Na Prvoj Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti, na poziv pesnika, proznog pisca, kritičara, začetnika i glavnog ideologa zenitizma Ljubomira Micića, aprila 1924. godine u Beogradu radove su predstavili Vasilij Kandinski, El Lisicki, Osip Zadkin, Rober Delone, Serž Šaršun, Aleksander Arhipenko, Laslo Moholj-Nađ, Enriko Prampolini, Luis Lozovik i još 17 evropskih i američkih avangardnih umetnika. Izložba, koju je Micić organizovao zajedno sa bratom, pesnikom, slikarom i glumcem Brankom Ve Poljanskim, izneverila je očekivanja (Kandinski je tada, navodno, nudio svoje litografije za tri i pet dolara, ali niko nije hteo da ih kupi), ali joj je vremenom, kao i mnogo čemu drugom u vezi sa zenitizmom, značaj dorastao do legende. Micićev govor sa otvaranja izložbe, koji prenosimo ovde čuvajući pravopis originala, objavljen je pod naslovom “Nova umetnost” u 34. broju časopisa Zenit iz novembra 1924.

***

(Konferencija održana na otvorenju prve međunarodne izložbe u Beogradu, 9. aprila 1924. Lа conférence de L. Mitzitch au vernisage de la I. Exposition internationale de l’ art nouveau à Belgrade 9. Avril 1924)

Nije svejedno starost ili mladost! Nije svejedno stara ili nova umetnost. I zato što nije svejedno, očigledno, i kod nas se je moralo opredeliti, jasno i glasno: za umetnost, za stvaranje, protiv inferiornosti i amaterstva. Mi smo se opredelili za novu umetnost, iz duboko etičkih čovečnih. i socialnih pobuda.

Na našoj strani je savremenost, po kojoj smo mi najbliže budućnosti. Na našoj strani je genije, po kome smo izabrani za izraz njegovog duha. Na našoj strani je mladost, koja će nas održati njojzi hvala! Na strani naših protivnika je prošlost, koja je otrcana kao Bodlerova bludnica ili predratna bečka moda. Na njihovoj strani je starost, koja je po nesretnom prirodnom zakonu zapreka svakog napretka. Na vašoj strani je društvo, koje zaudara kao ustojala Bara Venecija ili stari srpski sir iz doba Miloša Velikoga.

Mi smo se morali ograditi i protiv svetskih tradicija i protiv čađavih duhova i protiv diletantskih legija svih naroda, među svima narodima. Ima nas na svima kontinentima. Bez ikakvih stvarnih aparata, radialno nas veže zajednički ocećaj, rukovodi nas jedinstveni duh. Svi težimo zajedničkom cilju, ka internacionalizaciji kulture. Pod jedinom i kao nebo širokom zastavom novih ljudi, prvi put neumorno i zajednički rade pesnici, slikari, skulptori, muzičari, arhitekti, filozofi, pozorišni i filmski glumci. Nikada do sada, među ovim umetnicima, nije bilo toliko drugarstva i jedinstvenog rada kao danas, kada su svi vezani međunarodnim meridijanima i međunarodnom organizovanom dušom i srcem. I bez genijalnog oživotvorenja radiotelegrafije, čiji je pronalazač takođe sin ove nesrećne zemlje, (Nikola Tesla a ne Markoni!) novi umetnici vezani su kolektivnim duhom, koji se u divljem skoku propinje ka zenitu.

Ovu značajnu reč zenit, iskopali su iz naše kosturne zemlje zenitisti i postavili je kao konačni cilj i metu. Naša je težnja prosta ali teška, naš rad je mučan ali i pobedonosan.

Pošto smo ce usudili bacati klipama na boga i bacati gole naše kamenice čak pod sunce, mi smo naš nov pokret nazvali zenitizam. Pomoću njega je naš neizraženi narod i naša sirova zemlja prvi put postala aktivni saradnik u stvaranju jedne nove epohe, jednog novog renesansa, jedne nove opštečovečanske kulture i civilizacije. Izvolite! Кamenujte nas!

Ukratko, da ponovim, što hoće zenitizam i kakva je njegova uloga y novoj umetnosti sveta? Ponavljam: zenitizam hoće da sintetizuje novu umetnost pomoću balkanske stvaralačke elementarnosti i bori ce za balkanizaciju Evrope. Ja držim, da su nas i ceo svet prevarili tzv. evropski naučnici, pošto su naše poluostrvo bez ikakvih stvarnih osnova nazvali Evropa. Evropa nije ništa drugo nego produženje Balkanskog Poluostrva. Naša je istorijska kulturna pa i politička misija, da balkanizujemo Evropu, svim raspoloživim sredstvima.

Nadalje, zenitizam želi da svede sve bujice svih pokreta u jedan jedinstveni slap, pa tako ujedinjen da daje najjaču svetlost i najveću snagu. Centralizovanje snaga je ekonomija rada a koncentracija rada uvek je progresivna i uslovljava povećanje kulturne proizvodnje. Dakle, zenitizam je totalizator savremenoga života i nove umetnosti.

Mi se borimo iskreno za ovaploćenje naših ideala, uprkos svih brutalnih zapreka i svih ljudožderskih podvala, koje su jedino sredstvo naših „humanih“ protivnika.

Nigde u svetu, nova umetnost nije lokalnog karaktera, Ona to ne može da bude radi svog opštečovečjeg nerva a ne sme da bude radi svog zamaha u vremenu novoga duha i čudotvornih novih pronalaženja, s kojima je ona tako usko vezana. U najvećem delu naš novi duh je preteča novih pronalaženja, kako u oblasti tehnike tako i u oblasti opšte nauke. Nije potrebno spominjati Ajnštajna ni Varonova, za koje znaju već sem Кordunaša i Šumadinci, niti je potrebno spominjati Кandinskoga, za koga ne znaju još ni naši universitetski profesori a ni uobraženi estetici. Doista, sve je relativno, pošto je glupost svima zakonima zaštićena a ograničenost uma u svima zemljama je državni monopol. Na njega imaju isključivo pravo političari i akademici, koji „vode“ narode i „stvaraju“ političke i kulturne istorije.

Nama se je već davno smučilo od raznih kulturnih istorija, koje su pisali bibliotekarski pacovi, daleko od svih života. Ta život može proživeti samo goli čovek sa golom dušom i golom patnjom. Mi smo spoznali u ljudožderskim ratnim godinama i ovo; nije život knjiga – knjige su laž! Samo život je istina, pošto u njemu nije ništa napisano. Život i njegova istorija ne mogu se osetiti u zaprašenim knjigama a još manje raste život u zarđalim tikvama bezbrojnih parazitskih pisaca, širom sveta.

Život nastaje iz sebe, život raste iz sebe, život umire u sebi. Кakve knjige? Кakva filozofija? Кakva umetnost? Treba početi sve iznova! Novi život! Nove knjige! Nova filozofija: zenitozofija! Nova umetnost: zenitizam!

Ko god je znanstveno posmatrao prirodu, koristeći ce najnovijim sredstvima koja nam danas stoje na raspoloženju, videće, da u celoj elementarnoj i stvaralačkoj prirodi nema nigde kopije, niti ikakve imitacije bilo koje druge prirode. U toj mnogo pominjanoj prirodi, koja nam se stavlja kao večni nepogrešivi autoritet, ima samo varijacija. One su optički nezametljive za sve one, koji se tako ponosno i tako prečesto pozivaju na prirodu ne poznavajući je ni sa jedne tačke gledišta od mnogobrojnih onih aspekata, s kojima baš nova umetnost ima i te kakve veze. Ta veza je više naučnoeksaktne prirode nego li optačke i varljive.

Do sada, nova umetnost je najviše u kontaktu sa naukom i njenom eksaktnom primenom, ako ne, već u skoroj budućnosti i sa praktičnom upotrebom. Jedini i dosta opravdan razlog, gotovo opšteg negiranja umetnosti, leži samo u njenoj praktičnoj neupotrebi. Drugojačije se ne daju objasniti mnogi paradoksi, kao napr. hitno „priznanje“ radiotelegrafije, bez obzira na njeno „razumevanje“ i nepriznavanje nove umetnosti, koja se još neda opipati rukama niti utilitarno primeniti. A ja vas uveravam, da veliki deo naučnih principa vlada u novoj umetnosti, i gotovo svi njeni zakoni povezani su takozvanim naučnim zakonima.

Novim umetnicima nisu nepoznati zakoni geometrije, fizike, optike, statike ili mašinske konstrukcije. Sve su to elementi, koji, bez ikakvog čuđenja uslovljavaju svakodnevnu ravnotežu u tehnici života – elementi, koji su vrlo omiljeli novim umetnicima u njihovim delima, pored sasvim realnih predmeta iz prirode: drva, gvožđa, kamena, stakla, mermera, pleha i dr.

Novi umetnici s pravom se spremaju na izgradnju jedne velike, nove a bolje epohe čovečanstva. Pa kad je svima poznato, da je za razumevanje nauke potrebno znanje i prethodno vaspitanje, onda dozvolite, da je to potrebno i za umetnost, bar u istoj meri, ako ne i većoj.

Čudna je činjenica, da svi ljudi nemaju pretenzija, da budu autoritativni i sveznalice napr. u filozofiji ili kojoj fabrici, ili u ma kojoj drugoj oblasti, dok u umetnosti svaki amal i svaki profesor ili svaki građanin bez razlike, hoće da ima „svoje mišlenje“ – o neprikosnovenoj ispravnosti i vrednosti pojedinih dela. A još je čudnije, što u našoj zemlji sami umetnici, koji stvaraju umetnost, imaju manje autoriteta i „pravo glasa“ od svakog obućara u delokrugu svog uvaženog zanata.

Кod nas napr. svaki novinarski šegrt dolazi u mogućnost da ocenjuje vrednost umetničkih dela i kroji nesrećnu sudbinu pojedinim umetnicima i ljudima, koji uvek stoje iznad njega i iznad svoje sredine. Oni su najdrskiji i najpokvareniji krmilari već i onako davno satrvene lađe naše kulture. (Ta knjižari određuju danas vrednost pesničkih dela.) I odavde, u ime svih onih koji dele moje mišlenje, protestvujem protiv zloupotrebe javne štampe na štetu naših kulturnih mučenika bez razlike, o njima i kada ce piše, piše se rečnikom kočijaša, koji nikada nije primenjen ni na poslednjeg zločinca.

Za takve novinske sadiste veći je Landri od svih naših pesnika, od svih naših slikara, pa čak sa njihovim napisima oni bacaju u senu i legendarnu veličinu Кraljevića Marka kao i njegovog plagijatora Ivana Meštrovvća. Za njih vredi generalno pravilo: sve tuđe je dobro ili: tuđe poštuj svoje popljuj ! Za njih, po sto puta je vredniji svaki inostrani pornograf u književnosti, svako mazalo u slikarstvu, svaki verglaš y muzici, nego i jedan naš stvaralački duh, koji stvarno nosi najteži teret, jedne od najružnijih sudbina u svetu. A ako ima i takvih, koji rade i u balkanskim džunglama, nesebično, po cenu svih žrtava a možda i poslednje žrtve t.j, života, oni to čine herojski, pošto je to svojstveno i dostojno one velikomučne zemlje, čiji su sinovi danas zenitisti, vesnici jedne nove i svetlije budućnosti. Nadajmo se!

Ljubomir Micić – Beograd

***

Izvor: Časopis Zenit, br. 34, 1924 (iz fonda UB “Svetozar Marković”)
Uvodna beleška: M. Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  avangarda, Glif, Ljubomir Micić, Umetnost, Zenitizam