Crvene planete: Marksizam i naučna fantastika

Veza između marksizma i naučne fantastike, odavno nije toliko tajna. Vera da se može napraviti drugačiji svet od postojećeg stoji iza oba, a brojni sci fi autori su ujedno bili prominetni marksistički teoretičari i aktivisti.

Akademska kritika je od 60-tih godina prošlog veka svesna ovih veza i intenzivo se njima bavi. Darko Suvin, jugoslovenski teoretičar književnosti, postavio je temelje akademskih studija naučne fantastike svojim kapitalnim delom „Metamorfoza naučne fantastike- Poetika i istorija književnog žanra“. Njegova teza je da naučnu fantastiku mogućom čini „kognitivno otuđenje„ od postojećih realnosti.

Zbornik Crvene planete, koji ovde predstavljamo, pada dakle na plodno teorijsko tle, razvijano decenijama, što mu je ujedno najveća mana i vrlina. Neozbiljnost sa kojom se obično dočekuje „spekulativna fikcija“ (ovako se kaže sci fi, ako predajete na univerizetu), naterala je akademske kritičare u drugu krajnost- previše učitavanja značenja, previše teorije, previše žargona.

Čajna Mievil (i sam plodan pisac i ubeđeni komunista, onoliko koliko može biti samo imućni Britanac), uredio je zbornik sa preko 20 autora, koji pokrivaju teme vezano za gotovo sve podžanrove i epohe.

William Burling nudi kritiku utopističke vizije u poslednjem delu trilogije o kolonizaciji Marsa – Plavi Mars, posebno se fokusiraći na to kako je predstavljena umetnost u utopijskom društvu. Tipično markstički, kritika pronalazi zaosale elemnte klasnog konflikta čak i u društuv posle revolucije.

Provokativni esej Carla Freedmena bavi se odnosom naučne fantastike i noir-a u sajberpank subžanru (na primera Alhpaville, Dark Citya i Blade Runnera), praveći kontrast između inflatornih osobina sch fi i deflatornih osobina noira (prvi polazi od toga da je moguće više od realnosti, a drugi da je realnost uvek gora nego što deluje).

Rob Latham, nedovoljno razrađeno, ali fascinantno piše o odnosu naučne fantastike prema urbanom diskursu, praveći kontrast između konzervativnih autora koji morališu nad dekadentnom estetiku urbanog prostora i marksista koji razumeju da su stanovnici gradova žrtve kapitalističke eksploatacije.

Iris Luppa predstavlja marksističke prikaze ranih naučno-fanstačnih filmova u Vajmarskoj republici. Tema je fascinantna i neočekivano savremena, ali privlači pažnju na jednu od mana zbornika. Naime, ovo je jedini tekst koji se bavi naučnom fantastikom izvan engleskog govornog područja. Marksistička osetljivost na kolonijalizam i kultur-rasizam, ovde ipak paada u vodu i sve autori se drže svog dvorišta.

Završni eseji, bave se zaostavštinom Darka Suvina na savremenu markstističku kritiku. Andrew Milner tematizuje utopiju kao podžanr naučne fantastike , odnosno kao ona može odgovarati (nejasnom ) konceptu – „kognitivnog otuđenja“. S druge strane Mielvil se vraća temi o kojoj je često govorio, a koristeći se Suvinovim teorijskim aparatom- razlici između naučne fantastike i epske fantastike. Mielvil smatra da je pogrešno porediti dva žanra, jer je epska fantastika gotovo uvek reakcionarna, čak proto-fašistička.

Kritika zbornika došla je u glavnom sa levice (dok je među konzervativcima ostao realtivno neprimećen). S jedne strane radi se o sektaškim podelama među socijalističkom akademskm kritikom , koje nisu od značaja za širu javnost, s druge imamo vrlo zanimljivu ali nedovoljnu artikulisanu kritiku, tipičnu za savremenu levicu. Naime neki kritičari zameraju Mijevilu da je zbornik zatvorio u žargon visoke akademske kritike i da on ne može biti prijemčiv prosečnom konzumentu naučne fantastike. Teza je verovatno tačna i ilustrativna za nemogućnost socijal-utopističkih intelektualaca da artikulišu svoj svetonazor na način koji je ujedno poziv na akciju.

Crvene planete- Marksizam i naucna fantastika, iznova je dokazao da je naučna fantastika ideološki pregnatno polje stvaralaštva otvoreno za dinamično tumačenje.

Za P.U.L.S.E: Janko Kanja

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, Janko Kanja, Književnost, marksizam, Naučna fantastika