Austrijski pisac Herman Broh (1886 – 1951) je od poslednjih sati Vergilijevog života napravio jedno veličanstveno književno delo. Roman ,,Vergilijeva smrt” obuhvata širok pojam ljudskog postojanja prikazujući ga sa izuzetno kompleksnom, ali iznad svega dubokom čulnom neposrednošću. On je jednim svojim delom istorijski roman, a drugim pesma u prozi koja poput nekakve evokativne meditacije govori o odnosu života i smrti. Može se čak smatrati simfonijskim romanom, čiji je jezik bliži poeziji nego prozi.

U martu 1938. godine nacistička nemačka je anektirala Austriju. Tih dana Broha su okupatorske vlasti uhapsile zbog posedovanja socijalističkog pamfleta i deportovale u koncentracioni logor. Angažovanom kampanjom udruženja ,,zapadnih pisaca”, prijatelja i kolega umetnika (uključujući Džejmsa Džojsa) nedugo zatim biva oslobođen. Bez mnogo razmišljanja emigrira u Britaniju, a potom se seli u Ameriku 1939.

Pre svih ovih događaja Broh piše kratku priču na temu – Vergilije i epska pesma Eneida – međutim spletom okolnosti biva uhapšen u pomenutoj raciji nacista. Za vreme boravka u zatvoru i dugom iščekivanju deportacije, pisac se osećao upravo poput Vergilija. Od jednog čuvara dobija nekoliko listova papira na kojima će nastati prva verzija pomenutog romana.

1937. godine Broh je održao radio predavanje o Vergiliju, što ga je podstaklo da nakon toga enormno proširi i razradi tekst. Kasnije će se ispostaviti da je to rezultiralo nastanku ovog remek dela. Roman je prvi put objavljen u junu 1945. godine u originalnom nemačkom i engleskom prevodu istovremeno. Simbolično, objavljen je u danima završetka Drugog svetskog rata.

Radnja romana opisuje poslednjih osamnaest sati života rimskog pesnika Vergilija u jednoj južnoj italijanskoj luci. Godina je 19. pre nove ere, kada Vergilije putuje u Grčku nadajući se da će pobeći od rimske groznice, a ujedno i napraviti duži predah u svom dotadašnjem umetničkom radu. Međutim, njegova nadanja veoma brzo padaju u vodu pošto na insistiranje rimskog imperatora Oktavijana Avgusta mora da se vrati u Grčku.

Koliko je duša što se kao lišće

na granama hvata i nada.

Kao šume u ranom mrazu jeseni,

ili kao ptice selice s pučine

što zamrače nebo

kada dođe hladno doba

što ih tera u prekomorske zemlje

suncem obasjane.

Svi bi tada stajali moleći

 da stignu prvi preko,

pružajući čežnjive ruke

do daleke obale.”

(stihovi iz ,,Eneide”)

Dakle, Broh opisuje poslednji dan antičkog pesnika, njegovo stalno premišljanje o tome da li bi trebalo spaliti svoje životno delo ili ne. U suštini čitav roman je sastavljen iz unutrašnjih monologa, osim dijaloga Vergilija sa Avgustom koji ga nagovara da ne uništava ,,Eneidu”. Konačno, Vergilije odustaje od svoje namere, te poklanja Avgustu delo kao prijateljski poklon.

Njih dvojica imaju dijametralno suprotne poglede na svet, jedan želi spasiti ,,Eneidu” zarad slave svoje vladavine, dok je drugi želi uništiti, jer od svog dela zahteva snažnu spoznajnu funkciju, a tu nit u njemu ne može da pronađe.

“…pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili su talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brundizijuma, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine pretvarala u spokojnu radost ljudske delatnosti, dok su valove, blago obasjane blizinom ljudskog živovanja i boravljenja, naseljavali raznoliki brodovi, sad kad su ribarske barke, nošene mrkim jedrima, već svuda napuštale male zaštitne nasipe svih onih mnogobrojnih sela i naseobina duž obale zapljuskivane belom morskom penom, i polazile u večernji ribolov, more je postalo glatko gotovo kao ogledalo; sedefasto se nad njim rasklopila nebeska školjka, spuštalo se veče, i mogao se osetiti miris drva što sagorevaju u ognjištima kad god bi zvuci života, lupa nekog čekića ili neko dozivanje, doprli otud dovejani strujanjem povetarca.” (odlomak)

Lik Vergilija je u stalnom sukobu sa samim sobom, ali i sa celim svetom u domenu imaginacija. Sredstva kojima Broh to prikazuje su misli, snovi, vizije; za kojima prostorno-vremenske odrednice ne postoje. Da bi to ostvario smanjuje prostor dešavanjana na najmanju moguću meru – brod, put prema palati i bolnička soba. Unutrašnji monolog u Brohovom romanu nema ulogu otkrivanja skrivenih slojeva duše, već pokušava uz pomoć niza lirskih slika uobličiti iracionalnost samoga postojanja.

Osnovna sličnost između vremena u kojem je živeo Vergilije i onog u kojem je živeo Broh jeste ta da se u oba slučaja radi o prelaznim epohama u kojima se trebaju konstituisati nove vrednosti, koje će nuditi zajednički temelj za razgovor, a upravo to je ono što Broh na neki način pokušava objasniti u svom romanu.

Pokazujući koliko je duboko u čoveku nagonski ukorenjena metafizička potraga za verom, on istovremeno nastoji da prikaže nešto čega u stvari još nema, ali nešto što se može naslutiti jer se nalazi duboko u samom čoveku. Posezanje za unutrašnjim monologom, koji često prelazi u tok svesti, te lirizacijom romana ili lirskim komentarom, kako ga još naziva Broh, u ovom slučaju sasvim je razumljivo.

Broh pre svega naglašava lirski karakter svoga dela i naziva ga pesmom. Kroz delo lirski subjekat razgovara sa samim sobom, izlazi iz svoje telesnosti, posmatra svoje biće, analizira ga, pri čemu daje odgovore na mnogo veća metafizička i fundamentalna pitanja.

Pisac je uspeo da razvije karakterističan prozni stil pisanja koji na adekvatan način obuhvata složenost svakog prolaznog trenutka svesti. Njegove rečenice mogu biti epske dužine, ali su uvek sastavljene od diskretnih formi i pravila gde je svaka savršeno praktična i logična, te razumljiva sama po sebi. One pokušavaju da obuhvate treperave i često različite utiske koji se javljaju neprekidno, u svakoj sekundi percepcije i misli (tzv. superzasićena percepcija).

Na Brohov način pisanja uticao je poznati nemački prozni stil koji dozvoljava duge rečenice koje grade niz podređenih rečenica pre nego što bivaju zaokružene ili zatvorene završnim glavnim glagolom.

” Izručen morskoj bolesti, u napetosti stalne pretnje ponovnog njenog izbijanja, tokom celog se dana nije odvažio ni pomaknuti, međutim, premda prikovan uz ležaj što je posred lađe bio postavljen za njega, osećao je sebe ili, bolje, svoje telo i telesni svoj život, koji već godinama nije voleo priznati svojim, kao jedno jedino pipavo i kušavno sećanje na opuštenost, koja ga je sad na domak tišeg obalnog područja odjednom obuzela, i ta preplavljujuća, mirna i umirujuća umornost bila bi možda upravo dobrodošla sreća, da se uza sav lekovit i krepak morski zrak nije opet pojavio mučan kašalj, klonuće radi svakovečernje groznice, svakovečernje zastrašenosti. Tako je tu ležao, on, pesnik Eneide, on, Publije Vergilije Maron ležao sužene svesti, gotovo posramljen sa svoje bespomoćnosti, gotovo ojađen s takove sudbine, te je zurio u sedefasti rub nebeske školjke: zašto je samo popustio navaljivanju Augustovu? Zašto li je napustio Atinu? Nestala je sad nada da će sveto vedro nebo Homerovo blagotvorno pogodovati dovršenju Eneide, nestala svaka nada u ono neizmerno novo što je imalo početi zatim, nada u život filozofije i nauke u Platonovu gradu, život odvraćen od umetnosti i oslobođen pesništva, nestala nada da će još ikad stupiti na jonsko tlo, oh, nestala je nada u čudo spoznaje i ozdravljenje u spoznaji. Zašto se svega toga odrekao? Dobrovoljno? Ne! Bilo je to poput zapovedi neotklonjivih životnih sila, onih neotklonjivih sila sudbine što se nikad posve ne gube, pa premda one i zarone u podzemlje, nevidljivo, nečujno, ipak neprestano ostaju prisutne kao neistraživa pretnja snaga kojima nikad nije moguće uteći i kojima se vazda valja pokoravati; bila je to sudbina. Dopustio je da ga nosi sudbina, i ta ga je sudbina nosila prema kraju. Nije li to oduvek bio oblik njegovog življenja? Je li ikad živeo drugačije? Da li mu je sedefasta ljuštura neba, da li mu je proletno more, da li mu je pevanje bregova i ono što mu je bolno pevalo u grudima, da li mu je zvuk božje frule značio ikad išta drugo no događaj koji bi ga poput kakve posude sfera doskora imao primiti te ga odneti u beskraj?” (odlomak)

,,Usporena radnja romana, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, namerna promenljivost asocijacija, njegovo optuživanje samoga sebe, njegova teorija žrtve i posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći protiv umetnosti i protiv pisanja, suštinske su karakteristike ovog dela. Ono propoveda o neobičnom obliku grozničavih snova, jednim svestranim, bogatim i dubokoumnim narativom.”

Ogorčenost koju Broh oseća prema svetu je u velikoj meri ušla u strukturu ovog romana, tako da se može okarakterisati kao izuzetno složena knjiga. Po svom kvalitetu može se svrstati u sam vrh najvećih književnih tvorevina dvadesetog veka, te se nositi rame uz rame sa Džojsovim ,,Uliksom” kao i Prustovim delom ,,U potrazi za izgubljenim vremenom” o čemu će u nekim narednim tekstovima biti reči.

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija

  Borivoj Vujić, Herman Broh, Književnost, Tekstovi i poezija, Vergilijeva smrt