Knjige napisane neubuzdanim eksperimentalnim stilom

Prema hipotezi poznatoj kao teorema beskonačnog majmuna bilo bi samo pitanje vremena kada bi milion majmuna nasumično udarajući po milion pisaćih mašina slučajno napisalo bilo koji određeni tekst, uključujući tu i sabrana dela Vilijama Šekspira. Teorema je ispočetka sagledavana u kontekstu čiste matematike pri raspravama o verovatnoći. Gledano iz ugla književnosti, ona nam pomaže da razmišljamo o tome šta književnost jeste, odakle nastaje i da li bi mogao da je piše neko, ili nešto, a da to nije čovek, nego primat ili veštačka inteligencija. Ali teorema pruže i nešto drugo: ilustruje skoro pa beskonačne mogućnosti za umetničke forme.

Ogromna većina romana neverovatno liče po stilu i strukturi. U njima se priče pričaju hronološki i koriste se standardni književni arsenal kao što su metafora, aliteracija i hiperbola. Ali kada pisci ne ograničavaju sami sebe tradicijom i konvencijama, mogu da urade mnogo više nego da porede nečiju ljubav sa Suncem, kao što to radi Šekspir u Romeu i Juliji ili da ukažu na tajanstveno zeleno svetlo što se pruža preko zaliva na Long Ajlendu kao manifestacija žudnje, poput F. Skota Ficdžeralda u Velikom Getsbiju.

Zapravo, u književnosti nema pravila i romani mogu da budu šta god to njihovi tvorci hoće. Mogu da budu napisani iz više uglova, poput čuvene priče “Rašomon” Rjunosukea Akutagave (pretvorene u još čuveniji film Akire Kurosave) ili kao mnogo skorije objavljeni roman Crven do kosti Džeklin Vudson. Mogu da budu napisani u epistolarnoj formi, kao debitantski roman Fjodora Dostojevskog Bedni ljudi, o strasnoj, ali tragičnoj vezi činovnika i švalje, ili Na zemlji smo nakratko predivni Oušna Vuonga, kao pismo sina majci Vijetnamki koja neće ni umeti da pročita ono što je napisao.

Unutar Kineske četvrti Čarlsa Jua formatiran je kao scenario, sa sve opisima scena i dijalozima. Postoje i romani sa neimenovanim likovima (Portret nepoznatog čoveka), oni napisani u drugom licu (Zemlja i pepeo) ili romani sa dodatim priručnicima za upotrebu (Kuća lišća).

Mnogi eksperimentalni romani eksperimentalni su tek eksperimenta radi, ali u onim najboljima je jedinstveni način pisanja upotrebljen da bi služio određenoj priči koju autori pokušavaju da ispričaju. “Rašomon” preispituje koncept pravde, koja se menja u zavisnost od ugla posmatranja; Unutar Kineske četvrti govori o tajvansko-američkom glumcu koji se bori protiv stereotipa o rasama u industriji zabave.

Svaki od pisaca spomenutih u nastavku ima logično opravdanje za svoj naizgled besmisleni pristup pisanju. Iako su neki od njih naišli na kritike, na kraju su doprineli proširenju definicije samog romana i proširili su polje mogućnosti za buduće generacije.

Onore de Balzak: Ljudska komedija

Ljudska komedija, ili La Comédie Humaine na francuskom, nije jedan roman, nego ceo niz: 91 završen i 46 nedovršenih tekstova, preciznije rečeno. Pisao ih je između 1829. i 1848. godine Onore de Balzak, koji se većim delom karijere izdržavao pišući šund romane, preteče petparačke literature koja je nastajala brzo, ponekad i naprečac. Svrha im je bila plaćanje računa, a ne da prerastu u književnu zaostavštinu, ali je Balzak, kao plodni pisac, uspeo da postigne i jedno i drugo.

Svaka priča u Ljudskoj komediji odigrava se u istoj izmišljenoj verziji postrevolucionarne Francuske, zbog čega je Balzak ujedno i jedan od prvih pisaca koji je stvorio fiktivni univerzum. Popločavajući put Srednjoj zemlji Dž. R. R. Tolkina i Marvelovim stripovima, likovi predstavljeni u jednom romanu pojavljuju se i u drugima. Ežen de Rastinjak, glavni lik romana Čiča Gorio, Balzakovog najuspelijeg dela, prvi put pojavio se u Šagrinskoj koži, a potom i u Tajnama kneginje de Kadinjan i Jednoj mračnoj aferi, da spomenemo samo neke od njih.

Način na koji Balzak koristi likove, za to vreme nekonvencionalno i pomalo podseća na mitologiju starih Grka, doprinelo je tome da Ljudska komedija zadobije realističniji okvir, sugerišući da likovi vode sadržajniji i komplikovaniji život i van priča koje je probrao o njima. Odrastajući u senci Francuske revolucije, Balzak se veoma interesovao za društveni i ekonomski razvoj koji oblikuje društvo, a te oblasti je preispitivao i u svojim delima.

Kada sretnemo Ežena de Rastinjaka u romanu Čiča Gorio, o vremešnom trgovcu koji se udaljio od svojih ćerki aristokratkinja, on je još mladić iz provincije spreman na sve da bi se uspeo na društvenoj lestvici. U Tajnama doznajemo da je Rastinjak postao državni podsekretar nakon što se zbližio sa jednom od ćerki tog trgovca. Daleko od petparačke literature, Ljudska komedija je intrigantna skica razvitka Francuske tokom godina.

Džejms Džojs: Uliks

Nema te liste eksperimentalnih romana koja bi bila kompletna a da na njoj nije i Uliks Džejmsa Džojsa. Uliks, parodija koja poredi meandriranje sredovečnog akvizitera oglasa kroz ulice Dablina sa Odisejevim avanturama, zapamćen je po tome što je doprineo popularisanju pripovedanja u maniru toka svesti. Iako Džojsu zbog toga definitivno treba odati priznanje, tok svesti je samo jedan od brojnih načina pisanja sa kojima se poigrava u svom remek-delu.

Arnold Goldman nazvao je Uliksa “enciklopedijom stilova”, a svako poglavlje romana pisano je na način koji odražava temu, a mnoge od njih polaze od paralela sa Homerom. Džojs od početka do kraja skače iz dablinskog žargona u biblijski stih, od Vergilija i Šekspira do popularne muzike i marketinških slogana.

  Balzak, Dejvid Foster Volas, Džojs, Glif, Hulio Kortasar, Književnost