Крлежа | PULSE Magazin

Крлежа – Поводом годишњице од објаве драме Господе Глембајевих

Најобразованији писац, који није свршио ни гимназију ни универзитет, а који је прочитао неколико хиљада књига, а написао осамдесет, са ових простора, и из овог језика, био је Мирослав Крлежа. Велики југословенски, хрватски, европски, те и српски писац, ако се по одређеним књижевним критеријумима Крлежа може прихватити и као српски писац (Крлежин живот у Београду током 1934. године, у време уредниковања у књижевном часопису Данас, у два пера са Миланом Богдановићем, као и чињеница да је и у раном стваралаштву, а и касније своја дела писао на екавици и ћирилицом). Крлежа је према сопственом казивању прочитао више хиљада књига и друге литературе. Његов је књижевни стил тежак, ерудитски и старовремски, а посебно су му романи препознатљиви по староевропском барокном стилу, који подсећа на готику, али без хорора и фантастике, који је тада био у повлачењу, међутим, Крлежа је својим истрајавањем на “потонулом” и бившем начину писања романа стари и већ превазиђени стил успео да врати и учини га модерним, који је опет постао узор за многе европске писце. Крлежа је био веома читан у Пољској, Чешкој, Мађарској, Аустрији, у Русији. Његов је књижевни речник конципиран на дугачким, смисленим и пунозначећим реченицама, које више подсећају на читаве пасусе, састављене од по десетак краћих реченица. Такође, Крлежа је писац који је највише правио нове речи, новокованице и стварао нове појмове. Читалац, који се први пут сусреће са Крлежиним делом, биле то драме, поезија, новеле или романи мора уза себе имати много појмовника, енциклопедија и различитих речника, као и историјских, социолошких и географских уџбеника.

Крлежа као личност

**Дете-геније, Нарцис, Монструм, Видовданац, Атеистички Достојевски, Сањар, Пророк**

Крлежин је таленат у детињству био потиран и ниподаштаван. Нико није препознао његов генијални ум. Посебно је упечатљиво Крлежино лично сведочење да је био у сукобу са професорима и у Долњоградској и Горњоградској гимназији у Загребу. Професор латинског Müller га је “млатио”, по Крлежиним властитим речима. Прешао је у Горњоградску гимназију, “где су га дохватили колеге професори”. “И данас видим да је то био систем” казаће у разговору Предрагу Матвејевићу. Крлежин отац, Мирослав (1857-1952) није имао разумевања нити схватања за синовљеву књижевничку “струку”. Крлежа за свог оца каже: “Нисам га волио, мислим ни он мене нарочито. Мислио је да је ово што радим на граници криминала, држао ме чудаком и протухом, да ништа што чиним није према правилима лијепог понашања. Био је стопроцентно барокни човјек, човјек времена које је код нас потпуно ишчезло 1918. Нема кључа, нема браве, све је откључано, не смијеш лагати, не смијеш ништа чинити што би другоме сметало. А власт мораш поштовати и чувати”.¹ На основу тих искустава, у каснијем животу Крлежа се формирао као “монструм” како га је једном приликом описао Данило Киш. Крлежа је вишеструко сложена и компликована личност, као што су му и књижевни јунаци. Данашњи психолози би рекли да је патио од врсте нарцисоидности. Међутим, по многим Крлежиним пријатељима и колегама по перу, Крлежа је волео да утерује страх у људе, својом појавом, говором и начином опхођења. Предраг Матвејевић се питао: је ли та Крлежина агресивност посљедица његове преосјетљивости или угрожености? Киван је на цео свет. Све негира, ниподаштава, не цени, одбацује свакоме вредност и мрзи, осим себе и неких западних писаца у којима је видео узор, говорили су многи. Не цени Толстоја и Достојевскога, иако се у његовим делима може наћи много елемената и утицаја Достојевскога, посебно се у Крлежиним романима препознаје дугачка структура текста и форма романа Достојевског, романа идеја и мисије, коју писац стваралац исказује према свету кроз књижевно-уметнички текст. Крлежин роман-река Заставе по форми и структури највише личи на руске романе 19. и 20. века. Никола Милошевић је за Крлежу сковао нови појам: Атеистички Достојевски! Ретко се где у којој књижевности може наћи писац свих видова књижевног изражавања, као што је био Крлежа; није писао само афоризме, мада се његова констатација да заједно с људима смрди, али је топло, може дефинисати и као афоризам. Исто тако Крлежина особеност у личном и књижевном животу превазлази сваког другог писца. Крлежа је 1912. и 1913. био, како је сам себе дефинисао “Видовданац” и “Светосавац”, а 1967. дао је свој потпис да се хрватски језик одвоји од српског, викао је 1971. против “великосрпског хегемонизма”, а 1979. Крлежа ће у једном од бројних разговора које је водио са својим пријатељима у свом дому у Загребу, на Тушканцу рећи:

“И пошто су хрватско-српски односи били потпуно затровани, доживјели су Срби ужасну катастрофу 1941. од усташа који су све само не Хрвати, јер никад нису представљали Хрвате него повратнике из Италије. Дошло их је стотињак или не знам колико из Италије гдје су били потпуно изолирани, али међународна ситуација, с њемачким топовима била је таква да је ту много тога масовно подлегло. Србе треба разумјети да су иритирани догађајима из 1941. још до дана данашњега.”

Његови ликови се протежу од питомих Загораца, сељака, пургера, који само желе да се реше пушке, крви и рата и да се врате к својим кућама, да обрађују своју земљу и окућницу као у Хрватском богу Марсу, преко артиста, сликара, уметника, који живе у своме и само своме свету (Повратак Филипа Латиновића), до окрутних људских природа и политичких монструозности попут страшног тиранина и диктатора Пуковника Барутанског у једином Крлежином чистом жанровском политичком роману – Банкет у Блитви. Све то је био Крлежа. И питоми, мирни, љубазни, избријани господин, и луди уметник, коме су прсти мртвачки хладни и који чепрка по свом измету²али и страшни ауторитет који препада људе својим свезнањем. Дивио се Матошу и гледао у њега као у Бога, а када је Матош умирао Крлежа му из повређене сујете није хтео доћи у болницу, да га последњи пут види. Најбољи пријатељ идеолога Равногорског покрета, Драгише Васића, али и познаник Миле Будака, усташког крвника и злочинца, и притом књижевника. Био је Брозов најбољи пријатељ, коме је после рата писао хвалоспеве, а пре рата грмео је и против Интернационале, Стаљина, Комунистичке Партије Југославије, али и против Броза. Био је у сукобу са свима, а највише са собом. То најсликовитије показују његови Дневници објављени у пет књига 1977. године у Сарајеву. Најсугестивнији и најсамосвојнији опис његове личности и његовог духа је његов ратни загребачки дневник који је писао у санаторијуму доктора Вранешића, свога пријатеља, који је водио током 1942. и 1943, у коме интезивно описује своје снове, који му долазе сваке вечери. Његов доживљај да су Београд и Србија “апсане”, “затвори”, да се “у Србији живи криминално” и његов потоњи сан, у ендехазијском Загребу да се цео град, Загреб, помиче и креће да плови низ Саву све до Београда, где се зауставља пред Калемегданом, најјасније описују Крлежину амбивалентност према свему, не само према Београду. Говорио је да су Хрвати “стари народ”, да су “много допринели својој слободи и победи у НОБ-у”, а онда је казао како “Хрвати никада неће имати своју државу, јер су непособни остварити је”, и “да из Хрватске треба бјежати као курве из запаљене јавне куће”. Испраћен је на укопу 1982. као пучистички генерал који је успешно извео пуч, приметио је Предраг Матвејевић, али је пре смрти успео да искаже неколико истинитих визионарских претпоставки, а једна од њих је било пророштво о Немачкој из 1980. године:

“Нисам сигуран да се прекосутра неће поновно јавити Германија као проблем окружен малим народима. Чудан је то менталитет. Послије тоталног пораза, дигли су се поновно из пепела и рушевина. Из рушевина до снаге број један за три деценије. И нека прођу још двије деценије, нисам сигуран да им се поновно неће јавити самосвијест о снази!”

1990. година остаће упамћена као почетак једног процеса који је остао препознатљив по четири највећа геополитичка потреса: уједињење Немачке, а потом распад Совјетског Савеза, распад Југославије, и распад Чехословачке. Крлежа, је дакле омануо за десет година. Његова визија капиталистичког друштва, кроз његове банкаре Глембајеве, остварила се. Они данас управљају светом, на исти начин као у Крлежиним драмама и прози у големом глембајевском циклусу.

Крлежа као књижевник

Комунистички Волтер, Режимски писац, Велики храст, Реалиста, Мемоариста, Споменик од осамдесет књига, Наш Толстој

Последња непотпуна Крлежина Сабрана дјела објављена су у Сарајеву у десет кола са по пет књига у сваком колу. По неким тумачењима Крлежина би комплетна сабрана дела обухватала осамдесет књига. У јануару 1914. у Књижевним новостима, у Загребу, објављено је прво Крлежино књижевно дело у четири наставка, Легенда-прва Крлежина драма. Имао је тада двадесет и једну годину. Касније сарађује са часописима Савременик и Обзор. До 1928. писао је екавицом и ћирилицом, после убиства Стјепана Радића и хрватских посланика, вратио се хрватском књижевном “изричају” Живео је 88 година, а активно, као професионални писац радио 66 година. За свог дугог стваралачког живота у коме је објавио око две стотине књига и публикација, Крлежа није дочекао да види излазак својих целокупних Сабраних дјела, чији је последњи, педесети, свезак Записа и есеја објављен 1988. године, који садржи преостале есеје, чланке, дневничко-мемоарске Записе са Тржича и Писма. У периоду окупације и Другог светског рата, у Загребу, није објавио нити једно слово. Пре и после рата Крлежа је написао много слова, много реченица и много дела. Његов спектар ликова креће се као код Достојевског и Толстоја ако би се направила микстура дела ова два писца. Крлежа је социјални писац; писао је о угњетеним, малим и ситним људима, о социјалној правди, о “хљебу за свакога”; викао је и урлао против Католичке цркве, против хришћанске вере, против сваке религије и Бога; Крлежина песма Јерузалемски дијалог³најотвореније показује његову аверзију према религији и хришћанству.

Крлежа је револуционарни писац: његови послератни есеји у великој мери садрже идеолошку нит; његови говори на конгресима Савеза књижевника Југославије дуги су и тешки, попут говора револуционара народу; лично је предлагао 1973. Јосипа Броза као лауреата за Нобелову награду за мир. У Крлежиним песмама нема претераних лирских описа природе, човекових стања, као што је то чинио Андрић у својим прозним стиховима Ex Ponto; Крлежа у поезији заобилази утврђена поетична правила и снажно, силовито и отворено проговара о људима утамниченим, угњетеним и униженим, стилом који најупечатљивије и подједнако снажно разумеју и металски радници, професори универзитета, и књижевни критичари; о човеку кога закони и пријетње окружују с лева и с десна, о човеку који глође кору киселога хљеба, са редовном римом у стиховима, тако да би се Крлежина поезија могла дефинисати кроз једну главну димензију, као социјал-политичка. Романи: На рубу памети и Повратак Филипа Латиновића романи су протеста, критички настројени спрам глупости, друштва, примитивља и неуметности. Доктор права из романа На рубу памети и сликар Филип Латиновић две су истоветне појаве: интелектуалци, без осећаја припадности некоме и нечему. Оба су романа микстура есејистичког и романескног. Крлежина еруптивна лексика, његов говор и интелект нису могли бити исказани кроз кратке дијалоге, као у полудрамском тексту Хрватска рапсодија. Разлика је једна међу ова два лика: што је Филип Латиновић двадесетак година одбегао од куће, мајке, средине и обитељи, а Доктор за то нема снаге, већ у својим монолозима јалово набраја и утврђује примере људске будалаштине, брљивости, неспособности и глупости, бранећи тако своју персону, јер то му је једино и остало, иако зна да ништа променити не може. На рубу памети једини је Крлежин роман писан у првом лицу, те се лик Доктора највише идејно и филозофски поклапа са Крлежином личношћу, с његовим ставовима и хтењима, од свих других Крлежиних ликова. Доктор права из романа На рубу памети највише биографски осликава Крлежине личне мисли, идеје, негације, полемике, расправе, борбе. Бора Ћосић је сковао нови појам: Доктор Крлежа, као наслов свога романа о Крлежи. Док се рецимо у роману Банкет у Блитви, фиктивна држава Блитва нимало није разликовала од тадашње Краљевине Југославије, нити од било које тадашње европске државе настале после слома Хабзбурга 1918, што указује на Крлежину свестрану упућеност у политичка и друштвена дешавања у европским државама после Версајског мира. Та се Блитва још мање разликовала од Брозове Југославије, док је Броз био живо отелотворење окрутног диктатора Кристијана Барутанског. Само што је Барутански био пуковник, а Броз је имао виши чин- маршалски. Глембајеви су исто што и Безухови и Болконски код Толстоја. Имућни, богати, властољубиви, али у Толстојево време банке нису имале такву стопу развитка, као данас, што је Крлежа овом драмом слутио. Крлежа је вероватно и најбољи драмски писац у југословенској књижевности. Метафоре и скривени знаци јачи су му у драмама, него у новелама. Аретеј и човек са мајмунском руком симбол су овог 21. столећа. Људску сакатост и несавршеност, која се никада неће моћи усавршити, Крлежа је описао и у својим драмским текстовима и есејима.

Што се српске културе тиче Крлежа је засигурно написао један од најбољих есеја о Првом српском устанку, и то тачно на век и по од 1804. Есеј О стопедесетогодишњици устанка дошао је у оно време када никоме од српских писаца није падало на памет да напише један такав грандиозан текст, бојећи се хајке и оптужби за “великосрпски национализам”. Није га је написао нико други, до Хрват, Мирослав Крлежа. Има много мишљења који у овоме есеју виде Крлежину борбу против светосавља, међутим оно што овоме есеју даје снагу јесте чињеница да је написан сугестивно и оштро, уз обилато познавање историјских чињеница, догађаја, као и уз једну неоспориву потврду Крлежине ширине и знања: у овом есеју Крлежа неке редове пише на српскословенском језику, језику на коме су тада говорили Прота Матеја Ненадовић и Вожд Карађорђе, који је очито делом познавао. Присутна је Крлежина идентификација са Србима и устаницима, на неколико места Крлежа говори: “Наша ребелија, наши устаници, наша земља!” Данило Киш је Крлежу описао као “комунистичког Волтера”, као “споменик од осамдесет књига”. “Великим храстом” називали су га су га његови читаоци и поштоваоци, док су га противници погрдно звали “режимским и дворским писцем”, “Титовом пудлицом”, но чињеница је да је Крлежа, као директор Лексикографског завода Југославије, по речима писаца Владимира Кецмановића и Михајла Пантића “поклопио” књижевну сцену у Загребу и Хрватској, и “да се ништа није смело урадити без његова амина”. Битно је приметити да је Крлежа у већини својих дела био реалиста. Он, као личност не може се одвојити од свог књижевног рада, тј. Крлежа као књижевник не може се засебно гледати од свог политичког и друштвеног ангажмана. Скоро сва његова дела, пре свега новеле из збирке Хрватски бог Марс, те романи Повратак Филипа Латиновића, и Заставе, баве се тематиком коју је Крлежа у свом животу проживео.

Питомац Лудовицеума, војник у Првом светском рату, аустријски пребег на српску страну, књижевник склон сликарству, све су то Крлежине животне теме и догађаји, али и теме његових романа, новела, есеја и песама. Тако да се Заставе, које су пуне ликова хрватских идеалиста који у вихору Првог светског рата гледају у Србију као на обалу спасења и слободе, и Хрватски бог Марс могу сматрати неком врсту фикцијске мемоаристике. Јер, погледавши големи Крлежин опус, све је то Крлежа преживео. У његовим делима политика, историја и друштвена збивања једини су извор фикције.

Крлежа post mortem

Доласком националиста на власт у Хрватској његова дела потпуно су маргинализована а његов лик се помињао само као “псето комунистичко”. У Загребу говоре да је “стари комунист и Југославен”, “великосрбин”, “унитариста” не заборављајући да је за време Брозове власти био режимски писац, док у Београду говоре да је “хрватски националиста”, памтећи му потпис на Декларацију о називу хрватског књижевног језика, као и његову активност против “београдског унитаризма”. Истина је, као и увек, негде између. У старости је био углавном све оно против чега се борио у младости. Живео је осамдесет осам година. Умро је у Загребу 29. децембра 1981. године. Сахрањен је следеће, 1982. године, јер су смрт и погреб великог писца раздвојили новогодишњи празници. Био један од најкомпликованијих југословенских писаца, што се односи и на његово дело и на његову личност; да није био присиљен да буде такав, вероватно би скончао као Драгиша Васић или Аугуст Цесарец. Писао је “на једном језику, кога су Срби увек звали српским, а Хрвати хрватским именом.” После Крлежине смрти, својом је последњом вољом заповедио да се његови необјављени рукописи и сва оставштина запечате и отворе након двадесет година. Године 2003. требали су бити отворени сандуци са Крлежиним рукописима. До данашњега дана шира јавност и даље не зна шта садрже ти сандуци, упркос бројним интересовањима. Поставља се питање: коме смета Крлежина оставштина и шта она крије? Шесту или седму књигу Застава? Необјављене Дневнике, који можда говоре о Крлежиним ставовима о геноциду над Србима у НДХ, јер сарајевско Ослобођење није издало комплетне Крлежине Дневнике, већ само оно што је Крлежа раније објављивао у Часопису Форум, као и у књигама Давни дани, дакле фрагменте, што је Крлежа и сам неколико пута рекао. Поготово што се Крлежа о том историјском раздобљу врло стидљиво и ретко оглашавао, иако је, опет стидљиво Предрагу Матвејевићу казао “да се за вријеме рата осјећао Србином”. Али, Крлежа је Пандорина кутија. Тек после неколико деценија од његове смрти о њему ће почети да се говори и пише, мисли и суди искључиво онако како то његово дело заслужује, без превредновања и умањивања.