Kolažiranje paragrafa eseje pisca Isaka  Singera – Oči vide samo kad ima svetla, duša vidi i u mraku

Šta je kolažiranje? Šta zapravo privlači pisane umetnike da to urade?

Kolažiranje je “spajanje” paragrafa različitih eseja jednog pisca ali tako da se zadrži tok priče s tim što će promeniti drugu formu, odnosno završetak, radnju. Kolažiranje za razliku od intertekstualnosti ne dozvoljava da autor “dopiše” svoju misao te je samo dozvoljeno da od stvorenog “stvori” nešto novo.

Prvo kolažiranje sam objavila u svojoj knjizi “Sve je rečeno Ameli”

„Preći ću na stvar.

Žena koja sedi pred vama je preživela nekoliko operacija. U stvari, jednom sam umrla. Nekoliko sati posle operacije, prestala sam da dišem i dežurna sestra mi je bez ikakvih formalnosti prekrila lice čaršafom. Nemojte se smejati. To su bili najsrećniji trenuci kojih mogu da se setim. Ako je smrt zaista tako blažena kao što su bili ti minuti, onda čovek nema razloga da je se plaši.

– Kako su vas oživeli?

Dežurna sestra je odjednom odlučila da bi bilo bolje da obavesti lekara. Doktrčalo je nekoliko doktora i vratili su me u život.

Kakav bedan život!

Ali, nesreće su došle kasnije. Nikada ništa ne mogu da ispričam hronološkim redom. Nemam osećaj za vreme i ne pratim redosled kojim su se događaji odvijali. Molim vas, donesite mi čašu vode.

– Da, svakako.

Doneo sam joj čašu vode i rekao: Zaboravio sam da vas pitam kako se zovete. Da li je to tajna?

Nikakva tajna. Zovem se Besi.

Borisa  sam upoznala 1938. godine u hotelu Lejk Plesidu, Edirojdeksu. Otac mi je umro u Dahauu, gde su ga poslali nacisti. Majka je od žalosti poludela pa su je smestili u ludnicu. Boris je u hotelu bio gost a ja sobarica. Došla sam iz Nemačke bez para i to je bio jedini posao koji sam mogla naći. Spojio nas je roman Tomasa Mana Bunderbrokovi. Kada sam došla da pospremim Borisovu sobu, roman je ležao na stolu. Bila sam zaljubljena u tu knjigu. Prekinula sam nameštanje kreveta na trenutak i počela da je prelistavam. Odjednom su se vrata otvorila i Boris je ušao. Bio je dvanaest godina stariji od mene. Ja sam tada imala dvadeset četri a on trideset šest. Neću se hvaliti da sam dobro izgledala. Ovo sad što vidite je ruina.

Stajali smo u hotelskoj sobi i hvalili Tomasa Mana. Boris je bio visok, uspravan i zgodan, možda suviše zgodan. Rekla sam mu da bi mogao biti filmski glumac, ali sam mu čak i tada u očima videla nešto što me je uplašilo. Njegove oči nisu imale samo jednu već više boja – plavu, zelenu, čak i ljubičastu. Izražavale su tvrdoglavost, strogost, fanatizam. Zašto okolišati? Zaljubili smo se, kako se to kaže, na prvi pogled.

Vest o Besinoj smrti ga je veoma potresla i on je znao da se neće lako oporaviti. Poslednji put je video Besi pre petnaest meseci a tek je tada shvatio koliko mu je značila. Iste večeri je otišao u pogreban zavod, ali mu je devojka na šalteru rekla: „Nije spremna. Dođite sutra ujutru.“

Vratio se kući i počeo da igra šah sam sa sobom, pomerao je i crne i bele figure.  Pokušao je da puši ali je duvan imao gorak ukus.

„Ako postoji drugi svet“, razmišljao je, neka Besi sad izađe pred mene, neka se njeno lice pojavi u ogledalu, nek se začuje njen glas, neka se pojavi bilo kakav znak njenog prisustva. Svetla su sijala ponoćnim sjajem. Telefon na noćnom stočiću nije zvonio. U radijatoru su pištali i klokotali poslednji ostaci pare. Učinilo mu se da čuje kako se zemlja okreće oko svoje ose. U ovom tenutku, dok se Zemlja vrti među planetama i nepokretnim zvezdama, umire mnogo ljudi i životinja. Na samrti je najmanje sto hiljada ljudi i žena a još više će ih umreti sutra, prekosutra i za nedelju dana. Godinama je razmišljao o svojoj vezi sa Besi ali mu nije pošlo za rukom da objasni njihov odnos. Na prvi pogled sve je izgledalo veoma jednostavno, voleli su se. Ali u njihovoj ljubavi je bilo i mržnje. Nisu mogli da budu zajedno a ni da žive jedno bez drugog. Na kraju su se slagali samo u mraku.

Pitao se kako su proveli poslednju zajedničku noć. Kako su mogli znati da im je to poslednji susret? Šta su govorili jedno drugom? Koje su im bile poslednje reči? Na žalost ta noć se u njegovom sećanju izmešala sa mnogim drugim noćima. Najverovatnije joj je obećao da će joj telefonirati sledećeg jutra, ali je više nije nazvao, a ni ona njega. Pa, ipak u toku tih petnaest meseci on je mislio na nju svakog dana, možda svakog sata. Više puta je spustio ruku na slušalicu u nameri da pozove Besi, ali je neka unutrašnja sila rekla: ne. Kad god bi telefon zazvonio, on bi se ponadao da ga zove Besi. Onda ga je jednog dana pozvao njen brat i saopštio mu užasnu vest. 

Radijator je umuknuo.

Obećao sam da ću joj biti veran, ali s vremena na vreme morao sam da imam ženu, inače…

– Bez religije nema vernosti.

Pa šta da radim? Da se molim Bogu koji je dozvolio da bude ubijeno šest miliona Jevreja? Ne verujem u boga.

– Ako ne verujete u boga morate da živite s kurvama.

– Neko vreme nije odgovarao, a zatim je rekao: „Zato sam sve napustio.”

– Misliš da je ispravno to što si učinio?

– Ne mislim. Bilo je pogrešno, ali u toku ovih godina otkako lutam, čuo sam toliko priča o neverstvu da sam zauvek izgubio veru u ljudska bića. Došao sam do zaključka da mi nije preostalo ništa drugo nego da lutam po svetu. Osim toga, nikad se ne zadržavam duže od jednog ili dva dana u istom mestu da se ne bih vezao ni za koga.

– Stalno bežiš?

– Bežim samo od sebe. Čovek kao što sam ja ne bi trebalo da pripada nijednoj zajednici.

– Koliko ćeš ostati u ovom gradu?

– Mnogo sam pričao. Poći ću u zoru.“ 

Eseji: Zamka, Poslednji pogled, Špijunka na kapiji, Pustinjak

Naziv knjige: „Metuzalemova Smrt i druge priče“.

Negde u svemiru istina mora izaći na videlo. U jedno sam siguran – ovde, na zemlji, pravda i istina su zauvek i potpuno izvan našeg domašaja.

Isak Baševis Singer

Za P.U.L.S.E Milošević Slavica

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Isak Baševis Singer, jidiš književnost, Književnost, kultura, Umetnost