Legenda o jeziku
(Iz neobjavljenog kreativa)
Plan Backward Plan
Nostalgija, budući reakcija na traumu sadašnjosti, nužno falsifikuje istoriju.
Istorija sveta je svevremeni, a opet, svaki put različit pokušaj da se arhajskim doživljajima i iskustvima podare lica i jezik, ne toliko u individualnom koliko u generičkom smislu, kao osnov kolektivnog pamćenja. Šta dakle? Mora se… naslućivati, uporno naslućivati, postojanje kolekivnog DNK, negde unutar neizmernog lanca individualnog DNK, onog koji povezuje, onako ospoljeno, sve ljude – što bi omogućilo prikrivenom, naslućenom, prizivanom vezivu da artikuliše pitanja na koja bi odgovor bio – čisto postojanje, a pitanja bi, elem, već za sebe, bila dovoljna da svako ko poželi bude isceljen. Potrebno je, znači, razotkriti matricu mogućnosti i odrediti najoportuniju, istovremeno najrazorniju, invarijantu inhibicije.
I am Legend
(Ovaj signifikat je najkrhkiji i najdragoceniji sasud čovečnosti, koji se sve više, što je žalosno, preliva u kapacitet virtuelne memorije, univerzum znakova, brojki, programa i algoritama. Perspektiva virtuelne zamene ili simulacije, pobuđuje usredsređenost na ona /njegova/ svojstva, koja obrazuju rodovsku specifičnost čoveka kao prirodno-kulturnog bića i mogu atrofirati ili biti eliminisana u skladu sa hajtek opremom neumoljive snage.)
Vizuelni i auditivni opažaji su isuviše upućeni na znakove, isuviše intelektualni i ideološki, traže istinu, mora se tako reći, s one strane stvari, a ne u stvarima samim. Otuda pojmovi kao što su „priviđati se“, „pričuti se“, „pričinjavati se“. Čoveku je dato da vidi i čuje tobožnje, nepostojeće, ali dodir nikad ne laže, on dotiče samu javu stvari. Jer, dodir nije opažanje uslovnog signala, udaljenog od izvora, poput svetlosnih zraka ili zvučnih oscilacija, nego je neposredno zbližavanje, pa čak i srođavanje: slično sa sličnim. Apostol Toma nije verovao svom sluhu i vidu, zahtevao je da prstima dodirne Hristovo vaskrslo telo, za šta je dobio blagoslov od Učitelja. Religija je ovde-onde srodna dodiru, jer neko od nje i u njoj traži potpunu verodostojnost.
(Najzad, ovo je, na smemo zaboraviti, beletristika do poslednje preambule.)
Blue Jean Blues
(Ime Ivana Igoroviča Dolovjova /1944-1990/, malo toga govori većini čitalaca – osim ako među njima nisu učenici jedne moskovske škole, koji se sa zahvalnošću sećaju svog prerano preminulog nastavnika. Mada je Ivan Igorovič predavao samo ruski jezik i književnost, njegova interesovanja su se širila na najrazličitije oblasti svetske kulture i imala skoro enciklopedijski karakter. Lako je mogao da poredi filozofske poglede Platona, Ničea i Deride, lirska dela Puškina, Getea i Bajrona. Njegova predavanja su ponekad naglo izlazila iz okvira školskog programa i pobuđivala istinsko interesovanje učenika, ljubomoru kolega, ali i sumnjičavost i zlobu nadređenih službenika pedagogije.)
Ivan Dolovjov je živeo sam. Slobodno vreme je provodio u bibliotekama, napregnuto je mislio i neprestano je pisao. Nije se obazirao na mogućnost da objavi makar jedan od svojih radova – do te mere su, naime, iskakali iz okvira opšteprihvatljivog, „prolaznog“: nisu sledili nikakve „amanete“, nisu se odnosili na kakve „osnove“. Ali, od prijatelja nije ništa krio i razdavao je sve proizašlo iz njegove šklopotave pisaće mašine – to što je tako žudno čitano, više puta razmatrano, što je navodilo na promišljanja i diskusije, na svoj način je unosilo svežinu u zagušljivu atmosferu onih godina zastoja.
(Sačuvao sam nekoliko završnih radova Ivana Dolovjova, koji bi, mnim, trebalo da pronađu svoje čitaoce, a takođe i skice za veliko delo, koje je sam autor smatrao za osnovno i konačno. To je intrigantna enciklopedija umstvenih traganja i zabluda čovečanstva uopšte. Jedno poglavlje knjige nosi radni naslov: „Plan-unazad ili Pregled svih ljudskih želja“.)
Interesantna je osobenost razmišljanja Ivana Dolovjova – misli je razvijao u obliku tuđih misli, čije autorstvo je nastojao da nasluti. Ivan Dolovjov je podržavao koncepciju Mihaila Bahtina o svesvesti kao mnoštvu glasova, koji se spajaju i razdvajaju, i pokušavao da odredi izvor i pravac svakog glasa što putuje kroz njegovu sopstvenu psihu. Zato je svoje tekstove potpisivao različitim imenima, počev od velikih antičkih filozofa, pa sve do bliskih ljudi, prijatelja. Mogao je pri susretu reći: „A evo šta si ti juče napisao“ i pružiti sagovorniku list potpisan njegovim imenom.
U mojoj arhivi može se naći, rekoh, više tekstova, kojima me je udostojio autor Ivan Dolovjov. Od onih, koje bih jednom mogao da ponudim pažnji čitalaca, prvi je potpisan imenima Buber-Fojerbah, drugi – Arent-From, treći – Markuze-Aksjonov, četvrti – Maks Šeler, neki su pripisani meni, a jedino je poslednji tekst Ivan Dolovjov autografisao svojim vlastitim imenom.
Money for Nothing…
(Neuobičajen spoj stidljivosti i otvorenosti, naivnosti i refleksije… sve u potrazi za pogrešnim obrascima. To nije nekakav zakulisni fašizam, ideologija banalnosti lišena, nakratko, eksplicitne logike terora. Šta je onda?)
Ruska lepotica je neminovno stidljiva. Ona se povija, zaklanja se rukama i maramom, krije čudesno lice, korača nečujno, živi neprimetno, iza ograde, poput večernjeg sunca. Nema u njoj ponosa i opijenosti svojom lepotom, kao kod grčke Afrodite. Poznato je, u Rusiji je i samo sunce stidljivo, retko prikazuje svoj lik u celini, prekriva se maglom, izgleda zbunjeno. U ruskoj lepotici je isto načelo kao i u ruskom junačini, koji je trideset godina prespavao na peći, a ustao je samo zbog odlučujuće bitke. Skrivenoj lepoti i skrivenoj snazi potreban je razlog nad razlozima da bi se pokazale.
(Aleksandar Genis, u Traktatu o Solženjicinu, ovako izražava svoja najdublja strahovanja: Zamislite, veli, za jednim stolom Sorokina, Peljevina i, ne daj Bože, Limonova.)
I Spasiteljevim životom je zaveštano da se Svemoćni pojavio u staroj, dronjavoj odeći i trpeo muku na krstu, kako bi posle, kada svet izgubi veru, kada se izmuči čežnjom za neostvarenim proročanstvom, po drugi put došao – već u slavi.
Promišljanje u paradoksima je svojstveno narodu, koji očekuje najvažnije od – nevažnog, lepo od – neuglednog, snagu od – nemoćnog.
Uspavana lepotica i uspavani junačina su, naizgled, zauvek nestali za podvig, za narod, ali oni samo čekaju da „kucne čas“, čekaju ličnu potrebu da se probude i zaslepe nas svojom lepotom, zadive snagom. (Slovenska duša… slovenske duše duša.) Kod Herakla i Afrodite moć i lepota izbijaju napolje, ispoljavaju se odmah, u ratnim i ljubavnim podvizima. Takav je telesni svet, koji ne krije nikakvu suprotnost u sebi, i zato se, recimo tako, taj siže ne sastoji od prelaza iz slabosti u snagu nego od događanja same sile, koja spolja nailazi na sve nove i nove prepreke. A ruske osobine izbijaju na videlo kao jasno unutrašnje samosavladavanje: junačina i lepotica, pre nego što stupe u boj ili se prepuste ljubavi, moraju da prevladaju sopstveni san – smrtno mirovanje. Ovde osnovni siže nije život sam po sebi, nego uspravljanje života iz smrti, vaskrsavanje.
Mojoj Ane
(Sve je to iskonstruisano. Jeste tako, ali ne u teoriji već u praksi, ne u smislu intelektualnog koncepta. Uostalom, pokažite mi čovekovu tvorevinu koja nije konstrukcija. Ili neko zaista smatra kako se Betoven dosetio Devete simfonije, kao neki osrednji novinar loše šale, kako se Džojs dosetio Uliksa, Botičeli Primavere. Proverite njihove beležnice. Genijalni konstruktor pronalazi, stvara.)
Otvorio je vrata i zakoračio. Hodnik je bio uzan i dug, zidovi visoki, beli, snažno osvetljeni kao i pod, koji se nije završavao u vidokrugu. Svetlost je dopirala odnekuda sa nevidljivog plafona, što je razumljivo. Plastika ili metal, beton možda? Nije stigao da proveri. Hodao je (Dostojevski?) lišen iščekivanja, pravo, možda satima. No, baš zato, umoran, zastao je naposletku, ipak nekako prekinut ni u čemu, jednostavno, skoro brutalno. Hodnik se okončavao prozaično belim blistavim zidom, koji se gubio u visinama. U dnu – stakleni sto i plastična naslonjača. Na širokoj staklenoj ploči stola – neispisan beli list papira, penkalo, revolver i jedan metak. Isuviše postmodernistički, zamerio je odmarajući se. Zatim se okrenuo i pošao nazad. Hodao je veoma dugo, satima i satima, možda danima, povremeno pauzirajući. Najzad se, u jednom času, ležeći na podu, prenuo. Hodnik nema kraja, morao je da prizna. Ponovo je pošao prema stolici, ne verujući da će je doseći. Propustio je najvažnije. Jer, svaki lavirint kada se razmota predstavlja pravu liniju. U njega se može ući, ali se ne može zalutati ni izaći. Sve do časa spoznaje da lavirint postoji samo u umu, a u stvarnosti postoji izbor – kuda dalje. Više se nije odmarao. Svaka etapa, koju je savladao, označavala je samo jednu od mnogih jedne iste maršrute, kojom zapravo niko ne ide.
Live At Max
(Teška zaostavština vekova, mudrost koja opominje da je beskorisno suprotstaviti se sudbini, opteretila ga je, kao i svakog Malog Čendlera, medijalnom melanholijom. Ako je filozofija nekada i proiznosila uzvišene i daleke ciljeve, koji su je odvojili od postojećeg, evo se sve više ocrtava nasušna briga informaciono bogate i tehnički vlasne racionalnosti – ne kuda se apstrahovati, nego u šta se prometnuti? Sve je to tako tužno, beznadežno tužno.)
No, navikli smo, kao što smo navikli i na Englundovu svakodnevnu žalopojku. Dovoljno često smatramo da ponuda prati potražnju, a neretko je sasvim suprotno. Javljaju se rešenja za koja se mora izmisliti problem; ili opet neki problemi i nisu problemi pre nego što se može naslutiti neko rešenje – do tog časa su neizbežne pojave, priroda, nasledni greh. Proizvodimo stvari za koje moramo da izmudrujemo potrebu,
(To su otpaci jedne velike, dragocene tragedije…)
(Bio je u poziciji žrtve, u stanju pacijensa, jedan od gramatičkih oblika koji trpe radnju, a agensi su bez lica i imena. Nespecifičan glagol, ili prilog, sasvim iskrivljen, transformisan u imenicu, rastrgnut. A kada se jezik u toj meri udalji od iskustva, od sopstvene suštine, nastaje zbrka – do samoponištenja.)
Mladi Franc me je često posećivao i svaki put smo dugo razgovarali. Ako je moj crtež bio, kako je on smatrao, samo slučajni nusprodukt magije, nije li, ipak, zračio sopstvenom magijom, koja je ljude iznova i iznova privlačila snagom svog prvog trijumfalnog izraza? No, tamnica je oduvek bila moj dom. Istina, povremeno sam izlazio, putovao, obilazio prestonu dvoranu, bio probirljiv u odnosu na odeću i vino, kupovao ili osvajao posede i zemlje za koje sam smatrao da su posebni…
Over The Hills
Pre nego što je crtež stvoren, stvoren je i čovek koji živi u blizini, ne dalje nego što glas dopire, s kojim sa dele životne krize, bdi nad samrtnicima, plače nad mrtvima, veseli se svadbi ili rođenju. On će požuriti da vam pomogne, kako nas podseća Hesiod, dok se čak i rođaci polako spremaju. I njemu bih ponekad odlazio, ali samo kao gost. Slušali bismo Sandinistu ili rane Betovenove sonate za klavir, ali crtež nismo spominjali.
(Otpušten sam onog dana kada je Franc, što je bilo očekivano, pobegao iz tamnice. Od mene nije zahtevano da vratim ni oružje ni uniformu.)
Immigrant Song
Sećao se doba kada je svako selo bilo svet za sebe, odsečeno, izolovano pospanom udubljenošću u samosvojnost i narcisoidnost isto koliko i mnogim fizičkim preprekama. Ali, čak i u primitivnim uslovima ovaj komformizam nikada nije bio apsolutan, samodovoljnost potpuna, granice neprobojne. Čovek je morao da izađe, da pribavi alat, zarobi nevestu. Kako god, ideal seljaka je ostao onakav kakvog ga je mnogo kasnije prikazao Lao Ce: uživati u svojoj hrani, ponositi se svojim odelom, biti zadovoljan u svom domu, veseliti se svojim običajima. Tek tada će on moći da bude u vidokrugu susednog sela, za glas psa ili petla udaljen, a da ipak ostari i umre pre nego što ga poseti. Razume se, ovu opštu sliku je je potrebno malo doterati.
Verujući ovako, unazad, ustao je iz mračnog kutka ćelije i prišao rešetkama. Bio je gladan.
(Čak i inače korisni običaji sadrže u sebi delimično zablude i neizvesnost, koji kasnije postaju podjednako sveti kao i centralna ljudska svrha što ih ti običaji utelotvoruju. On nije umeo da se odupre takvim slabostima. Uostalom, malo šta je umeo.)
(Dok je ostalim organizmima potrebno samo onoliko prošlosti koliko je sadržano u njihovim genima, samo toliko prostora koliko je trenutno prisutno, dotle se čovek ostvaruje kroz mogućnost da dopre do udaljenih događaja, zapamćenih ili planiranih, i udaljenih i nepristupačnih oblasti.)
Otvorio je kišobran. Znao je kuda je pošao, ali ne i zašto. No, zato je grad znao. U fizičkim oblicima grada žive i deluju prošli događaji, davno donesene odluke i davno formulisane i potvrđene vrednosti. On nije hteo da pobegne od toga. Nije se čak ni osećao krivim. Samo je zviznuo kao deran, jer ništa mu više nije ostalo, a to se ne može objasniti nikakvim pravilima zdravog razuma.
(Luj XIV, Kralj Sunce, osećajući malu grižu savesti zbog velikih poreza, koje je želeo da nametne, sazvao je učene pariske teologe da odluče jesu li njegovi nameti moralno opravdani. Njihova teologija pokazala se doraslom situaciji. Objasnili su mu kako je čitavo kraljevstvo, po Božanskom pravu, njegovo, te zato namećući sve nove i nove poreze on upravo oporezuje samog sebe. Ovaj prerogativ prenet je, pre ili kasnije, na svaku suverenu državu, koja se u slučaju nužde bez ikakvih skrupula obraća magiji ili mitu.)
Wild Card
(Iz nagona za govorom, iz proliferacije reči, iz tog skoro neshvatljivog kvantiteta, usudiću se da kažem, izrastao je i izgubio se u mutnim visinama sopstvene veličine. Prepustio se onome što nije mogao da podnese. Dakle, nema ga, kao ni zelene ruže, koju je tako bezobzirno odneo.)
Okrenuo se protiv samog sebe kroz nastrane i razorne nastupe. Obnovio je i proširio ona zla, kojima kao da su ukleti svi slični njemu. Pronašao je i arhitektonski oblik kao i javni ritual, favorizujući neprestano izražavanje neshvatljivih negacija. Taj vid otpora je pružao prihvatljiviji, normalniji izraz za sve one psihotične postupke, koji se ne smeju ni javno ni privatno spominjati.
(U civilizaciji u raspadanju i ludilo i zločin bivaju normalni kada ih mase sankcionišu, jer ih i proiznose. Zaraženost univerzalnom boleštinom tako postaje kriterijum zdravlja.)
Na kraju, sve je nalik odavno opustelim osmatračnicama, koje ipak spremno očekuju oluju.
Savoy Brown
(Jezik se na svim nivoima ljudskih delatnosti usložnjava, promeće se čak i u sopstvenu suprotnost da bi, istom, promeravao dubinu i visinu ovog začuđujućeg obrta, sred novonastalog prostranstva, čije su lingvističke granice krajnje nepostojane. Mada, legende o jeziku nam nisu jedini saveznik protiv nametljive i verovatno neizlečive prolaznosti.)
Neko je spomenuo da je Zemlja možda samo pakao jednog višeg ili paralelnog, kompleksnijeg sveta.
(A.Genis u Traktatu o Solženjicinu ovako izražava svoja najdublja strahovanja: Zamislite, veli, za jednim stolom Sorokina, Peljevina i, ne daj Bože, Limonova.)
Uz ostalo, osudjen je – pod optužbom za krijumčarenje oružja i pokušaj državnog udara u Kazahstanu! – na kaznu zatvora, koju je izdržao u Lefortovu, „tvrđavi KGB-a“, koja u ruskoj mitologiji odgovara Alkatrazu. Vodio je, kaže Karer, „život avanturiste o kakvom sanjaju svi dvadesetogodišnjaci : Živa je legenda, ali u srcu te legende je cool heroizam, ono što pobuđuje želju za imitiranjem“. Danas Limonov, svakog 31. u mesecu, poziva protivnike vlasti da demonstriraju u prilog slobode okupljanja. Ponekad ga policija zatvori i premlati, ali narednog 31. on počinje iznova.
(Veličanstveni litijski putevi, granitni i dioritni kipovi kardinalnih dimenzija, jezikoslovac i pesnica ruskog koljiva… sve i da nije tako, a jeste, pisati istoriju opet znači plagirati je.)
Mr. Downchild
(Temistokle, dakle Plutarhov Temistokle je Velikom Kserksu rekao da ke nepoznati jezik poput urolanog ćilima, koji se mora postepeno i pažljivo razmotati, kako bi se otkrilo fino tkanje i mnoštvo čudesnih šara. Ovo poređenje se Kralju posebno dopalo, te je dozvolio Temistoklu da godinu dana proučava persijski jesik, što je ovaj učinio i zatim neposredno govorio o istoriji Grčke, uređenju grčkog društva, filozofiji, načinu ratovanja… )
Modernizam i njegov prethodnik, realizam, epoha želje i epoha poznanja, ujedinjavali su se svojim stremljenjem u dubinu sveta, pokušajem da ga raspore, da mu izvade nutrinu, da istražuju skrivenu esenciju. Turgenjev je Bazarovu odredio da secira žabe, Majakovski hoće „bokserom da kroji svet u lobanji“ – poznanje i želja kidišu u dubinu, nemilosrdno i shvatljivo cepajući stvarima pokoricu. Kjerkegor, Šopenhauer, Marks, Niče, Frojd i Hajdeger otkrivaju mračnu dubinu sveta, radikalno različitu od njegove površine, od sveta svesti i predstava.
Postmodernizam je svet dodira, spajanja, razdvajanja, grljenja, klizanja. Sami glagoli „poznati“ i „želeti“ su prelazni. Uživanje nema subjekat, nego mnogo širu, raspršeniju sferu zajedničke deljivosti, naleganja, dodirivanja: uživati u nečem. (Instrumental u datom slučaju označava – služiti se nečim u uzajamnosti s njim – prožimajući se njime.)
Blaženstvo postmodernizma ne znači prodiranje u drugačiju kulturu da bi smo otkrili nešto skriveno u njoj, nego kada se kožom svoje kulture pripijamo uz nju, mešamo citate, kombinujemo slike, stvaramo pastiše, pretrčavamo prstima od jednog do drugog prevoja, milujemo površinu. Postmodernizam pojačava interesovanje za spoljašnju otvorenost stvari, uvećava ulogu opipavanja, „večne nesanice“. Evo, očekuju nas velika Kultura taktilne komunikacije, u znaku tehno-lumino-kinetičkog prostora i totalnog prostrno-dinamičkog pozorišta. Čitava oblast mašte, zasnovana na kontaktu, čulnoj mimikriji i taktilnom misticizmu, u suštini, čitava ekologija – istovremeno i morfologija – srasta sa tom vasionom operativne simulacije, multisimulacije i multireakcije!… Setimo se šta je Žan Bodrijar proglašavao još 1970. godine. No, postmoderna je stanje uživanja, kada je sve što je bilo željeno već dato, i kada je sve što je dato već željeno. Da li će, onda, postmodernizmu biti kraja? Ivan Dolovjov je odavno odgovorio – bez oklevanja!
Nantucket Sleighride
Međutim, uživanje samo po sebi prelazi u dosadu i patnju kada se razvlači preko mere, koju mu je dopustila dijalektika želje. Uživanje je samo trenutak ravnoteže u ekonomiji željenog, kada su ponuda i potražnja potpuno proporcionalne jedna drugoj. Da bi preživela, želja mora da ide dalje, s one strane uživanja, u neutoljenost i neutoljivost, u onu daleku perspektivu u kojoj se slike vrtloženja spajaju sa slikama smrti, u kojoj i najveća napetost zahteva i ne dozvoljava najveće pražnjenje.
U dubini želje postoji nešto što je suprotnost uživanju, postoji volja borca -askete, mučenika i majstora slepog ekrana. Cilj želje je najveća, kardinalna želja. To znači da postmoderna, kao privremena homeostaza želje-uživanja, počiva na nestabilnoj osnovi. Ako želja zahteva uživanje, a istovremeno mu se protivi, da li se mi nalazimo pred novom eksplozijom novog kruga istorije, kao ironije, kada će novi nagoni neutoljivo-utopijske želje biti uravnotežavani jedino još potresnijim, apokaliptičnijim slikama neumitnog kraja? Dolovjov je ponovo odgovorio – bez oklevanja.
Spooky Tooth – Ceremony
(Ironja se poistovećuje sa oštroumnom igrom skrivenog i očiglednog smisla, plodom refleksije, metalogičkom figurom zbacivanja otežavajućih oznaka – stereotipova – na novom, oneobičajenom nivou njihovog opisivanja. Po Kjerkegoru, subjekt se ironijom oslobađa od one vezanosti u kojoj ga drži dosledan lanac životnih situacija. Mislioci postmoderne opisuju ironiju kao “dvojako kodiranje” (Dženks), “metagovornu igru, dvostruko prepričavanje”(Eko) itd. Ali, suština je u tome što je ironija ukorenjena u strukturi obvezanosti, koja podstiče, a opet suzdržava sebe na putu do samozaslepljujućeg, samozaglušujućeg poništenja.)
T- Bone Walker – Stormy Monday
(Nagoveštaj velike katastrofe ponekad je zasenjivao jasnu Puškinovu misao – proročanski nemir odjeknuo je u stvaralaštvu Ljermontova, Gogolja, Tjutčeva, Tolstoja i Dostojevskog, a početkom XX veka u poeziji rezigniranog Bloka.)
Ovaj kosmos je samo okamenjeni haos, najdublji i najgori od svih!
– Dostojevski
Ivan Dolovjov je čitajući ono što je upravo napisao, precrtao citat, pretpostavljajući pogodnije mesto za njegovu probitačnost. Bio se pomenuo Platonovog učenja o “proročkoj uspomeni”, kada se čovekovo sećanje, iščašeno, seća budućnosti, nekakve buduće prošlosti. Hercena i njegov očaj nije bilo potrebno prizivati – “Neka žive razaranje i haos!” – jer to nije negdašnje naslućivanje velikog krvavog komešanja, revolucije, već revolucija sama. Toga dana je Ivan Dolovjov na Vjazmu sreo Eduarda Limonova.
(“Dvojstvo” – piše Dostojevski, kratko pred smrt, dami, po svemu sudeći njemu veoma dragoj, – “dvojstvo je osobina uopšte svojstvena čovekovoj pirodi. Vi ste mi bliski, jer je u vama razdvajanje potpuno istovetno kao i u meni, i postojalo je u meni čitavog života. To je velika muka, ali u isto vreme i veliko uživanje.”)
Postoje odgovori koji su već ukinuti kada se postavi pitanje njihovog smisla.
Krt, suv, zagrcnut zvuk Telekastera, tvrdnja kako će (ovo) jutro biti izvanredno, onda kada su svi primorani da veruju grubim vibracijama Votersovog tremola. (Voters, Delez i Gatari.)
(Ovaj) pojam je, kao i svaki inače, bestelesan, iako se otelovljuje ili ostvaruje u telima. On se, striktno, ne podudara sa stanjem u kome se, ponovimo, ostvaruje. Nema prostorno-vremenske koordinate, već samo veoma intenzivne ordinate. Nema energiju, već intenzitete – energetičan je, no ta energija nije intenzitet po sebi, već način da se ovaj razvija i poništava u nekom protežnom rasporedu stvari.
Filozofija nije diskurzivna formacija, što svi znaju, jer ne povezuje iskaze. Brkanje pojma i iskaza vodi verovanju da postoje naučni pojmovi u shvatanju iskaza kao istinske “intenzije” (onog što izražava rečenica). Dakle, filozofski pojam najčešće se pojavljuje kao jedan iskaz lišen smisla. Ta zbrka vlada u logici i objašnjava njenu detinjastu predstavu o filozofiji. Pojmovi se ukalupljuju u jednu “filozofsku gramatiku”, a ova ih zamenjuje iskazima, istrgnutim iz rečenica u kojima se pojavljuju, neprestano nas zatvarajući u alternative među iskazima, ne registrujući da je pojam “odnekud” iščezao.
Pojam nipošto nije iskaz, a iskaz opet nema intenziju. (Iskazi se definišu svojom referencijom, a referencija se ne tiče Događaja, već odnosa prema stanjima ili telima, kao i uslova tih odnosa. Svi ti odnosi su ekstenzionalni – oni podrazumevaju sukcesivne postupke unošenja na apscisu linearizacije. Čak i mostovi od jednog do drugog pojma samo su raskršća, ili zaobilazni putevi, koji ne opisuju nikakvu diskurzivnu celinu.)
za P.U.L.S.E Bojan Bošković
Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E
Legenda o jeziku napisao/la Bojan Bošković dana
Pregled tekstova autora – Bojan Bošković →