Ljudi u mećavi

– Još koliko ćemo ovako?

– Lanja se napinjala ne bi li videla kuće razbacane po brdima ali je to bilo besmisleno. Mećava je gutala kuće jednako kao i prostrana brda, pretvarajući ih u hladni beli oblak koji je vitlao svojim ogromnim rukama, udarajući o šoferšajbnu, preteći da i kola zajedno s njima unutra pretvori u isto tako jedan veliki pobesneli oblak. Pošto nije dobila odgovor na postavljeno pitanje lenjo je odlepila glavu sa zamagljenog prozora, spuštajući prste na malo crno dugme prekidajući Rodrigezov beskonačni glas, prirpremajući kola za nastupajuću tišinu. Nije to bila jedna od onih teških tišina, kakve umeju tišine izmedju njih dvoje da budu. Uzdahnula je pošto je on i dalje nastavio da gleda pred sobom u mećavu u kojoj se našli tok subotnjeg jutra ne progovarajući s istim izrazom lica. Očigledno je tišina za njega nastupila mnogo ranije, mnogo pre nego što je Rodrigez umuknuo, mnogo pre nego što je On uopšte naučio da govori. Lanji se činilo da on tu tišinu vuče još iz majčinog stomaka i da osim otkucaja srca do njegovog uha nije uspeo da dopre ni najmanji šum spoljnog sveta.

-Još koliko ćemo ovako?-iz njenih usta je izašla ista rečenica ali ovaj put s potpunom drugom namerom.

Prvi put je postavila pitanje jer je želela da sazna odgovor, ovaj put je postavila pitanje da bi mogla da potvrdi svoju hipotezu o Stasovoj potpunoj ravnodušnosti prema zvukovima koji dolaze iz udaljene galaksije u kojoj lebde tela sačinjena od zvukova. Kolima se prolomio dugačak uzdah, a Lanja je naslonila glavu na naslon sedišta i krenula da gleda u njega. Njegov izraz lica je bio postojan kao izraz lica figure isklesane u crnom kamenu. Stas u redu u pošti, Stas za stolom preko puta svoga brata, Stas na hirurškom stolu s otvorenim stomakom, Stas u galeriji savremene umetnosti dok ga po ledjima tapše stara upravnikova ruka. Jedna ista glava našrafjena u bezbroj različitih situacija. Kako li izgleda Stas dok dok ga dve žene prizivaju sebi s crvenog ekrana? Odgovor je prost. Stasovo lice izgleda isto.

-Mislim da smo tu.-promrmljao je.

-gde tu?-pridigla se. Kola su i dalje bila okružena snežnim vihorom. -na metar od provalije?

Automobil je krenuo da usporava, a obrisi crvene fasade da se naziru kroz sneg.

Lanja je krenula da se vrpolji na sedištu, proteglivši jednu, a potom drugu nogu.

Stas je okrenuo ključ i kola su potpuno umukla. Krenuo je da pipa po dzepovima ne bi li se uverio je sve što mu treba tu, a potom se okrenuo ne bi li sa zadnjeg sedišta uzeo mali crveni kofer i braon kesu koja je stajala pored.

-Sačekaj.-Lanja je pokušavala dlanovima da ispravi naelektrisane vlasi dok je iskolačeno zurila u svoj odraz u retrovizoru.-Kako izgledam?-pogledala ga je žurno, a potom se vratila izbečenom odrazu u ogledalu.

-Dobro.-bio je to odgovor Stasa koji čeka u redu u pošti dok čeka da plati račune za struju i vodu.

Izvadila je karmin iz torbe, a potom krenula da prelazi po već šljašteće ružičastim usnama.

-Hoćemo li?-njegov glas presekao je muk u kolima, a Lanja se na tren zapitala s koje planete je taj glas odjeknuo.

Spustila je ruku na kvaku i već idućeg trenutka se našla u oluji. Čkiljeći zbog snega koji im je ledio kapke, potrčali su ka masivnim belim vratima, a njeni crveni prsti su se spustili na crno dugme i zvono je odjeknulo iza crvenog zida. Lanja je bezuspešno pokušala da pogladi vlažne pramenove, kad su se otvorila vrata, a srcoliko lice sa širokom osmehom je piljilo u njih.

-Hajde ulazite!-ženska prilika je mahala rukama kao da se plašila da se nevreme ne uvuče unutra, a potom uz tresak zatvorila vrata. Oluju su zamenili udaljeni glasovi iz sobe.

-Tako mi je drago što ste ovde.-ovlaš je naslonila svoj obraz o Lanjin, brzo se odmičući, njena koža je bila ledena, a potom je zagrlila Stasa. Činilo se da se njen obraz već navikao na hladnoću i da joj sad već manje smeta.

-Tanjuška.-Stas ju je pogladio po ledjima.

-Drago mi je da se niste izgubili usput.-gestikulirala je, dok je uzimala vazduh, kao da se ona do maločas borila sa mećavom.-Raskomotite se.-njene usne su ponovo skliznule u osmeh.

Stas je spustio kofer, a potom je pružio kesu.

-Domaće.-naglasio je, kao da time želi da ukaže na to da mora biti jako pažljiva sa tom kesom.

-Ma nije trebalo.-odmahivala je glavom, dok je kesu u kojoj se nazirala flaša držala priljubljenu uz grudi.

-Ma hajde.-Stas je gledao u Tanju dok je pomagao Lanji da se izbori sa kaputom i dugačkim plavim šalom koji je činilo se obmotala desetak puta oko svog tankog vrata.

-Čujem Aleksu!-Lanja je konstatovala dok je pokušavala da ugura rukavice u dzep svog kaputa.

-Svi ga čujemo.-Stas je okačio njen kaput pored svog, a Tanja se na nasmejala na to.

Prošli su kroz slabo osvetljeni hodnik, ka pravcu iz kojih su dopirali, sada već dobro poznati glasovi, a potom se našli u ogromnoj sobi. Nastao je muk. U njih je piljilo nekoliko pari očiju, a onda su njihova usta razlila u jedan veliki osmeh.

Njih dvoje su klizili po sobi, stežući ostale za ruke, dodirujući njihove obraze uz nežne reči i po koju duhovitu opasku.

-Pa slikar krajnje je vreme bilo da nešto i naslikaš!-Aleksej ga je potapšao po ledjima, dok njegove oči šarale po Lanjinoj haljini.

Lanja ga je zbunjeno pogledala. Nije joj bilo jasno na koje slike misli pošto se Stas nije latio četkice već dve godine. Stasove muze su spavale dubokim snom. Toliko dubokim da se plašila da se nikad više neće probuditi.

-Mislim one koje su visile onomad u galeriji pre neku godinu.-Aleksej se grohotom nasmejao.

Spas ga je potapšao po obrazu, a potom se sručio na zelenu sofu.

-Kasniš Stas kasniš, kao po običaju-ženska prilika se ubacila, a potom pogledala u Lanju-Divno izgledaš.

Lanja se osmehnula, a potom preletela pogledom preko svih tih lica. Vatra je pucketala iz visokog sivog kamina, a ona se meškoljila kao da nikako ne uspeva da nadje udoban položaj za sedenje.

-E pa kad smo napokon svi tu, da nazdravimo ovom gotovo metafizičkom susretu.-Tatjana je podigla čašu, a potom su svi ustali kao po komandi.

-Koliko se često vidjamo, deluje mi nestvarno da smo uspeli da se sastavimo.-Nadja je napravila grimasu kao da se i dalje čudi što se našla u toj prostoriji sa svim tim ljudima oko sebe. Nadja i njen muž su nakon studija medicine otišli u Švedsku i tamo se venčali, postali doktori , a potom dobili ćerku. Kako to sve već ide jedno za drugim.

-Za susret duhova!-Aleksej je podigao čašu.

-Ili duhovni susret.-Valentina je namignula ,a potom je zveket stakla odjednuo iznad njih.

Svi su još neko vreme, stisnuti, sedeli, prekrštenih nogu, ukočenih usana i širokih zenica, a onda je žestina krenula da deluje, sneg da se otapa, a njihovi udovi su postali labaviji, tišina u sobi sve kraća, glasovi sve bučniji, a glave koje su zurile u sto pretrpan s hranom i pićem, da se okreću oko sebe. To je bio prvi korak. Već nakon sat vremena svi će uveliko biti razbacani po sobi kao što to obično biva s ljudima koji su bili jako bliski ali su ih neke spoljne sile razdvojile u medjuvremenu. Svako je ponešto rekao o sebi, a činilo se kao da svako želi da kaže mnogo više ili naprotiv da ne kaže ni reč. Nadja je pričala o tome kakav je život u Švedskoj, kakav je vrtić u koji idu njena deca, kako su ona i njen muž uspeli da dobiju kredit za stan po najpovoljnijim uslovima. Aleksej je bio slobodan strelac, programer koji je radio za više inostranih firmi, prekriven bradom i crnim naočarima, nije mnogo davio ljude o poslu, davio je zajedljivim opaskama . Miša nije radio nigde ali je delovao poprilično umorno, s ogromnim crnim podočnjacima i stomakom koji se nazirao ispod uštirkane karirane košulje. Čak se činio najumornijim. Stiskao je čašu i delovalo je kao da ga mrzi da priča.

-Miša je već pustio mozak na pašu.-Tanja je konstatovala nakon što je Valentina dva put pokušala da ga dozove.

-Pustio je još nešto -Aleksej je pokazao na njegov stomak.-na pašu ili možda dve.

Valentina je elegantnim tonom pričala o svom poslu, ali kao da niko zapravo nije uspevao da nasluti o kakvom poslu je zapravo reč. Ali takvi su valjda svi ti poslovi od javnog značaja. Izuzetno važni, ali kao da običnom malom čoveku nije bilo lako da odgonetne u čemu se ta važnost ogleda.

-a vas dvoje?-sve glave su se kao po komandi okrenule ka Lanji i Stanislavu.

Usledila je tišina. Mali umetnici su su se razbežali sa scene, noseći svoje slike pod miškama, a publika je s velikim isčekivanjem čekala da se medju visokim zidovima pokaže veliko platno.

-nas dvoje?-Lanja se promeškoljila, ovlaš prelazeći pogledom preko šara na Stasovoj košulji. Ispod crnog pomalo ofucanog glomaznog dzempera virila je kragna. Ko još nosi usred januara, crnu svilenu košulju na kojoj je bilo razbacano na desetine fluroscentno crvenih kamila? Kao da nije bilo dosta što ih toliko ima u donjem delu nego su se još i na kragni nazirale. Nije li mogao da obuče neku drugu košulju? Bilo koju osim te?

-Možda troje ?!-Nadja je usklinula, dok je gurala ogromni zalogaj crnog kolača u usta.

Lanja je odlučno odmahnula glavom, a Spas se zagonetno smeškao, kao da bi se nekim neobičnim slučajem ispod tog ogromnog dzempera moglo sakriti još ponešto osim svih tih crvenih kamila.

Lanja je u tom trenutku dobila jaku želju da ga udari u rebro laktom ali nije. Ponašao se onako kako se uvek ponaša ali ovaj put ju je to nerviralo više nego obično. Sve te oči uprte u njih, uprte u njega. Da je sad neka druga sedela tu pored, oči bi bile uprte u tu drugu, a ona bi bila verovatno jedna od onih koji sada s očekivanjem pilje u njih. Mnogo puta se pitala zašto je to tako? Da li zato što je on slikar i poznaje sve te boje ili naprotiv, zato što je slikar, a za boje uopšte ne mari? Verovala je da ipak zbog ovog drugog, jer mnogo je slikara koji se služe bojama da bi stvorili život, malo je onih koji se služe životom da bi stvorili boje. Tako je jednom jedan kritičar okarakterisao njegovo slikanje i njoj se to urezalo u pamćenje. Ali odmah uz tu misao-misao o tome kako Stas u potpunom mraku svog ateljea u zanosu stvara duge, tiskala se misao o Stasu koji stoji u redu u pošti i gleda kroz zidove dok mu žena na šalteru pruža uplatnice da ih potpiše. Pogled ka platnu se izgubio, a izgubljeni pogled dok luta gradom po poštama, prodavnicama i kancelarijama postao jedini koji se oslikavao na njegovom licu.

I dok je tako njen pogled bio zalepljen za njegovu kragnu, Stas je konačno progovorio. Činilo se kao da uopšte nije zainteresovan da ozbiljno pripoveda o sebi ili o njihovom životu, nego je pričao o koječemu.

Spominjao je neke izložbe svojih prijatelja slikara, predstave prijatelja reditelja i iz nekog razloga kroz to provukao svoje čudjenje o padu švajcarskog franka, a Lanja se pitala zašto ga baš od svega na svetu brinu švajcarski franci.

Ipak njihovi prijatelji kao da su očekivali više, iako su do pre samo nekoliko godina svi zajedno sate provodili u beskončanom naklapanju ili čak nisu morali ni da pričaju, nego samo da maštaju, nego su ih pritisli sa raznoraznim pitanjima. Lanja je osećala kako se nešto čudno dogadja na njoj, u njoj. Njene uši su postajale sve manje, njena usta sve tanja, njeno srce sve veće i veće. Neobični glasovi su ispunjavali sobu. Ili su to bili krici?

Kako se osećate sada kada ste u braku? Kažeš venčali ste se pre tri dana? Je l to nešto malo čovekoliko na putu? Kako nije? Hajde Lanja, znaš kako to posle teško ide. tridesete su pravo vreme ua to. Pusti je ima ona onu svoju decu. Ih, to što radi u školi s decom ne znači da su to njena deca. Ma kako nisu, to su sve naša deca. Aleksej uozbilji se! Lanja uozbilji se! Na ovom svetu nema ničeg lepšeg od dece. Ničeg lepšeg. Od dece.

Lanja se kikotala, nadovezujući se na njihove opaske, dok se u njenoj čaši talasala karamel tečnost.

Ležerno je ćaskala sa svojim prijateljima o svom životu, dok je njeno srce klizilo ravno ka njenom stomaku. Imala je utisak kao da se našla u nekom drugom vremenu, nekom drugom životu, nekom tudjem telu i sada se smeje dok stiska čašu u ruci jer joj je tako ostalo urezano u pamćenju da treba da radi.

Kad je ušla u sobu i videla sve te ljude, osećala je kako se kroz snežne oblake promalja iznenadno sunce, medjutim ona je sada sedela stisnutih butina, a njena je koža bila ledena. Otpila je gutljaj žestine, ne bi li na svoju kožu navukla tople zrake, a onda je osetila kako joj Stas dodiruje ruku. U toj kaši glasova, osetila je kako se njegovi prsti tiskaju uz njene, tu na sofi, na kojoj su sedeli jedno pored drugog. Da li su njegovi prsti gest podrške u talasu koji ih je zapljuskivao sa svih strana ili prosto nije znao gde će s njima, pa su se pukim slučajem našli preko njenih. Njen pogled se uspeo uz kamile koje su virile ispod crnog okovratnika, uz njegov vrat, bradu,da bi se zaustavio na njegovom licu. Njegovo lice imalo je izraz čoveka koji leži na operacionom stolu, koga anestezija nije uspela da uspava i koji sad ravnodušno posmatra dok mu hirurzi iz otvorenog stomaka kao iz činije razvalače creva poput špageti, svojim hirurškim escajgom. Kakvo je bilo Stasovo lice dok je posmatrao sve to? Lanja je gledala u njega. Isto. Njegovo lice bilo je isto.

Veče je kliznulo u nekom drugom pravcu, oni su nastavili da razgovaraju medju sobom, a Lanja je osećala kako joj glava tone u duboki naslon. Njeni prijatelji su postali tako stari. Činilo joj se kao da se čuje jedan te isti glas iz svih ćoškova sobe. Aleksej je ustao,prišao zelenoj polici na kojoj su bile naslagane ploče, a potom izvukao jednu i stavio na gramofon. Prostorijom se razlegao dzez, a potom i dim iz debele smotane cigarete koja je je krenula da kruži od jedne do druge ruke. Lanja je ustala s čašom u ruci, a potom prišla Alekseju koji je i dalje prebirao po pločama.

-Sećaš se ove?-okrenuo je omot ka njoj.

-Da.-nasmejala se. Leonard Koen.-Najbolja.

-Kako si mi ti?-Aleksej se konačno okrenuo ka njoj. Njegove plave oči su bile tako bistre.

-Fino.-smeškala se.

-nedostajala si mi.

-i ti meni.-pogladila ga je po obrazu.

Pre jedno petnaestak godina, bila je zaljubljena u njega. Ne tako davno. Činilo joj se da je to bilo juče, dok je gledala kroz crne okvire naočara u njegove oči.

-Šteta što se ne vidjamo češće.-sklonio joj je pramen kose sa lice, a potom, zaboo iglu u Kojenovo oko.

Lanja je prešla pogledom preko te male skupine ljudi. Pričali su, pogrbljeni, unoseći se jedni drugima u lice, stiskajući čaše, upadajući jedni drugima u reč. Njihov smeh je bio glasan, njhovi glasovi pomalo neurotični. Činilo se kao da bih ih dim koji je ispunio sobu mogao vratiti makar neku godinu unazad, ali Lanji se činilo da izgledaju, nekako tužno. Kao karikature nekih nekih svetova koji su nekad postojali i sad ne postoje.

-Uzela je smotuljak iz Aleksejeve ruke i povukla dim. Fini osećaj je prostrujao njenim telom. Nije znala da li se to njenim telom razliva zelena boja ili je to bilo samo “Seem a long ago Nancy” , sve zajedno ili nijedno ni drugo.

Pogledala je u Stanislava. I dalje je sedeo zavaljen u sofi. Kao da je nakon svih tih kilometra koji su prešli, toliko puteva, toliko pročitanih redova odslušanih tonova, naslikanih linija, samo to čekao-da se zavali u zelenu sofu. Pored njega je na obodu sedela Valentina. Njegova devojka iz post-tinejdzerskih dana, muza, oblak po kome je toliko voleo da bude razbacan, ne baš ni toliko malo godina.

-Pa vi ste sad u stvari na medenom mesecu.-Aleksej je pogledao u pravcu zelene sofe.

Lanja se nacerila.

-Ovako kad ga pogledaš izdaleka, dok stojiš ovde u ćošku, na razdaljini, je l te prodju žmarci?

-Žmarci?-Lanja je osećala kako njen glas sporo putuje iz njenog stomaka. Nije bila sigurna šta je u tom trenutku sporije. Njen glas ili njene misli.

-Pa kad ga malo bolje pogledaš, ne pomisliš li da si pogrešila?

Lanja se nasmejala. Aleksej i njegov humor. Onda se uozbiljila. Pitanje, zapravo uopšte nije bilo pogrešno.

-Pomislim.-procedila je.-I kad ga pogledam i malo bolje i malo gore, gledala je čas u njegovo lice, čas u kamile koje su se naziale ispod njegove brade.

-Lanja nikad nije kasno da sklizneš do druge strane meseca, one manje medene.-nacerio se.

Lanja se okrenula ka njemu, a potom krenula da se uvija uz zelenu melodiju, kružeći glavom s jedne na drugu stranu. Klizila je oko sebe, uz sebe, u sebe. Nekako se sve izmešalo u njoj. Prostor, vreme, zvuk i značenja. Kao neka slagalica koju je slagala dugo, a potom slučajno nagazila na nju i jednim pokretom noge sve delove razbacala po sobi. Svuda oko nje, u sobi -delovi, u njoj-delovi. Sama pomisao da bi trebalo da ih iznova slaže ju je naterala da krene energečnije da igra, dok su joj se pramenovi lica lepili za obraze. Samo je htela da igra, a ne da pogrbljena sedi na podu i slaže slagalicu. Šta bi sa njom i da je ponovo složi, umesto da je ostavi na podu, ovaj put da je urami i stavi na zid?

Aleksej je stavio svoj prst na njene usne i ona ih je otvorila. Tudja koža. Krv ispod te kože. Duša iznad oboda ivice po kojoj se teturala. Nakon toliko vremena. Nešto drugačije. Neko drugi. Samo da ne bude isto. Pred očima joj je zaigralo Stasovo lice. Samo da ne bude isto. Drugačiji dodir nakon toliko godina. Makakav, samo da je dodir, makar to bio i dodir štakora. Aleksej sigurno nije bio štakor, smešila se. Uvek je bio razbacan na sve strane. Poput uragana koja ruši kuće sazidane od kartona, rušio je sve oko sebe, ali ga nigde nije bilo. Jer nije vetar drvo pa da mu korenje probije čvrstu zemlju i prodre duboko u mrak. Aleksej je bio vetar koji je činio grane razigranim, ali nikad nije uspeo da ode dole, duboko, medju crve i leševe. To je samo Stasu uspevalo. Da ode duboko. I zarije lice u sve te podzemne gadosti.

Aleksej joj je nešto šaputao u uvo i ona je osetila kako je taj šapat golica, duboko, do dna stomaka, tamo gde joj je skliznulo srce dok je sedela na sofi. Prljavi vazduh joj se uvlačio u ušne školjke kao so koja se lepi za nepca, a koju zahvatamo kašikom i sipamo u tanjir. Smejala se, gladeći ga po ledjima, osećajući kako bi iz neke kosmičke perspektive taj trenutak mogao da se opiše kao savršeno proživljeni život, ukoliko bi trenutak mogao da se nazove životom. A možda bi i mogao, razmišljala je dok je njegova ruka klizila niz njena ledja, zašto ne bi? Nikad nije zamišljeno sedela u kosmosu na nekom hladnom parčetu ljubičaste planete i posmatrala sebe dok stoji u sobi, okružena ljudima, dok joj Aleksejeva ruka steže oko struka, da bi znala kako to zaista izgleda. Možda sa te udaljenosti, ostali u toj sobi nisu ništa više do skup beznačajnih tačaka,a postoje samo njen struk i ta ruka koja se obavila oko njega. I ta scena, taj isečak, ruka oko njenog struka, nije povezana nikakvim logičkim, niti uzročno-posledičnim vezama sa tim ostalim tačkama u sobi. Smejala se, dok je Aleksej nastavio da joj nanosi prašinu u oči. Ipak to je samo Aleksej. Svi su znali kakav je. Niko nije obraćao pažnju. Aleksejeva ruka na ženskoj butini, obrazu, struku ili ispod suknje. Naslonila je glavu na njegovo rame, a on je krenuo da joj priča o svojoj avanturi sa ženom koju je upoznao u avionu dok je leteo za Nju Delhi.

Pogledala je u Stanislava očekujući da će ga videti kako stoji u redu ispred šaltera ali nije. U tom trenutku učinilo joj se čudnim to što vidi. Šalter je bio zatvoren,a Stanislav je žurio da napusti poštu. Gde je to žurio, pitala se? Gde bi to zaboga Stas mogao da žuri? Kući? Gledala ga je dok su njegove crne oči žurile u nju. U tom času prasnuo je u smeh i njena iluzija se raspršila. Valentina je zamahivala svojom dugom crvenom kosom, dok je pričala nešto do zla boga zanimljivo, što je nateralo Stasa da se ozbiljno zaceni od smeha. Lanja je okrenula glavu i prislonila ruke na Aleksejeva ramena. Bila je zbunjena. Kakva se to iluzija malo pre raspršila? Šta ako je on stvarno gledao razrogačeno, ali je ona toliko bila obavijena zelenim dimom da nije uspela najbolje da vidi.

-Hajdemo gore, pokazaću ti jednu sliku.-Aleksej ju je gledao.-ne brini, nije ju Stas naslikao. Verujem da ti je njegovih slika preko glave.-nacerio se, a Lanja je pošla za njim. Dok je klizila za njim kroz sobu, imala je utisak da ju je opet okrznuo Njegov pogled. Nije marila za to. Nije želela da mari. Samo je želela da nastavi s igrom, negde tamo gore, gde je Aleksej bude odveo. Kad se uspela gore uz dugačke stepenice, načas je nestalo struje i pogasila su se sva svetla. Taj časak bio je čudan. Tako dugo je potrajao taj jedan trenutak, tako kratko u isto vreme, tu u dugačkom hodniku. I nije bilo nikakve slike, nikakvih boja, čak nije bilo ni lica, u tom kao večnost dugom momentu. Samo lupanje srca, koje se ubrzavalo kako je trenutak postajao sve kraći, a svetlost sve bliža i bliža. To srce se teturalo po njenom telu, kao po pijanoj ulici, na čijim su se obodima mešali početak i kraj. Ili se na obe ivice nazirao početak?Ili ipak kraj? Duboki koraci postajali su brži i brži, a onda su sijalice zasijale svuda oko njene glave. Stajala je na spratu, zagledana u dno stepeništa koje se pružalo pod njenim nogama. Nije bila sigurna šta se to tačno dogodilo malo pre, ali njen dah je bio kratak i brz, još uvek, a njene noge su pomalo drhtale. Dok se spuštala dole, osluškujući korake iza sebe, razmišljala je o svom neprirodno brzom dahu. Ne, ne može da razmišlja sad o tome. Kako uostalom može da razmišlja o onom što nije videla? Kako je zaboga išta mogla videti tamo na dnu hodnika, u potpunoj tami? O onome što nije videla, svakako ne može govoriti, može TO samo ostaviti da leži tamo u mraku, odakle je i došlo. TO.

Kad se ponovo našla u sobi, zatekla je ljude, u istom položaju u kakvom ih je -malo-pre. U toj sobi kao da sijalice nisu ni prestajale da gore, primetila je, a potom se sručila pored Stasa. Valentina je i dalje sedela na obodu sofe, a Stas joj je nešto objašnjavao mlatarajući rukama. Lanja je zgrabila rum sipala u čašu, a potom nalila malo koka-kole preko. Duboko je uzdahnula, kao da joj treba vazduha, a potom otpila dobar gutljaj. Nije bila sigurna u kom delu tela se trenutno nalazi njeno srce. Činilo joj se da njegovo lupetanje odzvanja u svim ćoškovima . Stasovo lupetanje. Udarci njenog srca mešali su se sa Stasovim lupetanjem .Stegnula je butine, ali to je samo tupe udarce učinilo još jačim. Aleksej je povlačio rukav na svojoj ruci, nameštajući dzemper, a Lanji se činilo da sve umišlja. Aleksej joj je uputio jedan od svojih višeznačnih pogleda, a potom zgrabio Mišu za ramena i protresao ga. Lanja je znala šta sledi. Aleksej će se okomiti na Mišin stomak, simulirajući udarce, kao da udara u jastuk, zavitlavajući ga što se ugojio, a potom će krenuti da se rvaju kao stotine puta do sad. U najgorem slučaju biće kao onda na eskurziji,pre petnaest godina, kad je Miša izbio zub Aleksu, pa Aleksej nije s njim razgovarao dva meseca. Nije mogao da mu oprosti to što mora da se pritaji dok ne sredi zub. Nije mogao da ide okolo i prosipa sarkastične pošalice tako krezub.

Lanja je prislonila čašu na usta i pustila da joj slobodna Kuba klizne niz grlo. Nadja se prigušeno kikotala dok je posmatrala rvanje, koje je Lanja predvidela sekund pre, pitajući se da li je moguće da Nadju ta scena zabavlja? Toliko godina, toliko vekova. Sve je isto. Je l treba da bude? Ili ništa isto nije? Zašto je pa ne bi zabavljalo? Iz tanjinih usana virila je dugačka tanka cigareta dok je dim obavijao njeno bledo lice. Kikotala se sa Valentinom, dok im je Stas pričao neku od svojih priča. Naizgled svi su bili opušteni, u stvari svi su bili neurotični. Detinjasto čedni, s umornim očima, radili su sve što je trebalo da rade, po sećanju, kao što je ona radila onda kad su je ispitivali o materinstvu, životu i onome kako je po njima život trebalo da izgleda. Ona se smejala na njihove opaske, a oni su se rvali, kikotali i teturali se kao kad su imali petnaest. Ipak ,Lanja je osećala kako je sve žednija dok je dosipala koka-kolu u čašu. Iako naizgled isti, nisu to zaista bili. I nikad neće. Niko od njih, pa ni ona. Kao da im je mozak dok su imali osamnaest, dok je bio natopljen svim tim bojama, sintetikom i dimom bio najčistiji. Nije li to ironično? Da, verovala je, tad im je mozak bio čist, da čistiji nije mogao biti. I putovali su visoko, kroz zidove, oblake i plutali dugo kroz sve te svetove, prostore, gde je vazduh bio najčistiji, netaknut smogom, netaknut otrovima koji su dopirali iz dugačkih dimnjaka, prljavih fabrika, zidova sazdanih od reči koje su od plastike, bez značenja, punih veštačkih boja i otrova.

-Zemlja zove Lanju!-do nje je dopro zacenjeni Tanjin glas. Lanja je gledala u nju koji trenutak kao da joj treba vremena da se vrati iz tih paperjastih predela.

-Izvoli.-tutnula joj je u ruku iscepkane papiriće i olovku, a potom otišla do Nadje čineći to isto.

Lanja se zbunjeno okrenula ka Stasu.

-Razvalićemo ih!

Lanja se nasmejala. U tom trenutku je shvatila o čemu se zapravo radi. Igraće igru pogadjanja. Igra se u parovima. Svaki par smisli reč, a potom je drugi pogadjaju. Stas je bio njen par. Logično. Osetila je kako neka čudna toplina prolazi njenim telom. Čudno je bilo ponovo se naći tu, pored njega, nakon svih tih razmišljanja, osećanja, iskustva koja su protutnjala njenim telom kao oluja. Čudno je bilo to kako obično oluja ostavi haos za sobom, porušene kuće, gradove, ponekad i čitav svet sravni za sobom. U njenom telu je sve bilo isto. Više se nije čulo nikakvo lupanje. Naprotiv srca kao da nije ni bilo. Kao i pre. Ili ga je bilo ali je ona oguglala na njegove zvuke. To je sad bilo više filozofsko pitanje i nije imalo veze sa objektivnim stanjem njenog tela. Njeno telo bilo je mirno. Gledala je Stasa kako žurno piše po parčetu papira. Telo je žurilo da se vrati u prvobitno stanje , stanje pre oluje, koje je s tolikom žudnjom do malo pre htelo da promeni. Svi ti potresi, erupcije, jeza, neujednačeni otkucaji da, bi se opet našla, na istom mestu, na istoj sofi, pored lica koje je isto. I nije htela nigde drugde da bude u tom trenutku, a samo malo pre toga, htela je da bude svuda osim pored tog čoveka s tim licem. Istim licem.

Čudno je bilo to. Unutra i spolja, kao dva lica koja se nikad ne vide, nikad ne poljube, nikad ne dogovore, a postoje jednako stvarno ta dva lica, kao dve strane sunca, koje jednako jako sijaju.

-Kakav ti je seks bio sa Valentinom?-njena glava bila je priljubljena uz njegovu, dok je on ispisivao nešto po parčetu papira. Stas je zastao i pogledao ju je, a potom nastavio da piše, kao da je bilo malo verovatno da je čuo ono što je doprlo do njegovih ušiju ili da je naprotiv beznačajno da bi se i potrudio da odgovori.

-Nikad mi nisi rekao.-gledala je čas u Valentinu, koja je sedela preko puta njih, prekrštenih nogu i smejala se, verovatno Aleksejevom izboru reči koju će ostali pogadjati, pošto je on bio njen par u igri.

-Nikad mi nisi rekao. -Lanja je ponovila istim tonom, kao da je navikla da, kad je Stas u pitanju, mora da ponavlja ono što kaže.

-Bilo bi malo neotesano od mene da jesam-izvrnuo je bocu s pivom, a potom dodao.-a možda i malo neprijatno.

-Reci mi.-Lanja ni sama nije bila sigurna šta ju je to najednom spopalo. Imala je utisak da je sve što je trebalo da vidi na tom licu, već videla.

-Ne mogu. Istina nisam neki nežan čovek, umem da budem onako malo i prost-nacerio se-al nisam ni baš ogrezla sirovinčina.-Stas je načas izgledao zamišljeno, kao da se dvoumi da li je odbarao prave reči da iskaže ono što želi. Lanja samo nije bila sigurna oko kojih reči se dvoumi, onih na papiru , ili onih pomoću kojih je pokušavao sebe da opiše.

-Ma šta ti je? Ne sediš na na nekim tamo pozorišnim daskama nego na sofi. A to u ruci ti nije mikrofon nego flaša, neće niko da čuje.

-Seks s njom bio odličan.-zgužvao je jedan, uzeo drugi, a potom na trenutak zastao zamišljeno gledajući iznad sebe, kao da Valentina nije sedela naspram njih, nego negde tamo, na krovu ili nekoj sasvim drugoj sobi.-Vražiji dobar seks.

Lanja je osetila kako je čudan talas protutnjao njenim telom. I bila je sigurna da ju je više taj nepoznati talas začudio nego sam njegov odgovor. Bilo joj neobično to, što je izgledalo, kao da njeno telo ima jedan, a njen um neki sasvim drugi par ušiju. Njeno telo je reagovalo na jedan, njen um na sasvim drugi način.

Podigla je bradu, koja je skliznula maltene na njegovo krilo dok je prevrtao po papirićima. Pogledala ga je. Bila je ubedjena da Stas zuri u Valentinine grudi kroz zeleno staklo flaše.

-A sa Natašom?-sopstevni glas joj je zvučao kao pesma koju pogrešno odabremo kad pijani drndamo po dugmićima radija. Nataša je bila prva devojka koja joj je pala na pamet posle Valentine ni sama ne znajući zašto. Nataša nije bila toliko važna.

-Ne toliko.-njegov pogled je, Lanja je bila ubedjena, nerado skliznuo s Valentininih grudi nazad u njegovo krilo. Čak joj se na trenutak učinilo da taj pogled uopšte nije bio pogled čoveka koji čeka na redu u pošti. Naslonila je glavu na njegovo rame. Odatle nije mogla da vidi gde to on gleda.

-A tebi?-mogla je čuti kako pravi brze pokrete hemijskom po papiru.

-Meni?-namrštila se.

-Staviću Liniju.-došapnuo joj je, radosno se cereći, kao da je u tom trenutku zaboravio da je uopšte postavio pitanje.

-Liniju?-Lanja je podigla obrve dok je gledala u zid iznad glave. Stas joj je zvučao sve ludje. I taman kad je krenula da se pita kako je to uopšte moguće i da razmišlja o granicama ljudskog ili pre Stasovog ludila, ponovo je začula njegov glas.

-Ma daj bre, sećaš se La Linee? Onaj crtani što smo svi kao klinci mrzeli, a onda kad smo porasli smo shvatili koliko je u stvari dobar. E pa bila bi baš fora da Aleksej izvuče liniju.-njegov smeh je, činio joj se zagrmeo medju visokim zidovima sobe.-izvukao liniju. Aleksej. Shvataš?-cerio joj se u uvo.

Lanja je zuruila u plafon. Od svih mogućih svetova, morala je baš taj da izmisli to veče. I onda, umesto da ostane u njemu, ona se vrati nazad, nasloni na Stasovo rame i onda besmisleno nastavi da gleda u plafon dok sluša kako on pravi aluzije na Alekseja i njegove nozdrve.

Šta ako ipak taj izmišljeni svet nije bio samo izmišljotina? Ako je stvarno načas nestalo svetla i cela kuća se našla u mraku, tu na obodu sveta, usred mećave? Koliko je to samo strašno? Toliko se jezivih stvari moglo desiti u tom mraku! Nije smela ni da razmišlja. Srećom, pa je sve to izmišljotina njenog dokonog uma, koji iz dosade ume daleko da odluta, ponekad baš da zakorači duboko u šumu. Njeno telo se streslo. Šta bi se desilo ukoliko bi se njen duh izgubio u toj gustoj šumi? Previše ona svom umu dopušta. Šta bi bilo kad bi se izgubio? Njen um bio je dete i ona nije smela da previše pušta da se šetka okolo sam. Šta bi ona radila bez njega? Dobro je da je sada tu, pod svetlom crvenog lustera, na sigurnom.

-Nije ti neka fora.-potapšala ga je po butini.

-Pojma nemaš.-Stas je ushićeno škrabao po papiru.

Zatvorila je oči. Svi ti ljudi, njihovi prijatelji, oni su uvek više, verovala je, voleli Stanislava. Ili im je makar bio bliskiji srcu. Sada se činilo ni njega ne vole toliko. A činilo joj se da nešto mnogo ne vole ni sami sebe.

-Kakav si ti to slikar kad sve što vidiš obojiš u crno? Sve ti je crno.-Aleksej je dobacio. Iz nekog razloga smetalo mu je što Stasove reči privlače pažnju.

Lanja je bila u mraku. Njeni kapci su bili tako teški.

-E nije crno, nego ogoljeno.-Stas je pomešao papire s gomilom na stolu.

-E pa nije ni čudo što više ni paru ne možeš da dobiješ za tu tvoju golotinju.-Aleksej se zacenio.

-Tu moju golotinju možeš da dobiješ za dzabe samo teško pošto ćeš oslepeti ukoliko pogledaš u nju. Nisu ta tvoja stakla na cvikerima dovoljno debela.

-Nisam baš siguran.-Aleksej se nacerio.-Video sam ja nešto od te tvoje golotinje.

Lanja je širom otvorila oči. Da li sanja?

-To što si ti video voda skine za tili čas. Ovo što sam ja video-ne skida se. Vodootporno je.

Lanja nije bila sigurna o čemu ili tačnije o kome to njih dvojica razgovaraju. O umetnosti? Istini? Njegovim slikama? Bojama? Njoj? Njenom telu? ili je sve to jedno te isto?

Ponovo je zatvorila oči, a kad ih je idući put ponovo otvorila iznad njene glave bio je drufi plafon. Bio je malo niži od onog prethodnog. Osvrnula se oko sebe. Ležala je u svojoj haljini, na krevetu presvučenim narandzastim prekrivačem, dok je na njenim nogama srozano stajalo crveno ćebe. Bila je prekrivena njim, a onda se verovatno vrpoljila, pa je spalo. Zaspala je omamljena od svega i probudla se na krevetu u nekoj od soba. U ćošku je gorela slaba svetlost narandzaste lampe. Uspravila se na krevetu, a potom potražila svoje cipele. Umesto njih pored kreveta su stajale sobne papuče. Uskočla je u njih, a potom krenula iz sobe. Palo joj na pamet da pojma nema koliko je sati i koliko je spavala. Bile su neobične te papuče na njenim stopalima, lake kao pero, kao da uopšte i nisu bile papuče, nego krila. Zar se tako fino naspavala, pitala se dok je osećala kao da lebdi kroz dugi hodnik, koji joj je od nekud bio poznat. Zelena svetla su gorela svuda okolo. Bio je osvetljen i dugačak taj hodnik. Na samom kraju tog hodnika, tik pored stepeništa, gde je onda stajala, u mraku, zbunjena, sada je dopirala svetlost. A tu svetlost su pratili glasovi. Prišunjala se toj prostoriji, tiho, u svojim kao pero lakim papučama. Tamo su stajali Stanislav i Valentina. Nisu je videli. Nisu je mogli videti. Nije bila sigurna zašto ali je osećala da nisu. Njeno prisustvo i njeno odsustvo u istoj prostoriji gde su Valentina i Stas stajali jedno naspram drugog, a ona izmedju njih, potpuno nevidljiva.

-Da li se sećaš kad smo upali u sobu onda, a na našem krevetu se valjala ona čudna bića?-smejala se.

-Ispod kreveta, ne na njemu.-Stas je gledao u neku tačku ispred sebe kao što to obično biva kad čovek sa flašom u ruci pokušava da se priseti detalja.-Pa si me davila celu noć da gledam ispod i nisi mi dala sa spavam.

-Omatoreo si, sećanja su ti malo izmešana-Valentina je stajala naspram njega naslonjena na šank. -Ali dogadja se to-krenula je ka njemu.-stari ljudi počnu da izmišljaju stvari i da ih onda nazivaju sećanjima jer su sve pozaboravljali. -prišla mu je.-pa im ništa osim izmišljotina ne preostaje.

-Hm, hoćeš da kažeš da sam i tebe izmislio?-stajao je naslonjen na sto nepomično,dok je ona stajala naspram njega.

-Pa šta bi značilo i da ti odgovorim?-nasmejala se.

-Ne bi?-upitao je, a Lanja je iako joj je bio okrenut ledjima, mogla tačno videti njegovo lice. Tako, otpozadi. Savršeno je mogla da vidi njegovo lice, dok je izgovarao to pitanje. Ne bi? Mogla ga je videti kroz ton njegovog glasa, kroz godine provedene preko puta njega za stolom dok doručkuju, ručaju, večeraju, čitaju jedno drugom budalaštine iz dnevnih novina ili pak guste pasuse iz debelih knjiga, dok s nekom nelogičnom mržnjom slušaju jedno drugo dok jedno prepričava neki dogadjaj od prethodnog dana, dok sa logičnom znatiželjom zapitkuju jedno drugo o nekim sasvim nebitnim stvarima koje su se ovom drugom dogodile prethodne večeri.

-Moj odgovor bi u tom slučaju, ako sam izmišljena, lako mogao biti izmišljen.-prišla mu je, a Lanja je brzo skliznula iza zida,ili možda čak kroz zid, nazad u hodnik. Žurila je, koliko je želja nosi, nazad u sobu. Bila je sigurna da su se poljubili.

Nije videla da se to dogodilo, mogla je da ostane još koji čas i vidi, ali nije. Volter je rekao da ukoliko boga nema, trebalo bi ga izmisliti. Lanja nije bila zainteresovana za izmišljanje Boga, nije smatrala da njen mali um može da izmisli išta veliko, ali je svakako mogla izmisliti poljubac. Tako da, ukoliko ga zaista nije bilo, mogla ga je stvoriti, izmaštati, kao što neko stvara u svojoj glavi bogove, tako je ona mogla s lakoćom izmišljati poljupce. Nije bila sigurna zašto uopšte ima želju za tim, dok je razgratala prekrivač i uvlačila se u ogromni krevet. Čudno je to, jedan hodnik sa dva tako udaljena kraja. Jedan tako mračan, drugi tako osvetljen. Jedan je stvaran, drugi izmaštan. Ali koji je koji? Ili svesno biramo da neke stvari ostavimo razbacanim po mračnim ćoškovima, a druge da osvetlimo toliko da potpuno izgube svoj oblik i dobiju baš onakav kakav je naš um namerio da stvori? Mrak je prekrio njene kapke i ona je potonula dublje u noć, a onda je najednom osetila dodir na svojoj koži. Mutnim očima, nenaviknutim na mrak, posmatrala je kako se pred njom talasa prekrivač i kako taj talas postaje sve bliži i bliži njenom licu. Osetila je kako njene noge i butine podrhtavaju, a onda je iz mraka izronilo lice i nadvilo se nad njom.

-Je l si se ti to upiškila?-njegov dah uvlačio se u njena usta. U tim ustima je bilo toliko prljavštine. Cigarete, žestina, pivo. Čovek se stvarno na sve može navići. Da je sad neka druga glava visila iznad njene i da se neki tudji dah sazdan od piva, cigareta i koječega uvukao u njena usta, ona bi povratila. Gledala je u njegove crne oči, koje je su bile nejasne, tu u tami.

Privukla ga je bliže sebi, dok su se njene noge obavijale oko njega. Poljubila ga je u obraz. Njegova brada bila je neuredna. Njene ruke su s njegovih ledja kliznule do njegovog vrata. Ponekad je žalila što njeni nokti nisu duži i oštriji pa da na njegovom vratu ostave dublji trag. Poslednji trag. Toplina se širila njenim telom nenadano kao kad bi se usred te jake mećave promolili dugi, snažni sunčevi zraci. Potpuno neočekivano, nakon svih tih godina, nakon svih tih snežnih nanosa i smetova. Sunce je prodiralo kroz njenu kožu , duboko, veoma duboko. Ni sama nije znala koliko u stvari ima prostorija u sebi.

-Moram nešto da te pitam.-gledao ju je iz mraka.

Lanja je gledala u njegovo lice dok se njeno telo napeto obavijalo oko njegovog.

-Da li ti smeta što ne slikam?

Nije bila sigurna na šta treba da se fokusira. Na njegove reči ili na vatru. Ostati gore ili se spustiti dole. Dole je sunce tako fino grejalo njene butine, gore joj je još uvek bilo hladno.

-Smeta tebi.-njene ruke su skliznule sa njegovog vrata na njegove obraze. Opet je u tom trenutku zažalila što nema duže nokte, pa da ga umesto dlanovima, pomazi noktima. Duboko.

Dok je prelazila dlanovima preko njegovog lica, njeni prsti su skliznuli medju njegove usne.

-Zašto smo mi zajedno?-upitao ju je, dok su njeni prsti bili u njegovim ustima.

Sunce je potpuno zašlo iza brda, a hladne kapi kiše prestale su da natapaju zemju.

-Ima li uopšte svrhe pitati se?-Lanji su pred oči zaigrale Valentine grudi. Da li je sve to samo sanjala?

One papuče su bile tako nestvarno lagane. Htela je da se nagne i pogleda da li su tu pored kreveta, ali nije mogla, jer se Stasovo telo nadvijalo nad njom kao težak sivi oblak.

-Pa valja svakako staviti na papir.-gledao ju je.

-Pa hajde stavi.

-Dobro.-uzdahnuo je, kao da mu je neko zatražio da zagradi neboder.

-Svidja mi se kad iz onih glupavih dnevnih novina izvučeš neku nasumičnu rečenicu i naglas pročitaš. Ponekad mi se ta rečenica vrzma tolio dugo po glavi da moram da je nacrtam.

Lanja ga je začudjeno gledala, ali nije bila sigurna da on može da opazi to njeno čudjenje u mraku.

-Imam jedno blokče pokazaću ti. Tamo su sačuvane sve te rečenice.

-Zašto mi do sada nisi pokazao?

-Mislim da nisam bio svestan dok sam crtao, da su to baš te rečenice, ali kad sam se malo više udubio u u sve te crteže shvatio sam da jesu.-njegovo telo je bilo potpuno mirno. -Osim toga-nastavio je da nabraja.-imaš taj neki romantičan pogled na svet.

-Što bi to trebalo da se nadje na listi? Pa ti uopšte nisi romantičan.-Lanja je morala da se nasmeje.

-Pa to je suština. Ja tebe volim zato što si romantična ti mene voliš jer nisam.

-Ja sam mislila da me voliš zato što sam dobra osoba i što se trudim da pomognem deci u školi.-zakolutala je očima, a Stas se sručio pored nje.

-Zbog toga te vole prijatelji.

-A gde su sad oni?-Lanja se najednom zapitala. Razbacani po sobama. Tihi. Previše tihi.

-Spavaju.-Stasov glas je tonuo duboko.

Lanja je ubrzo, po ko zna koji put te noći zaspala, s gomilom utisaka pod kapcima. Sanjala je. Ili nije sanjala. Belina snega uvukla joj se pod kapke i ona se probudila. Proteglila se, a potom pogledala oko sebe. Druga polovina kreveta bila je prazna. Osećala je kao da gubi razum. Ta druga polovina bila je netaknuta. Jastučnica glatka i ravna, prekrivač hladan kao okean. U njenoj glavi čulo se na desetine različitih vrsta ptica. Šarenih, malih, pitomih, crnih, zloslutnih i veličanstvenih. Šta se to dogodilo u toj kući? Ogromnoj kući, s bekončano mnogo prostorija i vremenom koje se ispoljavalo u nekoj čudnoj formi. Sve se dogadjalo brzo, a opet, kao da je večnost provela u toj kući medju tim ljudima. Kojim ljudima? Gde su oni? Zidovi su odjekivali tišinom. Stasa kao da nikad nije ni bilo. Šta se to dogodilo prethodne noći i da li se dogodilo? Šta ako je Stanislav i dalje tamo, na kraju hodnika pod svetlima kuhinjskih sijalica? Pogledala je pored kreveta, papuče su stajale pored kreveta. Lanja je hitro ustala i obula ih dok joj je srce brzo kucalo. Bile su to ko i svake druge papuče, ni teže ni lakše. Imala je utisak da je to to. Da je vreme konačno postalo prostor, zamrznut prostor i da ni najjači zrak sunca ne bi bio u stanju da otopi taj led. Mogla bi sad da izadje iz sobe, da potraži sve te ljude, da proveri da li je sve što se dogodilo noćas sanjala ili nije, ali nije htela. Kakave ima veze da li je sanjala ili nije, ako su se te stvari dogodile? Pred njenim očima gorele su tako živo, tako stvarno. Da li je Stas uopšte prespavao u toj sobi ili nije? Ili je noć proveo na kraju hodnika? Kakve ima veze, to je samo jedna od stotine drugih noći, u njenom životu, u životu kosmosa, u životu večnosti. Nije želela da spava. Nije želela da sanja. Da proverava ko je u sobi, ko je van sobe. To je postalo zamorno. Dosadno. Ponavljanje te beskonačne radnje. Ceo život, izvirivati i proveravati ko je u sobi, a ko ne. Prišla je visokom prozoru, u prozirnoj majici zelene boje. Uz mali napor uspela je da ga otvori i pusti oluju da je zagolica svojim ogromnim snežnim jezikom. Inje je štipalo njene oči, njeno telo je postalo tako malo i tanko. Mogla je da zatvori prozor i ostane u toplom. Da izadje iz sobe, sidje sa sprata i vrati se medju one ljude. Nedostajao joj je Stanislav ali on nije bio tu, tako da se navikla na to nedostajanje. Nikada predugo nije bio tu, zadržavao se u njenom životu samo kratko iako je izgledalo da je stalno tu. Prišla je bliže prozoru, dok je susnežica ledila njene kapke, obraze i ruke. Ako pusti svoj um da odluta dalje, možda se neće vratiti?

Možda se to već dogodilo? Kad je sve postalo tako melodramatično,prenaglašeno i nepodnošljivo? Do juče je sve bilo normalno. Život. Svi njegovi fragmenti, sve zapete medju tim fragmentima. Njeno lice je bilo sad već potpuno belo od snega, njene misli prekrio je potpuni mrak. Krila prozora su se klatila stvarajući zajedno s vetrom buku koja se razlivala medju visokim zidovima sobe, a na žutoj komodi, sa druge strane kreveta, stajala je ceduljica koju je vaza držala slepljenu za komodu.

Ma kako god da ti izgledam, u jedno budi sigurna, izvan ove sobe, tamo dole, to sam još uvek ja, samo čovek, medju ljudima.

Za P.U.L.S.E Marija Mančić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi