Ako bi, recimo, trebalo da naslikate sliku nekog pejzaža, nikada ne biste poverovali da je vaša slika sam taj pejzaž; ona prikazuje samo to kako vi pojmite taj pejzaž. Slikate sliku kako najbolje umete, ali ona verovatno nikada neće biti lepa kao sam pejzaž. Možda ćete u nju uneti i nešto čega u pejzažu nema, ili izostaviti nešto drugo; u svakom slučaju, nikada ne biste napravili grešku da pomešate to dvoje. Ipak, kada formulišemo neki iskaz u vezi s Bogom, svi pretpostavljamo da on jeste Bog. Ustvrdim li, na primer, da je Bog predstava ili kompleks velikog emocionalnog intenziteta, ili pak vrhovni vodeći princip, psihološki princip, svi odmah prasnu: dr Jung kaže da Bog nije ništa drugo do to. A to zapravo čini teolog koji kaže da Bog može da bude samo dobar. On ček nema ni predstavu koliko su blasfermične njegove reči. Kako zna da Bog može da bude samo dobar? Govoreći tako on Bogu otima polovinu sveta. Kako da Bog bude sve ako mu on odriče mogućnost da bude i zao? Ljudi greše kako pretpostavljaju da Bog nije ništa drugo do ideja o njemu, a On se, izgleda, nikad ne buni. Nikad ne kaže: “Pa ovo je prava pravcata budalaština!” Kad neko kaže da je Bog Đavo, nema nikog ko bi ga na mestu zgromio; taj može da nastavi da živi srećno i zadovoljno kao i pre. Jedna osoba će reći da je Bog mrtav a druga da je živ i zdrav, ali to ne čini nikakvu razliku. Pod pretpostavkom da nešto tako apsolutno nezamislivo kao što je Bog postoji, to nužno mora biti izvan našeg domašaja; u protivnom, ne bismo ni baratali idejom o Bogu. Mora biti nešto što prevazilazi naše mentalne sposobnosti. Prema tome, kad ulažemo mentalni napor da formulišemo neku ideju o Bogu, sasvim je očigledno da je predstava koju tada stvaramo sačinjena našim vlastitim sredstvima, od našeg vlastitog materijala, te da je reč o jednoj krajnje ograničenoj perspektivi: naš um, naime, svakako nije u stanju da pojmi činjenicu kao što je ona koju bi predstavljao Bog.

Štaviše, naš eventualni doživljaj nečeg što nam je potpuno nedokučivo može se sastojati samo od određenih učinaka koji dolaze do izražaja u našoj psihologiji; ne raspolažemo nikakvim drugim materijalom na osnovu kojeg bismo mogli da sudimo. Naše vlastite okolnosti ograničavaju naš čak i u okviru našeg psihološkog iskustva. Znate, kada moje reči izazovu u nekoj osobi određenu reakciju, ispravan zaključak bi bio: dr Jung mi je rekao to-i-to, a ja sam reagovao ta-ko-i-tako. Ta osoba će se sa svojom reakcijom poistovetiti samo u veoma negativnom ili veoma zlovoljnom raspoloženju. U slučaju negativne reakcije smatraće me prav im pravcatim vragom, možda i najokrutnijim vragom, ali to samo ukoliko nije u stanju da shvati opravdanost onoga što sam rekao ili ne želi da vidi da je takva reakcija posledica njenog karaktera, koji je navodi da nužno reaguje na taj način. Takve reakcije će jedni na druge projektovati samo veoma naivni ljudi. To je nesumnjivo nešto  što se neprestano dešava: naletiš na kamen i povrediš nogu, a onda se vratiš i još jednom ga šutneš. Nedavno sam, slučajno, video čoveka koji se baš tako poneo. Idući putem, spotakao se na neku cev i ispustio ono što je nosio u rukama, a onda se vratio do cevi i svom snagom je šutnuo nogom, koju je tako drugi put povredio. Sve je to, naravno, ljudski, ali i sasvim besmisleno.

Uvek, dakle, moramo imati na umu da je ono što kažemo o Bogu sačinjeno od naše sopstvene psihologije: tu činjenicu nismo u stanju da prevaziđemo. Reč je o našem jeziku, našim moždanim ćelijama, našem individualnom iskustvu, pa nismo u stanju da dokažemo da išta u našem poimanju uopšte može da dopre do stvarnog bića onoga što nazivamo Bogom. Sasvim je beskorisno formulisati tvrdnje o tome budući da nikad nećemo moći da ih dokažemo. Možemo samo da se zapitamo. postoje li u našoj psihologiji određeni učinci koje nam nije dato da “katagoliziramo” drugačije do pod jednom takvom etiketom? Drugim rečima: postoje li u našoj psihologiji događaji koji se mogu definisati kao “iskustva Boga” – ili pak: šta je to što nazivamo “iskustvo Boga”? Svaki naš sud o tome nužno se sastoji od naših vlastiti koncepata, pa možemo samo da postuliramo da se s one strane tog iskustva nalazi neki nezamisliv, paradoksalan entitet koji nam nije dato da upoznamo per definitionem. Po tom smo pitanju u apsolutnom mraku. Isto važi i za našu pretpostavku da je Bog vodeći princip – pa, Bog je obično karakterističan element datog konceptualnog ili moralnog sistema, to svakako. Uzmite, na primer, hrišćanskog Boga, to summum bonum: Bog je ljubav s obzirom na to da je ljubav najuzvišeniji moralni princip, i Bog je duh, budući da je duh ideja o smislu na svom vrhuncu. Iz takvih se pretpostavki izvode sve naše hrišćanske koncepcije o moralu, a ono što nazivamo Bogom njihova je kvintesencija.

Prema tome, kad Niče objavi da je Bog mrtav, on time, razume se, hoće da kaže da je mrtav taj vodeći vrhovni princip, duh, ljubav – naravno, hrišćanska ljubav – da je mrtvo sve ono što je u vezi sa hrišćanskim Bogom predmet vere: na primer, to da je Bog toliko zavoleo ljudski rod da je dopustio da zarad iskupljenja ljudi od greha bude raspet njegov sin, kao i ideja da taj sin zapravo nije niko drugi do On sam i, istovremeno, sveukupna suma ovih fundamentalnih dogmatskih ideja. Isto to bismo mogli reći i na drugi način, to jest da se naša vera ili naša hrišćanska perspektiva raspala: ne verujemo više u hrišćansku dogmu ili u vodeće principe hrišćanskog morala, niti možemo da nastavimo da se držimo svoje tradicionalne hrišćanske psihologije. Niče sebe naziva ateistom, ali je očigledno da je ta postavka pomalo pod uticajem ideje prema kojoj, budući da smo ustvrdili njegovo postojanje, Bog jeste. Izjašnjavajući se kao ateista pravite ustupak primitivnom magijskom mišljenju, kao da bi se naprosto rekavši da nešto jeste to nešto mogli i da stvorite. Izraz “je”, kao što je govorio Kant, nije ništa drugo do kopula u jednom sudu: potreban nam je glagol koji izražava postojanje, ali njime nismo stvorili apsolutno ništa. Ako kažete da imate sto dolara, tih sto dolara ne postoje nužno u stvarnosti. Ničeova ideja, međutim, potvrđuje naše tumačenje onog starca, s obzirom na to da se izvorno hrišćansko otkrovenje nastavilo idejom o parakletu, utešitelju, koji se malo-pomalo povlači iz sveta i postaje pustinjak, ponovo se poistovećujući s prirodnim horizontom iz kojeg se nekada pomolio.

Vidite, izvorni hrišćanski duh je na savršeno prirodan način potekao iz nesvesnog, iz ljudske prirode. Teolozi i istoričari hrišćanske vere oduvek pokušavaju da nas ubede kako je hrišćanstvo palo s nebesa, dok se ono sasvim prirodno razvilo tokom vekova, u trenutku kada je sve bilo spremno.

I baš kao što su pre bilo čega š to bi bilo hrišćanstvo postojali manastiri, tako su tokom vekova bili prikladno pripremljeni, i već prisutni, i esencijalni koncepti hrišćanske misli. Kasnije se sve to kristalisalo oko više ili manje legendarne figure Hrista. Tvrdilo se da je reč o iznenadnoj provali velikog otkrovenja, a zapravo se pokušao zatreti svaki trag njegovim izvorima, zaboraviti kako je do njega došlo, i ono na taj način učiniti apsolutno jedinstvenim, poput munje koja se spustila s neba. Takav scenario, međutim, istorija ne poznaje: natura non facit saltus, priroda ne pravi skokove: reč je o neprekidnom razvoju. Duh koji je sazrevao kroz vekove da bi se pred svešću sveta pojavio u periodu Hristovog propovedanja, na površinu je izbio tako prirodno da je to navelo Tertulijana, jednog od prvih crkvenih otaca, da napiše onu čuvenu izreku anima naturaliter cristiana, duša je po prirodi hrišćanska. Bio je prisutan mnogo pre no što su ga ljudi postali svesni, a iznenadno silovito izbijanje hrišćanske vere nije bilo ništa drugo do naglo buđenje svesti o toj prisutnosti. I, kao što je potekao iz prirode, prirodi se potom i vratio. Na neko vreme, uzdigao je ljudski um iznad prirode i postavio ga nasuprot njoj. Sveti Avgustin je, na primer, u jednom od svojih spisa utvrdio kako se ljudi okreću ka spoljašnjem svetu i dive se lepotama prirode, silnim morskim talasima, visokim planinama i tako dalje, zaboravljajući na sebe i gubeći sopstvenu dušu. On ih strogo opominje da ne gledaju, da se čuvaju lepote prirode, zato što se u svakoj od njih  krije i nešto rđavo.

Već u XII i XIII veku, međutim, prisustvujemo prvim reakcijama. U to vreme je pesnik Petrarka popeo na planinu s isključivim ciljem da – po prvi put – uživa u lepoti pogleda. Popeo se na Mon Vantu u Provansi, a njegov pohod je bio praćen svakakvim slutnjama i strahovima: tada se, naime, smatralo da su vrhovi planina nastanjeni, za ta mesta karakterističnim demonima prirode; zato je penjanje na planinske vrhove bilo ravno gotovo bogohulnoj nadmenosti. Nakon tog događaja, hrišćanski duh je p ostepeno sve više priznavao značaj prirode. Prve primitivne umetnike, koji su se prepuštali slikanju neobično ružnih tela bez ikakve veze s anatomijom, veoma brzo su istisnuli slikari koji su otkrili lepotu puti i prirodnog sveta  u celini, a s tim je došla renesansa, uskrsnuće duha antike i antičkog osećanja povezanosti s prirodom. I dalje smo u tom procesu povratka bliskosti s duhom prirode, koji je suprotan duhu srednjeg veka. Taj proces – koji je započeo, recimo, s Petrarkom – vrhunac je dostigao u Ničeovo doba: ljudi su postali svesni da je hrišćanski princip mrtav.

Ideja o natčoveku prirodna je posledica smrti Boga: nakon tog događaja, čovek više ne može ostati čovekom. Biva uzdignut iznad samoga sebe jer se svi vitalni procesi koji su se dotle nalazili u Bogu sada nalaze u njemu, te on postaje tvorac sebe kao što je i Bog tvorac sebe ili sveta. U staroegipatskim tekstovima Bog je tvorac vlastitog jajeta, graditelj sopstvenog gnezda; onaj koji pomaže samom sebi da se izlegne; feniks što sagoreva u sopstvenoj vatri i ponovo se rađa iz sopstvenog pepela; Bog koji večno iznova stvara sebe. Kad god se, dakle, u čoveku izazove taj inflatorni proces, on postaje tvorac samoga sebe. Zato Niče sada nastavlja govorom o natčoveku kao biću sposobnom da rodi samo sebe; Zaratustra je sada izraz zbira čoveka i Boga. On je u stanju da uništi sebe i stvori biće koje nadilazi čoveka, biće koje  je, kako se da pretpostaviti, proizvod sinteze čoveka i Boga. Potom kaže kako su sva bića stvorila nešto iznad sebe” (Zaratustra, str. 40) i kako bi se, u suprotnom, vratila u životinjsko stanje.

Karl Gustav Jung

Danas

Izdavačka kuća Fedon iz Beograda objavila je knjigu Karla Gustava Junga “Ničeov Zaratustra”. Reč je zapravo o seminaru koji je Jung držao u Psihološkom klubu u Cirihu od 1934. do 1939. godine za grupu odabranih slušalaca.

Kada je Jung započeo seminar o Zaratustri, njegov autor Fridrih Niče, već gotovo trećinu veka mrtav, upravo je postajao slavna ličnost. Jung je ozbiljno upozorio svoje slušaoce da im se valja suočiti sa zamršenim i prevejanim Ničeovim umom. Iz ove opširne knjige (650 strana) Danas uz saglasnost izdavača prenosi odlomke u kojima Jung interpretira čuvene stavove Fridriha Ničea o Bogu i natčoveku. Izbor i oprema teksta redakcijski.

  Danas online, Filozofija, Fridrih Niče, Karl Gustav Jung, Psihologija