Meso bez krvi – Isidora Sekulić

„Zašto smo meso bez krvi? Zašto u nacionalnoj i kulturnoj našoj mizeriji nema dostojanstva?“,

ponavljala je gotovo očajničkim vapajem Isidora Sekulić misao izgovorenu u tišini palanke i smesta zapisanu mastilom bezbojnog buntovnog damara kosmopolite, još one davne 1911. I stala da premešta nameštaj u svojoj radnoj sobi koja je gledala u najosunčaniji deo Topčiderskog brda – pre nalik na pasaž Mediterana. Mesto gde se Ulica Vase Pelagića strmoglavo ulivala u Puškinovu obiluje svetlošću kakvu još ima jedino Krunska ulica u Beogradu, možda i Takovska o letnjoj fjaci ili dok je zavejana snegom, gde je u kući u broju 3 živela i radila.

Takovska 3 bila je neposredno po završetku Prvog svetskog rata, zajedno sa Siminom 9a, sastajalište jugoslovenske umetničke avangarde, hrvatskih i srpskih pisaca, pesnika, slikara… Zagreb i Beograd nigde i nikada bliži nisu bili Parizu ili Beču, kao u tom skrovitom, tihom i čistom gnezdištu koje je mirisalo na čajeve i evropske note i boje. Početak i završetak razgovora majstorski je vodila tankovijasta, bledolika, strogo začešljana i u tamno odevena – Isidora Sekulić. Vešto i nenametljivo birala je teme iz umetnosti, ali i života, jer je za svoga života brisala tu sklisku liniju do neraspoznatljivosti, pa se činilo da gordo i hrabro korača nad ambisom.

Kažu da žene najbolje može da smiri fizička aktivnost. Napor koji izaziva u njima onu tananu klonulost tela. Ali fizičko iscrpljivanje često otupi i intelektualnu nameru ili želju, večitu potrebu za nadraživanjem i začikavanjem razuma.

Oblici iscrpljivanja mogu biti različiti. Isidora je izabrala premeštanje nameštaja i predmeta. Osobito bi se okomila na svoj radni sto, dodatno opterećen pisaćom ćiriličkom mašinom Hermes Bebi, na kojoj je pisala, ispravljala i brisala. Pa naslaganim brošurama i knjigama u koje je zavirivala u potrazi za činjenicama gradeći ciglom po ciglu eseje i studije. Još fiokama prepunim andramolja. I razglednica. A njih je bilo svuda po kući. Razglednice i reprodukcije donosila je iz svih delova sveta, naročito evropskih gradova. Fascinirana arhitekturom, glavinjala je do iznemoglosti tuđim, a ipak osećajem – svojim ulicama, i na taj način se iscrpljivala, kao da za sobom vuče pretrpan pisaći sto. A njega je stvarno i vukla na sve adrese: iz Takovske 3 u Studeničku 50, u gospodsku starinsku kuću u čijem se visokom parteru smestila 1920. godine. Potom u Kneza Miloša 62, u parteru dvorišne zgrade, godine 1927, gde se u okolini osluškivala tišina prošlosti, u muzejskoj baštici, među kamenim sarkofazima i torzoima rimskih imperatora i paganskih bogova i božica. I sve dok nije konačno pronašao svoje predodređeno mesto u Vase Pelagića 70. Sa njim i Isidora.

Čak je uspela i Ivu Andrića da zarazi tom svojom dečjom sakupljačkom sklonošću. Ostale su dve anzihts-karte na policama s knjigama u njenoj radnoj sobi, a njih joj je veliki pisac, prijatelj i muškarac za kojim je tajno čeznula, lično poklonio, donevši ih sa svojih diplomatskih misija. Panorama Graca pod maglom: na poleđini umesto posvete napisao je jedan svoj stih. Veoma dirljivo i neočekivano ljupko za njega, prokomentarisala je Isidora i zadenula kartu u staklo vitrine. Na drugoj su vitraži katedrale u Remsu, sa ispisom strofe Vitmanove pesme, jedne od onih razbijenog stiha koja je opila naše moderniste: Crnjanskog, Pandurovića, Rastka Petrovića, Marka Ristića…Godine 1911. u Šapcu Isidora Sekulić je zapisala još i ovo:

„Zašto ne umemo ponosito da govorimo, zašto ne umemo hrabro i drsko da želimo…“

Želela je slobodu, prostranstvo neomeđeno umišljenim tarabama, vidik koji se širi iz srca i ne završava u razumu. A bila je te godine uglavljena u tesnac uzanih sokaka i kaldrmisane miomirisne šabačke drumove. Jer, ukazom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije krajem 1909. privremeno je postavljena za učiteljicu Više devojačke škole u Šapcu, gde predaje nemački jezik i gimnastiku. I privremenost će potrajati i duže nego što je smela a da ne ostavi kobnog traga. Godine 1912. premeštena je na novu dužnost u prestonicu, za nastavnicu Više ženske škole.

I Beograd konačno postaje njeno mesto. Za svojim predodređenim mestom tragala je premeštajući predmete, u mislima im određujući putanje, praveći unutarnji i spoljni poredak. A takva je i bila – sva od reda i rada!

Desi se, pa nekad i mesto pronađe nas jer zaslepljeni silinom mladalačke energije osećamo previše da bismo sagledali i obuzdali suštinu – sabijenu u tačku. Beograd i Isidora su se uzajamno prizvali, kompromisno ćuteći – u zagrljaj. I, konačno, stavljena je tačka!

Neka beogradska mesta na neobjašnjiv način prihvataju svetlost, danju ili noćnu, kao da im je testamentom zaveštana. A Isidora Sekulić je svetlost svog intelekta i igru duše zaveštala opštini Savski venac, na kojoj je provela i najlepše i najsurovije dane života. U ratovima je znala šta i kako činiti; kudikamo joj je teže padao varljivi mir. Poslednja želja pred svedocima i prijateljima: Milicom Prodanović, Miodragom Pavlovićem, Elijem Fincijem, Živoradom Stojkovićem, Vaskom Popom, bio je usmeni amanet a koji je 3. decembra 1958. rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu postao punovažan. Osnovan je Fond „Isidora Sekulić“[1] i u okviru njega od 1967. godine dodeljuje se istoimena nagrada mladim piscima. Time je nastavljeno Isidorino druženje s mladima. Mladi često i nemaju jasno izgrađena načela, domišljene stavove, imaju tek potrebu da stalno idu napred, gonjeni strašću i radoznalošću, a onaj ko ide i ide, negde nekada nekuda nekome i stigne. Jer, mladost manje iskušava skepsa!

„Zašto naša književnost ima suviše saradnika, zašto naše knjige i listovi imaju suviše primeraka?“, završila je opterećena sindromom palanačkih iskustava, one turobne 1911. godine u Šapcu pitanjem aktuelnim do danas. I žustro, ponavljajući ga na sav glas, usmerila radni sto ka Njegoševoj slici, uglavljenoj među dva mesingana svećnjaka. A Njegoša je volela svim srcem, nekom samotnom, istovremeno i nesebičnom ženskom ljubavlju. I znala je, njegov lik je zasebna svetlost, ne meša se sa ostalima. Kao i svetlost Vase Pelagića, Krunske ili Takovske ulice.

Laura Barna

Avant Art Magazin

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

[1] Isidora Sekulić je u svom usmenom testamentu pred nekolicinom prijatelja i poznanika (Milica Prodanović, Miodrag Pavlović, Eli Finci, Živorad Stojković, Vasko Popa), a koji je 3. decembra 1958. postao punovažan rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, ostavila deo gotovine u obveznicama drugog narodnog zajma i sva autorska prava Narodnom odboru opštine Savski venac uz testamentarnu želju da se od tih prihoda osnuje i održava Fond i u okviru njega ustanovi književna nagrada „Isidora Sekulić“.

  Isidora Sekulić, Književnost