Linda Bustrem Knausgor (Linda Boström Knausgård), „Oktobarsko dijete” („Oktoberbarn”)

„U to sam vreme bila spisateljica. Jadan je to posao. Bez olakšanja. Bez napretka. Bez odmora. Bez veselja.”

Linda Bustrem Knausgor, „Oktobarsko dijete”

Verovatno knjige Linde Bustrem Knausgor (Linda Boström Knausgård, 1972) ne bih čitala da mi se nije dopala Knausgorova (Karl Ove Knausgård, 1968) „Moja borba” („Min Kamp”, 2009−2011) i njegovo „Proleće” („Om våren”, 2016) koje sam pročitala u prevodu na engleski jezik. Priželjkujući njegovu novu knjigu, tragala sam za vestima na internetu. Najčešće u Gardijanu i Njujorkeru, ali i u švedskim i norveškim medijima trudeći se da razumem šta u njima zapravo piše jer sam koristila nepouzdani Gugl prevodilac. Tako sam i otkrila da postoji roman Knausgorove, sada već bivše, žene iz 2019. godine pod naslovom „Oktoberbarn”. Iščekujući engleski prevod, saznala sam da je, u međuvremenu, knjiga prevedena na hrvatski te sam iskoristila nedavni boravak u Zagrebu da je pročitam. Tekst mi se nije dopao zbog želje da „otkrijem i Lindinu stranu priče”, kako najnovije delo švedske književnice reklamiraju pojedini blurbovi već zbog, kako je to Miloš Crnjanski još davno izrekao, skandinavske „literature o materi, ocu i braku” koju sam čitajući Strindberga, Bergmana i Ibzena zavolela; zbog privlačnosti Severa na koji se uvek rado vraćam; zbog umetnica „Post Norinog doba” kako i Lindu Bustrem Knausgor doživljavam.

Ukoliko „Oktobarsko dijete” simplifikujemo i svedemo na propitivanje događaja u vezi sa nekadašnjim porodičnim životom norveško-švedskog književnog para (navodi se, recimo, različito tumačenje doživljenog, različita percepcija odluke u vezi sa razvodom i sl.), u knjizi koju možemo čitati i kao formu ispovesti, uočićemo da se naratorka jedino bivšem suprugu obraća direktno, u drugom licu singulara, ne pominjući njegovo ime i prezime i da žali zbog raspada porodice i braka.

Ali, u „Oktobarskom dijetetu” postoje različiti interpretativni nivoi koji prevazilaze ispovedno-biografski narativ. Tekst je i introspekcija i fikcija − propitivanje mentalnog zdravlja, dnevnik lečenja u psihijatriskoj ustanovi, problematizovanje metoda tog lečenja, pokušaj da se razume „vreme koje se udaljava”, da se pronađu uzroci ponašanju koji se ne mogu racionalizovati.

„Sama sam sa sobom. U gradu u kojem živim nemam prijatelja, a muž me je ostavio”, pripoveda naratorka koja je ujedno i protagonistkinja dela. „Dosadilo mu je biti osoba koja za stolom vodi razgovore sa djecom. Puno se šalio s njima da sakrije činjenicu da ja ništa ne govorim. Osim onda kada sam pričala bez kraja i konca. Često me nije bilo kod kuće. Često sam bila u ovoj bolnici. Moja nas je bolest sve unesrećila. Bio je to život koji on nije htio. Sva je ljubav postala samo vesta koja te svrbi i koju moraš skinuti. Samo da se riješiš te veste i sve će ponovo biti dobro.

Tih godina nisam molila za ljubav. Jesam li zaboravila moliti za vječnu ljubav? Mogu li nešto okriviti za taj svoj nemir? Zašto se nisam bolje ponašala za vreme našeg zajedničkog života?”

 

„Oktobarsko dijete” (inače besteler u Švedskoj i u Skandinaviji) nije prva knjiga Linde Bustrem Knausgor. Ova švedska pesnikinja, prozaistkinja i kolumnistinja je debitovala u književnosti još 1998. godine poetskom zbirkom, a prestižnu književnu nagradu Asocijacije švedskih izdavača, nazvanu u čast Avgusta Strindberga, „Augustpriset”, dobila je za roman „Dobro došla u Ameriku”, („Välkommen till Amerika”) iz 2016. Prevod ovog romana se (nažalost, čini se, prilično nezapaženo) na srpskom jeziku pojavio prošle godine kao Lagunino izdanje. Zapravo, knjigu nisam ni otkrila u našim knjižarama niti sam o njoj čitala u domaćoj štampi, što možda jeste i moj propust. Za nju sam saznala pretražujući elektonski katalog Biblioteke Matice srpske, tragajući za knjigama Linde Bustrem Knausgor u Srbiji. „Dobro došla u Ameriku” je, zaista, dobra knjiga; uslovno govoreći porodični roman, roman lika i roman o odrastanju u kojem nema reminiscencija na Karla Uvea Knausgora. Protagonistinja je devojčica Elen koja prestaje da govori jer sebe smatra odgovornom za očevu smrt budući da ju je priželjkivala.

„Mnogo je već prošlo otkako sam prestala da govorim. Svi su se privikli. Mama, brat. Tata je umro, pa ne znam šta bi on rekao. U mojoj porodici je nasleđe snažno”, započinje Elen ispovest o sopstvenoj traumi, ocu, bratu i majci; o „svetlosti”, kojom ju je ta zanosna majka guste plave kose i zvonkog, veselog glasa „zasipala“ i gušila.

Uprkos želji da se to ne učini, nemoguće je ne pomisliti na autorkinu majku, Ingrid Bustrem (Ingrid Boström 1942-2019), poznatu švedsku glumicu, koju pod pravim imenom i prezimenom, opisuje i Knausgor u „Mojoj borbi”. Kao što je veoma teško (bez obzira što vam vaš unutrašnji glas govori da ne bi trebalo istraživati šta je stvarno, a šta je domaštano autorsko iskustvo) ne dovesti u vezu stvaralaštvo Linde Bustrem Knausgor sa autorom „Moje borbe” budući da je ona jedan od značajnih likova apostrofiranog autofikcijskog heksaloga u kojem je, kako je to često u medijima citirano, „do kraja ogoljena njihova intima”. Zato ne iznenađuje što njen poslednji roman, koji je u prevodu Željke Černok 2020. objavila Naklada LJEVAK (sa koricama koje kao paratekstualni element uspešno korespondiraju sa tekstom), pojedini novinski naslovi najavljuju kao: „roman bivše žene Karla Uvea Knaugora”.

„Oktobarsko dijete” tematizuje već apostrofiranu priču o „porodici, ocu i braku”, i što je veoma bitno − priču o ženi koja započinje motivom boravka u psihijatrijskoj ustanovi u tekstu nazivanom tvornicom.

„VOLJELA BIH KAD bih mogla ispričati sve o tvornici”, naracija započinje u prvom licu. „Ali ne mogu. Uskoro se više neću sjećati ni dana ni noći, ni zašto sam rođena. Sve što mogu reći je da sam tamo provela nekoliko dužih razdoblja između 2013. i 2017. I da su mi mozak izložili tolikoj struji da mogu biti sigurna da ovo neću moći napisati.”

Naratorka svedoči o elektrokonvulzivnoj terapiji, kojom su, nekada, bili podvrgnuti i Silvija Plat i Ernest Hemingvej. Ona se u pojedinim zemljama, poput Švedske, primenjuje u lečenju teških psihičkih stanja, u slučajevima manično-depresivnih oboljenja, bipolarnog poremećaja, za sprečavanje suicida, kada pacijenti ne reaguju na terapiju medikamentima, kod trudnica sa psihotično-depresivnim simptomima. Tretman se danas sprovodi u opštoj anesteziji tako što se kroz telo pacijenta propušta struja i veštački izaziva epileptični napad. Cilj terapije je da se mozak „šokira” kako bi povratio svoju prirodnu hemijsku ravnotežu. Da se „restartuje” poput kompjutera, što ironično pominje i sama protagonistinja svedočeći o sopstvenoj „slabosti u tijelu i duši” zbog koje je često boravila u „tvornici”.

„Prodaju te svoje tretmane pacijentima koji nemaju drugog izbora nego vjerovati onome što glavni lječnik kaže u ono kratko vreme što smo razgovarali. Deset minuta jednom tjedno, nema vremena za pitanja. Oni problematični dobiju jaču struju”, piše u „Oktobarskom djetetu”.

Budući da takva terapija izaziva gubitak pamćenja te da su neželjeni efekti i rezultati takvog lečenja zbunjujući, Linda Bustrem Knausgor u ovoj knjizi propituje probleme etičke prirode jer: „nikoga nije zanimalo što se nisam mogla sjetiti dugačkih pletenica vremena. Gubitak pamćenja s jedne strane, a učinci terapije s druge. A koliko teže sjećanja? Kako ih izmjeriti?”

Iako autorka u nekim intervjuima napominje da „Oktobarsko dijete” nije tzv. stvarnosna proza, u tekstu – mozaiku fragmentarnih, retrospektivnih odlomaka i flešbekova, očit je autobiografski podtekst: protagonistinja ima bipolarni poremećaj, umesto da vreme provodi sa decom i sa mužem (koji je i sam pisac i od kojeg se razvodi) često je u bolnici, njena bolest utiče na život čitave porodice budući da se u njoj osećaji ushićenja, samopouzdanja i energije smenjuju sa fazama depresije i mrtvila kada se oseća bezvrednom i pomišlja na samoubistvo.

Uprkos tome što autorkina namera nije bila da napiše autofikcijsku prozu, očigledno je da se tekst najčešće na taj način čita. Lični, porodični konktekst, odnos fakcije i fikcije, propitivanje šta je stvarno, a šta izmaštano, preplitanje, udvajanje i razdvajanje autorke od naratorke je, zahvaljujući i digitalnim medijima i socijalnim mrežama (kojima, istina, sama književnica nije sklona), uticalo na način recepcije dela. Ukoliko se ipak složimo sa tvrdnjama nekih kritičara da je „Oktobarsko dijete” pisano u formi autofikcije, prihvatićemo i da je razlika između autofikcije i romana fluidna. No mnogo bitnije od toga je što autorsko „JA”, koje je „princip povezivanja sižea”, kao i „rasparčavanje i fragmentiranje” biografije u ovom slučaju ne predstavljaju žanrovski trend ili manir već izraz autentičnosti i iskrenosti zbog kojeg smo u stanju da, poslužiću se naslovom romana Kamij Loran, pomislimo: „Mogla bih to biti ja”.

za P.U.L.S.E tekst i fotografije  Ljiljana Maletin Vojvodić

  „Oktobarsko dijete”, Karl Ove Knausgard, Književnost, Ljiljana Maletin Vojvodić, Zagreb