Libertango – poezija golih ramena

Libertango i poezija golih ramena

Ljubav je jednostavna, a život je lep. Zašto to razumemo tek kad nam se prikrade memento mori?

Pa ipak, postoje situacije koje nas tako banalno podsete…kroz govor tela budućih ljubavnika, kroz tišinu koja se razume, kroz samo njihove rituale; taj nas jezik zatekne i osveži: živi smo!

U dragocenim trenucima dok posmatramo ljubav, sve stane. Kao i film koji vredi samo dotle dok razmišljamo o njegovom sadržaju, a ne o kvalitetu; a to je jako retko.

Liz i Greg kao da dolaze iz sveta mačaka…njihova igra, usporena do frame-to-frame tempa, otkriva se samo potpuno predanim posmatračima i u svakom sledećem frejmu vredi više. Liz je samo oslonjena na klavir…sluša…posmatra Gregove prste…konačno spušta bradu…više nije potrebno da se gledaju, jer vožnja počinje. Rukama pokriva žice klavira i prigušuje odjek, intimizirajući njegov uvod, koji skoro postaje picikato do pravog i snažnog, zajedničkog početka.

Dok on ritmično vozi uvodnu temu, ona nastavlja da boji zvuk, prelazeći iznad Gregovih ruku i širi dotada skučene registre…ona ne seda pored njega, ona seda ISPRED njega, njeno rame uspostavlja potpuno novu hijerarhiju dva tela i mi to preuzimanje inicijative čujemo: centar sveta se pomera ulevo i Libertango dobija gazdaricu.

To ne utiče na Gregovo pouzdanje: jedan pokret bradom ka njenom vratu, samo da joj stavi do znanja da ovaj mačor zna koliko će joj kontrole dozvoliti, i jedna ruka na žicama…pa dve ruke na žicama da priguše prebrzo razrešenje i dobar trenutak da ona ponovo podigne pogled. Prigušenje traje, njihovi se pogledi sreću i ovog puta se oboje prepuštaju punom zvuku klavira, punoj brzini prstiju i konačnom krešendu…život je lep, a ljubav jednostavna.

Libertango je čist koncertni tango, daleko od popularnih plesnih tango brojeva, nemilosrdan, prodoran i dramatičan.Takvim ga je učinio prelomni Piazzolin trenutak u kom je nastao. Početkom sedamdesetih, Astor Piazzola, ma koliko obožavan, u Argentini nije bio sasvim dobrodošao. Konzervativni militaristi nisu praštali rafiniranu modernost i poigravanje sa tradicijom. Prvi put, maestro se nije dobro osećao niti u svojoj kući, niti u svojoj koži. Organizam je brzo odgovorio, i 1973. Piazzolu je zatekao srčani udar. Nakon oporavka, definitivno seli u Italiju i u svoje note pušta džez uticaje, jednostavne i tečne forme i pravi novi, devetočlani električni džez ansambl. U takvom okruženju izlazi Libertango, kovanica iz Libertad, novosvojenih sloboda i Tango, odmak iz klasičnog tanga ka Tango Nuevo, revolucionarnoj Piazzolinoj fuziji elektronike i akustike.

Eksplozivno punjenje ljubavi i slobode – kao da je maestrov prebeg iz konzervativne katoličke Argentine u šezdesetosmaški protresenu Evropu i njegov masterpis zauvek uključio u visoki napon. Tako nam i iz konzervativne Turske može doći jedna ovakva inkarnacija Libertanga:

Ženska ljubav, tako zabranjena, tako kamuflirana u zajednički posao, uvaljana u brašno i poglede i još lepša i zavodljivija u nagoveštajima… Piazzola bi bio ponosan na taj libertad i hrabrost do oslobođenja. I ne samo to: Anjelika Akbar će 2011. na albumu Bach A L’orientale nastaviti da rasklapa tradicionale po receptima velikog Astora. Setite se: nemilosrdno, prodorno, dramatično. I nežno. Jer, život je lep, a ljubav jednostavna.

Vizuelizacija tanga uvek je bila ulazak bez kucanja…ipak, Karlos Saura će 1998. svoj Tango snimiti na prstima; tišina…tišina…ona tišina koja je tu samo da pojača odjek i ritam…i statična kamera kao nemi svedok: Musica, por favor!

Ne, Saura neće posegnuti za još jednim aranžmanom Libertanga (ima ih preko 500!); od Piazzole on će uzeti samo libertad…malo li je? Oslobođen, u svoj film preuzeće doslovno dramaturgiju sjajne španske softcore škole i pozvati se na još jednog savršenog besramnog starca, velikog Jesus Franca: mala igra za odrasle samo je modulirala u tango. Ljubav je ostala jednostavna, a život lep.