Kazuo Išiguro, britanski pisac japanskog porekla, dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2017. godine uz obrazloženje da je pisac koji je „u svojim romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod našeg iluzornog osećanja povezanosti sa svetom“. 

Da ste me sreli u jesen 1979. godine, možda ne biste znali gde da me smestite, ni u društvenom, a možda čak ni u rasnom kontekstu. Imao sam tada 24 godine. I mada mi je fizionomija možda delovala japansko, za razliku od većine Japanaca koji su tada živeli u Britaniji, kosa mi je padala do ramena, a odlikovali su me i oklembešeni banditski brkovi. Jedini naglasak koji se u mom govoru mogao uočiti bio je onaj koji je odlikovao sve koji su odrasli na jugu Engleske, uz povremeno ubačen trom, već tada zastareo žargon hipi ere. Da smo započeli razgovor, mogli smo pričati o holandskom totalnom fudbalu, ili o najnovijem albumu Boba Dilana, ili možda o godini koju sam upravo proveo u Londonu, radeći sa beskućnicima. Da ste spomenuli Japan i pitali me nešto o njegovoj kulturi, možda biste primetili tračak nestrpljenja u mom nastupu dok bih vam jasno iskazivao svoje neznanje, zasnovano na činjenici da nogom nisam kročio na tlo te države – čak ni na odmor – od kada sam je napustio sa pet godina.

Stigao sam te jeseni s rancem, gitarom i prenosivom pisaćom mašinom u Bakston, u Norfoku – malo Englesko seoce sa starom vodenicom i ravnim obradivim poljima svuda unaokolo. Došao sam baš tamo jer sam primljen na jednogodišnji postdiplomski kurs iz kreativnog pisanja na Univerzitet istočne Anglije. Univerzitet je udaljen deset milja i nalazi se u Noriču, gradu sa prelepom katedralom, ali pošto nisam imao automobil, jedini način da tamo stignem bio je autobus koji je polazio jednom izjutra, jednom u vreme ručka, i jednom uveče. Ali ovo, ubrzo ću shvatiti, nije bila posebna prepreka: retko kada sam morao da idem na univerzitet više od dvaput nedeljno. Iznajmio sam sobu u maloj kući čiji je vlasnik bio tridesetogodišnjak kojeg je žena upravo napustila. Nema sumnje da je kuća za njega bila prepuna duhova sopstvenih polomljenih snova, ili me je možda samo izbegavao. Bilo kako bilo, ponekad ga danima nisam viđao. Drugim rečima, nakon haotičnog života u Londonu, našao sam se licem u lice sa neobičnom količinom tišine i samoće u kojoj je trebalo da se pretvorim u pisca.

Štaviše, moj sobičak je i bio nalik stereotipnom sobičku jednog pisca. Plafon je bio klaustrofobično iskošen – mada sam, ako bih se propeo na prste, kroz jedini prozor imao pogled na poorane njive kako se prostiru u daljinu. Imao sam mali sto, čiju su površinu skoro u potpunosti zauzimale moja pisaća mašina i stona lampa. Na podu, umesto kreveta, stajao je veliki pravougaonik od industrijske pene od kojeg sam se preznojavao u snu, čak i tokom izuzetno hladnih norfočkih noći.

U ovoj sam sobi pažljivo proučio dve kratke priče koje sam napisao tokom leta, pitajući se da li su dovoljno dobre da ih prikažem svojim novim kolegama (bilo nas je, znao sam, šestoro u grupi, i sastajali smo se jednom na svake dve nedelje). Do tog trenutka u svojoj karijeri malo šta sam drugo vredno pomena napisao u vidu proze, pošto sam svoje mesto na kursu zaslužio radijskom dramom koju je Bi-Bi-Si odbio. Ustvari, uzimajući u obzir da sam prethodno već napravio čvrste planove da postanem rok zvezda do svoje dvadesete, moje književne ambicije tek su mi se nedavno ukazale. Dve priče koje sam sada proučavao napisane su u nekoj vrsti panike, kao odgovor na vest da sam primljen na univerzitetski kurs. Jedna se bavila jezivim paktom o zajedničkom samoubistvu, a druga uličnim borbama u Škotskoj, gde sam neko vreme proveo kao socijalni radnik. Nisu bile dobre. Započeo sam još jednu priču, o adolescentu koji otruje svoju mačku, čija se radnja takođe odvijala u današnjoj Britaniji. A onda, jedne noći, tokom treće ili četvrte nedelje u tom sobičku, zatekao sam sebe kako pišem novonastalom i gorućom strašću o Japanu – o Nagasakiju, gradu u kojem sam rođen, tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata.

UOBIČAJEN PRIZOR KOJEG SE JASNO SEĆAM IZ SVOJIH PRVIH DANA U ENGLESKOJ BILI SU JEŽEVI – SIMPATIČNA, BODLJIKAVA NOĆNA STVORENJA KOJA SU TADA BILA RASPROSTRANJENA PO ENGLESKOJ – U TOKU NOĆI PREGAŽENI, OSTAVLJENI NA JUTARNJOJ ROSI, UŠUŠKANI PORED PUTA, KAKO ČEKAJU DA IH POKUPE ĐUBRETARI.

Ovo me je, moram da naglasim, prilično iznenadilo. Danas preovladava atmosfera u kojoj ambiciozni mladi pisci sa mešovitim kulturnim nasleđem maltene instinktivno u svojim delima proučavaju svoje „korene”. Ali, tada to svakako nije bio slučaj. I dalje nas je nekoliko godina delilo od eksplozije „multikulturalne” književnosti u Britaniji. Salman Ruždi bio je još nepoznat, napisavši jedan roman koji se više nije ni štampao. Kada biste publiku pitali ko je vodeći mladi britanski romanopisac tog vremena, pomenuli bi Margaret Drabl, a od starijih pisaca Ajris Merdok, Kingslija Ejmisa, Vilijama Goldinga, Entonija Berdžesa, Džona Faulsa. Stranci poput Gabrijela Garsije Markesa, Milana Kundere i Borhesa su se veoma malo čitali, a njihova imena nisu ništa značila ni predanim čitaocima.

Književna atmosfera bila je takva da sam, završivši svoju prvu japansku priču, uprkos osećaju da sam otkrio važan novi pravac, odmah počeo da se pitam da li bi se ovo odstupanje trebalo posmatrati kao ugađanje samom sebi, i ne bi li bilo bolje da se brže-bolje vratim „normalnim” temama. Tek nakon popriličnog oklevanja počeo sam da pokazujem drugima tu priču, i dan-danas sam duboko zahvalan svojim kolegama i svojim profesorima, Malkomu Bredberiju i Andželi Karter, kao i romanopiscu Polu Bejliju – koji je te godine bio gostujući pisac na univerzitetu – na njihovim odlučnim ohrabrenjima podrške. Da su bili manje pozitivni, verovatno nikada više ne bih pisao o Japanu. Ovako sam se vratio u sobu i pisao i pisao. Tokom zime 1979-1980 i sve do sredine proleća, nisam reč progovorio maltene ni sa kim osim sa petoro studenata koji su pohađali isti kurs, seoskim prodavcem od kojeg sam kupovao pahuljice za doručak i jagnjeće bubrege na kojima sam preživljavao, i svojom devojkom Lornom (koja je danas moja žena), koja bi svakog drugog vikenda dolazila da me poseti. Nije to bio uravnotežen život, ali u tih četiri ili pet meseci uspeo sam da završim prvu polovinu svog prvog romana Bledi obrisi brda, čija se radnja takođe odvija u Nagasakiju, u godinama oporavka nakon pada atomske bombe. Sećam se da sam se tokom tog perioda povremeno poigravao idejama za kratke priče koje nisu smeštene u Japanu, ali bih ubrzo gubio interesovanje.

Tih nekoliko meseci su za mene bili presudni, u smislu da bez njih verovatno nikada ne bih postao pisac. Od tada sam često mislio na njih i pitao se: šta se to dešavalo sa mnom? Šta je bila sva ta čudnovata energija? Zaključio sam da sam baš u tom trenutku svog života postao zaokupljen jednim gorućim samoodržanjem. Kako bih vam to bolje objasnio, moraću malo da se vratim kroz vreme.

U Englesku sam došao kao petogodišnjak, sa roditeljima i sestrom, u aprilu 1960. godine, u grad Gilford u Sariju, u imućan „pojas berzanskih posrednika” trideset milja južno od Londona. Otac mi je bio naučnik, okeanograf koji je došao da radi za britansku vladu. Mašina koju je kasnije izumeo, sasvim slučajno, danas je deo stalne postavke u Muzeju nauke u Londonu.

Fotografije uslikane ubrzo po našem dolasku prikazuju jednu nestalu Englesku. Muškarci nose vunene džempere sa „V” izrezom i kravate, dok automobili i dalje imaju bočne stepenike i rezervni točak pozadi. Bitlsi, seksualna revolucija, studentski protesti i „multikulturalnost” vrebali su iza ćoška, ali je teško poverovati da je ona Engleska koju je naša porodica prvu iskusila mogla to čak i da nasluti. Sresti stranca iz Francuske ili Italije bilo je dovoljno neobično – a kamoli nekog iz Japana.

Naša porodica živela je u slepoj ulici sa dvanaest kuća, tamo gde su se asfaltirane ulice završavale, a počinjala polja. Za manje od pet minuta moglo se stići do lokalne farme i puta niz koji su redovi krava tabanali napred-nazad između pašnjaka. Mleko se dostavljalo zaprežnim kolima. Uobičajen prizor kojeg se jasno sećam iz svojih prvih dana u Engleskoj bili su ježevi – simpatična, bodljikava noćna stvorenja koja su tada bila rasprostranjena po Engleskoj – u toku noći pregaženi, ostavljeni na jutarnjoj rosi, ušuškani pored puta, kako čekaju da ih pokupe đubretari.

Sve naše komšije išle su u crkvu, i kada bih išao da se igram sa njihovom decom, primetio bih da izgovaraju kratku molitvu pre jela. Išao sam u nedeljnu školu, i ubrzo sam zapevao i u crkvenom horu, postavši sa deset godina prvi glavni horski pevač japanskog porekla ikada viđen u Gilfordu. Pohađao sam mesnu osnovnu školu, gde sam bio jedino ne-englesko dete, vrlo verovatno ikada viđeno u toj školi. Od jedanaeste godine putovao sam vozom u školu u susednom gradiću, deleći kupe svakoga jutra sa redovima muškaraca u prugastim odelima i polucilindrima koji su putovali ka svojim kancelarijama u Londonu.

Do tada sam već u potpunosti usvojio način ponašanja koji se očekivao od engleskih dečaka iz srednje klase tog doba. Prilikom posete prijateljima, znao sam da moram skočiti na noge istog trenutka kada odrasla osoba zaluta u sobu. Naučio sam da treba da zatražim dozvolu da se udaljim od stola tokom obroka. Kao jedinog stranog dečaka u komšiluku, pratila me je neka vrsta lokalne slave. Druga deca su znala ko sam pre nego što bismo se upoznali. Odrasli koji su za mene bili potpuni stranci ponekad bi me oslovili imenom na ulici ili u mesnoj prodavnici.

Kada se u mislima vratim u to vreme i setim da se sve to odigravalo manje od dvadeset godina nakon kraja svetskog rata u kojem su im Japanci bili zakleti neprijatelji, zapanjen sam otvorenošću i instinktivnom darežljivošću kojom je ova obična engleska zajednica prihvatila našu porodicu. Naklonost, poštovanje i znatiželja koju i dan-danas negujem prema toj generaciji Britanaca koja je preživela Drugi svetski rat i nakon njega izgradila neverovatnu novu državu blagostanja većinom vuče korene iz mojih ličnih iskustava stečenih tokom tih godina.

ŽELEO SAM DA IZNOVA IZGRADIM SVOJ JAPAN U PROZI, DA GA SPASIM, KAKO BIH OD TADA NADALJE MOGAO DA UPERIM PRST U KNJIGU I KAŽEM: „DA, TO JE MOJ JAPAN, TU UNUTRA.”

Ali, sve to vreme, vodio sam i jedan drugi život kod kuće, sa svojim roditeljima Japancima. Kod kuće su postojala drugačija pravila, drugačija očekivanja, drugi jezik. Prvobitna namera mojih roditelja bila je da se u Japan vratimo za godinu, možda dve. Štaviše, tokom prvih jedanaest godina koje smo proveli u Engleskoj, živeli smo u neprekidnom stanju povratka „sledeće godine”. Posledica toga je da su moji roditelji svet posmatrali očima posetilaca, a ne doseljenika. Često bi razmenjivali zapažanja o neobičnim navikama urođenika bez ikakve potrebe da ih i sami usvoje. Dugo smo verovali da ću se vratiti da proživim život odraslog čoveka u Japanu, i trudili smo se da održimo korak sa japanskom stranom mog obrazovanja. Svakog meseca stizao nam je paket iz Japana sa stripovima, magazinima i obrazovnim časopisima iz prethodnog meseca, koje bih ja željno gutao. Ovi paketi prestali su da stižu negde tokom mojih tinejdžerskih godina – možda nakon smrti mog dede – ali priče mojih roditelja o starim prijateljima, rođacima, dešavanjima iz njihovih života u Japanu i dalje su me neprekidno snabdevale slikama i utiscima. Imao sam naravno i svoje lične zalihe sećanja – neočekivano prostrane i jasnena babe i dede, omiljene igračke koje su ostale tamo, tradicionalnu japansku kuću u kojoj smo živeli (koju i danas umem da sklopim u mislima, sobu po sobu), zabavišta, naše stanice tramvaja, žestokog psa koji je živeo pored mosta, stolice kod berberina posebno nameštene za dečake i koja je imala volan ispred velikog ogledala.

Sve ovo se svodilo na činjenicu da sam, dok sam odrastao, mnogo pre nego što ću čak i pomisliti da stvaram izmišljene pisane svetove, neumorno u svojim mislima stvarao mesto koje se zvalo „Japan”, prepuno detalja. Mesto kojem sam na neki način pripadao, i iz kojeg sam izvlačio deo svog identiteta i samopouzdanja. Činjenica da se tokom tih godina nikada nisam telom vratio u Japan samo je moju sliku te zemlje činilo još živopisnijom i ličnijom.

Otuda potreba za samoodržanjem. Jer dok sam došao do polovine svojih dvadesetih – iako to tada nikada nisam jasno sročio – počinjao sam da shvatam neke ključne činjenice. Počeo sam da prihvatam činjenicu da „moj” Japan možda ne liči previše na neko mesto do kojeg mogu stići avionom. Da je način života o kojem su moji roditelji pričali i kojeg sam se sećao iz svog ranog detinjstva većinom nestao tokom šezdesetih i sedamdesetih. Da je, bilo kako bilo, Japan koji postoji u mojim mislima možda oduvek i bio samo emotivna građevina koju je jedno dete satkalo od sećanja, mašte i nagađanja. I, možda najvažnije od svega, počeo sam da shvatam da je svake godine, kako sam postajao sve stariji, taj moj Japan, to dragoceno mesto uz koje sam odrastao, postajao sve bleđi i bleđi.

Sada sam siguran da je taj osećaj, da je „moj” Japan jedinstven i istovremeno nezamislivo krhak, nešto čije postojanje niko drugi nije mogao potvrditi, ono što me je teralo da pišem u onoj maloj sobi u Norfoku. Tamo sam ustvari prenosio na papir njegove posebne boje, običaje, pravila ponašanja, njegovo dostojanstvo i njegove nedostatke, sve što sam ikada pomislio o njemu, pre nego što zauvek izbledi u mom sećanju. Želeo sam da iznova izgradim svoj Japan u prozi, da ga spasim, kako bih od tada nadalje mogao da uperim prst u knjigu i kažem: „Da, to je moj Japan, tu unutra.”

*

UKOLIKO BIH OD JEDNOG DO DRUGOG PASUSA MOGAO DA SE KREĆEM VOĐEN TOKOM MISLI PRIPOVEDAČA I NJEGOVIM LELUJAVIM SEĆANJIMA, MOGAO BIH DA STVARAM NALIK NAČINU NA KOJI APSTRAKTNI SLIKAR BIRA NA KOJE ĆE MESTO NA PLATNU DA POSTAVI OBLIKE I BOJE.

Proleće je 1983, tri i po godine kasnije. Lorna i ja smo tada u Londonu, iznajmljujemo dve sobe na vrhu uske visoke kuće koja i sama stoji na brdu, na jednom od najviših tačaka grada. Televizijski predajnik nalazio se u blizini, i kada bismo pokušali da pustimo ploče na gramofonu, avetinjski glasovi iz prenosa povremeno bi naselili naše zvučnike. Dnevna soba nije imala ni kauč ni fotelje, već dva dušeka na podu, prekrivena jastucima. Bio je tu i veliki sto, za kojim sam preko dana pisao, a gde bismo uveče večerali. Nije bilo luksuzno, ali dopadalo nam se da živimo tamo. Objavio sam svoj prvi roman prethodne godine, a napisao sam i scenario za kratki film koji će se uskoro prenositi na britanskoj televiziji.

Bio sam u razumnoj meri ponosan na svoj prvi roman neko vreme, ali tog proleća obuzeo me je uporan osećaj nezadovoljstva. Evo u čemu je bio problem. Moj prvi roman i moj prvi televizijski scenario bili su previše slični. Ne toliko što se tiče tematike, koliko metoda i stila. Što sam ga duže posmatrao, to je moj roman više ličio na scenario – dijalozi plus uputstva. Ovo je u izvesnoj meri bilo u redu, ali sada sam želeo da napišem roman koji bi potpuni ugođaj pružao samo na papiru. Zašto napisati roman ako bi on nudio manje-više isto iskustvo kao i gledanje televizije? Kako može književnost preživeti pored moći bioskopa i televizije ukoliko ne nudi nešto jedinstveno, nešto što drugi formati ne umeju da ponude?

Otprilike tada sam se i razboleo i proveo nekoliko dana u krevetu oporavljajući se od virusa. Kada je najgore prošlo i kada mi se više nije neprekidno spavalo, otkrio sam da je težak predmet, čije prisustvo u mojoj postelji mi je već neko vreme smetalo, ustvari primerak prvog toma U traganju za izgubljenim vremenom. Kad je već bio tu, počeo sam i da ga čitam. Možda je zaostala groznica bila delimično zaslužna što sam postao potpuno obuzet poglavljima „Uvod“ i „Kombre“. Čitao sam ih iznova i iznova. Ne uzimajući u obzir samu lepotu ovih odlomaka, oduševio me je način na koji Prust jednu epizodu nadovezuje na drugu. Raspored zbivanja i scena nije se povinovao uobičajenim zahtevima hronologije, niti linearnog zapleta. Umesto toga, kao da su reči pokretale opipljive misaone veze ili neobjašnjiva sećanja, vodeći ih od jednog do drugog događaja. Ponekad bih se zapitao zašto se ova dva naizgled nepovezana sećanja nalaze rame uz rame u pripovedačevom umu? Odjednom sam uočio uzbudljiviji, slobodniji način da napišem drugi roman, koji bi mogao i da obogati stranice i da ponudi unutrašnja zbivanja koja je nemoguće preneti na bilo kakav ekran. Ukoliko bih od jednog do drugog pasusa mogao da se krećem vođen tokom misli pripovedača i njegovim lelujavim sećanjima, mogao bih da stvaram nalik načinu na koji apstraktni slikar bira na koje će mesto na platnu da postavi oblike i boje. Mogao bih scenu koja se odigrala pre dva dana da postavim pored scene od pre dvadeset godina, i prepustim čitaocu da raspetlja njihov odnos. Na taj način, mislio sam, mogao bih da natuknem one mnogobrojne slojeve samozavaravanja i poricanja koji od svake osobe kriju pogled na sopstveno biće i sopstvenu prošlost.

Mart je 1988. Imao sam 33 godine. Sada smo imali i kauč na kojem sam ležao, slušajući album Toma Vejtsa. Lorna i ja smo prethodne godine kupili kuću u starinskom, ali prijatnom delu južnog Londona, i u ovoj kući, po prvi put, imao sam svoju radnu sobu. Bila je mala i nije imala vrata, ali bio sam oduševljen što mogu da rasprostrem svoje papire unaokolo bez da moram da ih sklonim na kraju svakog dana. I u toj sobi, ili sam barem tako mislio, upravo sam završio svoj treći roman. Bio je to moj prvi roman čija radnja se ne odvija u Japanu, jer je moj lični Japan postao manje krhak tokom pisanja prethodna dva. Štaviše, moj novi roman, koji će se zvati Ostaci dana, delovao je izuzetno englesko, mada sam se nadao da ne podseća na romane mnogih britanskih autora starije generacije. Pažljivo sam se potrudio da ne pretpostavim, kao što sam verovao da mnogi od njih jesu, da su svi moji čitaoci Englezi, i da imaju urođeno poznavanje engleskih osobina i zaokupljenosti. Do tada su pisci poput Salmana Ruždija i Vidjadara Suradžprasada Najpola utrli put za jednu britansku književnost koja je više internacionalna i koja se više okreće ka spoljašnjosti, kojoj Britanija nije centralna, i koja nije automatski isticala njen značaj. Njihova dela bila su postkolonijalna u najširem smislu te reči. Želeo sam da, kao i oni, napišem „međunarodni” roman koji bi lako probio međukulturne i jezičke barijere, čak iako sam napisao priču koja se odigrava u naizgled izuzetno engleskom okruženju. Moja verzija Engleske bila bi mitska, i njeni obrisi, verovao sam, već žive u mašti mnogih čitalaca širom sveta, uključujući i one koji tu zemlju nikada nisu posetili.

Priča koju sam upravo napisao bila je o engleskom batleru koji u poznom dobu shvata da je proživeo život vođen pogrešnim vrednostima, i da je svoje najbolje godine proveo služeći simpatizera nacizma, a da je time što nije preuzeo moralnu i političku odgovornost za svoj život, na jedan iskonski način taj život protraćio. I još: da je pokušavši da postane savršen sluga, samom sebi zabranio da voli, i bude voljen, od strane jedine žene do koje mu je stalo.

ČESTO JE TO EMOCIJA KOJU NE MOGU DA ISKAŽEM REČIMA, ALI, ETO JE, U GLASU PEVAČA ILI PEVAČICE, I SADA ZNAM KA ČEMU TREBA DA TEŽIM.

Pročitao sam rukopis nekoliko puta, i bio sam u razumnoj meri zadovoljan. Međutim, izjedala me je pomisao da nešto nedostaje.

A onda sam se, kao što kažem, jedno veče zatekao kod kuće, na našem kauču, slušajući Toma Vejtsa. I Tom Vejts je zapevao pesmu koja se zove „Rubine ruke” („Ruby’s Arms”). Možda su je neki od vas čuli (razmišljao sam čak i o tome da je zapevam sada, ali predomislio sam se). U pitanju je balada o jednom čoveku, možda vojniku, koji ostavlja svoju ljubavnicu usnulu u krevetu. Rano je jutro, on odlazi niz put, seda na voz. Ništa neobično. Ali, pesma je otpevana glasom grubog američkog skitnice koji je potpuno nenaviknut na iskazivanje svojih dubljih osećanja. I postoji trenutak, pri sredini pesme, kada nam pevač otkriva da mu srce puca. Taj trenutak je skoro nepodnošljivo dirljiv zbog napetosti koja postoji između samog osećanja i ogromnog otpora koji je očigledno prevaziđen kako bi se ono iskazalo. Tom Vejts peva te reči katarzičnom veličanstvenošću, i možete prosto osetiti kako se čitav život stoicizma jednog grubijana urušava pred licem preplavljujuće tuge.

Dok sam slušao Toma Vejtsa, shvatio šta mi je još preostalo. Nekada ranije sam nesvesno odlučio da će moj engleski batler očuvati svoje emocionalne zidove, da će uspeti da se krije iza njih, od samog sebe i od čitaoca, do samoga kraja. Sada sam uvideo da moram da izmenim tu odluku. Samo na trenutak, negde pri kraju romana, na trenutak koji ću pažljivo morati da odaberem, moraću da nađem način da mu napuknem oklop. Moram dozvoliti toj ogromnoj i tragičnoj žudnji da se nazre.

Moram ovde napomenuti da ovo nije jedini put da sam lekcije od izuzetne važnosti usvajao od glasova pevača. Ne mislim toliko na reči koje se pevaju, koliko na samo pevanje. Kao što znamo, ljudski glas je sposoban da kroz pesmu iskaže nezamislivo složene mešavine osećanja. Tokom godina su, između ostalog, Bob Dilan, Nina Simon, Emilu Heris, Rej Čarls, Brus Springstin, Gilijan Velč, temoj prijatelj i saradnik Stejsi Kent, uticali na određene osobine mog pisanja. Uhvativši nešto u njihovim glasovima, rekao bih sebi: „Ah, da, to je to. To treba da iskažem onom scenom. Nešto vrlo slično.” Često je to emocija koju ne mogu da iskažem rečima, ali, eto je, u glasu pevača ili pevačice, i sada znam ka čemu treba da težim.

*

DA LI JA SADA, KAO JAVNI PRIPOVEDAČ PRIČA, IMAM DUŽNOST KOJE DO SADA NISAM BIO SVESTAN? DUŽNOST DA PRENOSIM, NAJBOLJE ŠTO UMEM, SEĆANJA I POUKE GENERACIJE SVOJIH RODITELJA ONIMA KOJI DOLAZE POSLE NAŠE?

U oktobru 1999. godine, nemački pesnik Kristof Heubner pozvao me je u ime Međunarodnog komiteta Aušvica da provedem nekoliko dana u poseti nekadašnjem koncentracionom logoru. Smešten sam u Međunarodnom centru za susrete mladih u Aušvicu, na putu između prvog logora u Aušvicu i logora smrti Birkenau, udaljenom dve milje. Pokazali su mi ove logore i upoznao sam, neformalno, troje preživelih. Imao sam utisak da sam se, makar u geografskom smislu, približio srcu tamnih sila pod čijom senkom je moja generacija odrastala. U Birkenauu sam jednog vlažnog popodneva stajao pred urušenim ostacima gasnih komora koje su tada bile neobično zanemarene i nezbrinute, približno u istom stanju u kojem su ih Nemci ostavili nakon što su ih digli u vazduh i pobegli pred Crvenom armijom. Sada su to bile samo vlažne, izlomljene ploče, izložene oštroj poljskoj klimi, koje se raspadaju iz godine u godinu. Moji domaćini izrazili su svoju nedoumicu. Treba li zaštititi ove ostatke? Treba li izgraditi kupole od perspeksa koje bi ih pokrile, kako bi se očuvali za buduće generacije? Ili bi im trebalo dozvoliti da polako i prirodno istrule u ništavilo? Učinilo mi se da je to pitanje metafora za jednu veću nedoumicu. Kako sačuvati ta sećanja? Da li bi staklena zvona pretvorila ove relikvije zla i patnje u pitome muzejske eksponate? Čega treba da odlučimo da se sećamo? Kada je bolje zaboraviti i nastaviti dalje?

Imao sam 44 godine. Do tada sam smatrao da Drugi svetski rat i sva njegova strava i pobede pripadaju generaciji mojih roditelja. Ali, sada sam shvatio da veoma uskoro mnogi od onih koji su iz prve ruke bili svedoci tih važnih događaja više neće biti među živima. I šta onda? Da li je teret sećanja pao na moju generaciju? Mi nismo iskusili godine rata, ali makar su nas odgajali roditelji čiji su životi neizbrisivo oblikovani njima. Da li ja sada, kao javni pripovedač priča, imam dužnost koje do sada nisam bio svestan? Dužnost da prenosim, najbolje što umem, sećanja i pouke generacije svojih roditelja onima koji dolaze posle naše?

Nedugo potom govorio sam pred publikom u Tokiju i postavljeno mi je pitanje iz publike, kao što je često slučaj, na čemu ću raditi sledeće. Tačnije, jedna učesnica je ukazala na činjenicu da moji romani često govore o pojedincima koji proživljavaju vremena velikih društvenih i političkih promena, koji se potom osvrću na svoje živote i bore da se pomire sa svojim mračnijim, sramotnijim sećanjima. Da li će i moji budući romani, pitala je, nastaviti da se bave sličnim temama?

Uhvatio sam sebe kako pružam potpuno nepripremljen odgovor. Da, rekao sam, često sam pisao o pojedincima koji se bore sa zaboravljanjem i sećanjem. Ali, ubuduće bih želeo da napišem priču o načinu na koji se nacija ili zajednica suočava sa istim pitanjima. Da li se i nacija seća i zaboravlja na manje-više isti način kao i pojedinac? Ili postoje značajne razlike? Šta su tačno sećanja jedna nacije? Gde se ona čuvaju? Kako se na njih utiče i kako se kontrolišu? Da li postoje vremena kada je zaboravljanje jedini način da se izađe iz začaranog kruga nasilja, ili da se spreči rastakanje jednog društva u rasulo ili rat? Sa druge strane, mogu li se stabilne, slobodne nacije zaista graditi na temeljima svojevoljne amnezije i osujećene pravde? Čuo sam sebe kako govorim da želim da pronađem način da pišem o tim temama, ali da trenutno, nažalost, ne znam kako bih to uradio.

Jedne večeri pri početku 2001, u zatamnjenoj prednjoj sobi naše kuće u severnom Londonu (gde smo do tada živeli), Lorna i ja počeli smo na VHS kaseti prihvatljivog kvaliteta da gledamo Dvadeseti vek, film Hauarda Hoksa iz 1934. godine. Naslov filma nije se odnosio na vek koji smo upravo napustili, kako smo ubrzo saznali, već na poznati luksuzni voz iz tog vremena koji je povezivao Njujork i Čikago. Kao što neki od vas verovatno znaju, film je komedija nadasve brzog tempa, čija se radnja većinom odigrava u samom vozu, i bavi se brodvejskim producentom koji, sa sve većim očajem, pokušava da spreči svoju glavnu glumicu da ode u Holivud i postane filmska zvezda. Film je izgrađen na izuzetnoj komičnoj ulozi Džona Barimora, jednog od velikih glumaca svog vremena. Njegovi izrazi lica, gestikulacija, skoro svaka rečenica koju izgovori, prepuni su ironija, kontradiktornosti i grotesknosti čoveka koji se davi u egocentričnosti i samodramatizaciji. Izvanredna gluma, na toliko načina. Međutim, kako je film odmicao, uhvatio sam sebe neočekivano odsutnog, što me je isprva zbunilo. Obično volim Barimora, i obožavalac sam drugih filmovima Hauarda Hoksa iz tog perioda, poput Njegova devojka Petko i Samo anđeli imaju krila. A onda, nakon sat vremena gledanja, pade mi na pamet jednostavna i frapantna misao. Razlog zbog kojeg mnogi živopisni, neprikosnoveno uverljivi junaci romana, filmova i predstava tako često ne uspeju da me dotaknu jeste taj što ti junaci nisu povezani bilo kakvim zanimljivim ljudskim odnosom sa drugim junacima. I istog trenutka mi se javila i sledeća misao o sopstvenim romanima: šta bi se desilo da prestanem da se brinem o svojim junacima, i počnem umesto toga da se bavim njihovim međusobnim odnosima?

Dok se voz truckao ka zapadu i dok je Džon Barimor postajao sve komičniji, pomislio sam na čuvenu razliku koju E.M. Forster podvlači o trodimenzionalnim i dvodimenzionalnim junacima. Junaci u priči postaju trodimenzionalni, rekao je, time što nas „uverljivo iznenade”. Time bi postali zaokruženi. Ali, pomislio sam, šta ako junaci jesu trodimenzionalni, ali njihovi odnosi nisu? U istom tom nizu predavanja, Forster kasnije koristi duhovitu sliku da ilustruje svoju poentu i govori o izvlačenju toka priče iz romana kleštima, poput nemirne gliste, koju potom proučava pod svetlom. Da li bih mogao da izvedem sličan eksperiment i pod svetlom zagledam različite odnose koji se prožimaju kroz bilo koju priču? Mogu li to da uradim sa sopstvenim delima, pričama koje sam napisao i koje tek planiram da napišem? Mogao bih da razmatram, recimo, ovaj odnos mentora i đaka. Govori li nam on nešto pronicljivo i sveže? Ili postaje očigledno, sada kada buljim u njega, da je u pitanju jedan izlizan stereotip, poput onih koji se mogu naći u stotinama osrednjih priča? Ili ovaj odnos između dvoje takmičarski nastrojenih prijatelja: da li je dinamičan? Odjekuju li osećanja iz njega? Razvija li se? Da li uverljivo iznenađuje? Da li je trodimenzionalan? Odjednom sam shvatio zašto različiti segmenti mog pisanja nisu uspevali u prošlosti, uprkos mojim očajničkim merama. Dok sam i dalje zurio u Džona Barimora, javila mi se misao da dobre priče, bez obzira na to koliko je način na koje su ispričane radikalan ili tradicionalan, moraju da sadrže odnose koju su nam značajni, koji nas pomere, zabave, razbesne, iznenade. Možda će se u budućnosti, ako više pažnje posvetim odnosima o kojima pišem, moji junaci pobrinuti sami za sebe.

Shvatam da dok ovo govorim možda ukazujem na nešto što je vama oduvek izuzetno očigledno. Ali, sve što mogu da kažem jeste da se meni ova misao javila iznenađujuće kasno u mom spisateljskom životu, i da je sada vidim kao prekretnicu koja se može porediti sa svim ostalima koje sam vam danas opisao. Od tada sam počeo da svoje priče gradim na drugačiji način. Pišući roman Ne daj mi nikada da odem, na primer, od početka sam razmišljao o centralnom trouglu odnosa koje sam opisivao, i ostali odnosi su se izrodili iz njega.

*

PRIČE MOGU DA ZABAVE, PONEKAD DA PODUČE ILI DA ZAGOVARAJU ODREĐENO MIŠLJENJE. ALI, ZA MENE JE KLJUČNO DA PRENOSE OSEĆANJA. DA DOTIČU ONO ŠTO KAO LJUDSKA BIĆA DELIMO, UPRKOS GRANICAMA KOJE NAS RAZDVAJAJU.

Tako izgledaju značajne prekretnice u karijeri jednog pisca – ili možda i u slučaju raznih drugih zanimanja. Često su u pitanju mali, neugledni trenuci. To su tihe, lične iskre spoznaje. Ne dešavaju se često, a kada se dese, mogu da se dese i bez vatrometa ili podsticaja mentora ili kolege. Često se moraju takmičiti sa glasnijim, naizgled hitnijim mislima. Ponekad je ono što otkrivaju u suprotnosti sa preovlađujućim uverenjima. Ali, kada se jave, važno je prepoznati ih kao ono što zaista i jesu. Ili će vam iskliznuti kroz prste.

Naglašavam ovde male i lične trenutke, jer to u suštini i jeste moj posao. Osoba koja piše u tihoj sobi, pokušavajući da se poveže sa drugom osobom, koja čita u drugoj tihoj – ili možda ne tako tihoj – sobi. Priče mogu da zabave, ponekad da poduče ili da zagovaraju određeno mišljenje. Ali, za mene je ključno da prenose osećanja. Da dotiču ono što kao ljudska bića delimo, uprkos granicama koje nas razdvajaju. Velike i glamurozne industrije razvile su se oko priča: izdavaštvo, filmska produkcija, televizijska produkcija, pozorišna produkcija. Ali, na kraju krajeva, priče se svode na jednu osobu koja govori drugoj: „Evo kako ja to osećam. Možeš li da razumeš to što govorim? Da li i ti to tako osećaš?”

*

RASIZAM JE JOŠ JEDNOM U PORASTU, KAKO U SVOJIM TRADICIONALNIM OBLICIMA, TAKO I U SVOJIM MODERNIZOVANIM, BOLJE PRODAVANIM VERZIJAMA, MIČE SE ISPOD NAŠIH CIVILIZOVANIH ULICA KAO ČUDOVIŠTE KOJE SE BUDI IZ SNA.

I tako stižemo do sadašnjosti. Nedavno sam se probudio sa saznanjem da već nekoliko godina živim pod staklenim zvonom. Da sam propustio da primetim frustraciju i strahove mnogih oko sebe. Shvatio sam da je moj svet, civilizovan, stimulativan prostor ispunjen ironičnim ljudima liberalnih umova, ustvari mnogo manji nego što sam mislio. Godina 2016. je bila godina neočekivanih i za mene depresivnih političkih događaja u Evropi i Americi, godina gnusnih terorističkih činova širom sveta, i naterala me je da prihvatim da je nezaustavljiv napredak liberalno-humanističkih vrednosti koji sam od detinjstva uzimao zdravo za gotovo možda bio samo iluzija.

Pripadam generaciji koja je sklona optimizmu, i zašto ne bi bila? Posmatrali smo svoje pretke kako uspešno transformišu Evropu iz prostora na kojem vladaju totalitarni režimi, genocid i istorijski nezapamćen pokolj u region kojem mnogi zavide na liberalnim demokratijama koje žive u prijateljstvu, praktično bez granica. Posmatrali smo kako se stara kolonijalna carstva urušavaju širom sveta, zajedno sa gnusnim pretpostavkama na kojima su izgrađena. Bili smo svedoci značajnih napredaka na polju prava žena, prava homoseksualaca, i borbi protiv rasizma na nekoliko frontova. Odrasli smo uz veliki ideološki i vojni sukob između kapitalizma i komunizma, i svedočili smo onome što smo mnogi smatrali srećnim krajem.

Ali, sada, kada se osvrnem, doba od pada Berlinskog zida deluje mi kao period samozadovoljstva i propuštenih prilika. Ogromnim nejednakostima u bogatstvu i mogućnostima između nacija i unutar nacija dozvoljeno je da bujaju. Katastrofalna invazija Iraka 2003. godine i duge godine tokom kojih su politike štednje nametane običnim ljudima nakon skandaloznog ekonomskog kraha 2008. naročito su nas dovele do sadašnjosti u kojoj se razmnožavaju ideologije ekstremne desnice i plemenskog nacionalizma. Rasizam je još jednom u porastu, kako u svojim tradicionalnim oblicima, tako i u svojim modernizovanim, bolje prodavanim verzijama, miče se ispod naših civilizovanih ulica kao čudovište koje se budi iz sna. Za sada deluje kao da nam nedostaje napredan ideal koji nas može ujediniti. Umesto toga, čak i u bogatim demokratijama Zapada, delimo se u suprotstavljene kampove iz kojih se gorko takmičimo jedni protiv drugih za sredstva i moć.

A iza ugla – ili smo već zašli za taj ugao? – leže izazovi koje postavljaju neverovatni naučni, tehnološki i medicinski napreci. Nove genetičke tehnologije, poput CRISPR tehnologije za editovanje genoma, i napredak na poljima veštačke inteligencije i robotike donose nam neverovatne mogućnosti koje spašavaju živote, ali takođe stvaraju i okrutne meritokratije koje podsećaju na aparthejd, masivnu nezaposlenost, čak i među onima koji pripadaju trenutnim profesionalnim elitama.

SLEDEĆA GENERACIJA ĆE IMATI RAZLIČITE, NOVE I PONEKAD ZBUNJUJUĆE NAČINE DA ISPRIČA VAŽNE I NEVEROVATNE PRIČE. MORAMO OTVORITI SVOJE UMOVE KA NJIMA, POSEBNO U SMISLU ŽANRA I FORME, KAKO BISMO MOGLI DA NEGUJEMO I SLAVIMO NAJBOLJE MEĐU NJIMA.

Stojim ovde u svojim šezdesetima, trljam oči i pokušavam da nazrem obrise, tamo negde u magli, ovog sveta koji do juče nisam ni slutio da postoji. Mogu li ja, umoran pisac iz jedne intelektualno izmorene generacije, sada da pronađem energiju da osmotrim ovo nepoznato mesto? Posedujem li još ono nešto što može pružiti neku perspektivu, što može dodati slojeve emocija raspravama, bitkama i ratovima koji će uslediti dok se društva bore da se prilagode ogromnim promenama?

Moraću da nastavim dalje najbolje što umem. Jer i dalje verujem da je književnost značajna, i da će postati još značajnija dok se suočavamo sa ovim izazovima. Ali, očekivaću od pisaca mlađe generacije da nas nadahnu i vode. Ovo je njihovo doba, i oni će posedovati znanje i instinkt koji će meni nedostajati. U oblastima književnosti, filma, televizije i pozorišta, vidim danas hrabre, uzbudljive talente: žene i muškarce u četrdesetima, tridesetima i dvadesetima. Stoga sam optimista. Zašto ne bih bio?

Ali, dozvolite mi da završim jednom molbom – mojom takoreći Nobelovom molbom! Teško je ispraviti sva zla ovog sveta, ali hajde da makar razmislimo o tome kako možemo da uredimo naš mali svet, ovaj svet „književnosti”, gde čitamo, pišemo, objavljujemo, preporučujemo, odričemo se i dodeljujemo nagrade knjigama. Ukoliko želimo da odigramo važnu ulogu u ovoj nesigurnoj budućnosti, ukoliko želimo da izvučemo najbolje iz pisaca današnjice i sutrašnjice, verujem da moramo biti raznolikiji. U dva posebna smisla.

Prvo, moramo proširiti naš zajednički književni svet kako bi uključio još mnoge glasove koji se nalaze izvan zone komfora nas koji pripadamo elitnim kulturama prvog sveta. Moramo energičnije da tragamo za skrivenim blagom iz književnih kultura koje su nam ostale nepoznate, bilo da ti pisci žive u udaljenim zemljama, ili unutar naših zajednica. Drugo, moramo se pažljivo postarati da granice onoga što smatramo dobrom književnošću ne odredimo previše usko ili konzervativno. Sledeća generacija će imati različite, nove i ponekad zbunjujuće načine da ispriča važne i neverovatne priče. Moramo otvoriti svoje umove ka njima, posebno u smislu žanra i forme, kako bismo mogli da negujemo i slavimo najbolje među njima. U doba opasnog raskola, moramo slušati. Dobro pisanje i dobro čitanje razbiće barijere. Možda čak nađemo i novu misao, veliku ljudsku viziju, oko koje bismo se okupili.

Zahvaljujem se Švedskoj akademiji, Nobelovoj fondaciji, i Šveđanima koji su tokom godina učinili Nobelovu nagradu simbolom dobra ka kojem mi kao ljudska bića težimo.

Izvor: Glif

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Andrea Gomboš (Preuzeto iz časopisa Dometi, br. 182-183, jesen-zima 2020, str. 59–73.)

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Kazuo Išiguro, Književnost, Nobelova nagrada