“Znati pravi redosled ili relativni red stvari jeste početak mudrosti » (Konfucije)

Kung Fu Ce (Konfucije) drevni kineski mudrac, jedan od najvećih mislilaca koji je duboko uticao na razvoj kineske kulture, ostavio je niz zapisa i komentara, od koji se jedan zove “O muzici”. U ovom spisu, razmatra se važnost muzike za društvo i za upravu državom, što Konfucije stavlja u isti rang sa ritualima, kaznama i načinom vladanja, kao osnovama na kojim počiva država.

Modernim evropljanima veza između pojma muzike i osnova i stabilnosti državne uprave može u prvi mah i nije toliko očigledna, ali i u našim civilizacijskim okvirima postoje razne muzičke forme koje su direktno povezane sa organizacijom društva i države, poput recimo državne himne, tzv. “patriotske” muzike, pevanja u vojsci, uključujući i tokom bitke, kao i velikih državnih ceremonija koje neizostavno obuhvataju i važne muzičke delove. Posebna je i uloga muzike u verskim ceremnijama (uključujući i pravoslavno pojanje – molitva se ne izgovara nego pevuši na osoben način). Izvor društvene uloge muzike verovatno ima svoje drevne korene u primitivnom društvu, u kome su zajednička plemenska igra, pesma i ritam, koje je predvodio ili izvodio vrač, bili istovremeno deo svetih rituala, kao i načina povezivanja svih članova zajednice i postizanja društvene ravnoteže.

“Muzika se rađa iz ljudskog srca kada ga dotakne spoljni svet”, piše Konfucije, povezujući i šest vrsta ljudskih osećanja (tuga, zadovoljstvo, radost, ljutnja, sažaljenje, ljubav) sa šest oblika muzike. On razlikuje staru, ceremonijalnu muziku od novih narodnih formi, koje odbacije kao nepotrebne i opasne za poredak.

Kineska filozofija nije bila toliko usmerena na versko i metafizičko, već na organizaciju društva i ponašanje čoveka u društvu, odnosno vezu između individue kao člana porodice, stanovnika sela ili grada, i delovanja vladara kao upravnika “svetom” za koji je dobio mandat (ovlašćenje) od Neba. Osnovni cilj Konfucijeve mudrosti je usmeren na određivanje moralnih i etičkih načela koja pomažu organizaciji države i dobroj upravi. On objašnjava da, kada se radi o izboru muzike, drevni vladari « pokušali da uspostave harmoniju zvukova pomoću muzike” koja je osnov za društvenu harmoniju: muzika mirne i napredne zemlje je mirna i radosna, muzika zemlje u vrenju izražava nezadovoljsto i bes, a muzika uništene zemlje pokazuje bol.

“Drevni carevi nisu uspostavljali ritual i muziku s običnom namerom da zadovolje želje naših čula (usta, stomaka, oka , uha) nego da nauče ljude kakav je pravi ukus i da ga vrate normalnosti”. Ritual i muzika imaju stoga dvostruku ulogu u upravi: da uspostave harmoniju na liniji podanik-vladar-država-svemir, kao i da istovremenu, ostvare obrazovnu funkciju i da deluju na svakog od članova ljudske zajednice, tako što bi mu ukazali na njegovo mesto u društvu.

“Narodom se vlada putem obreda i muzike koje su uspostavili drevni carevi…zvono, bubanj, štit i sekirica (u igri i muzici) su tu da se slavi mir i sreća…Muzika izražava harmoniju svemira, a rituali poredak svemira…Kad vidiš tip igre iz jednog naroda, znaš mu karakter”.

Grčki filozofi, posebno Platon i Aristotel, takođe su posebnu pažnju posvećivali značaju muzike za čoveka. Ali dok Platon u prvi plan (“Država”) stavlja estetski i emotivni značaj muzike “koja prodire u ljudsku dušu”- što će kasnije u evropskoj civilizaciji uglavnom evoluirati u ulogu muzike kao jednog od oblika lepih umetnosti i specifičnog jezika koji može da olakša vezu i razumevanje između individue – ljudskog bića i Univerzuma- muzika u Kini kako je to objasnio još Konfucije, u prvom redu ima važnu socialnu funkciju.

Konfucije je rođen 551. godine pre n.e. (umro 479 p.n.e), tj. oko 80 godina pre Sokrata u Grčkoj, u siromašnoj porodici ali koja je imala znamenito poreklo. Živeo je u periodu poznatom u kineskoj istoriji kao “Istočni Ču” ili doba “Jeseni i proleća”, kada je kinesko carstvo bilo podeljeno na veliki broj sukobljenih malih država (Konfucije je poticao iz države Lu), u vreme kada su živeli neki od najznačajnijih kineskih mislilaca (npr. ,škole “Stotinu mišljenja”, Lao Ce pisac “Knjige promena” i Sun Cu, pisak “Umeća ratovanja” idr).

Konfucije je svojim talentom uspeo da se uključi u državnu službu, gde je nakon raznih zaduženja postao i minister pravde. Ipak, bio je primoran da napusti službu uz vladara i da ode u izbeglištvo. Posvetio se obrazovanju mladih. Postao je prvi privatni učitelj u Kini (obrazovanje je i u to vreme bilo preduslov za madarinsku državnu karijeru) i iza sebe ostavio mnoštvo učenika koji su proširili njegovo učenje i po najudaljenijim krajevima Kine.

Konfucijevo učenje za glavni cilj ima obrazovanje – odgoj idealnog “uzvišenog čoveka” (ili “čoveka sa vrlinama”), odnosno nauk o ponašanju svakog člana društva, od podanika do plemića i vladara, od porodice do države. Da bi zemlja bila uređena, svako treba da pođe od sebe. Uzvišen čovek treba da zna kako da se vlada u porodici, da poštuje roditelje i starije, da se prema svima odnosi blagonaklono. “Od cara do običnog čoveka, svak mora nastojati da neguje lični život kao koren ili temelj”.

“Kad su volja i srce kako treba, onda je lični život odnegovan, kad je lični život odnegovan, porodični život je doveden u red, kad je porodični život doveden u red, narodni život je uredan, a kad je narodni život uredan onda postoji mir u svetu”.

Iako je i iz ličnog iskustva bio svestan (najčešće) uzaludnosti napora da se svet popravi i reformiše, Konfucije je insistirao na činjenici da je (društveno) delanje u cilju unapređenja ljudi korisno, bez obzira na uspeh:

“Razlog zašto uzoran čovek pokušava da uđe u politiku jeste što smatra da je to ispravno, čak i ako je potpuno svestan da njegovo načelo ne može prevladati”.

Konfucijevo delo je ostavilo duboko i dugotrajno nasleđe u kineskoj kulturi koje traje i danas, bez obzira na formalni značaj marksizma/maoizma kao zvanične državne ideologije tokom više od pola veka. .

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Filozofija, Kineska filozofija, Konfučije, Muzika