Sukob sa sredinom izražen kroz suprostavljanje autentičnih ličnosti snažne individualnosti jednoobraznom načinu bitisanja i konvencionalnom kolektivnom mišljenju u zbirci priča Jadranke Milenković „Kroz zatvorena vrata”

Zbirka priča „Kroz zatvorena vrata”, Jadranke Milenković, istražuje sukob protagoniste sa sredinom iskazan u raznolikom spektru životnih situacija, nerazumevanje uzrokovano drugačijim, nekonvencionalnim načinom razmišljanja i prihvatanja događaja koji se nižu po nekom ustaljenom redu i gde se od centralne ličnosti u pripovednom tkivu, premda to nije uvek naglašeno, prećutno očekuje da se uklopi u okruženje kome pripada, prihvatajući sva uspostavljena načela i pravila ponašanja, što kod nje nailazi na neopozivo odbijanje. Glavne junakinje su stoga neprilagođene i buntovne, ponekad svojeglave, odvažne, možda i pomalo drske, ali uvek autentično izgrađene. Jedinstvene i nepokorne, suprotstavljene su svetu uspostavljenom na mnoštvu precizno definisanih i raspoređenih pravila, koja obavezuju i guše,  bolno i nemilosrdno pritiskajući dušu u poletu kreativnosti. Duša, osećajući da više nema vazduha, nastoji da se otrgne i pobegne, lutajući diferentnim spletom okolnosti, nazvanim u Lajbnicovoj filozofiji potencijalnošću paralelnih univerzuma, koje pronalazi samo za sebe, kao utočište stvoreno magičnim štapićem zarad bega od preovladavajuće jednolične stvarnosti.

Ova čudesna zemlja gde protagonistkinje priča opstaju upravljajući se vlastitim shvatanjima što podrazumevaju lišenost uvreženih načina postupanja u relacijama sa okolinom, po svim datim parametrima, nije nikakvo neobično mesto u kutku naše planete, kakvo se možda zamišlja noću na bezmernim poljima snova, kada se odškrinu vrata tajanstvenih odaja gde se sve odvija mimo logičnosti kauzalnog niza, u treperavoj eteričnoj svetlosti neobične provenijencije. Naprotiv, sve je u njoj nepopravljivo istinito i slika apsolutnog sveta je identična do najsitnije pojedinosti, što uključuje i okolinu utopljenu u žabokrečinu rutinskog delanja koje je za njih jedini mogući modus vivendi što uopšte može da se pojavi u razmišljanjima o koncepcijama ljudskog bitisanja. Kao da postoje nepisani zakoni kojih se neminovno treba pridržavati jer tako mora da bude. Budući da su priče smeštene u hronološki period što, gledano sa širokom ekstenzijom, pripada različitim intervalima pojma savremenosti, oni nisu u stanju mučnog neznanja neukih i neobaveštenih ljudi koji u mraku pećinskih udubljenja naziru ples senki nastalih povremenim slabim prodorom svetlosti, što tek na momente prosine, pa se nanovo izgubi.

Posredi je drugačija vrsta ignorancije, neumitna neelastičnost stavova formiranih usled određenog strogog načina vaspitanja koji neretko ne dozvoljava ni najmanje odstupanje i kršenje načela, čvorišta te konstrukcije propisa. Glavne junakinje i ljudi iz njihove okoline kreću se po istovetnoj ravni posmatrajući i doživljavajući posve ekvivalentne relacije i predmete. Međutim, ono što ih razdvaja nepremostivim jazom jeste perceptivni aparat kroz koji se primećeno provlači i preoblikuje, i dok je kod većine po nekoj neobjašnjivoj konvenciji prozaično identičan, kod protagonistkinja produkuje jedan svež, kritički i nepredvidiv pogled na svet, na tu zadivljujuću teleološku celokupnost brojnih sitnica, iznedren na osnovu odstranjivanja svih predrasuda koje sputavaju napredovanje misli i njen izlazak iz bolne ušančenosti što joj raznolikim barijerama sprečava kretanje i slobodan razvoj.

Viđenje sveta na diferentan način od uobičajenog izaziva podozrenje u očima drugih, koji se obično ne ustručavaju da i bez vidljivih razloga takvoj osobi, izričući presudu jednodušno, a priori pripišu epitet ekscentrika ili čudaka. To posredno ukazuje da je treba zaobilaziti, ili dovesti u granice prihvatljivog ponašanja, što kod nje izaziva prkos i kategorično odbijanje. Autorka snažno progovara u ime takvih junakinja, povremeno tvrdoglavih i nabusitih, otresitih, prekih, neuklopljenih, ali obdarenih neporecivom čovekoljubivošću i nepokolebljivim osećajem za pravdu, razumevanjem za one neprepoznate i odbačene, skrajnute na margine društva usled unisone osude zbog neke greške u prošlosti koja je značila neopozivu izopštenost, ili pak zbog pripadnosti različitom vremenu i ideološkom okviru, za one slične njima samima. Duboko poima unutrašnju krhkost koju njene protagonistkinje kriju pod maskom nepopustljivosti, i predstavlja je putem strujanja iskustva ličnog doživljaja.

Naime, i Jadranka Milenković je jedna od onih žena koje egzistiraju na suprotnoj polutki zemnog šara, ili u nekom drugom skupu okolnosti, različitog uzrasta i porekla, ali jake volje i odlučnosti da uprkos nametnutim pravilima koja se pred njih i prećutno postavljaju, po cenu da udare u zid, u čvrsto zatvorena vrata kroz koja nema prolaza, ostanu samosvojne i nesputane u mislima i osećanjima. I da nastoje da taj prolaz ipak pronađu.

Autobiografska priča kojom se otvara zbirka, pod nazivom „Najdražem kapetanu”, satkana sa puno ljubavi i poštovanja, posvećena je ocu koji joj i danas maše sa neke druge obale. Obuhvata širok geografski prostor bivše države koji će naslovni junak obigrati nepredvidivošću životnih puteva i neminovnošću selidbi uslovljenih profesionalnim aktivnostima koje su ga nosile vodenim stazama. Počev od Nišave gde je iskusio prvi dodir sa vodom, gde su ga majka i otac vodili u ranom detinjstvu srećni što su se oslobodili zabrinutosti i patnje koju je prouzrokovao nemio događaj u porodici, veoma surov i bolan, naročito za malo dete puno zamršenih utisaka u kojima je tek naziralo svet, suočeno sa neobjašnjivošću zla u čoveku, do tamnoplavih talasa što zapljuskuju plaže poluostrva Puntižela u Puli, omiljenog izletišta njegove porodice.

U novom boravištu rodiće mu se kći kojoj će dati ime po moru, ona nepokorna devojčica, potom mlada devojka iz priče, sama autorka, u kojoj će se na najlepši način steći raznolikost uticaja tokom odrastanja i formiranja. Njoj će pubertet doneti uporno i nepokolebljivo ćutanje i povlačenje u zatvorenost vlastitih misli, gde nema prodora jer su vrata dugo vremena bila zaključana. Ispod naizgled jogunaste i gorde spoljašnjosti skriva se lomljiva, neuobličena duša koja traži svoje mesto pod zracima sunca u ovom uskovitlanom svetu gde sve još počiva u zatišju pred neočekivanu buru koja će ljude ispuniti strahom i nepoverenjem. Ona nastoji da napravi stoj na petama prislanjajući ih uza zid školskog dvorišta, pokušava da kroz usputne etape dosegne nemoguće u inat svima koji je ne razumeju niti na bilo koji način pokušavaju da doprinesu osvetljavanju njene unutrašnje tame.

Zapravo, kako prećutno priznaje, moguće je da su i nastojali da joj pomognu, ali joj doslednost burne mladosti i tvrdoglavo istrajavanje na zacrtanom, mada još neodređenom putu, nisu dozvoljavali da se poveri najbližima. Ostajala je u svom svetu, štiteći se ćutanjem od mnoštva zapitanosti. Moguće je da je to bila i neminovnost proistekla iz predestiniranosti ukorenjene u genetskom kodu, ponovljene sa zakašnjenjem od desetak godina, gde su joj se u ranoj mladosti ovaplotile tišine iz praskozorja života njenog oca, u čijem trajanju i izlečenju ima nečeg folklornog i tajanstvenog, iz reona verovanja u dejstvo mađija, a možda samo straha od ispoljavanja neke neshvatljive okrutnosti, koja probija iz mraka arhetipskog zla. U čudesnom isceljenju ulogu igra i njegovo ime, znak zaštite od opskurnih sila, shodno latinskoj poslovici nomen est omen. Po nekom neumitnom usudu, i njoj će neke manifestacije podmuklosti i bezočnosti postati vidljive u onom smutnom periodu kada će se u ljude nastaniti zao duh nepoverenja i nesloge i zatrovati prostrano tlo na kome su slobodno živele generacije različitih južnoslovenskih naroda u međusobnoj slozi i druženju, zasnovanom na nesebičnom prijateljstvu i požrtvovanosti.

Sopstvenu ličnost autorka varira u mnogim pričama unutar zbirke, ponekad je posmatrajući kao fiktivno uobličenu pojavnost sa iskustvom doživljenog, što je primetno i logično u prvoj priči. Kasnije se ona pokazuje u ličnostima što su njen potpuni odraz u prividno drugačijim okolnostima, koje odaju neodoljivu sugestivnost njenog vlastitog života u svakoj pojedinosti. Te protagonistkinje i jesu ona sama, njena izrazita individualnost ispoljena u najranijim danima, u plamenom žaru probuđene mladosti, u izrazitoj svesti o pravednom postupanju mimo uspostavljenih kanona, koji se ponekad izvrgnu u svoju suprotnost jer se pravda ispoljava samo u uskom krugu povlašćenih pripadnika zajednice, i vrlo selektivno, što nedvosmisleno ukazuje na hipokriziju okoštalog društva, formiranog na neizmenjenim načelima bitisanja konzervativnih krugova.

Ona ima snažnu potrebu da zaštiti odbačene i neshvaćene ljude sa margine društva osećajući dobrotu koja provejava iza svih njihovih stranputica i pogrešnih postupaka. Kroz usputne mladalačke opaske oštro kritikuje lažnu pretencioznost i neshvatljivu potrebu društvene zajednice, uzete na mikronivou jedne zgrade ili grupe ljudi da, vođeni predrasudama zbog ponašanja pojedinca u prošlosti, koje ga u njihovoj kolektivnoj svesti obeležava žigom nepočinstva za ceo život, odmah nađu krivca što će, slično dešavanjima u mračnom dobu inkvizicije, biti izložen vatri selektivne pravde, ne pokušavajući da celokupan tok zbivanja sagledaju iz drugog ugla, koji bi im doneo naznake i putokaze do prave istine, njima zauvek nepoznate. Stvari nekad nisu onakve kakvim nam ih predočava percepcija događaja sa jednostranog gledišta na niz uzroka i posledica, i često čovek postupa nepravedno zbog greške u sagledavanju situacije.

Autorka na ovu jednodušnost i dejstvo predubeđenja nailazi i kod svoje generacije u priči „Prestolonaslednica”, gde je nepoverenje uslovljeno ideološkim razlozima. Naime, odrastanje u okviru jedne političke i društvene organizacije, poništava svaku pomisao na postojanje pripadnika pređašnjeg uređenja, koji iz tadašnje perspektive posmatranja figuriraju u svetu samo na stranicama bajki i predanja. Nepoverenje izvire iz zatvorenosti u jedan sistem iz koga su određeni pojmovi unapred izuzeti, a oni kojima takvi epiteti, odnosno titule pripadaju, već neprilagođeni i čudni usled neuklopivosti u postojeći poredak, dodatno proglašeni neuračunljivima.

Moguće je da susret s princezom pripada i onom fiktivnom sloju izmaštanih situacija, no autorka ovom pričom, koja svakako se može uvrstiti u područje potencijalne realnosti, želi da prikaže raskid između tradicionalnog i savremenog, zasnovanog na diferentnoj ideološkoj podlozi, da predstavi dva sveta koji se mimoilaze, gde su onima iz pređašnjeg vremena vrata zasvagda zatvorena, i njihova istinska pojavnost smatra se irealnom, nečim fantastičnim što se rasplinjuje u magli neverovanja. Neprilagođena, gošća visokog roda nalazi prijateljstvo samo izvan tog sveta, u susretu i razumevanju izdvojenih i neobičnih osoba, povezanih srodnošću poniklom iz neshvaćenosti.

Humanost i predusretljivost krase autorku i junakinje izrasle iz njenog bića, rastočenog na niz sličnih pojavnosti, i odražavaju srećno vreme rane mladosti i prijateljstva između pripadnika različitih vera i naroda diljem bivše zemlje, njihove bezbrižne dane provedene u druženju uz gitaru i prijatne neobavezne razgovore u kojima iskri nagoveštaj rađanja poneke srednjoškolske ljubavi, oličene u osmehu i pogledu, u želji da se sve proba i iskusi. Autorka s ljubavlju opisuje širok i razuđen, živopisan prostor raznolikog reljefa i kulturnog nasleđa između dva podjednako draga zavičaja, od Pule i Varaždina gde je provela detinjstvo i rane godine odrastanja, do Niša odakle su koreni njenih predaka, obitavališta na letnjim raspustima, gde se docnije nastanila i formirala porodicu. Pripadajući obema stranama, ona im istovremeno, paradoksalno, nikad ne pripada u potpunosti. Neprilagođena postojećem svetu, otvoreno kritikujući njegovo licemerje i ustaljenost pravila pređašnjih ozbiljnih generacija, među kojima ima i onih što su, naoko besprekornog vladanja, dopustili da im se zapati seme otrovnog nepoverenja posejano dejstvom nečistih sila, njihovu lažnu pretencioznost i bezosećajnost, ona je uvek pravedna i iskrena.

Ljubav književnice preliva se poput mora ovim gradovima u kojima je provela najlepše godine odrastanja i seže još dalje, ploveći valima kroz tajne prolaze prostora i vremena, pokazujući privrženost antičkoj filozofiji i literaturi, i ideji iskazanoj u spisima helenskih mudraca o cikličnosti i obnavljanju života kroz anamnezu, o postojanju mnoštva ljudskih privremenih uobličenja u večnosti bitisanja tokom neprekidnog nestajanja i nastajanja. Ona teži antičkom i iskonskom, želeći obnavljanje mirnog i srećnog porodičnog života iz nekadašnjeg vremena, prelamajući sećanje kroz prostor kulture stare Grčke, legende o sirenama, šum talasa i zvuke buzukija, uz slastan ukus crnih maslina i zrelog grožđa. Izuzetna jezička igra sonornosti na samom kraju zbirke koja u stilu lirske pesme u prozi niže stihove prozračne poput morske pene, odražava lepotu i spokoj koji autorka neumorno oživljava i predočava njenu rečitost. Ovo je jedna od nekoliko minijatura datih u samom svršetku knjige, kao slike i skice iz svakodnevnog života i oaze ličnih razmišljanja.

Ostale priče u zbirci oličavaju glavnu zamisao, sukob pojedinca sa okruženjem, u raznolikosti interpretacija i životnih situacija. Ove junakinje nisu u biti formirane na osnovu autorkine ličnosti, premda je u njih neretko utkan i deo njenih osobina, predstavljenih u drugačijem maniru i smeštenih u fiktivni prostor izvan njenog iskustva. Jadranka Milenković u svim pričama, izuzev onih koje su zamišljene kao lirske minijature, ispisuje i široke digresije koje često služe postupku oneobičenja radnje gde se prostor imaginacije širi, obogaćen plodovima  nepresušne mašte i umeća da dešavanja u svakodnevnici predstavi u potpuno originalnom tajanstvenom maniru. To pokazuje njenu načitanost i znanje o komparativnoj analizi dela sa literarnog, psihološkog i filozofskog aspekta koje upliće u strukturu autentično konstruisane pripovesti.

Duže priče u zbirci odlikuju se prostranim poljem digresija koje naizgled predstavljaju izdvojeni rukavac naracije, a zapravo se ulivaju u njen glavni tok, figurirajući kao funkcionalni delovi koji objašnjavaju glavni pravac odvijanja fabule. Autorka upliće književne poveznice i obrazloženja iz područja pozitivnih nauka, kao što je slučaj u jednoj od najboljih priča u zbirci „Disanje”, koja započinje neobičnom kafkijanskom situacijom neuzrokovanog odlaska na dalek put, a razjašnjava se putem asocijativne mape koja se razastire glavnim tačkama i putanjom „Čarobnog brega”, Tomasa Mana. Prateći sudbinu Hansa Kastorpa, stanovnika sanatorijuma na čarobnom bregu, sa predznanjem o romanu, koje Jadranka obnavlja putem detaljnih eksplikacija umetnutih u priču, možemo da naslutimo šta će se dogoditi sa glavnom junakinjom Olgom, i da, pre nego što stignemo do svršetka priče kroz različite ravni posmatranja, spoznamo njegove glavne aspekte.

Žena kojoj nestanu lična dokumenta u priči „Grip”, simbol je svih onih bića bez identiteta, razdrobljenog i usitnjenog u stalnoj trci za izvršenjem obaveza, oličenje junakinja brojnih životnih priča duboko ukorenjenih u realnom što na koloseku između posla i porodice, zaborave na sebe, nemajući ni trenutka ličnog mira. Nestanak dokumenata je ovde dvoznačan, znači i rastočenost njene ličnosti između činilaca sopstvenog okruženja, ali i rađanje želje za pronalaskom sebe putem nestajanja za druge. Naime, u njenom slučaju se posve obistinjuje misao velikog francuskog filozofa Žan – Pola Sartra da su pakao drugi.

Želja za kutkom spokoja i osamljenosti poigrava u duši devojčice u začetku puberteta, pomalo ćutljive, možda naoko robusne i svadljive, ali u suštini osetljivog mladog bića koje je zakoračilo na stazu odrastanja. Još dete, no lišena naivnosti, ona u ovoj priči sa elementima moderne i zastrašujuće bajke praćene naravoučenijem prirodno ište slobodu i samostalnost. No, želja je usled nekih postojećih okolnosti tako jaka da se pretvara u svoju suprotnost, obistinjujući se u ekstremnom vidu.

I ove junakinje su unekoliko slične Jadranki Milenković, jer skoro sve njih krasi čvrstina i nepokolebljivost u stavovima. Pored toga, izložene su bolnom nerazumevanju sa kojim se suočavaju unutar sredine gde obitavaju, noseći se sa svakodnevnim izazovima i osudom okoline. Takve, prkosne i neukrotive, ali pune plemenite osećajnosti i požrtvovanosti, one su nužne ovom svetu baziranom na jednoličnosti i otupelosti, na otužnoj isključivosti koja ne dozvoljava da kroz njenu umrtvljenost prodre drugačije mišljenje. A različitost stavova i razmišljanja je neophodna, kao i Jadrankine junakinje, hrabre, otresite i autentične, da prodrmaju učmalost sveta utonulog u pogubnost jednoznačnog razmišljanja i postupanja. One su kadre da jurišaju na vetrenjače i da lupaju glavom u zatvorena vrata, ne obazirući se da li će ih licemerna sredina proglasiti za čudne i neuravnotežene,  bore se za sopstveni put, znajući da će vrata nekada morati da otvore, da će staklo pući da razotkrije naličje besprekornog sveta oličenog u zlobi i podmetanjima koja imaju dalekosežne posledice.

Zbirka priča „Kroz zatvorena vrata”, Jadranke Milenković, posvećena je svim ljudima koji se usuđuju da misle svojom glavom u vremenu nametnutih pravila i ne plaše se da beskopromisno iskažu vlastiti stav i ostanu dosledni razbijajući barijere konformizma i otužnu okoštalost društva, gradeći jedan novi svet, zasnovan na ljubavi i razumevanju. Oni deluju poput raskovnika, probijajući zatvorena vrata, krčeći puteve i međusobno povezujući one izopštene i odbačene ljude, odstranjene zbog svoje autentičnosti, kadre da spoznaju tajanstvene niti prijateljstva i poverenja, mimo sveta pretencioznih i oholih koji počiva na dužnostima i tobože tačno utvrđenim pravilima i moralnim načelima, čija je opravdanost veoma upitna.

Knjiga predstavlja i svojevrsnu odu autorke porodici, sa kojom ju je, uprkos povremenim neminovnim naletima nerazumevanja, vezivalo čvrsto i iskreno poverenje. I ljubav što se poput morskih talasa, prelivala između njena dva zavičaja, preko Jadranskog mora do Drave i Nišave, vodeći je putevima misli i literature u primordijalno antičko vreme, tamo gde more večno šumi i čuju se zvuci gitare i buzukija, u anamnezi na neko od bezbrojnih bivših i budućih uobličenja srećnog perioda življenja, u predele ozarene sunčevom svetlošću koji se dosežu samo kroz nepokolebljivost i doslednost uverenja i tananu osećajnost krhke duše. Ovakve naoko otresite i svojeglave, a zapravo izrazito emotivne ličnosti, stvaraju neki bolji univerzum, predstavljajući nosioce i žižne tačke promene koja se probija i kroz zatvorena vrata, diskretno, ali uporno, barem u mikrouniverzumu pojedinca.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Jadranka Milenković, Književnost, Kroz zatvorena vrata, Milena Blagojević