Preplitanje realnog i metafizičkog kao posledica snažne žudnje čoveka za slobodom u priči Hulija Kortasara „Ostrvo u podne”

Priča „Ostrvo u podne” Hulija Kortasara, neobično je i kompleksno delo s dvostrukom psihološkom i metafizičkom pozadinom, posvećeno zapitanosti o čoveku i svetu koji ga okružuje, protkano tananim i finim prelomima što se ponekad jave u duši usled neprestane opsednutosti određenom predstavom ili ciljem i uliju izvestan nemir, koji nekada postane tako jak da mu se ne može odupreti. Argentinski pisac nas na stranicama svoje nevelike, ali izuzetno zgusnute i višeznačne pripovetke, vodi u prostor između neba i zemlje, i u prvim redovima priče čitalac se nalazi u avionu odakle putnici, katkad s ushićenjem, a ponekad i sa zasićenošću i ravnodušnošću, posmatraju, uljuljkani u udobnosti letilice, okolne prizore neverovatno malih, udaljenih gradova, tu zadivljujuću svesnu fatamorganu nalik na pogled ka kakvoj zemlji Liliputanaca, ili na svet gde su udaljeni gradovi poput slagalice. Ovog puta putnici u avionu na liniji Rim-Teheran mirno su sedeli, bez ikakvih uzbuđenja niti naročite karakteristične misli koja bi ih odlikovala, dok je avion preletao grčka ostrva i more se ukazivalo u punoj plavozelenoj boji, prožetoj odblescima sunčevog zraka. Iz njihove perspektive, nije se dešavalo ništa vredno pomena, možda bi tek poneko dete uputilo ljubopitljive oči ka moru i svetlozelenim ostrvima oivičenim belom uskomešanom penom.

Međutim, čitava pažnja ove pripovetke biće usmerena na glavnog junaka, radnika u avionu, Italijana Marinija, koji užurban i naoko usredsređen na posao, hita da usluži turiste i udovolji im, ispunjavajući svaku sitnicu koju zahtevaju. Moglo bi se na momente učiniti da je stjuard miran i koncentrisan, međutim, ukoliko mu se dublje zagleda u oči, primećuje se u njima nekakva grozničava žudnja, odsutnost i zanesenost. Ta žudnja bi se pojačala u trenutku kada bi avion nadletao jedno usamljeno grčko ostrvo, s visokim zelenim uzvišenjem na severnom delu, zlatnom trakom plaže i opruženim mrežama ribara, ostavljenim da leže pokraj obale. Tada bi on iskoristio svaku priliku i koristio slobodno vreme da priljubi nos uz usko, elipsasto prozorsko okno i s ogromnom pažnjom se zagleda u duboko i sveobuhvatno plavetnilo mora, izdvajajući to usamljeno kopno s brežuljkastim uzvišenjem, okupano sunčevim zracima, ispitujući zlatni pesak plaže i proučavajući puste obale i postavljene ribarske mreže. U tom trenutku, što se u njegovom duhu produžavao u večnost, obuzimalo ga je potpuno i neobjašnjivo uživanje, i ostrvo se nastanilo u njegovoj svesti poput kakvog nepojmljivog sna, otelotvorenog u stvarnosti, koji je morao da otkrije. Ushićenje u Mariniju mešalo se sa slatkim i prodornim bolom. I uvek bi se ovaj svojevrsni ritual, koji je upražnjavao otkako je radio na liniji Rim -Teheran, ponavljao tačno u podne. Samo jedan minut proletanja iznad ostrva obuhvatale su sve Marinijeve repetitivne aktivnosti dok bi, očiju usmerenih ka njemu, proučavao puste doline, plaže koje bi svetlucale od jarkog sunca, uzvišenje na ostrvu ponad tih nenastanjenih krajeva, kućice na severnom delu, poređane u pravilnom, jednoobraznom nizu, okrunjene i okamenjene bedeme oko ostrva sazdane od uskomešanih talasa, crnu prugu mora na mestu gde se se talasi zgušnjavali i činili čudne preplete, koja je okružavala belu penu na samoj površini.

Poznato je da se piloti zbog osobina posla odlikuju oštrim vidom, pa bi se prećutno moglo pretpostaviti da izoštreni pogled odlikuje i ostalo osoblje aviona. Ali, ma kakve da su bile Marinijeve oči, koliko god se on mogao ponositi jasnim i kristalnim vidom, što bi munjevito, u pauzama usluživanja gostiju, uhvatio pojavu ostrva, koliko god su poput pravilno usmerene strele pogađale cilj, nikako nisu mogle u svojim odlikama prevazići bazične biološke zakone. Naime, nemoguće je bilo zamisliti da bi i jedan čovek bio kadar da jasno uoči sve pojedinosti koje je na ostrvu zapazio i napetim vidom proučavao Marini. Kao da je predstava ovog ostrva, nalik na veliku kornjaču s oklopom, zahvatala mnogo dublje i potpunije nego što je domašaj vida dozvoljavao, da je Marini i nesvesno, sav zamišljen i predan osmatranju, dodavao određene detalje potekle iz njegove žive i rasplesane fantazije, konstruišući ih na osnovu poznatih odlika mediteranskih krajeva, pri čemu je stvarni izgled ostrva izmicao njegovoj uobrazilji. Tako bi živo sebi predočio svaku sitnicu nekog izmaštanog, metafizičkog ostrva, koje se nastanilo u njegovoj mašti toliko živo i opipljivo da nije mogao da ga odstrani, ni da je to želeo, a ono se, makar i bilo istovetno u rasporedu svakog svog sastavnog činioca, kako će se i pokazati, u ovoj zadivljujućoj fantastičnoj priči što nije dozvoljavala nikakve slučajnosti, ipak razlikovalo, jer se ukazivalo s one strane iskustva, kao slika satvorena od činilaca istočenih iz vrela razigrane uobrazilje, možda nesvesno podstaknute poznatom epistemološkom predstavom iz sećanja ili opštih znanja o karakteristikama ostrva Grčke. Marini ga je oblikovao svojom fantazijom, dodajući detalje koje je pretpostavljao na osnovu nekih zajedničkih karakteristika svih ostrva, stvarajući u svesti neku, čudesnu , metafizičku predstavu. Stoga su postojala dva ostrva : ono s realnom egzistencijom, identično ovom prethodnom, ali u percepciji svakog čoveka, pa i Marinija, kao daleko izdignuto kopno usred bezmernog morskog plavetnila, oblika kornjače, obasuto sunčevim sjajem, s brežuljkastim zelenim uzvišenjem i belim pervazom od pene, što bi normalno ljudsko oko moglo da uoči, i zamišljena predstava ostrva, sa svim oživljenim detaljima, sitnim podrobnostima koje su otkrivale običaje i način života na njemu, nedostupnim čovekovom pogledu s ogromne udaljenosti i iz vazdušne perspektive, kućama starinske, bledožute fasade koje je obuhvatao i pohranjivao u pamćenje unutrašnjim pogledom mašte.

Svakog ponedeljka, četvrtka i subote ostrvo bi mu se ukazivalo i titralo pred njegovim očima, tačno u dvanaest časova, i bio bi tako nespokojan i nesrećan kada bi ga pozivi putnika sprečavali da, podnimljen na uzani prostor, uživa u toj svojoj istodobno prijatnoj i nezdravoj opsesiji. Uostalom, nekad su se na tom putu nalazila druga ostrva, ali je Marini duhovnim očima video samo jedno, u obliku kornjače, i kad god bi nadletali grčka ostrva, druga za njega nisu ni postojala, u svakom bi našao ono svoje, delimično viđeno, a mnogo više izmišljeno, i jako željeno, čitavim bićem. Tada više ne bi bilo ni najmanje osnove, ostrvo bi se pojavljivalo u retenciji Marinijevog mozga, omamljivalo, oduševljavalo, a njegova je predstava smeštana u područje neke vanprostorne, zadivljujuće fantazije, i sve je u njoj bilo izobličeno i izmičuće, neshvatljivo njegovim kolegama i prijateljima s kojima bi dugo razgovarao o ostrvu na svetskim aerodromima, što su obično vrteli glavom, čudeći se toj besmislenoj opsednutosti. Sva egzistirajuća ostrva preko kojih bi se slučajno prelazilo u dvanaest sati sažimao je u to neverovatno žuđeno ostrvo, koje mu je posve pomutilo razum. Stoga je počeo da se raspituje u njemu i doznao je naziv, Siros, od zbunjenog Francuza radiotelegrafiste kome su sva grčka ostrva nalikovala jedno drugom, naročito kada se posmatraju iz ptičje perspektive leta avionom. To umnogome i beše ispravno, i Marini je i nehotice apstrahovao predstavu Sirosa od svih ostalih ostrva u morskom bezmerju. Međutim, ono je imalo i drugu ulogu u Marinijevom jednoličnom poslu, ograničenom na uzak prostor aviona i neprestano kretanje od jednog do drugog gosta, koji je vremenom prerastao u uobičajenu rutinu, prekidanu samo kada bi ostrvo u dvanaest zasvetlelo tačno ispred njega.

Simbolički gledano, ostrvo koje se iznenada pojavljuje i zauzima značajno mesto u Marinijevoj percepciji, jeste obeležje njegove istrajne žudnje za promenom. Kao da je ono bilo za Marinija više od opsesije, san o nečem novom, drugačijem, želja da se iskorači izvan ustaljenih okvira i delatnosti, a budući da ga je od svih ostrva na ruti jedino ono privlačilo, usmerenost pažnje na tu određenu tačku može se posmatrati i kao nešto unapred predodređeno, krajnje odredište Marinijive sudbine, već determinisano u brojnim nevidljivim odnosima, uređenim u kauzalni lanac, što je doveo do tog sjedinjenja čoveka u omeđenom prostoru i nesputanosti i slobode življenja koju je za njega predstavljalo. Marinijeva percepcija usmerena na ostrvo i nesvesno ga je upijala, ugrađivala u  čitavu psihofizičku strukturu, a istovremeno ga je to neviđeno ostrvo, istovetno njegovom, stalno mamilo i pozivalo, i to uvek tačno u podnevnom času. Izgleda da je od početka između Marinija i ostrva uspostavljeno unapred određeno uzročno dejstvo. Interesantno je da Siros nije mogao videti ako bi ga pri povratku preletao u osam sati izjutra, jer bi tada oko njega blistala neka čudna, zasenjujuća svetlost, i prečila prolaz njegovom pogledu. Jedinstvo mesta, vremena i radnje, kao u antičkim dramama, i nehotice je, a možda baš nužno, određivalo njegovu životnu priču, budući da se prizor ostrva obnavljao u njegovoj svesti u precizno izdvojenom vremenskom trenutku. Ova metafizička komponenta usadila mu se u pamćenje tako jako, da je odbio i bolji položaj na drugoj avionskoj liniji, mnogo isplativijoj , a i korisnijoj za njega, jer tamo nije bilo Sirosa koji bi mu obuzimao svu pažnju. Pokušavao je da živi dosadašnjim tokom, u Rimu ga je čekala devojka, koja je pokušavala da ga odvrati od bizarnog ponašanja, bezuspešno, u Bejrutu na usputnoj stanici, prijateljica, kasnije je dobio novu koleginicu, čije je ime nedefinisano, jednom Lusija, drugi put Felisa, a uostalom, šta to mari? Ostrvo je bilo jedini smisao njegovog života, i težnja je postala toliko jaka da ga je, nekom neprimetnom rukom proviđenja, usmerila ka toliko traženom cilju.

Raspitao se o svim pojedinostima, saznao da se do ostrva može dospeti putem trabakula koji na svakih pet dana prevozi hobotnice, osnovnu namirnicu za ishranu stanovnika, proučio sve napisano o Sirosu u turističkim prospektima i odlučio da se tamo, kada dobije odmor, zanavek preseli. Mariniju je ostrvo značilo oslobođenje i izbavljenje od pređašnjeg života, i uzdižući se usred mora, predstavljalo simbol utočišta u beskraju. Pojavilo se na njegovom vidnom horizontu kao ono mesto na kome će postati posve drugačiji, oslobođeni čovek, gde će zasvagda raskrstiti s pređašnjim življenjem. Ono se u ovom kontekstu može posmatrati i kao iznenadni izvor sreće, mesto prelaska jednog čovekovog unutrašnjeg bića u drugo, tačka raskida sa prošlošću. Ali, istina je da čovek ne može nikada potpuno da se oslobodi sopstvene prošlosti, i kada je preobražen izvesnim delovanjem okolnosti, deo pređašnjeg uvek ostaje usađen u njemu. Čovekovo biće celovito i kontinurano postoji u vremenu, njegov sadašnji trenutak sadrži uvek pomalo od prošlosti, kao i od budućnosti koja će uslediti, u predosećanju ili žudnji. Postavlja se ovde veoma teško i složeno egzistencijalno pitanje, da li čovek odista želi da svoj život raspoluti sečivom mača na dve odeljene celine, i da jednu zauvek odstrani iz sećanja i razmatranja. I ako bi i želeo, da li je to uopšte moguće, s obzirom na njegovu kompaktnost? I zbog čega u žudnji za kakvom promenom ima i pomalo bola pri opraštanju s onim prethodnim delom sebe, uvek živo prisutnim? Možda ni sam Marini nije poimao da je protekli život zauvek pohranjen u njemu. A nadasve, da li promenjene okolnosti uvek obećavaju sreću, da li je prelazak iz jednog života u drugi toliko lak s psihološke strane gledišta, kao što naoko izgleda.

Moguće da opsesivna, bolna i nezdrava težnja vodi i ka nekom neslučenom, mračnom ishodu. Nije izvodljivo poništiti u sebi onog prethodnog čoveka koji se već bio ugnezdio u lavirinte zamršenog postojanja celovitog bića kao pretnja ili opomena, zavisno kako ga razumemo, iako poetično okruženje mora i visokih brežuljaka čini da mislimo kako život počinje iznova. Tako je i Marini, vozeći se trabakulom za prevoz hobotnica, dospeo na ono isto ostrvo iz mašte, shvativši da je potpuno istovetno sanjanom i zamišljanom u toku podnevnih letova. Ova je podudarnost očekivana s obzirom na preplitanje realne i metafizičke ravni priče, kao posledica nečeg tajanstvenog, nestvarnog, što proističe iz njene kompaktnosti, neraskidive veze između čoveka i ostrva u podne, što ga je privlačila neodoljivom snagom i naposletku odvela na žuđeno mesto. Međutim, iako se život ne može podeliti, glavni elementi priče se pojavljuju i sa njene druge strane, kao u ogledalu, u sećanju na stalno letenje avionom koga se ne može osloboditi, poput prizora nekih unutrašnjeg nemira što neminovno struje čovekovim bićem, oličavajući prisustvo pređašnjeg. Potpun zaborav pripada području nemogućeg, i stoga se dogodi da radost koja je pratila proces ostvarivanja duboke čežnje prilikom potpunog aktualizovanja željenog iščili i izbledi, jer se ne možemo osloboditi tamne, preteće prisutnosti prethodnog bitisanja. Marinijev pređašnji život se ustalio u njemu i vraća mu predstave sećanja. Retencija psihološke upravljenosti mentalnog akta u zamršenosti realnog i metafizičkog oscilira između zamišljene predstave sadašnjosti i doživljene prošlosti. I te stalne slike koje se obnavljaju iz drugačije perspektive posmatranja, s one strane pređenog života, i zaustavljaju neprekidno u ulomcima sećanja pojačane maštom, kao što je nekada to bilo ostrvo u podne, preoblikovane sanjarenjem, doneće Mariniju neminovno jedan od dva moguća ishoda, izbavljenje ili uništenje.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  argetinska književnost, Hulio Kortesar, Književnost, Milena Blagojević, Ostrvo u podne