Legenda o jeziku – drugi deo

Legenda o jeziku – drugi deo

(Iz neobjavljenog kreativa)

Training Day

(Sprovođenje pravila donosi uvek i nešto nepredvidivo, neregularno.

„Prema Agatonovim rečima, umetnost voli slučaj, kao što slučaj voli umetnost“, – Aristotel, Nikomahova etika, knjiga šesta, poglavlje šest.

Neregularnost može zatim da dovede do prekomerne upotrebe, poput trika koji uspeva; ona može unosnije da obrazuje jedan novi, relativno stabilan okvir, unutar koga se mogu proizvesti drugačiji neregularni događaji. Situacije koje ishode iz neregularnosti ne padaju s neba. One su kao odgovor na izazov, a odluka o tome je voljna i obzirno postavljena.

„Slučaj ide na ruku samo pripremljenim duhovima“- zapisao je Paster. Rezultat neregularnosti nije dakle ostatak, koji nijedno pravilo ne bi moglo da integriše, već ugrabljena prilika, koja je primorana, takoreći, pravilno da arbitrira.)

Posle dva veka, kultura ostavlja utisak nečeg brzog, protejskog, iznad svega unapred smišljenog, proizvedenog na osnovu jedinstvenog konstrukta. Za postmodernističku svest, kultura je nešto više i od superstrukture. Kultura je svet, jer svi su naši svetovi, politički, društveni, intelektualni, umetnički, naučni, moralni – posredovani kulturom – shvaćeni kroz senzibilitet, uverenja, simbole i praksu, koji su proizvod kulture, a prenose se preko kulturom ustanovljenog jezika.

(Prema Hajdegerovoj detaširanoj maksimi, jezik je kuća bića, u tom domu boravi čovek. Sledstveno, nema ničeg izuzev jezika. Ako izvan jezika nema ničeg, opasnost je u jeziku samom, i upravo tamo – na mestu najveće opasnosti – pronalazimo ono spasonosno.)

Dakle, kada bi jezik prestali da tretiramo kao sredstvo, kao marker, već kao istinski svet čija je osnovna funkcija samoregulisanje, već bi bili na pravom putu da u jezik sve više stavljamo i iz njega sve više uzimamo.

Fear of Music

Divili smo se. Klasična figura, retorična i hladna, a ipak tako opuštena. Cepidlačenje i preciznost Rimljana, strogost i cinizam, učinili su čudo. Za razliku od nas, oni nikome ništa nisu obećali. Obećanja sadrže nešto sitničavo, polovično, što zaustavlja zamah. Zadisao je podmukli kvasac nadolazeće prve letnje oluje i činio da nespokoj urasta u prezir onog jadnika, koji je motrio na nas, tako kao da mi vrebamo njega, a ne obrnuto. Ko se prvi pokrene, razumeli smo, gubi sve. Zagrmeće i Polifemovo oko će se izvrnuti u drob mozga, u belo, u bljesak. Neshvatljiva je činjenica da je univerzum shvatljiv.

Uzalud ćemo reći ne, kada će oni čuti – da. Oni, ljudi jednocifrenog pogleda.

LV – 426[1]

Kovač prebiva nedaleko, u vidokrugu kakvog prigradskog naselja, za glas psa ili petla udaljen. (Argumenti dojade, naposletku.)

Danas možemo da se pozovemo na malj skandinavskog boga Tora, koji je bio strašno oružje rata. No, od pamtiveka, malj je orudje kovača, a kovač je bio centralna ličnost u negdašnjim plemenskim naseobinama – što je verovatno potvrđeno u svim jezicima Evrope. Tipičan Poljak je Kovalski, tipičan Nemac – Šmit, Hrvat – Kovač, Srbin – Kovačević, a tipičan Englez – Smit. Kovač nije samo iskivao oštrice mačeva i vrhove kopalja, već i lopate, potkovice, mnoge predmete neophodne domaćinstvima, zatim ukrase, te još mnogo štošta, očekivano i neočekivano, vadio je zube, razumeo se u trave i rane, bio je i vrač, a kovačnica, maltene, nesvakidašnja kapela.

Imenovanje i posle ćutanja, jeste deo, nazovimo to tako, praotačkog zaveta. Kovanje je, međutim, ometanje smisla da postigne tačku zasićenja.

Thomas Crown

Umesto da kao svaki organ, koji drži do sebe, odumre kada sa odvoji od matičnog tela, pogrešna shvatanja postaju neobično čvrst, samostalan organizam, koji bezobzirno nastavlja da živi.

(Bogovi se ne mogu podmititi, zapisao je Platon, stoga što žrtva ne može da izrazi zahvanost za darove, koji se pripremaju ili su već pripremljeni.)

Aristotel je insistirao na tome da su delovi kontinuuma samo potencijalni delovi: zato što ni pri jednoj aktuelizaciji ne mogu svi biti aktuelizovani. Svaka nova aktuelizacija može aktuelizovati i delove koji ranije nisu bili aktuelizovani, to jest, može nam dati veći broj aktuelizovanih delova nego što je to bio slučaj tokom prethodne aktuelizacije, ali broj delova, opet, nikada neće biti beskonačan. Aristotelova teorija kontnuuma dominirala je sve do druge polovine devetnaestog veka. Jedini konkurenti su mogli biti Epikurov finitizam i teorija infinitezimala, ali je prva od ove dve teorije bila sasvim marginalna i danas se razmatra upravo kao čisto teorijska mogućnost, dok je druga, doduše, dugo živela u matematičkoj praksi, dočekavši vrhunac u Lajbnicovoj formulaciji infinitezimalnog računa, ali ne i u filozofski zasnovanim tumačenjima. I sam Lajbnic je, na posletku, tvrdio da su infinitezimale samo korisne fikcije, da ne postoje u prirodi. Danas je ovo učenje prisutno u tzv. nestandardnoj matematičkoj analizi.

(Ako me oženiš, rekla je, doneću ti kugu u miraz.)

Live at Fillmore East

(Parafrazirajući starog DŽ.L.Makija, možemo reći da je uzrok neke pojave „nešto“ što je slučajno bilo nužno i dovoljno za otkrivanje onoga što čini njegovu posledicu.)

Možda su u pravu oni koji, počevši od Ogista Konta, smatraju da naučnim teorijama pojam uzroka i osledice uopšte nije potreban, već da im je dovoljan pojam zakona. Ali, ako je to tačno, onda nije zato što je pojam uzročne veze mističan, jer pripada paralelnom rasprostiranju ljudske misli, već zato što se taj pojam pojavljuje tek onda kada se naučne teorije primene, objašnjavajući konkretne situacije u kojima se nešto dogodilo.

(Evo šta se dogodilo.)

Dogodila se statistika. Malobrojni su oni, koji su razumeli gradaciju: postoje laži, gnusne laži i – statistika. Ako se izostavi još par zagrada, može se zaključiti: ne treba se svetiti neznalicama, ali ni neznanje ne smemo praštati.

Mrs McGrath

Potrebno je neslaganje oko bilo čega da bismo se zapitali šta je to nešto oko čega se generalno ne slažemo, Po pravilu je tako.

(Možda je zgodno otpočeti s mitskim kosmogonijama, kakva je, recimo, Hesiodova, jer sasvim odudara od uverenja grčkih filozofa da vreme nema početak. No, i tamo je, pre kosmosa, postojao zjapeći Haos. Ako je već postojao pre kosmosa, teško je poverovati da helenski čovek nije mislio kako je Haos postojao u nekom ranijem vremenu. A mnogo šta se odnosi i na kosmogoniju orfičkih rapsodija; tamo se eksplicitno kaže da je „nestareći“ Hronos postojao pre svega ostalog i da su iz njega nastali Haos i Etar. Inače, jedina preplatonska kosmogonija, koja govori o nastanku kosmosa kao singularnom dogadjaju, jeste ona Anaksagorina. Ali i kod njega su osnove stvari postojale i pre, u potpunoj neizdiferenciranosti, i bile su raspršene po beskonačnom prostoru, pa je razložno zaključiti da je tada postojalo i vreme.)

Elem, Ničeov razigrani bog je u situaciji da se neizmerno dosadjuje, beznadno evoluirajući prema homo stupidusu. Prihvatio je ono što ne može izmeniti i jasno sagledao ono što može. Zalud – već je (bio) nalik vozu, koji je izleteo iz šina. Neko, ko god da je, otvorio je pogrešna vrata i ušao na prava.

***Jefferson* *Airplane***

Nula se, poznato je, može zapisati kao 0,000… pri čemu je broj nula u decimalnoj ekspanziji beskonačan. Broj 1 se, pak, može zapisati kao 0,999…, pri čemu je ovde broj devetki, i samo devetki, u decimalnoj ekspanziji beskonačan. Zbog onih, čije je poznavanje matematike šturo, treba naglasiti da broj 0,999… (s beskonačno devetki, isključivo devetki) nije samo minuciozno približno jednak jedinici, već je savršeno tačno ravan broju 1.

(Mladog čoveka više niko nigde nije čekao, stoga kako protumačiti što je žurio prema De Kirikovom „Velikom metafizičaru“, koji nije stvoren da čeka ili da bude čekan.)

Big in Japan

(Najjednostavnija provera najjednostavnije činjenice već pretpostavlja rang najznačajnijeg prerogativa, prerogativa vrhovnog suda.)

Krajnje je interesantna, na primer, činjenica – na koju je ukazao Benjamin Li Vorf, zasnivajući svoju lingvističko-relativističku hipotezu -da je topologija razgranatog, raspršenog vremena, mnogo pre Ajnštajnove teorije relativiteta, bila implicirana jezikom Hopi Indijanaca! Naime, na jeziku Hopi Indijanaca je nemoguće reći da se nešto, što se dešava u nekom udaljenom selu, dogadja istovremeno u selu u kojem se o tome govori, pošto se jedan jezički oblik koristi kada se govori o lokalnim događajima, a drugačiji kada se govori o onim udaljenim. Događaj u udaljenom selu dešava se u drugom vremenu.

(Narod Arbenaki, iz Severne Amerike, verovao je, eto, da je posebna grupacija božanstava, Oonagamessok, stvorila petroglife. Postepeno nestajanje tih crteža, uklesanih u stene, objasnili su kao srdžbu bogova zbog toga što im, od dolaska bele rase, nije poklonjena primerena pažnja. Petroglifi naše zajedničke prošlosti ne blede zbog razvoja, kako se veruje, novih i novih tehnologija, već što je iščezla želja da ih iščitavamo. Svet, kako je to i Robinzon Kruso otkrio, uvek je dovoljno velik da svakog dana, svakog časa, ugosti neko novo čudo.)

Biti kosmopolita danas možda znači biti eklektičan, odbiti da se isključi jedna tehnologija zarad neke drugačije, naprednije. Veb nam neće ustupiti ni krevet ni smeštaj, pri prolasku kroz ovaj svet, jer nije mesto za odmor ni dom, ni Kirkina pećina ni Itaka. Isklučivo je naša krivica, kada svesno biramo zaborav umesto sećanja. Međutim, veoma smo vešti kada smišljamo izgovore i razloge zbog pogrešnih izbora. Rezimirajmo:

Ako je zabluda zlo je, ako je istina još je gore.

Van Helsing

(U čistom prostoru i čistom vremenu, lenjiri i šestari su izlišni. Ovde nije poenta, kako bi to neki želeli da bude shvaćeno, što ovo odsustvo lenjira i šestara i sličnih sprava samo znači tehničku nemogućnost da se utvrdi izvesni odnos, koji je i bez utvrđivanja tačno onakav kakav jeste. Raspravljamo o nečemu mnogo dubljem, o tome, naime, da bez fizičkog sveta mere bivaju obesmišljene – nema ih – mere čije je postojanje pretpostavka metričkog poređenja, tako da odnosi u slučaju čistog kontinuuma, po sebi i za sebe, moraju stajati kako to odredbom zaključi kojigod matematičar.

Sve u svemu, a nasuprot Njutnovom promišljanju, moramo prihvatiti da čisto vreme nema nikakvu intrinsičnu metriku, što znači da je, kada ga proučavamo po sebi i za sebe, metrički amorfno.)

Grandiozni događaji kao i grandiozne epohe pretpostavljaju nerazumevanje. No, nerazumevanje se može primeniti – i mora.

Becaud – Nathalie

(Reči sa stranica vape za svetlošću. Tama, reči i svetlost stvaraju delotvorni krug. Reči unose svetlost u biće, a potom žale za njegovom prolaznošću. Preklinjući svog oca da se odupre smrti, Dilan Tomas je navaljivao: „Besni, besni što svetlost zamire“. I Otelo, u agoniji, brka svetlost sveće sa svetlošću života, i vidi ih kao jedno: „Ugasi sveću“, kaže, „pa život ugasi“. Reči prizivaju svetlost, kako bi bile pročitane, ali čini se da svetlost prkosi, što je paradoksalno, izgovorenoj reči. „Dosta mi je svetlosti“, rekao je Buda, zaćutavši zatim zauvek.)

Svetlost, odnosno ono što smatramo svetlošću, tvrdi ser Tomas Braun, predstavlja tek Božju senku, jer u zaslepljujućem Božjem sjaju postojanje reči više nije moguće.

Burn Notice

Tango ergo sum. Dodirujem, opipavam, dakle postojim. Misliti (cogitare) se može i u snu i na javi, ali štipanje je već nesmnjiva java – početak bezuslovnog budjenja.

(Kultura raspredmećuje značenja, koja nalazi u prirodi, i istovremeno otelovljuje značenja, koja sama stvara. Kultura je sloboda, koja je savladala inerciju samoobnovljive i ciklične prirode; i istovremeno je – nova odgovornost – plod same slobode, koja je čuva od beskrajno-samoubilačke praznine informacionog sveznanja i etičke svedozvoljenosti.)

Psihofizička linija taktilne etike, anatemisane počev od grčkih filozofa naovamo, jer su najviše etičke vrline pripale vidu i sluhu, podudara se sa biblijskom tradicijom, po kojoj je upravo vid – izvor „raspuštenosti“, osnov prvorodnog greha. Pozitivna zapovest data čoveku jeste ona: „plodite se i razmnožavajte se“, i kao nužan uslov za to – „i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo“. A iskušenje se ne događa „prilepljivanjem tela“, nego putem vida – „i žena videći da je rod na drvetu (poznanja dobra i zla) dobar za jelo, i da ga je milina gledati…“- kako je zapisano u Prvoj knjizi Mojsijevoj, u trećem poglavlju, vers šesti. Štaviše – vid, u nekom tajanstvenom smislu, jeste ne samo uzrok nego i posledica prvog greha: „Tada im se oči otvoriše, i videše da su goli“. (Isto 3,7). Greh nije telesno znanje, kao zbližavanje žene s mužem, nego je to vid (gledanje, posmatranje, sagledavanje) kao rascep plotskog znanja, udaljavanje sebe od drugog, raskol drveta života na odnos subjekta i objekta, dobra i zla. U osnovi dvojnosti je vid, jer jasno razdvaja onog koji gleda od onog šta vidi.

Black Hawk Down

(Ono čime gledamo, ne može biti viđeno. Ono čime slušamo, ne može samo sebe da čuje. Ne možemo dotaći u sebi ono čime dotičemo druge. Ono što pipa, ne može biti opipano – i u tom procepu, između, jeste suštastvo, nesvodivost subjektnog na objektno. Nevidljivo, nečuveno, nedodirljivo u našem vidu, sluhu i dodirima, nalazi se ne samo na prostorno nedostupnom mestu, nego obrazuje izlaz u novu dimenziju)

(Moris Merlo-Ponti je razumeo da neodlučnost označava neznanje. Zašto se zadovoljiti dovoljnim? Najzad je, što je neshvatljivo, odustao. Ima ih podosta, koji smatraju da je neodlučnost, tu odnekud, postala stvarna.)

Roadhouse Blues

(Evo ih – rivali stvarnom svetu, obrazovanom na viševekovnoj tradiciji logokratije i semiokratije. Nikad nisu zasnivali svet za sebe, nikad pogledali u Ničeovo ogledalo. Na primer: 1915. godine, neki čizmar, žrtva nezaposlenosti, napao je Rembrantovo platno. Bila je to Noćna straža. Čizmar je nožem izrezao kvadrat na desnoj čizmi poručnika Van Rajtenburha. Crni kvadrat. U policiji, i kasnije psihijatrima, pričao je o glasu /„severnom, ruskom, glasu slikara“/, koji ga je primorao da postane zločinac geometrikus. Prema Punijeovim memoarima, ova kriminalističko-mistična priča, koju su prenele sve moguće novine, uopšte nije uznemirila Kazimira Maljeviča.)

za P.U.L.S.E Bojan Bošković