Poput Džojsovog Uliksa, obim romana U traganju za izgubljenim vremenom (reč je o zvanično najdužem romanu na svetu) i njegova složena struktura doveli su do toga da je daleko više onih koji su čuli o klišeima vezanim za delo nego onih koji su ga zaista pročitali.

Pred očima nam je madlena koja, umočena u čaj, izaziva reminiscencije na prošlost, prekomerno dugačke rečenice i sam Prust, malaksalih upalih očiju i sa dendi brčićima, zatočen u sobi obloženoj plutom, dok manijakalno piše životno delo.

Sve nas to može navesti na verovanje u to da je delo nedokučivo, predugo, estetski samozadovoljno i stoga namenjeno samo uskom krugu pojedinaca sa istančanim ukusom koji žele da pokažu svoj kulturni pedigre. Potpuno pogrešno mišljenje.

Kristofer Prendergast, urednik verzije romana koju je objavila izdavačka kuća Pingvin i autor nekoliko knjiga o Prustu, među kojima je i nedavno objavljeana Živeti i umreti sa Marselom Prustom, objašnjava zašto je teško ukratko sumirati o čemu se radi u ovom romanu.

„Prustova fikcija je brižljivo osmišljen svet neprestanog toka snažnog intenziteta. Taj tok se samotransformiše i samorazmešta, zbog čega je otporan na svaku vrstu obuhvatanja u kratkim crtama”, kaže za BBC Kulturu.

Ali kada smo ga zamolili da ipak pokuša da da sažet prikaz romana, objasnio je da je delo, uprkos tome što je suštinski eksperimentalno, protkano veoma jednostavnom naracijom.

„To je priča koja prati razvoj jedne osobe od dečaštva do neodređene tačke u poznom periodu njegove zrele dobi, i koja dostiže vrhunac kada on spozna i prihvati poziv – poziv da bude pisac”, kaže on.

Ova naracija se nadovezuje na evropsku tradiciju obrazovnog romana (Bildungsroman), priču o tome kako se formira individua prelazeći put od mladosti do zrele dobi.

Na sve to se „nadovezuje osećanje da narator traći svoje vreme, odnosno da sve vreme postoji nešto spremno za njega, što on tek maglovito povezuje sa projektom čija suština je da on postaje autor ili pisac… ali on uporno maši taj put, i stoga proćerdava svoj život sve dok ne dođe do trenutka kada to naglo shvati i prigrli ono što mu ide u susret”, objašnjava Prendergast.

Iako narator karakteriše proživljeno iskustvo kao „izgubljeno” – naravno, to je netačno, budući da ono na kraju oblikuje inspiraciju za sam roman – čitalac se ni jednog trenutka ne saglašava sa tim.

Kao što je pokojni stručnjak za Prusta Rodžer Šatak napisao u knjizi Prustov put, njegovo „uputstvo za preživljavanje” Traganja za izgubljenim vremenom, tom „naizgled zastrašujućem romanu”, sadrži „svet živopisnih mesta i intenzivnih ljudskih karaktera” usled čijeg preplitanja nastaje „najbolji i za čitaoca najizdašniji roman 20. veka”.

Čitalac je naratorov saputnik – ulazimo u njegov svet neprestanog fluksa, pred nama se odvijaju dekadencija „Belle Époque”, socijalni i politički lomovi koje je izazvala afera Drajfus, kao i trauma izazvana Prvim svetskim ratom.

Među brojnim upečatljivim likovima ističu se Šarl Svon, čija opsesivna ljubav prema bivšoj kurtizani Odeti najavljuje naratorovu vezu sa Albertinom, kao i vezu sa njegovom prvom ljubavi, Svanovom i Odetinom ćerkom Žilbertom.

Ona će se kasnije udati za žustrog Robera de Sen-Lua, člana čuvene porodice Germantovih, kojoj pripadaju dražesna Vojvotkinja i dokoni, pritajeni homoseksualac Baron de Šarlis.

Narator prikazuje kako njihov raskošni, a ipak isprazni svet postepeno ustupa mesto svetu filistinskog i buržoaskog, oličenog u liku vulgarne, licermerne Madam Verdiren i njenom „malom kružoku”.

Njen zapanjujući uspon, koji dostiže vrhunac kada postane Princeza Germant u poslednjem tomu, razotkriva ishodište ekonomskih i socijalnih promena, pošto je sada poreklo podređeno u odnosu na bogatstvo kad je reč o određivanju društvenog statusa.

To otkriće se dešava tokom čuvene epizode „Bal de Têtes” tokom koje narator, mnogo godina posle odsustva iz tog društva, susreće preživele likove romana.

Ulasku na bal prethodi niz intenzivnih sećanja, nalik onim koje je pokrenulo kušanje madlene, dramatično iznova osnažujući osećanje spoznaje svog poziva.

On shvata da je predmet njegovog velikog dela gubitak spone sa vlastitim pozivom i dug put koji je bio potreban da se sa njim ponovo srodi.

U trenutku kada otkriva da nije u stanju da prepozna ni jednu osobu koja će kasnije postati lik u njegovom delu, pošto su sada oni ostarili do neprepoznatljivosti, narator biva ophrvan malodušnošću, ali se to menja kada upozna mladoliku gospođicu Sen-Lu, Žilbertinu i Roberovu ćerku.

Ona ga podseća na njegovu mladost i pomaže mu da ponovo spozna kom cilju treba da služi.

 

Univerzalna poruka dela

Roman koji smo pročitali, za koji pretpostavljamo da ga je napisao narator, daleko je više od priče o svemu onome što obuhvata put koji čovek pređe da bi stigao do zrelih godina.

Kako Šetak primećuje, „delo razotkriva kompletno životno iskustvo, omogućivši čitaocu da bolje razume ljubav i prirodu, sećanje i snobovštinu”.

Takođe, nudi nadu svima onima koji misle da je njihov život „protraćen” jer još uvek nisu našli svrhu svog života.

U najmanju ruku, delo ističe da nikada nije prekasno da čovek spozna šta je njegov istinski poziv.

Sadržaj romana je često bio pogrešno tumačen, a isto važi i kad je reč o publici kojoj se obraća.

Stav da u Prustovom romanu može uživati uzak krug čitalaca osporava Prust Lu, nesvakidašnji projekat rediteljke Veronik Obui.

Od 1993. je snimala pojedince koji, u provizornim vremenskim intervalima, čitaju do dve stranice knjige s namerom da tako obuhvati čitav roman.

Projekat će, prema autorkinim predviđanjima, biti gotov za oko 30 godina.

Isprva je zamolila rođake, prijatelje i kolege da budu čitaoci, a potom se krug proširio na trgovce, čistačice, dalekog Prustovog rođaka, čak je i glumac Kevin Klajn uzeo učešće.

Pojedinci, poput jedne sekretarice koja u slobodno vreme prevodi roman na slovenački, veliki su privrženici ovog projekta.

Oni koji su nasumično odabrani, želeli su da pročitaju ceo roman.

„Prepoznali su se u romanu a to je oduvek bio Prustov cilj. Rekao je ‘moji čitaoci neće čitati o meni, već o sebi'”, kaže Obui za BBC Kulturu.

Oni koji žele da pročitaju odeljak romana pred kamerom treba da popune upitnik na Obuionom veb-sajtu, odnosno da obrazlože zašto žele da učestvuju u projektu.

Među najčešćim razlozima za prijavu, kandidati navode: nikada nisu uspeli da započnu sa čitanjem Prustovog romana, i da bi ovo bio način da to učine; vole roman i žele da mu odaju počast; ili prosto žele da budu deo tako velikog projekta.

Međutim, česti su i privatni razlozi, poput onog da je to omiljena knjiga kandidatove voljene rođake/rođaka ili da ga je čitala/čitao pre 30 godina na broda u zajedno sa ljubavnikom/ljubavnicom.

„U slučajevima takve motivacije, obično nalazimo prave ljubavne pesme posvećene Prustu”, kaže Obui.

U vreme mitova o smanjenom opsegu koncentracije savremenog čoveka, dužina romana deluje odbojno, ali možda je ti još jedna predrasuda.

Prema En-Lor Sol, kustoskinji pariskog muzeja Karnavale, u kom je postavljena rekonstrukcija Prustove spavaće sobe:

„U poređenju sa vremenom koje mnogi troše na čitave televizijske serijale ili koje obuhvata udubljivanje u sadržaje na društvenim mrežama, za čitanje Prustovog romana ne treba drastično mnogo vremena, a smatram i da te dve aktivnosti ne mogu da se porede ako govorimo o tome šta dobijamo kao percipijenti.”

Poput Obui, ona takođe ističe univerzalnu poruku romana.

Čitajući ga možemo zakoračiti u svet koji nam omogućava da „razmislimo o svrsi umetnosti, iskusimo radosti i patnje usled ljubavi, prijateljstva i otkrijemo neobičnu i često komičnu galeriju portreta čije opsesije i osobine možemo prepoznati i kod savremenika”, kaže Sol.

Prendergast primećuje da čitaoci najčešće pročitaju prvih 50 ili 60 strana romana a onda odustanu, duge rečenice i neodlučna naracija odbijaju mnoge.

Međutim, veruje da se istrajnost višestruko isplati:

„Često sam savetovao studente – ‘ne ostavljajte tu knjigu, ako izdržite, doživećete nešto’. Desiće im se upravo ono što se meni dogodilo – neće više moći da je puste iz ruku. I, bez greške, tako je i bilo.”

Oni koji nastave s čitanjem, suočiće se sa romanom koji, prema Šetaku, „želi da prikaže pupoljke života – ne u umetničkom delu, već u nama samima”.

S obzirom na to, vreme koje potrebno za čitanje ovog dela ne može biti protraćeno.

Ket Paund

Izvor: BBC na srpskom

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E