Torton Vajlder -Martovske ide

“Istorije koje čitamo malo su šta drugo doli nizovi pretpostavki koje su tobož činjenice”

Talentovani američki pisac Torton Vajlder napisao je jedno nezaobravno, vanredno, čarobno delo – Most svetog kralja Luja, a uz to još niz romana koji nisu dostigli kvalitet i popularnost prethodno pomenutog, ali koji imaju svoje vrednosti.

Martovske ide je istorijski roman posvećen vremenu kraja Rimske republike koji bi bio prvenstveno zanimljiv onima koji se interesuju za ovaj uzbudljivi period građanskog rata i velikih ljudi Rima, poput Cezara, kao i onima koji vole istorijske rekonstrukcije učinjene na literaran način. Pri tome ovo nije prava istorijska rekonstrukcija, kako to ističe i sam pisac u prvoj rečenici svog uvoda, nego pre “fantazija o nekim događajima i ličnostima iz poslednjih dana Rimske Republike”. Objedinjujući vreme i prostor u godini uoči Cezarevog ubistva (koje se zbilo 44. g.pre n.e) – što literature sebi može da priušti u meri u kojoj to naučna istorija ne može – Vajlder na jednom mestu i u nekoliko meseci, slično pozorištu, koncentriše događaje i ljude koje su u “pravoj” istoriji razdvajale decenije, okupivši, na primer, na nekoj večeri ili ceremonijalnoj proslavi osobe koje se u životu možda nikada stvarno nisu ni srele. Cezar će tako u ovom romanu, lično, bdeti nad posmrtnim odrom velikog lirskog pesnika Katula, koga je, navodno jako cenio, što – ni jedno ni drugo – naučna istorija nikada neće moći da potvrdi. Ali piščev cilj nije formalna, već jedna vrsta dublje, možda “stvarnije od stvarnosti” rekonstrukcije misli, karaktera ili motiva ponašanja poznatih i manje poznatih ili izmaštanih antičkih likova pozne Republike.

“Pesnici su ljudi kao i mi, kaže se u jednoj diskusiji o prirodi pesništva (tj. da li je oni inspirisano Bogovima ili delo ljudi) koju je inicirao Cezar tokom večere (“simpozion”), ali oni su bolesni i pate. Oni imaju jednu utehu, a to su njihovi grozničavi snovi. Ali ne iz usnulog života, već iz budnog života moramo se učiti da živimo u bodnome svetu”.

U centru romana je ličnost “Diktatora”, tj Cezara, a uz njega pratimo i sudbinu pomenutog pesnika Katula (čija poezija i sudbina čine jednu od okosnica priče) – navodno umrlog zbog nesretne ljubavi prema kurtizani “Lidiji” (pod ovim imenom iz pesme krila se senatorska kći i supruga, žena slobodnog ponašanja – Klaudija Pulher, koja je tako]e jedan od glavnih likova romana) – govornik Ciceron, egipatska kraljica i Cezareva ljubavnica Keopatra (koja je zaista boravila u Rimu u vreme Cezarovog ubistva), dve sukcesivne Cezareve žene – Pompeja i Kalpurnija, njegovi prijatelji i saradnici, kao i zaverenici u Cezarevom ubistvu (na Martovske ide) među kojima glavno mesto zauzima njegov pretpostavljeni vanbračni sin – Brut.

Zanimljiv je način na koji pisac osvetljava složeni Cezarev lik, putem njegovih (zamišljenih) pisama prijateljima, ljubavnicama, saradnicima, kao i kroz njegova razmišljanja (o slobodi, o veri, ceremonijama, pesništvu itd…), odluke, dvumljenja, ili koristeći posredni način – putem pisama – komentara I izveštaja iz Cezareve okoline. Kao da se sve u Rimu skoncentrisalo na praćenje i opisivanje onoga ko je bio na vrhu piramide vlasti – diktatora.

“Svaki čovek mora da ima svoju publiku…kaže Vajdlerov Ciceron o Cezaru…za Cezara ne postoje Bogovi, a ravnodušan je prema mnenju ljudi. On živi za buduće mnenje. Vi biografi, njegova ste publika. On nastoji da njegov život bude velika knjiga…”

Državnik, vojskovođa, pisac, govornik, surov osvajač i nemilosrdan i neustrašiv protivnik, ali i pobednik koji je znao da širokogrudo oprašta svojim neprijateljima, vođa, reformator i političar izuzetne vizije, veliki Gaj Julije Cezar je u ovom Vajdlerovom romanu dobio dostojan i nijansiran literarni portret, možda bolji nego što je onaj u istorijskim biografijama. Ljudski je dirljiva slika poslednjih meseci i nedelja diktatorovog života, tokom kojih se on nekako fatalistički prepustio zovu neumoljive sudbine, na čijem kraju je stojala grupa zaverenika sa noževima:

“Ni zločin ni ludost nemaju pojmljivih granica. Ja i to nazivam tajanstvom. To me isto tako sprečava da dođem do nekog sažetog zaključka o našoj ljudskoj prirodi. Onde gde ima nesaznatljivog, ima i obećanja” (Cezar).

Koristeći epistolarni model pisanja (pisma) – tipičan za latinsku literaturu- Vajdler je bez sumnje prethodno dugo čitao autentična pisma autora kao što su Ciceron i Plinije Mlađi ili elegantne Svetonijeve i Tacitove istorijske tekstove, kako bi se što više približio riitmu rečenice i načinu pisanja i razmišljanja starih Latina.

Vajdlerov roman neumitno upućuje i na poređenje sa drugim literarnim delima koja nas vraćaju u vreme antike, poput čuvenog istorijskog romana M. Jursenar: Hadrijanovi memoari. Tek u poređenju sa kvalitetnim, ozbiljnim ali ipak ne i vanrednim Vajdlerovim romanom, još jednom se povrđuje izuzetnost i briljantnost dela Margarete Jursenar, kojem skoro da nema ravanog među romanima u svetskoj literaturi po načinu na koji je “oživela” jedno prohujalo vreme i ušla u misao i duh osobe nestale pre skoro dva milenijuma.

I za prigodan kraj: Katulovi stihovi o kraju ljubavi.

“Jadni Katule,ne nadaj se više,

Što misliš da je propalo, propalo je znaj,

Dok si išao s devojkom dražom ti od sviju,

Raskošno ti je blistao sunčev sjaj.

Tolike radosti, ovde proživeo si s njome,

Veseo ti je bio svaki časak taj,

Sve što je ona htela, po želji ti je bilo,

Raskošno ti je blistao sunčev sjaj.

Sad ona više neće, al nemoj više ni ti,

Ne žudi za onim što sliči varovoj seni.

Ne budi očajan, slabić nemoj biti.

Uporno sve podnosi, otvrdni, okameni.

Katule samo odlučno, stvrdni se, okameni. „