenjingrada , nakon revolucije zbunjenih skitskom najezdom. Harmsov svet je bio zabavan i nedokučiv za njih. Za građane i za Skite, a jedini moguć za Harmsa i njemu potreban da bi preživeo.

Zbog toga ga je i stvorio, poput mnogih.

Skitska najezda

Drugi predmet Harmsovog proznog opusa koji se nalazio u fascikli Slučajevi je pored čuda, skitska najezda. Revolucija je u svom naletu razbila tradicionalne okvire socijalnog ponašanja, običajnih normi, kulture i života i dovela do avangardnih pokreta u umetnosti, a sa druge strane eksploziju narodne volje koja je izavala provalu iracionalnog ponašanja i primitivizma širokih narodnih masa koje su postale stub totalitarizma. Skitska najezda sa aluzijom na mogolsko – tatarsku najezdu bila je dominantna tema u delima pisaca na početku sovjetske epohe. Kao odjek ove teme i u Harmsovim Slučajevima upadljive su scene nasilja, ubistava i svireposti, koji nekako ne bole njegove junake. Svaki slučaj je zatvoren, šta god u njemu pisalo i biva brzo zaboravljen koliko god surov bio. Dobiješ ćušku i trpiš, a posle nacrtaš damu sa bičem i poludiš (Sve dobri ljudi , a ne da im se da puste koren). Skiti nemaju koren, našli su se u jednom vremenu, ne svojom krivicom, kao ni gotovo cela ruska avangarda koja je verovala da je došlo novo doba slobode u umetničkom izrazu. Njihova sloboda i ti čudesni svetovi postali su opasnost za one koji ih ne razumeju.

Bio jednom jedan… Način na koji Harms otvara Slučajeve podseća na bajku. Važno je da je živeo, a da li je bio srećan? To za samu radnju u priči namenjenoj deci nije tako važno, važan je kraj: i tako je/su živeo/li srećno do kraja života. Time je priča završena. Od početka svakog slučaja pa do njegovog kraja, desio se događaj, jedna životna situacija ispunjena čudom, poput bajke, a ko veruje u čuda, veruje i u bajke. Jedino Harmsovi junaci u nju ne veruju. Oni žive život koji im je Harms nametnuo stavivši ih u različite čudne situacije. U totalitarnom vremenu nije bilo čudno da ljudi nestanu, u gulagu ili koncetracionom logoru, koliko god se mi danas tome čudili. Čudićemo se opet. Važno je da su svi veliki otišli na vreme. Harms nije otišao, njega su odveli i time bi Harmsov slučaj bio završen.

Rasla ona, rasla i kroz četiri godine izrasla prava gospođica. A Natašin tata ostario i zgrbio se. I oboje, kad god se sete kako su ono mislili jedno za drugo da su pokojni, izvrnu se na kauč i udare u smeh. Bude da se po dvadesetak minuta smeju. A komšije čim začuju smeh, smesta se oblače i odlaze u bioskop. Jednom su, tako, otišli i više se uopšte nisu vratili. Valjda ih je pregazio auto.

Danil Harms “Otac i kći

Da, ovo je kraj jednog od slučajeva. Prethodno su otac i ćerka umirali i jedno drugo sahranjivali, ali od smrti je bila važnija potvrda izdata od predsednika kućnog saveta o tome da su “načisto mrtvi”. Forma potvrde iz priče je u suprtnosti sa razbijanjem forme iz slučaja koji je za Harmsa važniji nego za komšije, koje nisu ni primetile da je Harms nestao.

Danas, “prelistavajući” novine na računaru, čitam naslov Kada je budete videli u kožnom korsetu, otpašće vam vilica. Kada sam video fotografiju, vilica mi je otpala, i tako sam živeo bez vilice, koja je završila u ustima jedne starice. A onda mi je ispalo oko, uši otpale načisto i kosa. Zapravo kad bolje razmislim, a nauka to potvrđuje, nije ni mene više bilo, komšije kažu da sam se istopio, i procureo sve do prizemlja. Kažu tako mu i treba kad se nije vakcinisao. Smejao sam se onim što je od mene ostalo, osmehom zadovoljne starice. Kada bi zinula, šuškala bi kao i ja i to joj je bilo toliko smešno, da je na kraju od smeha umrla.