Klasik nad klasicima: Ciceron

„Svoje dužnosti u životu bio sam potpuno ispunio; preostali su mi samo sukobi sa sudbinom“ (Ciceron)

Nema perioda pre modernog doba koji nam je ostavio toliko detaljnih svedočanstava o ljudima, njihovim ličnim verovanjima, motivima ponašanja i detaljnim političkim zbivanjima, kao što je to period rimske istorije od kraja Republike pa do prvih vekova Carstva – tj. grubo govoreći period od rođenja Julija Cezara (I vek pre nove ere) pa do smrti cara Marka Aurelija (II vek n.e). Ovo dobrim delom proističe, kako iz činjenice da nam je iz tog vremena nekim sretnim čudom ostalo dosta dokumenata (iako je i neizmerna količina tekstova nestala u prahu i pepelu) tako i iz navike obrazovanih Rimljana tog doba visoke pismenosti da dosta pišu i da se mnogo dopisuju, kao i da svoje dela (besede, pisma, hronike, anale, pesme, drame…) uključujući i lična pisma umnožavaju i izdaju radi daljeg čitanja i upoznavanja javnosti.

„Ništa nije lepše, čini mi se, nego rečima vladati nad skupom ljudi, osvojiti inteligencije, usmeriti volje prema svojoj nameri, preusmeriti ih od nekog izbora…“ (Ciceron)  

I niko možda nije toliko zaslužan za činjenicu da i danas možemo da iz prve ruke saznamo i proživljavamo zgode, misli, ideje, dileme jednog Rimljanina tog dramatičnog i surovog doba, nego Marko Tulije Ciceron, političar, besednik, advokat, filozof – prvi „intelektualac“ i „humanista“ u istoriji, kako su ga kasnije nazvali – iz koga je ostalo više od osam stotina pisama, na desetine govora i veliki broj filozofskih i političkih traktata i zapisa.

„Ciceron se proslavio svojom izvanrednom učenošću i mnogostranom marljivošću u beseđenju, i ostavio mnogo spisa izrađenih na akademski način. Pri tome jasno nam izlazi pred očima u njegovim besedama i njegov karakter…“ (Plutarh).

Onda kada se nije bavio govorima na rimskom Forumu ili debatama u Senatu, Ciceron je u miru jedne od svojih brojnih seoskih vila pisao neku vrstu rezimea grčke filozofije, zasnovanog na njegovoj ogromnoj erudiciji: „o prirodi Bogova“, o prijateljstvu („Lelije“), o „dužnostima“, o starenju („Katon“), o besmrtnosti duše („Rasprave u Tuskulu“)…Pri tome, Ciceron je bio prvi koji je stvorio odgovarajuće latinske filozofske izraze prevodeći sa grčkog.

„Najviša prednost ljudi nad životinjama je mogućnost komunicairanja pomoću reči i izlaganje ideja“ (Ciceron).

Posmatrano u retrospektivi iz vremenske distance od preko dva milenijuma, Ciceron nije toliko značajan ni kao istorijska figura niti kao privatna ličnost koliko njegov lik i delo predstavljaju ono što možemo definisati „klasičnim autorom“ na čijim su rečenicama i mislima vekovima od malih nogu obrazovane generacije učenih Evropljana. Ciceronov stil je vekovima predstavljao obrazac klasičnog latinskog jezika. Hiljade i hiljade đaka, iz generacije u generaciju – od antike, preko srednjeg veka do našeg doba  – sricali su i ponavljali latinske rečenice izvučene iz elegantnih Ciceronovih govora i rasprava, oblikovali svoje prve tekstove po ugledu na dalekog učitelja, saznavali o filozofiji i zaključivali o politici na osnovu pisanja i života onoga čije delo povezuje antiku i modernost kao intelektualna horizontala koja prožima celu kulturnu istoriju evropske civilizacije. Sveti Avgustin piše u „Ispovestima“ da je zavoleo filozofiju čitajući Ciceronovo delo…za Petrarku bio je i uzor kao klasik i razočarenje kao privatna ličnost jer je često neodlučan i pun dilema…Montenj se žali da mu je pričljivi Ciceron „dosadnjikav“, ali ga citira u svojim „Esejima“ više od 300 puta…Erazmo Roterdamski je napisao delo „Cicerianus“ ismevajući podražavanje Cicerona…Volter beleži da ga je Ciceron „naučio da misli“…

Poluspešan kao političar i državnik, neorginalan iako vrlo sistematičan, kao filozof i slab kao pesnik, Ciceron je jedan od najvećih besednika (bilo pravnih, bilo političkih govora) i možda najveći pisac svih vremena kada su u pitanju lična pisma. Kao aktivni političar i borac za (aristokratsku) slobodu i protiv tiranije jednog čoveka, Ciceron i njegovi vatreni govori protiv Kataline, kao i odvažne „filipike“ protiv opasnog Antonija inspirisali su mnoge, uključujući vođe francuske i američke revolucije. Ni dve hiljade godina nije dovoljno da se umanji snaga tih reči koje odjekuju i izazivaju trnce baš onako jako kao onda kada su odzvanjale između zidova rimskog senata i hrabrile srca dremljivih senatora:

„Dokle ćeš najzad, Katalina, zloupotrebljavati strpljenje naše? Koliko će nas još izigravati tvoje besnilo? Dokle će se razmetati tvoja neobuzdana smelost? Ne primećuješ li da su otkrivene tvoje namere? Ne vidiš li da je tvoja zavera otkivena? Za  koga od nas misliš da ne zna šta si radio prošle, ili pretprošle noći, gde si bio, koga si sazivao, šta si rešio? O vremena! o običaji!…“

Modernom čitaocu međutim, najbliži je onaj privatni Ciceron – onaj koji svu svoju emociju, neposredne utiske, očaje i oduševljenja o javnim dešavanjima ili privatnim doživljajima, razmišljanja i dileme iznosi u pismima znancima, bliskim prijateljima (Pisma Atiku), bratu, supruzi i deci – pismima pisanim tokom više od dve decenije, nekada i svakodnevno, koja istovremeno predstavljaju i prvorazredno svedočanstvo iz „prve ruke“ (Rimljani su u načelu redigovali, tj. prečišćavali svoja pisma pre izdavanja, ali to Ciceron nije stigao da uradi, tako da su njegova pisma ostala baš onakva kakva ih je u prvom mahu napisao ili diktirao) o dramatičnim zbivanjima rimske istorije: bila to večera sa Cezarom, razgovor sa Brutom, ocena karaktera mladog Oktavijana, prizori javnih zabava ili ceremonija, ili intimne brige i lične dileme, finasijske teškoće, kćerkina bolest, saveti za brata ili sinovca – svuda nalazimo čoveka od krvi i mesa, sa svim njegovim izuzetnim kvalitetima i ne baš retkim manama:

„U Ancij sam stigao nešto pre podneva. Brut se obradovao što sam došao, a onda me je pred velikim društvom pitao šta ja mislim…Ukratko to putovanje mi nije donelo nikakvo zadovoljstvo sem mirne savesti…Zatekao sam brod već napukao ili bolje, u komadima. Sve bez plana, bez razmišljanja, bez metoda. Zato sada sam sasvim siguran da želim da zbrišem odavde…“

Život je poput reke bez korita – nikada se ne zna u kom pravcu će poteći. Ušavši u šesdesete godine i u nove političke izazove, kao da se sav Ciceronov privatni život slomio: dva razvoda – jedan za drugim, finansijski problemi, sin slabunjav i bez ambicija, problematični sinovac i nadasve – najveći udarac u životu: smrt obožavane kćerke Tulije.

„Svaku utehu nadvladava bol. Pokušao sam čak nešto što niko pre mene nije: da samom sebi napišem traktat o utesi“.

Nakon Cezarovog ubistva, Ciceron se ponovo svom preostalom snagom poletno baca u političku arenu, ali stvari onakve kao u vreme kada je davno kao konzul porazio Katalinu. Sa šezdeset godina svet nije više isti kada neko ima trideset ili četrdeset…Ipak, ostaju mu prijatelji poput Atika, ali tu su i daleko veći i opasniji neprijatelji, koji ne ugrožavaju samo Cicerona lično, nego i ono što mu je uvek bilo najdraže – smisao njegovog javnog života i delovanja: sloboda i institucije Rimske republike.

„Borio sam se za Republiku kao mladić, neću je napustiti u starosti; prezreo sam se Katalininine mačeve, neću se uplašiti ovih tvojih…“ (Druga filipika protiv Antonija).  

Dve godine pre nasilne smrti pod mačem legionara kog je poslao Antonije, Ciceron je u Raspravama u Tuskulu filozofski zapisao:

„Da li je smrt zlo? Ona će nas, ili učiniti srećnima, ukoliko duše žive i posle smrti, ili nas neće učini nesrećnima pošto tada nemamo više osećanja…Smrti se ide najspokojnije u susret onda kada čovek, čiji se život gasi, nalazi utehe u svojim hvale vrednim delima. Niko nije prekratko živeo ko je sasvim izvršio dužnost koju nalaže savršena vrlina…Jer mi nismo začeti i nismo došli na svet bez svrhe i slučajno, nego svakako postoji neka sila koja se brine o ljudskom rodu…“

Ubijen je u 64. godini.

Duško Lopandić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ciceron, Duško Lopandić, Filozofija, Književnost