Metafizčko prisustvo nečastivog u stvaralaštvu Iva Andrića kroz primere izdvojene u dramskom tekstu Nikole Malovića Andrić i đavo

Filozofija religije postavlja veoma teško i zamršeno metafizičko pitanje koje neminovno iskrsava pri diskusiji o Božjim atributima, svemoći, sveprisutnosti i beskrajnom dobru, s intrinsičnim maksimumom, jer ukoliko se skupa razmatraju njegove osobine primećuje se postojeća kontradiktornost. Naime, ukoliko je Bog svemoćan, odnosno poseduje moć da učini sve što poželi, sveprisutan, te svevidećim pogledom obuhvata svaki, pa i najmanji kutak univerzuma, i naposletku bezgranično dobar, što bi pretpostavljalo da je njegovo dejstvo plemenito i čovekoljubivo, kako onda na svetu postoji zlo?

Iako su ova tvrđenja na pojmovnom nivou apriorne analize protivrečna, ukoliko ih primenimo na stvarne relacije između živih bića i celokupnu istoriju religije, zapazićemo da je naprotiv, njihova sinhronizovana verodostojnost razumljiva. Neminovna nesavršenost čoveka kao bića privremenog temporalnog trajanja prećutno se podrazumeva jer bi u protivnom došlo do očitog reductio ad apsurdum.

No, turbulentna istorija ljudskog roda ispunjena je brojnim ratovima i razaranjima, borbama za prevlast i pustošenjima koja su odnela mnogobrojne živote i ostavila unesrećenim sijaset porodica, neverovatnim krvavim prizorima i zastrašujućim manifestacijama užasa, koje se nažalost, često i sa zapanjujućom strahotom događaju i u mikrouniverzumu međuljudskih odnosa, što inicira navedene sumnje i navodi da se često zapitamo zašto Bog ukoliko uopšte postoji, dozvoljava ovakve jezive pošasti i stradanja.

Jedno od mogućih objašnjenja jeste da čovek poseduje slobodnu volju koja mu omogućava da od dve potencijalnosti s mnoštvom nijansi između beskrajnog dobra i arhetipskog zla, izabere način postupanja i time se opredeli za jednu od mogućih varijanti dva suprotstavljena pola. Međutim, da li na osnovu ovog tvrđenja implicite sledi da je čovekova nesavršena priroda uslov postojanja zla, ili da je ono oduvek bilo prisutno, što je posledica determinisane mogućnosti dva raspoloživa izbora.

Sklona sam da tvrdim da je pad jednog od Božjih anđela, čije ime Lucifer kontradiktorno znači lučonošu, onog koji nosi svetlost, što za posledicu ima nastajanje podzemnog prostora imenovanog paklom gde princ tame suvereno gospodari, bilo unapred određeno u izvesnom broju nedokučivih kauzalnih uzroka, što je blisko manihejskoj koncepciji sveta, ali i posve logično, jer je zlo koje svakako nije bilo ni emanentno prisutno u Bogu moralo odnekud da nastane, a saobrazno karakteristikama princa tame rodilo se iz svetlosti, što je još jedna protivrečnost podložna obrazloženju, jer svetlost ne može postojati bez tame i obratno.

Svetlost i tama su uvek u određenom odnosu. Zbog toga je princ tame ili car đavola po svom imenu nosilac svetlosti. Postojao je neki primordijalni determinizam koji je uslovio da shodno uvezanosti prethodnih obrazloženja, i nadasve čovekovoj slobodnoj volji i nesavršenosti na svetu mora postojati potencijalnost negativnog činjenja. Štaviše, shodno svojim atributima Bog, Tvorac sveta, ima nedvosmislenu supremaciju nad Luciferom, što ne poništava mogućnost zla, zbog svega prethodnog izloženog. Ali ako je čoveku data slobodna volja, zbog čega se opredeljuje za negativno i mračno, kada spram njega sija dobro u svojoj sveobuhvatnoj svetlosti, nudeći mu uspinjanje stazama humanosti i plemenitosti, zašto je čoveku zlo prijemčivo?

Navedeno pitanje bi se moglo razjasniti u svetlu starozavetnih biblijskih legendi i praroditeljskog greha koji je takođe bio determinisan i stoga je Eva nužno morala da se povinuje savetima zmije koja ju je nagovarala da ubere plod s drveta saznanja, jer je to predodređeno radi stvaranja ovakvog nesavršenog čovečanstva u kome se zlo ušančilo i zapatilo bratoubilačkim činom.

Zmija je ovde izaslanik đavola, ali istovremeno i simbol mudrosti koja se dobija spoznajom, te su stoga Adam i Eva, prekršivši Božje zakone uz prethodno Božansko znanje tog čina, bili predodređeni da budu izgnani iz raja jednim sveobuhvatnim determinizmom ukorenjenim u svemiru na koji ni sam Tvorac ne može da utiče što ne poništava njegove Božje atribute, odnosno ne ograničava njegovu svemoć jer pripada onome iz čega ni Bog nije isključen prilikom postepenog stvaranja sveta, čemu i Bog podleže, onome što je prethodno utvrđeno.

Ovo je jako komplikovano metafizičko objašnjenje, budući da je Bog nestvoren i samim tim i večan i prošlost, sadašnjost i budućnost u njemu egzistiraju jednovremeno. Stoga Bog kontinuitet dešavanja obuhvata svevidećim pogledom u jednom trenutku beskrajnog postojanja u večnosti, a determinisanost praroditeljskog greha, kao i pad Božjeg anđela lučonoše, bili su neminovni zarad uspostavljanja ovakvog ustrojstva čovečanstva.

Psihološki i antropološki aspekt tumačenja počivaju na činjenici da se ljudski nagoni i tamno područje negativnih i zlonamernih misli nalaze na nižim stupnjevima svesti čoveka, i da je stoga pristup ovom mračnom vilajetu lako omogućen.

Čovek je naime, nesavršeno i povodljivo biće, što je nužno s obzirom na njegovu prethodno postuliranu ograničenu moć poimanja i lako poseže za onim što je dostupno i ukazuje se pod obmanjujućom krinkom primamljivosti. S tim u skladu je i misao velikog Meše Selimovića da je zlo prijemčivije jer je pristupačno i bliže ljudskoj prirodi, dok  je za dobro potrebno proći kroz stadijum duhovnog sozercavanja, odnosno treba izrasti, dosegnuti do dobra i do spoznaje plemenitih i humanih osobina.

Uzimajući u obzir sva ova tvrđenja i nesavršenost čoveka, nije ni čudo da se njegova duša potčini delovanju đavola koji neprestano vreba iz opskurnih predela, često prikriven maskom slatkorečivosti i primamljivih obećanja u kojima se oseća neko nečisto prisustvo, neka vaniskustvena opasnost koja uliva neobjašnjivu teskobu. Đavo se kroz uzburkani hod povesti ovaploćuje u bezmernom broju raznolikih pojavnosti, a danas je posve prikriven, posuknuo ispod besprekornog antropomorfnog otelotvorenja oličenog u skladnom odevanju, ljubaznim gestovima i uglađenosti postupaka, da se često ne može raspoznati do izbijanja nedvosmislene manifestacije zla, i čovek neretko biva opčinjen laskavošću njegovih obećanja upravljenih u pravcu brzog dosezanja životnih zadovoljstava i naslada.

Đavo plete konce svojih zamki perfidno i smišljeno i naivan namernik koji se stvori na njegovom putu isprva ga ne može prozreti. Njegova je psihologija vrlo tanana, i shodno izvornim postupcima đavola sačuvanih u narodnoj tradiciji, vrlo umešno manipulativno sredstvo, a ispoljavanja veoma brojna , u zavisnosti od hijerarhije negativnosti koju njegovo delovanje uliva u izabranu osobu pod čijom krinkom skriva svoje metafizičko, nevidljivo biće sa mračne strane postojanja.

Njegovo zlokobno prisustvo se u današnje vreme sve više oseća u uskomešanim i mučnim zbivanjima u svetu proteklih decenija. No, ponekad je odista teško pogoditi oblik pod kojim se skriva nečastivi snabdeven tajanstvenim opskurnim namerama, te stoga čovek mora biti vrlo pažljiv da mu đavo naposletku, ukazavši se u istinskoj pojavnosti, ne bi istrgao dušu.

Upravo se knjiga Nikole Malovića Andrić i đavo kroz jedan od primera iz dela velikana literature Iva Andrića bavi đavolskim nastojanjem da polako i perfidno budeći najniže porive u čoveku dospe do ove krhke dragocenosti nedokučivog sastava, ali i drugim načinima pojavljivanja đavola, kroz simboličko i pomalo fantastično tumačenje u realnom kontekstu.

Likovi u drami su sam pisac i njegovi sugrađani, kao i poznanik Iva Andrića, ali oni mogu biti posve apstrahovani ili zamenjeni nekim drugim ličnostima. Njihovo fiktivno postojanje dokaz je mašte, žovijalnosti i smelosti pisca da se poigrava sa istinskim živim individuama i da im pridaje određene osobine i navike, koje su posuđene iz njihovog realnog bitisanja kao spoljašnji okvir i karakterizacija što ne utiče na radnju drame.

Oni razmatraju neke istorijske okolnosti i neproverene činjenice iz Andrićeve biografije i tumače ih proizvoljno, a stavovi su im prilično neobični, neki su latentno maliciozni i skloni nekritičkom prihvatanju glasina, drugi su pak samo sumnjičavi, pojedini deluju kao da se namerno čine nevešti, a poneki nisu zlonamerni već samo upijaju i iskazuju pročitano u izvesnom drugačijem kontekstu, gde se između ostalog, postavlja pomalo metafizička zapitanost o poniranju pisca u vrtlog mračnog i opskurnog da bi bolje spoznao svetlost dobrote i humanosti spram neprozirne tmine u kojoj prikrivene vrebaju mnogovrsne manifestacije zla i mogućim opasnostima neizvesnih staza stvaralaštva.

Istinski stav pisca kao stvaraoca predstavljen je nedvosmisleno u likovnom rešenju korica gde svetao i dostojanstven lik Iva Andrića prkosi nadiranju tame, dok se pripadnost velikog književnika i nobelovca i mračnih metafizičkih sila odvojenim kategorijama manifestuje u interesantnom ortografskom rešenju koje odražava bezmerni jaz između humanih i plemenitih ideja našeg nobelovca i prikrivene večne pretnje što čeka u maglama opskuriteta. Ivo Andrić ponosan i dostojanstven uzdižući se iznad svih istinskih i potencijalnih đavola, otelotvorenja zala u specifičnom kontekstu koje je opisao u svojim romanima i pričama lagano, hoda ka svetlosti.

Ivo Andrić je bio svestan opasnosti i stalne prisutnosti zla, te u njegovim pričama i romanima nema bajkovitih situacija konačnog trijumfa nad silama tame, jer je on poimao da se đavo preobražen i neprepoznatljiv, iznova pojavljuje u nekoj drugoj situaciji, pošto zlo nikada ne spava niti nestaje.

U čuvenoj alegorijskoj pripovetki Aska i vuk, opisao je neverovatno dejstvo lepote savršene umetnosti, kao i oštroumnost i dovitljivost mlade ljubopitljive junakinje koja, našavši se suočena s jednim ovaploćenjem zla, nastoji da ga nadvlada igrajući čudesni balet što prevazilazi granice naučenog i pretvara se u veličanstveni ples za život, ples kojim život i uzvišena lepota pokreta, u stvari one unutrašnje elan vital, trijumfuje nad silama tame i pretnjom skorašnjeg uništenja.

Žudnja za životom i opstankom izvor je s kog ovčica Aska crpi sve neobičnije i maštovitije pokrete, istražujući krajnje napore svoga tela kako bi nastavila da igra, da opčinjava lepotom, svesna da joj je to jedini način da ne postane plen krvoločnog vuka, koji, zanesen, pomno posmatra njenu svojevrsnu borbu za ostanak u zemaljskim okvirima. Ovde Andrić postavlja umetnost i lepotu kao uzvišeni način suprotstavljanja zlu koji humanošću i plemenitošću nadvladava mračnu stranu postojanja, ali je nikad ne poništava što je uostalom, determinisano već pri samom stvaranju sveta.

Ovčica Aska preživljava na samom izmaku svojih snaga kada se kao svojevrsni antički deus ex machina pojavljuju lovci koji je spasavaju, no ipak ne uspevaju da ubiju dugogodišnjeg krvnika stada, koji uspeva da pobegne u dubine mračne i nepregledne šume. Ivo Andrić dakle, u pripovetki Aska i vuk predstavlja pobedu dobrote i plemenitosti, ali upozorava i na večnu prisutnost zla u drugim pojavnim oblicima.

Drugi primer je pogodba sa đavolom prikazana u romanu Na Drini ćuprija, u nesrećnoj sudbini i stradalništvu seljaka Radisava s Uništa koji je optužen da je neprestano noću rušio ćupriju i tako onemogućavao napredak radova da bi, naposletku, bio umoren strahovitim i surovim postupkom.

Ovaj se segment knjige odvija u okolnostima koje pripadaju oblasti realnog, međutim, preteće prisustvo đavola ukazuje se kroz tok prizora kao nominatum, treperi u broju sačinjenom od istovetnih cifara kojim, rastočenim na dva dela, najpre silnik Abidaga plaća Ciganinu Merdžanu da izvrši zlodelo, a zatim poslednji jednocifreni broj u nizu zasvetli nakon završetka pogodbe okupljenih seljana koja se mora ostvariti upravo u toj cifri da bi se označilo prisustvo nepomenika što sve vreme lebdi nad ovim užasnim prizorom, a posebno je interesantna i jedna lingvistička partikularnost koja u toj realističkoj literarnoj slici obasjanoj svetlošću fantastičnog i izlivenoj iz mračnog, tajanstvenog izvora daje uzvišen, gotovo sakralan karakter, kao blagi proplamsaj nade, ali potcrtava neminovnost prisustva nečastivog. Duša zlosrećnog seljaka nalazi smirenje tek kada se zatvori krug.

Treća manifestacija zla, predstavljena kao i prethodna u romanu Na Drini ćuprija, podrazumeva đavola u njegovoj stvarnoj pojavnosti lišenoj svakog prikrivanja i silazak fantastičnog u okvire realnosti u naročito pogodnim okolnostima bešumne noćne tame što je nadodajući se u gustim slojevima, polegla nad varoš i naokolo vlada nepomućen mir, ništa se ne miče, samo Milan Glasinčanin, glavni junak ove priče upletene u tkivo romana, igra poslednju partiju karata s misterioznim neznancem na Kapiji ćuprije.

Sama naracija što se odmotava retrospektivno opisom neznanca koji se najedanput ukazuje u Ustamujića hanu gde gosti obično do kasno u noć igraju karte za određen ulog, sasvim pogodnom toposu za spoljašnje delovanje nečastivog, koji je već implicitno potvrdio prisutnost buđenjem niskih poriva duše gde počivaju mračne strasti, što naročito opsedaju Milana Glasinčanina zbog izrazitih nesavršenosti prirode oličenih u nezadrživoj žudnji za kockom, nedvosmisleno ukazuje na ontologiju nepoznatog namernika.

On je možda sasvim običnog izgleda i prosečnih osobina, međutim, svi epiteti koji se za njega vezuju, pošto se mu se ne zna ni porekla ni imena, neznanac, stranac, nepoznati, što skupa uzeto na lingvističkom planu označava Onog čije se ime ne izgovara, nepogrešivo ocrtavaju prisustvo bića izvan koordinata sveta, oko koga lebdi tajnoviti, zlokobni sjaj posetioca s tamne strane postojanja.

U njegovom vladanju koje je površno gledano, sasvim uobičajeno, ima nečeg zastrašujućeg što će se ispoljiti kada počne da vrtoglavo dobija na kocki, nakon prvobitnih gubitaka, koji su jedini manevar prikrivanja što ga poduzima otelotvorenje đavola, čiji svaki postupak otkriva obrise i avetinjsko svetlucanje metafizičkog zla u okvirima zbilje.

Dabome, ova mutna fantastična svetlost koja obavija neznanca nije bila vidna ljudskom oku, ali su njegova dolaženja iz noći u noć budila tajanstvenu uznemirenost poteklu od očitog približavanja opskurnog. Milan je dakle, morao znati za prisustvo đavola, ali što onda nije uspeo da ga izbegne? Razumni deo njegove duše se opirao, ali ga nesavladiva žeđ za kartanjem nije ni na momenat napuštala, te je iako jedini od gostiju nije igrao s njim, đavo nepogrešivo prepoznao neizdrživu kockarsku strast koja zamagljuje i preostale ulomke razboritosti i upravo Milana odabrao došavši po njegovu dušu izmučenu tamnim porivima u trenutku najveće raspolućenosti i nezadrživom silom ga poveo za sobom na poslednju partiju života u okrilju mračne noći koja je neprozirnošću zaodevala kapiju.

Andrić vraća veru u mogućnost izbavljenja od tamnih nagona koji neodoljivom silom zahvataju čitavo biće čovekovo, ali spas dolazi tek u poslednjem trenutku, kada u jednoj savršeno sastavljenoj sceni pisac posve razotkriva prirodu neznanca, prikazujući ga u njegovoj fantastičnoj pojavnosti što prevazilazi logične zakone u samo jednoj odlično izvedenoj sceni koja zalazi u domen čudesnog. Milan preživljava, ali po cenu velike patnje od koje će se oporaviti tek nakon dužeg vremena, što pokazuje neporecivo i prikriveno uplitanje đavola koji je ipak izvršio latentan uticaj na žrtvu. Iznuren i slomljen, dva meseca je osećao njegovo nevidljivo prisustvo i razleganje bezvučnog demonskog smeha.

Ovde se uočava jedna zanimljiva paralela. Aska je preživela na izmaku svojih snaga, i dugo bolovala i oporavljala se kao i Milan Glasinčanin, no njen je oporavak bio samo fizički, jer animalno ovaploćenje đavola u vidu vuka nije dotaklo njenu dušu niti njeno telo iznureno igrom za život, dok je Milanovo ozdravljenje podrazumevalo potpuno isceljenje tela i duše, jer mu je đavo iskušenjem oličenim u nesavladivoj kockarskoj strasti duboko zahvatio dušu, na samoj ivici da je istrgne iz tela.

I u ovoj priči u okviru romana Na Drini ćuprija, kao i u pripovetki Aska i vuk, postoji deus ex machina koji se obznanjuje u jednom znaku što u narodnom folkloru podrazumeva iščezavanje demonskih sila sa posve prirodnom pojavom oličenom u skorom i neminovnom približavanju dana.

Ivo Andrić je znao da zlo nikada ne miruje i ne povlači se i kada bi u noćima kada su pokraj njega bile hartija i tinta, kontemplativnim stazama zašao u tamnu oblast postojanja da bi bolje dočarao kakav zagonetni lik u kome je prebivao nečastivi, ostajao je neosporno na strani dobra i neporecivog optimizma, pokazujući da je izbavljenje od užasnog stiska zla moguće, ali po cenu velikih stradanja i s nepokolebljivom verom u plemenitost čoveka koja se odupire svim iskušenjima.

Zlo je nažalost lako dosežno jer prebiva u nižim registrima svesti, a pored toga i skriveno u najrazličitijim oblicima, pa se ponekad ne prepoznaje neposredno, ali se odagnava urođenom vrlinom, dobrotom i čovekoljubivošću i uzrastanjem misli do viših sfera postojanja, kao i istrajnom nadom da će pored svih nesavršenosti i neprestanih mučnih zbivanja svet jednom krenuti stazama humanosti. Taj čas još nije došao, i ne zna se kada će doći, ali čoveku ostaje da se nada i da uvek i u svemu čini dobro.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ivo Andrić, Književnost, Milena Blagojević, Nikola Malović, Srpska književnost