Мисао за модерна времена
Комплексна је и разноврсна Сартрова мисао, чак и ако покушате да је пратите само кроз теоријске текстове, а изоставите књижевна дела, интервјуе итд. Од своје прве књиге (1936), до последњих интервјуа, датих месец дана пред смрт, овај француски филозоф и књижевник био је у потрази за истином (истинама), али и властитим становиштем – које је мењао током педесетак година;у различитим периодима заступао је различита опредељења и идеје: од егзистенцијализма, до марксизма.
Сартр је рођен и умро у Паризу (21. јун 1905.– 15. април 1980). Ту је студирао и докторирао филозофију, 1929, на једном од универзитета Ecole Normal Superiore. Његово пријатељство, затим и веза са Симон де Бовоар (1908–1986) почиње у студентским данима, у време кад је она студирала на Сорбони. Од почетка тридесетих година, током наредних 50 година, они су створили велика дела и утицали на широк круг аутора у Француској, Европи и ван европским земљама.
После Авра, где је био професор филозофије у лицеју, Сартр је кратко време био на студијском боравку у Немачкој (1933–1934), где је посебно проучавао филозофије Хусерла и Хајдегера.
Мапа Сартровог стваралачког пута могла би се везати за феноменологију, егзистенцијализам и марксизам, при чему је у последњем периоду (1960–1980) настојао да повеже одређене идеје и вредности егзистенцијализма и марксизма и да марксизам одвоји од стаљинистичке теорије и праксе.
Након прве књиге – Имагинација (1936), и дела Трансценденција Ега: скице за један феноменолошки опис (1936–1937) уследио је роман Мучнина (1938). Рокантен, личност из овог романа, нада се у једном тренутку да ће моћи свој живот да осмисли написавши једну књигу. Рекло би се да је Сартр испунио ову Рокантенову наду својим делима.
Током 1939. мобилисан је, а 1940. доспео у немачко заробљеништво, које је провео у логорима у Француској. Године 1941. пуштен је из заробљеништва због лошег здравственог стања, па се вратио у Париз, где је радио у лицеју Кондорсе. Вратио се писању и 1943. објавио је велико филозофско дело Биће и ништавило,започето 1939, у касарни, као и драму Муве. Из тог времена су и његова дружења са другим интелектуалцима. Са Мерло-Понтијем оснива групу „Социјализам и слобода” и придружује се покрету отпора.
Међу загонеткама из Сартрове биографије су и две одбијене почасти – француска Легија части (1945) и Нобелова награда за књижевност (1964). Нобелову награду је одбио, сматрајући да је ова повремено била у функцији одређених грађанских вредности и стога што таква награда ствара ореол (маркетиншку халабуку) око писца, који треба да остане пре свега одговоран свом делу и читаоцима, на основу оног што је створио, а не да се афирмише на основу престижне награде и публицитета који је прати.
Октобра 1945. Сартр, Де Бовоароваи Мерло-Понти основали су часопис Модерна времена, који ће у наредним деценијама окупљати интелектуалну елиту Француске. После Другог светског рата Сартр постаје један од главних представника егзистенцијализма (програмска књига: Егзистенцијализам је хуманизам, 1946).
Егзистенцијализам Сарта, Камија и Мерло-Понтија се сматра „огранком” у склопу европске филозофије егзистенције, чијим претечама су сматрали Киркегарда, Ничеа, или чак Блеза Паскала. У неким делима он користи синтагму „егзистенцијална психоанализа” која означава тумачење људских поступака у односу на фундаментални пројекат који обједињује нечији живот. На тој основи – делом и под утицајем немачких егзистенцијалиста – настаће током шездесетих и седамдесетих година прошлог века и тзв. егзистенцијална психологија и психотерапија.
Занимљиво је да су 1948. све Сартрове књиге стављене на Индекс забрањених књига Католичке цркве, јер су – због његовог атеизма – сматране штетним по духовно здравље.
Иако слабог здравља, делом по конституцији, а делом због претеривања у пушењу и пићу, био је и човек од акције у неким периодима, укључујући и време окупације Француске. Сартр је осуђивао совјетску агресију на Мађарску 1956, у тексту „Стаљинова авет” из 1957, а потом и агресију на Чехословачку, 1968. Заједно са Бертраном Раселом, 1966. основао је и чувени Раселов суд, који је окупио широк круг интелектуалаца из различитих земаља, међу њима био је и Владимир Дедијер. Истраживао је и осуђивао различите агресије великих сила и кршења међународног права, посебно током рата у Вијетнаму.
Током шездесетих и седамдесетих Сартр се ангажује на левици и у различитим акцијама. У време студентских демонстрација 1968. био је накратко ухапшен, као и 1970. – због растурања левичарског листа који је тада уређивао – Ствар народа.
У свом делу Критика дијалектичког ума (1960) настоји да повеже марксистичку дијалектику са егзистенцијализмом, тј. класне односе и индивидуалну одговорност појединца, схваћену на егзистенцијалистички начин. По њему, дијалектика има првенствено историјски и антрополошки смисао, а не треба је примењивати у тумачењу природе (то је био део спора унутар марксизма тих година).
Сартр је између 1956. и 1969.долазио четири пута у Београд, сам, или са Симон де Бовоар. Имао је више повода – сусрети са писцима, подршка несврстанима, објављиване су му књиге и извођене драме: Муве, Заточеници из Алтоне, Прљаве руке, Иза затворених врата, Ђаво и господ Бог… Те представе су биле добро посећене и многим Београђанима Сартр је био познат пре свега по својим драмама. Његова прва књига на овим просторима је била Мучнина (1952) у преводу Тина Ујевића, а касније су му пуно пута издавана различита дела. Најобухватније издање је издање његових Изабраних списа у 12 томова, у Нолиту (1981–1984). Ту су укључене и две обимне филозофске књиге: Биће и ништавило и Критика дијалектичког ума.
Сартр је имао таленат донекле сличан Волтеровом: склоност и способност да филозофске идеје изрази и кроз прозне и драмске текстове, односно заплете. Неким читаоцима тај део његовог стваралаштва је био ближи и занимљивији, мада он и у филозофским делима појмове некад објашњава преко описа неких конкретних ситуација.
Душан Пајин
Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E
Мисао за модерна времена added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →
ako se neko pita sta je to na grobu, to su kamencici i iskoriscene karte za metro; posetioci su tako obelezili svoju posetu i ukazali mu pocast.
po jevrejskoj tradiciji, kada telo umre nema vise nikakvu funkciju i pretvara se u kamencic.
na sartrovoj sahrani je prisustvovalo 30.000 ljudi, jedan od prisutnih je nosio natpis : mi protestujemo protiv njegove smrti.
evo i impresivne slike :
http://www.theage.com.au/ffximage/2005/07/08/sartre2_gallery__550x249,0.jpg
ocajno povrsan tekst o jednom od najvecih mislioca 20tog vijeka.
oni koji su upoznati sa djelom ovog velikog filozofa i dramskog stvaraoca, tesko da mogu uzivati u ovim skoro ,pa pogresno povezanim cinjenicama iz njegovog zivota; a za one koji ga ne poznaju, tesko da ce ista smisleno shvatiti.
..
i kakve ima veze jevrejska tradicija sa njim?
skoro pa nevjerovatno da ste htjeli reci ‘nesto’ o takvom velikanu sa tako malo informacija.
kad smo kod jevreja i Sartra, zanimljiv je podatak da je on jedan od rijetkih intelektualaca tog doba koji je razumio/opravdao ubijanje Izraelskih atleticara od strane Palestinske grupe 1972 godine na Olimpijadi u Minhenu.
ali..ali..”Who thinks greatly must err greatly,” 😉 sto bi rekao veliki Hajdeger, jedan od bitnih uticaja na Sartra.
Naravno sva kritika je upucena autora teksta iz Politike; vama samo zamjerka za odabir. Pretpostavljam da ne mislite zato sto je u Politici da je automatski i kvalitetno? Nazalost vec dugo se u Politici ne mogu naci originalni, inspirativni, kvalitetni radovi u rubrici Kultura..vec sve pocinje da lici na prenos informacija kao u (iz) wikipediji. Vas sajt ima dovoljan broj odlicnih originalnih osvrta, prije svega o filmu i muzici, i ovakvi poluznalacki, povrsni tekstovi vam samo nepotrebno stete.
Hm…ne tekst je sasvim u redu. informativan bez nekog detaljnog objasnjavanja, nije studentska teza. Oni koji ga ne poznaju jos manje bi shvatili da je tekst prepun referenci na njegov rad, politicko ubedjenje, filosofiju i td i td…
vise me ‘brine’ tvoja reakcija : “i kakve ima veze jevrejska tradicija sa njim?
skoro pa nevjerovatno da ste htjeli reci ‘nesto’ o takvom velikanu sa tako malo informacija…”
pretpostavljam da si cula za njegovog asistenta Benny Levyja i njegov uticaj na Sartra, bas po pitanju judaizma, sto je cak Sartrovoj zeni, Simone strasno smetalo, smatrala je da Levy ‘ispira mozak’ateisti Sartru. Levy je vrlo ‘neobican’, rekla bih, covek koji je od Maoa presao na Mosesa/ iz Maoisma u Judaism/
njegovo decidirano proucavanje judaizma je ‘zainteresovalo ‘ i Sartra koji je jevrejsku istoriju proucavao i koja mu je bila bliska, cak je jednom i izjavio :’In order to understand the Jew from the interior, I would have to be a Jew’, sto se naravno, nije dogodilo, jel, ali su ga Jevreji uvek nekako smatrali ‘a kind of ‘Jew’…ne samo zbog toga sto je dobro poznavao jevrejsku istoriju i bio zainteresovan cak i za Kabbalah, vec i zbog njegovog politickog ubedjenja.
pa su se posetioci Cimetière de Montparnasse , a Jevreji, pretpostavljam kada su kamencici u pitanju, osetili nekako ‘slobodnim’ da tu svoju, jevrejsku tradiciju stavljanja kamencica na grob preminulom, primene i kod Sartra.
pravo da ti kazem, cudi me da nema Gauloise u tonama. ovako jevrejski kamencici stvaraju pometnju.
p.s.
i mi,P.U.L.S.E apsolutno podrzavamo, cak i stimulisemo, mozda nedovoljno agresivno, razlicita misljenja posetioca da se cuju i oglase bez bojazni da ce biti cenzurisani, naravno dok je sve u okvirima civilizovane razmene misljenja.
Tekstovi iz Politike ili Danasa ili drugih glasila ponekad sluze kao ‘eho’ urednistva P.U.L.S.E, a ponekad su bas dobra ‘platforma’ za eventualne komentare.
tekst je tipa wikipedije. samo sto se na wikipediji moze bolje shvatiti o cemu je rijec.
nemam vremena a ni planova da pisem sto (ne) znam..Sartr je jedan od par ljudi koje veoma volim i cijenim. pa je reakciju tesko bilo zaustaviti.
i dalje je komentar vezan za jevrejsku tradiciju, kamencice i njega sasvim proizvoljan. pominjati znacenje kamencica na taj nacin kao neku bitnu crtu (jer nisu mnoge nazalost zaista bitne pomenute) je rekoh (vas?) lican i proizvoljan; otud i reakcija.
cijelo njegovo prijateljstvo sa Livijem (koji je kasnije sam sirio sopstvene vizije njihovog prijateljstva) kroz politicki angazman je samo DIO velike price koja se zove Sartr. ne bih imala nista protiv da se i o tome pisalo..ali tek kada je napisano kako treba o njegovim uzorima, i drugim mnogo vaznim licnostima u njegovom zivotu.
(A new generation of scholars explores the philosophy and politics of the founder of existentialism From the issue dated November 21, 2003 – The Chronicle of Higher Education)
…American scholars have been decidedly unimpressed with this strategy of bifurcating the thinker into manageable portions. A frequent complaint is that Mr. Lévy is more of a publicist than a philosopher. In a review in Sartre Studies International, Elizabeth A. Bowman, an independent scholar, describes the book as a set of “nicely crafted mini-articles” and “engaging anecdotes” presented “in attractive TV magazine format.” She notes that Mr. Lévy treats the neo-Marxism of Sartre’s Critique of Dialectical Reason as a philosophical system completely at odds with the concepts found in Being and Nothingness. “Needless to say,” writes Ms. Bowman, “the ample English-language literature arguing against such a contradictory shift is ignored.”
Ms. Bowman points out that Mr. Lévy’s argument echoes a trend in French scholarship that emerged after the philosopher’s death. This “peculiar Sartrean revisionism,” as she puts it, holds that “the entire period of Sartre’s political involvement in praxis and in theory — roughly from 1952 to 1979 — was an unfortunate ‘detour’ from his earlier individualistic existentialism.”
Secam se jednog fantasticnog teksta o Sartru i Rejmonu Aronu, iz 2005 iz NIN-a. Uporedni ogled o njima, posto su ispisnici, a u zivotu su se sastajali i rastajali po politickoj liniji. Tekst je napisao Miodrag Lekic, tadasnji ambasador tadasnje SCG u Rimu, inace odlican poznavalac opusa obojice. Nazalost, ne mogu da nadjem nigde na Internetu, jer NIN ima neki blesav nacin arhiviranja starih tekstova, a ovo je zaista malo remek-delo, prakticno uporedna intelektualna biografija.
I tu je Lekic dao izvesnu prednost Aronu, koji je bio konzervativac i degolista, i kao takav, daleko manje opinion-maker nego Sartr. Pa je doziveo i ruzan ostrakizam pariske sezdesetosamske ekipe, neko je negde rekao “bolje biti sa Sartrom i kad nije u pravu, nego sa Aronom i kad jeste”. A Aron je bio, cini mi se, daleko dosledniji i principijelniji covek (recimo, pridruzio se De Golu ODMAH po izbijanju Drugog svetskog rata, a Sartr je sedeo u okupiranom Parizu u kojem su mu se igrale predstave, a ovamo bio veliki slobodar).
Sve u svemu,ako nadjem tekst negde, postavicu. Bas steta da ga nema na Internetu.
Inace, tekst jeste prilicno sketchy i zbrzan, i Politika (kao i manje-vise sve novine od kojih smo navikli na bolje i vise) se sve vise “internetizuje” u smislu da su tekstovi postali skrtiji i daleko manje informativni nego nekad. Mada ne verujem da je ovde krivica do autora (ako je Dusan Pajin isti onaj na kojeg mislim, sinolog, i – meni makar – daleko poznatiji kao pionir (uz Palavestru) u istrazivanju rada i znacaja Dimitrija Mitrinovica, koji je kod nas potpuno skrajnut a jedna je od intrigantnijih licnost te neke offbeat-intelektualne scene u Evropi prve polovine XX veka)