Nepodnošljiva težina socijalnog i virtuelnog postojanja – Rut Ozeki, Priča za biće vremena, Beograd: Booka, 2015
Jedno je sigurno: Rut Ozeki je odlična spisateljica koja zna da vas uvuče i umeša u knjigu, ma koliko vas njena glavna junakinja u jednom trenutku razočarala, jer je digla ruke od sebe i sunovratila se (izneverila vaš horizont očekivanja). Njen svaki motiv je opravdan, napisano ima svoju svrhu, tempo se namerno ubrzava i usporava, a slatko i gorko, humor i bol se u fikciji mešaju kao i u realnosti (zvala se ona sadašnjost ili ljudska istorija). Sve različitosti se prepliću kao i u životu čineći skup čestica bića vremena. Njene spisateljske veštine se snažno potvrđuju svakom napisanom stranicom, ali osim umešnosti stila, angažovanost i jasno definisani etički i politički stavovi našli su svoje mesto u ovom romanu. Ozeki kroz svoje likove nedvosmisleno progovara o bolestima ljudskog društva kao što su fašizam i kapitalizam (uvek kao saučesnici koji nas sapliću, šutiraju i prezrivo nam se smeju). Ona analizira dva kontinenta, dve kulture, dve civilizacije kroz njihov, na prvi pogled bi se reklo, idilični i idealizovani dijalog Zapada i Istoka, koji se na momente pretvara u noćnu moru i iz flomaster-ljubičaste prelazi u mastilo-crnu. Da, divno je čitati lepotu koju je neko stvorio, divno je rukama tući talase i jesti slastkiše, divno je kada vas neko nasmeje i učini boljom i jačom osobom. Ali da, ljudi čine i zlo drugima, sebi i prirodi. Zlostavljanje, nasilje, depresija, zagađenje, suicidalne misli i dečija prostitucija deo su našeg sveta. Nažalost.
Knjiga pre svega pruža „uživanje u tekstu“, ali je dušu dala za različite analize (o vezi književnosti i tehnologije, sociološkim, mitološkim, ekološkim aspektima, proučavanju etimologije do te mere da se može govoriti o oduhovljavanju, oživljavanju reči itd.)
Izopštena japanska tinejdžerka (jer je dete povratnika iz inostranstva tzv. „kiko kušiđo“ ) koja trpi vršnjačko nasilje i propast sopstvene porodice, opisuje svoje „rane jade“ jedinom ko je sluša na svetu: potencijalnom čitaocu dnevnika. Spisateljica Rut o kojoj se pripoveda u 3. licu i njen suprug Oliver (ekološki osvešćen umetnik) žive na zabačenom ostrvu u tesnacu Desolejšn. Rukopis, inače umetnut u korice Prustovog romana, kao kakav surogat, jednog dana doputuje u Helou Kiti koferčetu baš do plaže u njihovoj blizini i Rut ga pronalazi u književnoj stvarnosti. Ovaj svojevrstan antiblog, dakle intimna literatura namenjena jednoj osobi, obraća nam se ispovednim tonom, ostavlja na nas snažan utisak i golica našu maštu samim tim što se i spisateljica romana zaista zove Rut, pa nam takvim postupkom banalizacije otvara pitanja istinitosti fikcije. Motiv izgubljenog vremena ili À la recherche du temps perdu Marsela Prusta funkcioniše kao fantomski pretekst koji lebdi nad ovim delom.
Metafikcija i epistolarna forma upravo su ono što daju živost ovom romanu „vozeći“ nas kroz razna emotivna stanja. Motiv izgubljenog rukopisa – nađenog rukopisa (dnevnika koji je igrom slučaja doplovio baš do nje) koji narator potom umeće u delo i predstavlja nam ga – javlja se još u viteškim romanima (i njihovoj parodiji Don Kihotu). Postavlja se pitanje: zašto je Rut Ozeki upotrebila ovaj topos, ovu konvenciju književnosti hrišćanskog evropskog feudalizma? Najverovatnije da bi pokazala da je u pitanju viteška borba sa vremenom i svim njegovim neminovnostima, vraćanje časti i jačanje junaka kroz razne procese inicijacije kao i uspostavljanja normalnog poretka stvari. Forma i suština su u neskladu, i rukopis ima korice koje mu formalno ne pripadaju („ne sudi po koricama“), a zapravo govore o istoj stvari – biću vremena. Motiv izgubljenog/nađenog rukopisa takođe se javlja i u Poovim pričama (izgubljena su pisma i rukopisi u boci), Skerletnom slovu, filmu The words novijeg datuma itd. Pored rukopisa, sudbina je poslala i sat (kinđi na njemu označava nebo i vojnika, a osim što je pripadao pilotu svesnom da su mu minuti odbrojani, simbolično teče pripovest kao i život i svi smo nebeski vojnici, a pisanje zaustavlja vreme). Kao važne, uticajne knjige spominju se: Šobogenzo – budistički spisi zen-učitelja Dogena, ali i Veliki umovi zapadne civilizacije koje čita tinejdžerkin tata, praveći od njih origami (Niče i Hobs mu se nisu dopali, pa su stranice o njima poslužile da napravi mnogo insekata) – pretvarajući ideje u nešto sasvim drugo ili u Ništa.
.
Razviti supermoć protiv surovog kapitalizma
„Mi smo nusproizvodi sredine dvadesetog veka“ reče Oliver „A ko nije?“
Pozicije su zamenjene, u ovom slučaju zapadnjačka spisateljica Rut (istočnjačkog porekla) živi u skladu sa prirodom, jedan moglo bi se reći zen život, u obilju jedino onoga što je priroda dala, a skromno u svakom drugom pogledu. Daleko od ljudi, gajeći biljke, bez konzumerizma, frenetičnosti urbane sredine i karijerizma, a radeći na sebi intelektualno. U ovom „zapadno-istočnom divanu“ (termin S.Tišme koji se odnosi na jednu „nevidljivu“ umetničku akciju) svet Istoka ispričan kroz priču njene stanovnice Nao predstavlja se kao Vavilon našeg doba, prenaseljen a otuđen, pun nasilja i pritisaka, izopačenosti i potpuno udaljen od drevnih istočnjačkih ideala (napuštanje i odlazak na dijametralno suprotnu stranu od zen učenja: gomilanje materijalnog, nepoštovanje starijih i slabijih, zanemarivanje odnosa učitelj-učenik, odnosno propadanje učitelja kao figure, nedostatak savesti, oportunističko uspinjanje na društvenoj lestvici i akumulacija bogatstva te, fašističko izopštavanje stranaca i siromašnih kao jedini prihvatljivi model ponašanja i paradigma van koje jedini izbor ostaje u ostajanju kod kuće i vegetiranju/begu u virtuelnu stvarnost/samoubistvu). Razvijena civilizacija, tehnologija – svet u kojem živi Nao nasuprot prirodi u kojoj živi Rut – mesta su na kojima su obe izopštene, otuđene (Rut u dobrovoljnom egzilu zbog ljubav i umetnosti, mada ni ona ne može bez struje!) i Nao kojoj svi nanose samo bol, a koja odlazi u baštu gradskog hrama gde raste ginko da se vrati prirodi i smiri (kao i otac koji se ljulja na ljuljašci i majka koja posmatra meduze). Lekovito leto Nao provodi u budističkom hramu kod prabake Điko – prolazi kroz procese inicijacije: penjanje, kupanje, trpljenje ujeda komaraca, poveravaju joj zadatke, shvata šta znači moliti se za sve i svakoga. Naoin otac je podbacio, ostao bez posla, pretvarao se da odlazi na posao obučen kao šmokljan, a zapravo hranio vrane u parku i ubrzo zatim pokušao da izvrši samoubistvo. O tome kakav pritisak postoji u japanskom društvu i kako se deca forsiraju da budu najbolja u kapitalističkoj utakmici svedoče i sledeći redovi: „Od gimnazije koju upišete zavisi gde ćete studirati, od čega zavisi u kojoj ćete kompaniji raditi, od čega zavisi koliko ćete zarađivati, od čega zavisi s kime ćete se venčati, od čega zavisi kakva će vam deca biti i kako ćete ih podizati, i gde ćete živeti, a gde umreti…“ (152.str.) Sa druge strane okeana nalazi se Badava radnja u kojoj novac ne važi, gde je sve besplatno, pravi „raj na zemlji“ (Rutina dementna majka tamo iznova odlazi i uzima stvari koje je tamo ranije pronalazila, a Rut ih krišom vraćala). U budističkom hramu takođe ne postoje društvene norme i vreme kao da je stalo: tamo živi Điko, baka Naoinog oca koja će vremenom postati njen duhovni vođa i uzor. Điko je anarhistkinja, feministkinja, spisateljica, monahinja od 104 godine koja ima kuge – „cvetove praznine“ (kataraktu), zbog kojih slabo vidi svet oko sebe, ali ima unutrašnji vid, spoznaje.
.
Helou Kiti i fašizam
Drevno, borama izbrazdano lice starice obasjano svetlošću ekrana – Japan je u jednoj slici. Knjiga Rut Ozeki deluje i edukativno kada su u pitanju društveni fenomeni u Japanu: prikazani su razni društveni slojevi, društvene uloge, statusni simboli, supkulture: otaku – zaluđenik, hentai – perverznjak, francuske sobarice u gradu elektrike Akiba (stecište obožavalaca manga kulture) – ponizne, kostimirane, u ulogama (kospure – cosplay, supkultura čiji su pripadnici kostimirani u svoje omiljene junake). Nao je kao iz mange – učenica u informi (image kakav jednako idealizuju i drugarica iz Amerike i perverznjak iz fetiš-kafića, a ona se zapravo ne oseća dobro ni u svom kostimu, ni u svojoj koži). Nao je kospur same sebe – prostitutke se kostimiraju, preoblače u učenice, a ona jeste učenica, nastupaju igre pola i roda, igre pozicija moći. Konačno postaje sebi lepa, nakon moralnog pada, sledi ratnički poklič, preobražava se. Tu su i barske dame koje svršavaju dok porodica obeduje, tu se vidi sva prenaseljenost, sabijenost siromašnih i poniženih, ispraznost njihovog življenja. Iđime – nasilje koje je uvek kao izopačena dečija igra (krvave igre, travestija i farsa, proživljava ih Nao, proživljavao ih i njen deda-ujak Haruki koji je poginuo kao kamikaza, iako je voleo francusku poeziju i nije hteo u rat). Npr. kagome, kagome je igra „ćorave bake“, a brutalna verzija je kagome rinći (linč) – deca vas šutaju i udaraju dok kruže oko vas. Ko ne položi prijemni za gimnaziju nazivaju ga ronin (samuraj slobodnjak, talas-osoba). Furitaa je honorarac, frilenser (piše se i kao freeter što liči na fritter-traćiti, eng.) Yanki – jankiji su agresivni maloletni delinkventi, nose radničke pantalone, imaju izbrijane obrve i laboratorijske mantile fluorescentnih boja. Preveliki zahtevi koji se nameću deci još tokom obrazovanja, smrt od previše rada (karoshi, fenomen 80-ih), neuspesi nakon pucanja dot kom balona, ali i razni drugi pritisci i njihove posledice po radnog čoveka u Japanu doveli su do toga da pojedinci odustanu od privređivanja, jer više nemaju ni očekivanja, ni želju da išta ponude na tržištu rada, pa tako ostaju kod kuće svrstavajući se u posebnu supkulturu – hikikomori (ne izlaze iz stana osim u retkim prilikama i to čine noću). Oliver sa druge strane Pacifika takođe je asocijalan, užasava se kada im nenajavljeno banu gosti – jednom se čak krio u kutiji u podrumu.
.
Socijalna smrt
„I will not be subjected to criminal abuse“ izgovorila je konobarica-klon Yoona-939 u knjizi/filmu Cloud atlas, pobunivši se protiv svojih tlačitelja. Njena shvatanja dalje je usvojila i Sonmi-451. Čitajući Priču za biće vremena, nadamo se da će isto učiniti i Nao. Ostali učenici je ignorišu, govore i ponašaju se kao da nije tu. Ona prolazi kroz tretman „zen-in-šikato“ ili potpuno izopštavanje, koje je samo zatišje pred njeno potpuno isključivanje iz društva. Vrhunac njene „nevidljivosti“ dešava se nakon što joj organizuju ritual sahrane (svim imitativnim sredstvima do najmorbidnijeg detalja – fotografijom na njenoj klupi, pevanjem, plakanjem) – a u trenutku kada je okače na youtube to postaje virtuelni događaj i Nao više ne postoji u tom odeljenju (ona čak uživa u bilo kakvoj popularnosti pa i ovoj najbizarnijoj – broju pregleda sopstvene sahrane). Koliko nasilje i sadizam daleko mogu da odu govori i podatak da je nepopularan nastavnik u savezu sa učenicima u ovim nedelima, ali i da je ona sama uživala u maltretiranju dečaka iz odeljenja kojeg je presrela u uličici da bi saznala šta joj se sprema. Nao čak razmatra uživanje u ubistvu tog dečaka – ali se plaši da će ubistvom biti zauvek vezani (dečak, pošto je i sam žrtva vršnjačkog nasilja, želi da umre, nada se smrti). Socijalna smrt kao put ka dostizanju besmrtnosti nastupa i u slučaju tinejdžerke koja zapisuje svoje dane i u slučaju monahinje i u slučaju spisateljice koja izopštena od ljudi stvara umetnost. Tehnologija i virtuelna stvarnost umešane su u sve segmente književne stvarnosti – Nakon što u e-mejlu drugarici iz Kalifornije nema šta da kaže (a da bude lepo i zanimljivo), ona preko elektronske pošte „oseti“ da je Nao postala luzerka, sve ređe joj piše i odnosi im postaju hladni. U sajberprostoru spisateljica Rut dobija sve informacije o svom istraživanju, na internetu se našla i „čuvena“ sahrana i „čuvena“ aukcija, tamo se i Naoin otac umrežava sa članovima kluba potencijalnih samoubica. Tehologija je prisutna i u budističkom hramu – stara prababa Điko šalje joj poruke, a uz kompjuter i internet konekciju priređuju oproštajno slavlje – karaoke. Svi problemi Naoine porodice počeli su usled očeve želje i potrebe da tehnologiji doda faktor savesti. Pitanje sramote (spolja) i savesti (iznutra) – Naoin tata je dobio otkaz jer je hteo da u tehnologiju uvede momenat savesti (no, intefejs bi se koristio za pravo oružje – ko bi još hteo da oseća grižu savesti dok uživa u pucanju?) Ozeki čak sugestivno navodi i čitaoca da „izgugla“ imena likova i događaja kao da su stvarni (naročito virtuelnu sahranu koja je imala veliki broj pregleda). Virtuelni život nalik je na realni – Nao je izopštena u sajberspejsu jednako kao i u svakodnevnom životu – kada piše blog, niko ga ne čita (kao da ljudi i u virtuelnoj sferi osete i izbegavaju onoga ko nije popularan u stvarnosti). Ne postojati znači ne biti čitan, gledan, imati malo klikova, biti usamljen na webu – nema te ne netu, znači ne postojiš. Brisanje osobe sa interneta iz svih baza podataka znači polako nestajanje – virtuelno samoubistvo i odlazak u anonimnost, nule umesto imena – nepostojanje zarad novog postojanja (čisto kao novo).
.
Vrana i riba kao simboli – Japanska vrana zalutala je u Kanadu u dvorište spisateljice Rut (setimo se i japanske dečije pesme o vrani koja na planini ima sedmoro dece, uspavanke Nanatsu no Ko čiji stihovi na engleskom glase: Oh mother crow why are you so sad?) Vrana je simbol prisutan u mitologiji u smislu povezanosti sa ratom i borbom, ali i mogućnošću pretvaranja drugih životinja u nju (serija Game of thrones kao svojevrsno oživljavanje svih mogućih i nemogućih folklornih motiva nas je podsetila na motiv pretvaranja čoveka u vranu). Mitska svest prisutna je i u poimanju sveta modernog čoveka, intelektualaca kakvi su Oliver i Rut, koji se saživljavaju sa time da je vrana posrednik između svetova. Vrana postaje Rutin familijar – životinja koja je prati (dok Olivera prati mačak). Magični realizam utkan je u poglavlje o Obonu odnosno prazniku duhova predaka – kada je potrebno nahraniti gladne duhove, ugostiti ih (posećuje je duh rođaka kamikaze, a ona ostavši bez reči, pevuši mu francusku šansonu: „Životna bol s kojom moramo da se saživimo, koju moramo da trpimo“). Nezvanična pisma kamikaze su na francuskom, a Nao je svoj dnevnik sakrila u Prustu – francuski dnevnici funkcionišu kao porodična crta i tajni jezik. Kamikaza na jednom mestu kaže: „Ja sam vrana“. U slučaju ribe, junaci je često osećaju u svom stomaku, a prisutna je i mitska slika soma koji deluje kao rušilac i popravljač sveta (izaziva zemljotres s vremena na vreme – ne bi li bogataši odrešili kesu i da bi bilo posla za radničku klasu). Neuhvatljiva riba praćaka se i u reči Nao – Now (sada, eng.) kao kotodamu (duh koji živi u reči i daje joj posebne moći). Nao svom blogu daje ime Budućnost je Nao. Sada je reč koja se izgovaranjem poništava, kada ga izgovorite prošlo je, ali lupati u bubanj znači stvarati SADA. Jesmo li u ratu? – više puta postavljeno pitanje dementnog uma kao večno ponavljanje istorije – sledi uvek drugačiji odgovor jer Amerika ratuje sa svima. Onirični aspekt takođe je značajan. Spisateljica sanja monahinju, a logika sna važi i u književnoj stvarnosti. Nakon što je osećala okovanost tokom sna kao posledicu dnevne nemoći, Nao počinje u snovima da ojačava, oseća se kao duh koji se sveti – seksi i popularna devojčica iz razreda koja je nije lično maltretirala, već je bila nalogodavac, zaista se sutradan pojavi u školi sa povezom preko oka, nakon što je Nao sanjala da joj je zarila nož u zenicu. Nao potom veruje da je postala ikisudama ili živi duh. Stranice dnevnika nestaju: da li se time briše čitalac, preti li mu nestanak ili je to fenomen poput piščeve blokade – čitalačka blokada. Pošto Rut (a time i mi) saznaje tok radnje pre naratorke, ona je u prednosti i u stanju je da u snovima posreduje između svetova. Rut još nije sustigla samu sebe – od poteza čitaoca zavisi tok priče, što ide u prilog tome koliko je jaka je veza pisac-čitalac, koja se u Priči za biće vremena često preispituje. Neminovne uzročno-posledične veze, ugrožena egzistencija, vrednost ljudskog života, bliskost, o svemu tome govori ovaj roman. „Književnost je herojski napor da u svom umu stvaramo lepotu“. Umesto tela ostaće reč.
.
Rut Ozeki (Ruth Ozeki) je kanadsko-američka spisateljica, sineasta i zen-budistička sveštenica. Živi u Britanskoj Kolumbiji i u Njujorku. Napisala tri romana: Moja godina mesa (1988), Sve o postanju (2002) i Priča za biće vremena (2013) za koju je ušla u najuži izbor za nagadu “Buker” i koji joj je doneo nagradu časopisa LA Times za knjigu godine..
Za P.U.L.S.E Andrea Popov Miletić
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Nepodnošljiva težina socijalnog i virtuelnog postojanja added by Andrea Popov Miletić on
View all posts by Andrea Popov Miletić →