Improvizacija – muzika, svetlo i život.  U mojoj sobi svetlo je bilo ugašeno. Ipak nije sasvim mračno. Kroz otvorena vrata, sa osvetljenog glavnog hodnika snop svetlosti davao je oblik svakom predmetu koji me okružuje. Pored svetlosti do mene s vremena na vreme dopiru i užurbani koraci kao i glasovi iz susednih soba. Već odavno sam raspoznavala svaki zvuk i svaki glas. I ne samo to, htela-ne htela, za ovo vreme saznala sam prilično i o životima nekih od tih sada već poznatih glasova, iako gotovo da nikoga od njih nisam uopšte videla.

 

Ponekad u dugim satima, privezana na stalak za infuziju, zamišljala sam na osnovu svega što sam čula kako izgledaju ti moji susedi. Ja sam bila sama u sobi. Krevet pored mog je bio prazan. Ali na natkasni kraj njega bilo je naređano sve ono što je neophodne na ovakvom mestu. Kraj kreveta su stajale šarene sobne papuče, a u ormanu na vešalicama bile su uredno poslagane zimska jakna, nešto odeće i bade mantil.

 

Iz ćoška bi nekoliko puta u toku dana dugo zvonio mobilni telefon. Uvek bi me presekao taj zvuk. Valjda je sa mojom nepoznatom cimerkom sve u redu, mislila sam. Da nije, ne bi sve te stvari već danima stajale tu. Niko ništa nije govorio, a ni ja nisam pitala. Nije da je to baš moja stvar. A osim toga više od svega mi je sada prijalo da budem sama.

 

 

Sedela sam kraj prozora i posmatrala okna susednog bloka. Ovako u mraku, ličila su na prozore bilo koje druge stambene zgrade. Mene su podsećali na one Hoperove. Mene svi noćni prozori podsećaju na Hoperove. Valjda zato što se na tim slikama dešava život iako se naizgled ništa ne dešava. U redovima su se nizala velika okna razdvojena žutim i sivim površinama, a kroz njih su se videli isti crveni zidovi soba. Valjda je onaj ko je projektovao ovaj svemirski brod želeo da ljude koji tu borave nekako oraspoloži. Kao da je to ikako moguće. Iza tih uvek osvetljenih prozora se zbilja dešavao život i to u najbukvalnijem smislu. U nekim sobama je uvek bilo puno ljudi, u nekim bi katkad promakla koja silueta, a neke su izgledale prazno. Ponekad bi se neka prilika približila staklu i dugo gledala u noć.

 

Na decembarsko veče se spustila magla. Vetar je fijukao i uvijao drveće, svlačeći sa njega poslednje listove. A bilo je još zlatno kad sam došla ovde. Na ulici i na obližnjem bulevaru nije bilo ni žive duše. Tek bi s vremena na vreme lagano klizio pokoji automobil. Iza zgrade se prostirao grad. Svetlucali su prozori solitera i stambenih blokova. Treperile su ponegde novogidišnje svetiljke. Sve je bilo nestvarno mirno, ličilo je na kadar iz nekog distopijskog filma. Kao da su svi osim ljudi u ovoj zgradi nekud otišli i u žurbi zaboravili da ugase svetla. Iako nisam pratila nikakve vesti nedeljama znala sam da se svet napolju raspada i isto tako da sam sada, nakon svega što mi je priredila, gle apsurda, baš ovde, sigurna od te nemani od koja svi strepe, koja kreira ovu novu, mrsku stvarnost, postavlja pravila i okreće sve naopako.

 

Stalno iznova sam se pitala kako sam završila ovde. Šta sam i kada uradila pogrešno, jesam li uopšte i šta bi bilo da su me još koji minut slali na pogrešne adrese. Život baš ume da se poigra sa tobom i da ti štopuje vreme, a da ti o tome gotovo da nemaš pojma. Iako mi je bilo strašno sve što mi se desilo prethodnih nedelja bilo mi je i sasvim jasno da je moglo da bude i mnogo gore. Svest o tome trebalo je da bude nekakva uteha, ali čini mi se da još uvek nisam bila u stanju da stvari gledam na taj način.

 

 

U susednim sobama su se gledale redom turske pa domaće serije, večernji kviz, a onda dnevnik. Posle su zvonili telefoni. Baka avanturistkinja je dugo sa ćerkom pretresala novosti iz spoljašnjeg sveta. Šaljivdžija preko puta je svom unuku rekao da čuva baku dok se on ne vrati. Mladić iz sobe pored je svojim toplim baritonom uzdržano nekome poželeo laku noć, a onda tiše rekao da mu mnogo nedostaje i da ga voli. Onda su nastavili da žamore sa svojim cimerima.

 

U mojoj sobi TV je bio uvek ugašen. I niko nije zvao. Telefon mi je služio da preskačem vesti i slušam džez. Klavirsku muziku uglavnom. Najčešće sam baš uz nju ili u njoj tražila neku vrstu utočišta, mirnog mesta za razmišljanje, ono ćebence pod koje možeš da se sakriješ od svega i svih. Ove večeri kao i nekoliko prethodnih slušala sam Keitha Jarretta. Prebirao je lagano po dirkama i bojio moje besane noći.

 

Setila sam se članka u “The New York Times” o njemu koji sam pročitala nekoliko nedelja ranije. Članak je sadržao delove razgovora koji je autor, pisac i džez kritičar, Nate Chinen, vodio sa njim. Po prvi put posle nekoliko godina tišine sedamdesetpetogodišnji Keith Jarrett govori o sebi, o svom stanju nakon preživljenih moždanih udara 2018. godine. Čitala sam sa knedlom u grlu. Jarrettovim rečenicama prethodile su i na njih se nastavljala priča o njegovoj sjajnoj karijeri. Od poslednjih koncerata u Karnegi Holu 2017. i onih na evropskoj turneji u Budimpešti i Minhenu, koje će njegova matična kuća ECM, izdati kao „Budapest Concert“ i „ Munich 2016”, do samih početaka.

 

Kao na nekoj klackalici, kao u životu samom, preplitali su se pasusi o onome što je bilo i o onome što je sada. Čuveni pijanista je govorio o poslednje dve godine koje je proveo u centru za negu i rehabilitaciju. Da još uvek delom paralizovan, hoda sa štapom i može da svira klavir desnom rukom. Autor citira njegove rečenice, dodajući i svoje utiske o načinu na koji njegov sagovornik govori i razmišlja. Jarrett priča o onome što mu se desilo i kako je to doživeo. Lucidno i racionalno prihvata realnost.

 

Krajnje iskreno govori o svom stanju, mogućnostima, očekivanjima, frustracijama, strahovima, gubicima, žaljenju zbog nedavnih smrti većine njegovih bliskih saradnika. S gorčinom zbija šale na svoj račun i ponekad se usiljeno smeje. U onome što je izrečeno, ali i između redova stala je sva nemoć, teskoba, ogorčenost muzičara koji je čitav život proveo za klavirom. Pa ipak, kada ga ponese priča, kada priča o muzici, o svom sviranju, o improvizovanju, o koncertima, on i dalje govori u sadašnjem vremenu.

 

 

Baš me dotaklo. Bilo je nećeg potresnog i dirljivog u svakoj rečenici koju sam proćitala.

Urezale su mi se te rečenice u pameti. Izgovorio ih je čovek koji je jedan od onih koji su oblikovali istoriju džeza i klavira tokom poslednjih pedeset godina.

 

 

Setila sam se svega što sam ikada pročitala o njemu. Video klipova i snimaka sa koncerata koje sam gledala. Zamislila sam dečačića koji je počeo da svira klavir sa nepune tri godine. Čudo od deteta koje već sa sedam ima svoj prvi koncert sa klasićnim repertoarom i na kraju izvodi dve svoje kompozicije. Tinejdžera koji se navukao na džez i već mu ozbiljno naklonjen odbija ponudu da studira klasičnu kompoziciju u Parizu. Koji nošen svojim talenatom i strašču prema muzici, već odavno prerastao lokalne okvire, odlazi iz rodnog grada u Pensilvaniji. Najpre u Boston, na “Berklee College of Music”, a onda i u Njujork, gde svira u čuvenom klubu “The Village Vanguard”, u kom su počinjali mnogi velikani.

 

Mladog muzičara koji je započeo svoju džez karijeru svirajući sa imenima kao što su Art Blakey, Charles Lloyd i Miles Davis. Koji ipak, još krajem šezdesetih godina prošlog veka bira da snima svoje pesme i osnuje svoje sastave: dva kvarteta koji deluju paralelno sedamdesetih i jedan od najdugovečnijih tria u džez muzici. U njima su svirali Charlie Haden i Paul Motian, Jan Garbarek, Palle Danielsson i Gary Peacock i Jack DeJohnette.

 

Najpre mladog, ali već afirmisanog, a onda i ozbiljnog pijanistu, koji putuje i širom sveta održava solističke koncerte i snima ploče. Početkom sedamdesetih na tim koncertima dozvoljava da improvizovani odlomci postanu glavni događaj. Pomalo zbunjen, Miles Davis, će to opisati rečima:

Već je nekoliko godina bio na tom putu, kada 1975. izvodi ono što će postati “The Köln Concert” – jedan od najbolje prodavanih džez albuma ikada, a isto tako i trijumf umetnika nad nedaćama, nad bolom i hroničnim umorom koji su ga morili u to vreme i frustracijom zbog kašnjenja, lošeg vremena i nedovoljno dobrog klavira.

 

Čoveka koji sedi sam na sceni koncertne dvorane, pognute glave, fokusiran na crno-bele dirke klavira ispred sebe. Osobenjaka, krajnje posvećenog muzici, o čijim se “bubicama” ispredaju anegdote, a koje su zadavale muke organizatorima koncerata. O njegovom snažnom protivljenju elektronskim instrumentima i opremi. O izuzetnoj netoleranciji na buku iz publike. O mraku u koncertnim dvoranama kako bi se sprečilo fotografisanje.

 

Kao pijanista, Jarrett je pomerao granice i povezivao niti mnogih žanrova. Improvizacije na njegovim solo koncertima nastojale su da sve te niti spoje. U izvanrednim podvizima kreativnosti i virtuoznosti, mogao je slobodno da improvizuje. Njegov stil za klavirom često je bio jednako jedinstven kao i njegove improvizacije. On bi žamorio, zujao, pevao dok svira, kretao se i uvijao telo, grčio kraj klavira, često lebdeo iznad klavirske stolice.

 

Setila sam se da sam negde pročitala kako je neko pišući o njegovim solo-koncertima, napisao da je Keith Jarrett kao kentaur. Pola čovek, pola klavir pisalo je. I još da se stopio sa instrumentom i savio crno-bele dirke kako bi učinio da jecaju kao stara bluz gitara. I zaista, niko ne svira klavir kao Keith Jarrett. Jasno, toplo i nežno, sa toliko strasti. Inspirisan i vođen “divljačkom čežnjom”, kako je sam rekao. Dok svira čuje se da istražuje svaku notu, svaku melodiju iznova, da nastoji da svoj unutrašnji svet izrazi muzikom. Nema standardnih fraza. Svaki put je drugačije. Da, čovek, umetnik postaje jedno s instrumentom.

 

I sada taj čovek posle sedamdeset godina sviranja, kaže kako se ne oseća više kao pijanista. Govori o svojoj frustraciji kada čuje da neko svira klavir. Jer on to više ne može, i ne očekuje da će više ikada moći. Najviše što očekuje je da se njegova leva ruka oporavi da može da drži šolju u njoj.

 

Život ume da bude baš surov.

 

Nije ni čudo da sam se tog teksta setila sada, ovde. Nikada ranije u životu, čini mi se, ne bih ni približno imala predstavu o čemu Jarrett govori. Spustila sam pogled na svoje omršavelo i iscrpljeno telo obmotano velikim zavojem. Pekli su me izguljeni laktovi, a svaki pokret je donosio užasan bol. Nikada ranije nisam osećala ništa slično. Nikada pre se nisam osećala potpuno fizički nemoćno. Razmišljala sam o sticajima okolnosti koji te vrate na početak.

 

Kada moraš ponovo najpre da učiš, a onda i da se navikavaš da s bolom dišeš, da ustaneš, da stojiš na svojim nogama, da hodaš. Kada iz potpuno izmučenog tela moraš da izvučeš snagu za koju i ne znaš da je imaš i da se boriš kao što nisi nikada do tada. Kada s neizvesnošću iščekuješ novi dan. Razmišljaš o posledicama sa kojima ćeš morati da živiš. Naročito ako nisi uopšte bio pripravan na to. A verovatno nikad nisi. I onda se pitaš otkud ti pomisao da takve stvari tebi ne mogu da se dese i kako se toj gluposti život grohotom smeje.

 

Neverovatno je i kako ti baš takvi sticaji okolnosti daju potpuno drugi pogled na sve. Ukažu ti se stvari sasvim jasno i ogoljeno. Vidiš svoj život, shvatiš gde si, šta si uradio, šta imaš i šta ti nedostaje. Šta je zaista važno i vredno i na šta si uzalud trošio dragoceno vreme. Vidiš i ko je tu i zašto i koga nema. Neke velike životne lekcije naučiš kad najmanje očekuješ i kad ti baš nije do učenja. I nikako da izmeriš da li je bol veći, ili je veća bol.

 

 

Iz tog vrtloga misli prenula me nežna ruka na mom ramenu. Na licu prekrivenom maskom svetlele su samo tamne, tople oči dežurne sestre i gledale u mene. Nisam čula kada je ušla u sobu.

Pomogla mi je da dođem do kreveta. Dok sam pokušavala da pronađem onaj jedini položaj u kome je moguće ležati. mislila sam o sutrašnjem danu. Jer ovde nema ničeg osim sutrašnjeg dana. A dan je sastavljen od “malih” koraka koje treba preći, od prepreka koje treba “preskočiti”. Ako ih ne pređeš moraš ponovo i ponovo dok ne uspeš. Jer ovde ne može drugačije. Razmišljala sam o stvarima koje u normalnim okolnostima uzimamo zdravo za gotovo, a ovde su tako velike, O bolu koji me je čitavu preplavio. O nadi da će on sutra biti makar za mrvicu manji. I da je bar to razlog, ako mi se u trenucima malodušnosti učini da nema mnogo drugih, da se borim. I da su po prvi put moj kukavičluk i moja snaga zapravo jedno isto.

 

 

Svetla su i dalje gorela u sobama preko puta. I tamo sigurno nekoga nešto boli i tišti. I iza zgrade, iza tih prozora koji se vide i ne vide iz moje sobe. Grad se polako gasio, soliteri i zgrade su tonuli u mrak. Samo su još treperile ulične svetiljke i novogodišnji lampioni. Uvek mi se činilo da su ljudi spakovali sve svoje želje, nade i očekivanja u to šarenilo i svetlucanje. U čovekovoj prirodi je da se nada. No čemu se nadati u ovom kafkijanskom svetu?!

Setila sam se njegovih reči: “Ima nade, ali ne za nas.” ( “There is an infinite amount of hope in the universe but not for us.”) I šta onda, šta preostaje? Naslagaće se neki dani i godine. Doći će nešto drugo, pa će ovo sad biti manje ili daleko. To je ono što je jedino izvesno. Sve će proći, prošaputala sam. Pustila sam Keitha Jarretta i zažmurila.

za P.U.L.S.E: Tanja Stevanović