Murakami nije vaš uobičajen pisac – znate na šta mislim, on je drugačiji. I ima dosta Japanaca, ili Engleza ili Amerikanaca japanskog porekla, i oni su svi nešto drukčiji, ali Murakami vam je onaj, baš… Japanac? Ili je on prosto Murakami. On prkosi svemu onome što se uvreženo veruje za pisce i što bi oni trebalo da ispune – ispunjava samo svoja očekivanja i želje – nije književnost ono što vi nužno zamišljate, gospodo draga, kao da vam kaže. Piše na japanskom isključivo, vodi disciplinovan život, trči, ne zanima ga šta kritika misli, ostaje nedorečen, ostavlja vam da tumačite kako želite, ako želite.

Lično nisam bila preterano oduševljena romanima koje sam pročitala, a onda je slučaj hteo da naletim na esejistiku – tu smo se Murakami i ja spojili. A možda je, vidite, i do godina. Sve bolji Murakami ili sve uravnoteženiji čitalac? Nije lako odgovoriti na ovo pitanje, međutim, čini se da je iz dela u delo Murakami sve bolji –  kao neko dobro vino, te nije iznenađenje to što je najnovija zbirka priča “Prvo lice jednine” ispunila sva očekivanja književnih sladokusaca, onih, naravno, koji imaju tendenciju da na prvu zavole jednostavnost izraza a u isti mah kompleksnost teme koja se tretira ili sama nameće.

Dugo ne možete da dokučite ili jednostavno shvatite šta je to što radi Murakami dok vam neko ne otvori oči – on opaža život, samo to, i to beleži. Sasvim, mislite, ali vam se javlja i ta sopstvena misao u vidu prosvetljenja – Prvo lice jednine je – osim opažanja života – čista muzika.

Murakami je pisac koji je poznat po svom senzibilitetu ka onostranom i iluziji, bilo da je reč o romanima ili esejistici – on briše granicu između fantazije i stvarnosti i pušta vas da verujete u šta želite, sve je ionako stvar izbora, što reče Dostojevski – interesantno, pisac koji je najdalje od fantazije od svih, čini se. U ovoj zbirci ima nešto fantazije ali ponajviše te muzike za koju pojedini muzičari kažu da ionako ne postoji u vremenu -pa možda je i to fantazija?! Bilo kako bilo, njegov jezik je miran, lagan, staložen, ne žuri a svaka reč odzvoni u čitaocu kao takt piščevog voljenog Šumana na koncertnom klaviru – nikad čistije i milozvučnije. Kao ljubav.

Nije, u svakom slučaju, lako napisati prikaz jedne ovakve knjige – ne zna baš čovek tačno šta bi rekao, verovatno zato što se ona mora doživeti. Nešto kao Šekspir – njegova veličina je u neprevodivosti njegovog teksta. Murakamijeva je – u reči i muzici. I pored toga, neće baš svako voleti Murakamija – neko ne voli nedorečenost, neko taj osećaj da mu se testira inteligencija (pita se, prosto, o čemu je tačno reč u po kojoj od priča) a neko tu izvesnu dozu samoljublja ili sigurnosti kojom se pripoveda.

Naslov je moguće pripisati činjenici da je svaka priča ispričana u formi prvog lica jednine, ali takođe i tome što autor verovatno želi da nam pre nego na formu više obrati pažnju na suštinsku sadržinu – sopstvenost i bez izvinjenja saopšti “Ovo sam ja, a vi budite ko god želite” ili kako to u jednoj od priča reče “Imam samo crno pivo.”

Teme su koliko univerzalne toliko unikatne, kako individualne tako opšte. Murakami je spoj istočne i zapadne kulture – oplemenila se zapadna kultura tom japanskom vibracijom, tom smirenošću, disciplinom, uvidom u istočnjačke principe, tim onostranim a istočna je upoznala zapadnjački poredak stvari, ljude i njihova specifična razmišljanja i običaje. Mogle su ostati svaka na svojoj strani, na svome, ali ih je jedan Murakami spojio vrpcom, šarenom trakom ne forsirajući njihovo zbližavanje, već samo ispisjući ime one druge na strani prve. Pa kako se primi.

Interesantno, korice knjige su crne boje, kao ono Murakamijevo crno pivo, ili kao neka senka, nostalgija kojom zvoni ova njegova muzika, ili nešto ako ne crno, ono tamno što pokatkada, opseda čovekovu dušu. Kao na primer, tanka poezija, o kojoj ne morate znati ništa ali će vas stihovi u ovoj knjizi do srži dotaći, ili promišljanje o starosti i prolaznosti ili (ne)postojanju sećanja čovekovog i onoga što u njima živi ili rečima koje ostanu u nama kada sve drugo iščezne. Jeste li ikada videli krug koji nema spoljašnju ivicu a centara sijaset? To vam je onaj, podučava nas Murakami, isto kao što je u njegovoj priči jednog studenta podučio jedan mudrac, o kome nas u školi učili nisu, o najvažnijoj esenciji života, jer “ima li na ovom svetu ičeg što ima vrednost a da se do toga može lako doći?” Ili na primer, da vas pitam, verujete li u snove i da se stvari najpre tamo dogode pa onda u zbilji? Srećom, naš Haruki veruje. A smrt će možda navreti u nas kao muzika Bitlsa, i naći nas tamo gde je najmanje očekujemo. I da, o da, depresija i anksioznost, dajte da i o tome progovorimo. I o samoubistvu. I o onome što svi znamo a ne izgovaramo. Zatim ta pobeda i taj poraz, jer lepo je pobediti ali se samo iz poraza raste. A kako ćemo se mi pomiriti sa vremenom, isključivo je naša stvar. Eh, i lepota. Šta je ona zapravo i koliko smo njome opsednuti? I najvažnije, ljubav. Da li nam ona krade identitet? A čak i da je tako ona je gorivo koje nam je neohodn da bismo dalje živeli.

“Svet u kojem živimo često se u trenutku okrene naglavačke ako samo promenimo način posmatranja. Ukoliko se promeni samo način na koji pada zrak sunca, senka moće postati svetlo i svetlo senka. Ne umem da ocenim da li je takva pojava jedna od suštinskih odlika onoga kako je svet ustrojen ili je samo optička varka.”

Ovo je jedna mudra knjiga. Neće vam se uvek dopasti ishod te mudrosti, međutim iskrenost i poštenje joj ne možete osporiti. Možda me zato i podseća na poeziju. A ako iz nje čitate po čitave pasuse voljenoj osobi, muzika u njoj je još zvonkija. I ispunjava ono što je cilj umetnosti – stvara neraskidivu vezu između umetničkog izraza i ljudske duše. Kao i ljubav sama.

za P.U.L.S.E Lidija Bajović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Haruki Murakami, Književnost, Lidija Bajović, Prvo lice jednine