Његошева „Ноћ скупља вијека“ и њена три парадокса

Познато је да су многи рукописи владике и песника Петра II Петровића Његоша нетрагом нестали још за његова живота, а и за дела која је песник стигао да одштампа, сачуван је сразмерно мали део рукописа. Известан број њих ипак је доцније пронађен, али многи тек деценијама након владичине смрти, и то углавном у туђим архивама и далеко од Његошевог дома и престола.

Тако је документ познат под називом Његошева биљежница постао доступан јавности тек сто пет година након песникове смрти, а са њим је први пут обелодањен и Његошев рукопис песме „Ноћ скупља вијека“, једине владичине љубавне песме за коју се зна. Али, сасвим је сигурно, како закључује књижевни историчар Радован Лалић (приређивач критичког издања Његошевих песама), да има и оних песама „које су заувек пропале“, јер су „уништаване понекад из незнања, а понекад су то чинили Његошеви наследници, можда из политичких разлога, или, ако су биле у питању љубавне песме, да се Његош као владика не би компромитовао“ (П. П. Његош, Пјесме, Београд 1979, стр. 269).

Дешавало се, међутим, да извесне недоумице, за које се мислило да потичу отуда што није пронађен песников лични рукопис, не буду превазиђене чак ни након што је аутограф откривен, за шта је најбољи пример управо „Ноћ скупља вијека“, јер је у датом случају песников рукопис (али, не песниковом кривицом) унео нову, веома крупну забуну, и то поред двеју забуна које су већ деценијама опстајале и проузроковале нетачне податке. Наиме, погрешном датирању настанка песме и погрешном навођењу њеног првог штампања придружио се на крају и погрешан наслов песме, а да сва три парадокса буду још већа, тачни подаци били су одувек доступни и видљиви голим оком – ако не јавности, а оно бар научним истраживачима.

Постепено исправљање трију грешака умногоме је деловало као детективска игра, а недоумице је коначно разрешио филолог Радмило Маројевић 2001. године у својој студији Његошева „Ноћ скупља вијека“ (објављено у часопису Српска слободарска мисао, II, бр. 5 [11], стр. 482–505), где је дао и критичко издање песме. Маројевић се и доцније враћао овој теми, непрестано указујући на устаљене грешке, али и проширујући своје радове новим истраживањима. Стога је овом приликом консултован и Маројевићев оглед Лингвистика и поетика Његошевих наслова. Ноћ скупља вијека, одакле је преузето неколико цитата за које није пронађен други извор (што је обележено скраћеницом Маројевић 2021), а од помоћи је такође била и Маројевићева студија Павле Поповић као његошолог (скраћеница Маројевић 2019).

И пре него што је откривен рукопис „Ноћи скупље вијека“, пријатељи покојног владике помињали су да је он написао најмање једну љубавну песму, па тако Вук Врчевић (сакупљач народних умотворина и сарадник Вука Караџића), у дубровачком листу Словинац 1878, пишући о Његошевим загубљеним рукописима, наводи да је владичина „најљепша“ песма носила наслов „Једна мјесечна ноћ“. Могуће да је Врчевић, сећајући се догађаја који су се десили три деценије раније, заборавио у међувремену тачан наслов, па је искористио доминантан мотив песме као њен алтернативни наслов, али није искључено да је то заиста могао бити и првобитни наслов „Ноћи скупље вијека“.

Врчевићево сведочење ипак није тако значајно као сведочење Његошевог секретара и ађутанта Милорада Медаковића, а ни сећање књижевника Матије Бана, објављено у београдском листу Преодница 1884, није од било какве важности за утврђивање датума и околности настанка саме песме, мада је Бан нешто прецизнији од Врчевића, јер наводи да је владичина „љубавна романца“ била написана „у духу француском“, те да му је Његош и прочитао песму, али да је сама песма „већ онда њим, као владиком, осуђена и по свој прилици пред смрт уништена“ (М. Бан, „Подаци о Петру Петровићу Његушу“, Мемоарска проза XVIII и XIX века, књ. 2, Београд 1989, стр. 101).

У својој књизи П. П. Његош, посљедњи владајући владика црногорски, објављеној у Новом Саду 1882, Милорад Медаковић детаљно и сликовито износи прилике које су довеле до настанка Његошеве љубавне песме. Вероватно најзначајнији сегмент тог сведочења, који се у коментарима уз песму редовно цитира, јесте Медаковићева тврдња да владика „не презираше […] умиљате погледе“ једне девојке у Перасту, те да „у таквијема пријатнијема часовима, ђе природа све надмашује, ђе се сва чувства покрећу, а поетична сила лети по висинама, напише владика, тај пјесник, пјесму љубави“. Оно што се често занемарује, а може бити важно, то је да околностима настанка песме претходи анегдота о Његошевом неуспешном пливању (кад се владика замало није удавио), на шта се надовезују стихови које је Његош након тог догађаја посветио свом ађутанту Медаковићу, а све је започето речима: „1846. г. сиђе владика у Боку да се купа и настани се у Перасту“, па „из Котора узме једног кадета, да га учи пливати“. Дакле, и за анегдоту са пливања, и за песму коју је Његош њему посветио, и за девојчине „умиљате погледе“, који су били инспирација за настанак владичине љубавне песме, Медаковић тврди да су се збили у Перасту, током лета 1846. године. Међутим, када је реч о судбини рукописа песме, Медаковић не зна поуздано шта је владика „ш њоме учинио, али је сва прилика да је изгорио“, јер на Медаковићеву опаску да би песму требало одштампати, Његош је рекао: „А како би то изгледало: владика да пише пјесму о љубави? – не дам!“ (Ј. Миловић, „Кад је настала Његошева пјесма ’Ноћ скупља вијека’“, Стазе ка Његошу, Титоград 1983, стр. 182; Маројевић 2021, стр. 10).

Занимљиво је да и Медаковић и Бан претпостављају како је Његошева љубавна песма сигурно уништена од стране самог песника, првенствено зато што владика није желео да је одштампа, а не остављају могућност да Његош не би тек тако уништио дело које заправо није ни скривао, јер то што је песму са поносом показивао, макар и само онима „повлашћенима“, значи да она није „служила само личном песниковом споменару“ (Б. Поповић, „Његошево ’Слово љубве’“, Књига о Његошу, Београд 2013, стр. 317).

Да оригинални текст песме, и то написан руком самог владике, није био уништен, дефинитивно је утврђено средином двадесетог столећа, када је аутограф откривен уз Његошеву биљежницу и са њом публикован. Ипак, сама је песма постала позната и доступна јавности скоро пола века раније, јер је књижевни историчар Павле Поповић у Императорској јавној библиотеци у Петрограду, међу рукописима дипломате Јегора Петровича Коваљевског, пронашао запис Његошеве песме насловљене као „Ноћ скупља вијека“.

Оно што је важно, а што је још Поповић утврдио, јесте да је песма на том документу „писана туђом, не Његошевом руком“, а и „потпис под њом писан је истом руком“ (Маројевић 2019, стр. 33). Међутим, песма није била записана ни руком Коваљевског, што Поповић није нагласио, па је власништво над рукописом понекад аутоматски изједначавано са наводним ауторством рукописа (Ј. Миловић, „Двије-три ријечи о наслову Његошеве пјесме ’Ноћ скупља вијека’“, Стазе ка Његошу, стр. 189; Б. Поповић, „Његошево ’Слово љубве’“, Књига о Његошу, стр. 313) – а слична аналогија биће успостављена између открића рукописа и његовог првог штампања, о чему ће посебно бити речи.

Према Маројевићевом закључку, верзију песме што је Павле Поповић пронашао у Петрограду записао је Његошев сестрић Стеван Перовић Цуца (вероватно преписавши текст песме са оригиналног песниковог рукописа), а запис је могао бити начињен и уступљен Коваљевском за време његовог „пута у Црну Гору, односно боравка у Котору, у прољеће 1853. године, годину и по дана послије Његошеве смрти“ (Маројевић 2021, стр. 14). Ипак, није искључено да је Коваљевски могао добити рукопис годину дана раније, током свог другог боравка у Црној Гори (Ј. Миловић, Б. Поповић, нав. дела).

Битно је напоменути да Павле Поповић није понео из Петрограда запис који је пронашао, него је песму преписао и свој је препис припремио за штампање у сарајевском часопису Босанска вила. Истовремено, Српска књижевна задруга у Београду припремала је издање Његошевих сабраних песама, а приређивања се прихватио, и то на Поповићев наговор, филолог Милан Решетар. Свакако је и Поповићева жеља била да се „Ноћ скупља вијека“ нађе у збирци, па је уступио Решетару свој препис, тако да је владичина љубавна песма објављена 1912, у књизи под називом Мање пјесме владике црногорскога Петра II^ога Петровића Његоша (стр. 185–187) – и то је прво публиковање „Ноћи скупље вијека“, с тим што је, попут свих осталих песама у збирци, изворни текст транскрибован, односно пренесен на фонетски правопис Вука Караџића. Да је Поповић имао битну улогу у припремању овог издања, сведочи и сâм Решетар у уводној речи, где захваљује „пријатељу проф. Павлу Поповићу“ што га је „натјерао на овај посао“ и што је прегледао коректуру већег дела књиге (Мање пјесме, стр. V); сем тога, уводни део збирке се и завршава Поповићевом напоменом (Мање пјесме, стр. XXV–XXVI).

На почетку наредне, 1913. године, одштампан је у јануарском броју Босанске виле текст „Ноћи скупље вијека“ изворним правописом, односно по узору на Поповићев препис из Петрограда, па иако је ово било прво дипломатичко издање песме, иако је као прилог објављен и Поповићев чланак под називом „Једна непозната песма Његошева“, то опет није њено прво објављивање, што је важно напоменути. Не треба, међутим, занемарити да је сâм уредник часописа, у посебној напомени, нагласио како је Поповићев препис песме добио „прије него што је изашла у Српској књижевној задрузи“, али да је „због техничких могућности“ није могао „прије донијети“, односно одштампати (Маројевић 2021, стр. 14). Са друге стране, и Решетар је у збирци, испод текста песме, навео да је „Ноћ скупља вијека“ штампана „по пријепису г. Павла Поповића“ (Мање пјесме, стр. 187), а у „Попису владичинијех дјела“ напоменуо да је песму „нашао проф. Павле Поповић у петроградској ’јавној библиотеци’ у хартијама Е. П. Коваљевскога“ (Мање пјесме, стр. XIX).

Довољно коректан да не заборави Поповићеву пресудну улогу у открићу „Ноћи скупље вијека“, Милан Решетар ће, деценију и по касније, у другој књизи свог издања Његошевих Целокупних дела (Београд 1927), навести да је песму „издао проф. Павле Поповић у Босанској вили, год. XXVIII (Сарајево, 1913), бр. 1, стр. 9–10, по пријепису што је нашао у петроградској ’Јавној библиотеци’ међу хартијама Е. П. Коваљевскога“ (Маројевић 2021, стр. 15). Наравно, Решетар нигде није споменуо да је Поповић први објавио текст песме, али пошто није прецизирао да је то било прво дипломатичко издање, као што није споменуо ни своју редакцију песме Вуковом ортографијом, која је претходила штампању песме у Босанској вили, Решетар је сâм допринео брисању сопственог имена из историје публиковања Његошеве љубавне песме.

Да ће Решетар оваквим поступком изазвати крупну грешку, и то на своју штету, видело се још за његова живота, јер је филолог Данило Вушовић, приређивач Његошевих Цјелокупних дјела у једном тому (Београд 1935), као прву публикацију „Ноћи скупље вијека“ навео јануарски број Босанске виле из 1913, и то очигледно преузевши библиографске податке из наведеног Решетаревог коментара. Међутим, у другом Вушовићевом издању Његошевих дела (Београд 1936), стоји да је песма први пут штампана у Мањим пјесмама 1912, док се у посебном списку Његошевих дела наводи да је најпре објављена у збирци 1912, „по препису који је нашао Павле Поповић у петроградској ’Јавној библиотеци’, међу хартијама Е. П. Коваљевског“, а да је наредне године „прештампана“ у Босанској вили (Маројевић 2021, стр. 13–14). Упадљиво је, међутим, да Вушовић уопште не помиње Решетара као приређивача Мањих пјесама чак ни кад наводи остале библиографске податке, а поред још неких омашки, највећи недостатак јесте то што се уопште не прави разлика између првог (где је песма фонетски транскрибована) и другог објављивања (где је песма штампана изворним правописом).

Случајно или не, десило се да тачан податак о првом објављивању песме прође незапажено, па се у доцнијем периоду наставило са праксом да текст песме у Босанској вили из 1913. буде сматран првим објављивањем „Ноћи скупље вијека“, као што је било наведено у Вушовићевом првом издању Његошевих дела, а претходно у Решетаревом издању.

Тачан податак промакао је и књижевници Исидори Секулић, која у својој студији о Његошу наводи да је песма „Ноћ скупља вијека“ пронађена и публикована „шездесет две године после Владичине смрти, у Босанској вили, 1913-те“ (Његошу, књига дубоке оданости, I, Београд 1951, стр. 124). Занимљиво је, међутим, да је исти издавач (Српска књижевна задруга) који објављује књигу Исидоре Секулић поводом стогодишњице владичине смрти, скоро четири деценије раније, уочи стогодишњице владичина рођења, објавио и збирку у којој је „Ноћ скупља вијека“ први пут предочена јавности.

Вероватно је за коначно устаљивање погрешног податка о првом штампању „Ноћи скупље вијека“ најзаслужнији Радован Лалић, приређивач Његошевих песама (1953) за Цјелокупна дјела у девет књига (1951–1955), као и за више пута прештампавана (од 1967) Целокупна дела Његошева у седам књига. Тако Лалић наводи да је владичину љубавну песму „први“ објавио „Павле Поповић у Босанској вили 1913. године“, и то на основу преписа пронађеног међу „рукописима“, односно „хартијама Ј. П. Коваљевског“, у „Јавној“, односно „Публичној“ библиотеци (прво је превод, а друго је транскрипција изворног назива институције) у Петрограду (Маројевић 2021, стр. 12). Разуме се да је Лалић знао за збирку коју је Решетар приредио 1912, јер је и истиче као „прво критичко издање Његошевих песама“ (П. П. Његош, Пјесме, Београд 1979, стр. 260), али му је промакло да је у њој први пут објављена и „Ноћ скупља вијека“.

Треба узгред напоменути да се дуго провлачила и грешка у имену, тачније у иницијалу имена власника рукописа, јер је и сâм Павле Поповић, у пропратној белешци приликом објављивања првог дипломатичког издања песме (1913), споменуо да се рукопис налази „међу аутографима збирке Е. П. Коваљевског“ (Маројевић 2019, стр. 33), а претходно је тако навео и Решетар у збирци Његошевих песама (1912); доцније је Решетар поновио ову омашку (1927), а из његових коментара пренесена је у Вушовићево друго издање (1936), да би била исправљена тек у Лалићевом издању Његошевих песама (1953). До грешке у првом иницијалу дошло је отуда што име Јегор заиста почиње словом Е, али кад је написано на руском језику, док у српској транскрипцији треба да стоји слово Ј на датом месту.

Уз погрешан податак о првом штампању песме (на шта је скренута пажња тек у Маројевићевој студији 2001. године), извесно време наметао се и погрешан податак о години настанка песме, па колико год да је ова недоумица ефикасније разрешена, опет је било лутања и погрешних закључака, од којих су неки задржани и даље, чак и као сувишан додатак тачно утврђеним подацима.

И пре него што је Павле Поповић пронашао и објавио Његошеву љубавну песму, датирање њеног настанка наметало се само од себе, а за прворазредни извор узимано је Медаковићево сведочење о догађају из Пераста као непосредној песниковој инспирацији. Стога је и Решетар, у уводном делу Мањих пјесама, цитирао Медаковићеве речи, уз опаску да је извесна [Пјесма љубави], како је приређивач назива (угласте заграде користи за песме чије постојање у тренутку штампања збирке није утврђено), написана пошто се владика загледао „1846. у Перасту у једну дјевојку“ (Мање пјесме, стр. XV). Необично је што Решетар и даље сматра песму из Медаковићевог сведочења изгубљеном и што не примећује да је то песма из Поповићевог преписа, чији текст сâм Решетар приређује за збирку. Ипак, Решетар повезује песму „Ноћ скупља вијека“, уз извесну ограду, са насловом „Једна мјесечна ноћ“ из Врчевићевих сећања, али пошто је и тај (погрешни или описни, а можда и првобитни) назив дат као посебна одредница (Мање пјесме, стр. XVIII), јасно је да „Ноћ скупља вијека“ на Решетаревом списку Његошевих дела заузима чак три библиографске јединице (под бројевима 59, 75 и 82). Можда је Решетар мислио да „Ноћ скупља вијека“ није једина владичина љубавна песма, а можда је веровао и да би песма из Медаковићевог сведочења требало да има аутобиографски карактер, односно да пева о конкретном сусрету Његоша са девојком у Перасту.

Убрзо је ипак постало јасно да „Ноћ скупља вијека“ сигурно јесте песма о чијем је настанку писао Милорад Медаковић, као и песма коју су споменули Вук Врчевић и Матија Бан, а као место њеног настанка утврђен је, на основу Медаковићевих речи, Пераст у Боки Которској.

Спорна је, међутим, била година коју је Медаковић навео (а наведена је очигледно само на основу личног сећања, и то три и по деценије након описаних догађаја), на шта је указао књижевни историчар Видо Латковић у својој монографији Петар Петровић Његош, али не да би утврдио кад је написана „Ноћ скупља вијека“ (ова се песма у монографији уопште не помиње), него да би доказао како Његошев знаменити спев Горски вијенац није писан током лета 1846. у Перасту, него на Цетињу. Латковић тачно закључује да Његош није боравио у Перасту 1846, а као прворазредни извор наводи се одломак из писма које је поп Вук Поповић (сарадник Вука Караџића, иначе пашеног Вука Врчевића) упутио из Котора Вуку Караџићу „21. августа 1846“ (датум је вероватно по старом календару), јер у датом писму јасно стоји да владика тог лета није „силазио у Приморје да се купље у море, а намјеравао је“ (В. Латковић, Петар Петровић Његош, Београд 1949, стр. 94). Зна се да је током лета 1846. била у Црној Гори велика суша и да је самим тим претила глад, што су и представници османске власти знале да искористе како би од Његоша одметнуле погранична црногорска племена, па је зато Латковићу била сумњива Медаковићева тврдња да је владика летовао у Боки исте године кад су земљу којом је управљао притискале такве недаће. Међутим, пре него што ће дефинитивно закључити да је година из Медаковићевог сведочења погрешна, Латковић је тачан податак покушао да реконструише помоћу једног ранијег писма попа Вука Поповића, такође упућеног Вуку Караџићу, а које је написано 1 / 13. септембра 1844. и где се напомиње како је Његош био „ови дана овђе учити се по мору пливати, и учећи од једног кадета научио је за 15 дана да сад може и преко своји ријека плутати“ (В. Латковић, нав. дело, стр. 94; Маројевић 2021, стр. 16). Треба запазити да поп Вук Поповић нигде није навео тачно место Његошевог летовања 1844, али Латковић ипак закључује да је у питању летовање у Перасту, дакле оно о коме је Медаковић писао.

У измењеном и проширеном издању своје монографије о Његошу (1963), Латковић се осврће и на песму „Ноћ скупља вијека“, напоменувши да је она „из 1844. године“, пошто је песник „крајем лета те године“ боравио „неколико дана у Перасту, у Боки Которској“ (В. Латковић, Петар Петровић Његош, Београд 1963, стр. 161). Јасно је да Латковић и за утврђивање године настанка Његошеве љубавне песме користи писмо попа Вука Поповића из септембра 1844, али се за околности у којима је песма настала ослања на Медаковићево сведочење о девојци чије погледе владика „не презираше“.

Приређујући своје прво издање Његошевих песама (1953), Радован Лалић прихвата Латковићев закључак о години настанка владичине љубавне песме, само што податак наводи у помало опрезном маниру: „По свему судећи, пјесма је настала 1844. године, у љето. Те године Његош је сишао у Пераст да се купа“ (Маројевић 2021, стр. 16). Приређујући наредно издање (1967), Лалић је имао прилике да консултује истраживања књижевног историчара Јевта Миловића, који је у међувремену (1963) побио Латковићеву тврдњу да је „Ноћ скупља вијека“ написана 1844. и доказао (на основу писама којима су Његошев пријатељ Габријел Ивачић и которски комесар Стјепан Дојми известили Губернијум у Задру када ће Његош доћи у Боку, као и на основу владичиних писама Ивачићу и барону Фердинанду Шалеру) да је Његош боравио у Перасту „од 23. јула до 2. августа 1845“ (Ј. Миловић, „Кад је настала Његошева пјесма ’Ноћ скупља вијека’“, Стазе ка Његошу, стр. 183–184). Стога Лалић прихвата Миловићев закључак за друго издање Његошевих песама, мада опет уз дозу опрезности: „Ова песма је, по свему судећи, настала 1845. године“. Али, након што је навео годину из Миловићевог закључка, Лалић се очигледно осврће и на закључак из другог издања Латковићеве монографије, јер додаје, прилично неопрезно: „Те године Његош је, пред крај лета, сишао у Пераст да се купа“ (Маројевић 2021, стр. 17; П. П. Његош, Пјесме, Београд 1979, стр. 360). Тако је Лалић спојио тачну годину (1845) са нетачним летњим периодом („пред крај лета“), који се односио на нетачну годину (1844) – а јасно је да се датуми из Миловићевог тачног закључка (крај јула и почетак августа 1845) никако не могу поистоветити са завршетком лета.

Међутим, и у закључку Јевта Миловића појављује се једна необична недоследност.

Јасно је да Латковићев извор (писмо попа Вука Поповића из септембра 1844) након Миловићевог открића постаје сувишан – али, он тиме не престаје да буде тачан, јер је у питању документ који је прецизно датиран у тренутку кад је написан. Нетачно је, у Латковићевој интерпретацији, везивање владичиног боравка у Боки крајем лета 1844. за Пераст, па отуда и погрешан закључак о години настанка Његошеве љубавне песме. Ипак, Његош јесте боравио у Боки и лета 1844, о чему несумњиво сведоче речи из цитираног писма. Миловић као да је превидео ову чињеницу, па је отишао још један, непотребан, корак даље: пошто је, сасвим исправно, закључио да је „Ноћ скупља вијека“ написана 1845, јер је те године Његош летовао у Перасту, Миловић неопрезно додаје да и поп Вук Поповић „зна исто за Његошев боравак у Перасту, само што он погрешно тврди да је Његош био у Перасту 1844“, након чега се наводи исти одломак што је навео и Латковић, из писма од „1 / 13. септембра 1844“ (Ј. Миловић, Стазе ка Његошу, стр. 184). На први поглед, може изгледати да је Миловић дошао на крајње апсурдну идеју како је поп Вук Поповић, у писму које пише 1844, заправо писао о ономе што ће се десити тек годину дана касније; међутим, није искључено да је Миловић помислио како је писмо заправо написано 1845, а да је у датуму омашком наведена претходна година.

Решење ове недоумице, као што је већ наговештено, крије се у томе што поп Вук Поповић нигде није ни поменуо Пераст као место Његошевог боравка, мада је владика и током лета 1844. боравио у Боки – али, у Прчању. Занимљиво је, најзад, да Миловић цео један оглед посвећује Његошевом летовању у Прчању од 28. августа до 7. септембра 1844, доказујући да је владика тада и написао песму „Љетње купање на Прчању“ (Ј. Миловић, Стазе ка Његошу, стр. 160–166), али не увиђа да се и писмо попа Вука Поповића односи управо на тај Његошев боравак у Боки (мада је у писму погрешно наведено како је владика летовао петнаест дана, а заправо се након десет дана вратио на Цетиње).

На основу доступних података, Радмило Маројевић закључује да је Милорад Медаковић, „под погрешном годином (1846), описао – као један боравак – оба Његошева љетовања, и оно крајем августа и почетком септембра 1844. у Прчању (кад је владика учио и научио да плива и кад је настала његова пјесма Љетње купање на Прчању), и оно крајем јула и почетком августа 1845“ у Перасту, кад је „скоро сигурно“ владика написао своју љубавну песму „и кад се сигурно десио сусрет који је послужио као њена инспирација“ (Маројевић 2001, стр. 18).

Пошто би се такође могло претпоставити да је Медаковић – ако је већ два летовања спојио у једно и пребацио га за две, односно за једну годину унапред – лако могао помешати догађаје из Прчања и Пераста, те да је Његош могао своју љубавну песму написати и у Прчању 1844, Маројевић је своје закључке поткрепио астрономским подацима, и то на основу владичиних записа Месечевих мена за 1846. годину (Његошева биљежница, Цетиње 1956, факсимил на стр. 5, транскрипција на стр. 135). „Идући уназад“, напомиње Маројевић, „до пјесниковог боравка у Перасту“ (лета 1845), „може се закључити да је прве вечери по доласку Луна била два-три дана након уштапа, а посљедње вечери уочи повратка – три-четири дана прије наредне мијене. Посљедњих вечери пјесниковог боравка у Перасту, дакле, плава (= плавокоса) Луна у посљедњој својој четврти заиста је личила на плаву косу, сплетену у вијенац, и гледала га је искоса, изнад Ловћена, док су њени одбљесци, као мушице огњевите, љескали од Столива према Перасту…“ (Маројевић 2021, стр. 18).

Маројевићевим тврдњама нема се шта додати, бар кад је у питању песма „Ноћ скупља вијека“, мада остаје недоумица које је године и у којој прилици написана Његошева песма посвећена Милораду Медаковићу, чији је текст притом веома упитан с обзиром на то да је познат једино из Медаковићевих сведочења, за која је већ доказано колико су непрецизна. Логично би било претпоставити да је наведена песма написана у Прчању 1844, јер се, према Медаковићевом редоследу догађаја, песма коју је владика њему посветио надовезује на анегдоту о Његошевом неуспешном пливању, а то се сигурно десило лета 1844, кад је владика тек учио да плива. Међутим, Радован Лалић сматра да је и ова песма „написана у лето 1845. године у Перасту“ (П. П. Његош, Пјесме, Београд 1979, стр. 363), па њен текст стога и доноси непосредно након текста „Ноћи скупље вијека“ (Пјесме, стр. 171). Изгледа да је Лалић, исправљајући за своје друго издање Његошевих песама грешку о години настанка „Ноћи скупље вијека“, махинално за годину дана померио и настанак песме посвећене Медаковићу, тим пре што се ослонио на истраживања Јевта Миловића, који је за Његошево летовање у Перасту 1845. грешком везао и догађаје који се несумњиво односе на летовање у Прчању 1844. године. Необично је и датирање у Решетаревом издању Његошевих песама, јер у „Попису владичинијех дјела“ песма је сврстана уз дела која су настала 1845. године (Мање пјесме, стр. XV), док је уз сâм текст песме донесен одломак из Медаковићевог сведочења, где се помиње 1846. година (Мање пјесме, стр. 133).

Без обзира на недоследност коју је унео у већ тачан закључак, ипак је Јевто Миловић непобитно утврдио да је Његош у Перасту боравио лета 1845. и да је једино тада (или непосредно након тога) могла настати песма „Ноћ скупља вијека“. Запажа се, међутим, да назив Миловићевог огледа (објављеног у часопису Стварање 1963) гласи: „Кад је настала Његошева пјесма ’Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека’“, па се песма и у самом огледу помиње под проширеним насловом. Ипак, ова промена не треба много да чуди, јер Миловић своја истраживања објављује у периоду кад се једино за такав назив Његошеве љубавне песме мислило да је аутентичан.

Десило се да „Ноћ скупља вијека“ добије проширен, а заправо нетачан наслов захваљујући томе што је откривен – песников аутограф, и то унутар Његошеве биљежнице, коју је Историјском институту на Цетињу поклонила 1955. године Ксенија Петровић Његош, ћерка краља Николе. Лист на коме је текст песме, писан Његошевом руком, није био саставни део Биљежнице, него је у њу накнадно убачен, али је штампан као саставни део транскрибованог издања, које је, укључујући и факсимил оригиналног документа, објављено на Цетињу 1956. године (факсимил песме је на посебном листу између 134. и 135. стр., а транскрипција на стр. 195–198). Свакако су открићем ауторске верзије „Ноћи скупље вијека“ коначно решене и недоумице из петроградског рукописа, односно из преписа Павла Поповића, али много је важније што су приређивачи Његошеве биљежнице одмах уочили да је првобитни Његошев запис накнадно коригован туђом руком, а нарочито је било упадљиво исправљање првог лица једнине у треће, чиме је неко хтео, „по свој прилици“, како запажа Радован Лалић, „да огради Његоша од реалног доживљаја описаног у песми“ (П. П. Његош, Пјесме, Београд 1979, стр. 361). Готово све корекције, које су иначе видљиве голим оком, анулиране су за штампано издање Биљежнице и песников је рукопис добрим делом (али, ипак не у потпуности) враћен изворној верзији, док је на туђе исправке указано у фуснотама.

Измене у песми, како сматра Јевто Миловић (који је, иначе, био један од приређивача штампаног издања Његошеве биљежнице), сигурно је извршио књижевник Љубомир Ненадовић, носећи се „мишљу да ту пјесму објави“ (Ј. Миловић, „Двије-три ријечи о наслову Његошеве пјесме ’Ноћ скупља вијека’“, Стазе ка Његошу, стр. 193).

Ненадовић је заиста неко време поседовао Биљежницу, чему је и сâм посведочио, дописавши између Његошевих записа сопствени коментар:

1. Ова је књижица владике црногор[ског] Петра Његоша. Послао ми је по смрти његовој Стеван Перовић Цуца, његов сестрић.

Љ. П. Ненад[овић].

(Његошева биљежница, факсимил на стр. 31, транскрипција на стр. 152.)

Вероватно је Његошев сестрић Стеван Перовић Цуца најпре преписао песму са песниковог рукописа, на коме још увек нису биле вршене исправке, а затим је Ненадовићу послао и Биљежницу и Његошев аутограф „Ноћи скупље вијека“, па је Ненадовић кориговао места која је сматрао компромитујућим за самог песника (у међувремену, Перовић је свој запис уступио Коваљевском, а Ненадовић је доцније, очигледно, вратио породици Петровић Његош и Биљежницу и коригован рукопис владичине љубавне песме).

Зачуђујуће је, међутим, што приређивачи Његошеве биљежнице, који су одмах уочили да прецртавања у тексту песме нису Његошева, ипак нису уочили најважнију туђу корекцију на аутографу, а то су речи „Парис и Хелена или“, које стоје изнад оригиналног наслова песме. Иако је било лако утврдити да дотичне речи нису написане Његошевом руком (нити је владичин рукопис, нити је владичин правопис), песма је у транскрибованом издању Биљежнице објављена као „Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека“, па је под таквим насловом ушла и у Целокупна дела 1967, односно у друго Лалићево издање Његошевих песама.

Враћање тачном наслову ишло је споро, као и исправљање свих осталих пропуста које прате песму. Први је у исправност проширеног наслова из Његошеве биљежнице посумњао књижевни критичар Бранко Поповић (1975), са њим се сагласио Јевто Миловић (1979), претпоставивши да је и кориговање наслова начињено Ненадовићевом руком, а Радмило Маројевић непобитно је утврдио да је „Ноћ скупља вијека“ једини тачан наслов Његошеве љубавне песме (2001). Притом је Бранко Поповић покушао да пронађе и логично објашњење зашто је толико крупна корекција промакла приређивачима Биљежнице: пошто у наслову песме „није било прецртавања (ни потребе за то), поглед приређивача аутографа – занет нападно уочљивим насиљем над стиховима песме – није се трајније и брижљивије бавио насловом, мада није било претешко уочити различитост рукописа у првом и другом делу наслова песме“ (Б. Поповић, „Његошево ’Слово љубве’“, Књига о Његошу, стр. 310).

Да се стање, међутим, није много променило (а да се у неким случајевима чак и погоршало) и поред тога што је на све три грешке благовремено указано, види се из неколико карактеристичних примера.

У пропратним текстовима посебног издања „Ноћи скупље вијека“ на српском и седам страних језика, које је под уредништвом Василија Калезића и Жарка Ђуровића објављено у Београду 1997, наведено је како се захваљујући Милораду Медаковићу зна „да је пјесма настала 1844. године“ (у ствари, Медаковић је погрешно навео 1846. годину, а Латковић је мислио да треба 1844, али је и он погрешио), затим да је први пут објављена у Босанској вили 1913. под насловом „Једна непозната песма Његошева“ (а то је, заправо, назив Поповићевог чланка уз песму, која је притом већ била објављена, годину дана раније, у Мањим пјесмама Његошевим), док је сâм наслов на корицама и насловној страни тачан, али не и у основном тексту, где стоји: „Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека“ (Маројевић 2021, стр. 13).

Нетачан податак о првој публикацији „Ноћи скупље вијека“ наводи и књижевни историчар Горан Максимовић у свом огледу о сусретима Матије Бана са Његошем. Банову претпоставку да је владичина љубавна песма вероватно уништена, Максимовић демантује речима да је песму „најприје објавио Павле Поповић 1913. године на основу преписа пронађеног у Публичној библиотеци у Петрограду међу хартијама Ј. П. Коваљевског, а затим је 1955. године пронађен и оригинални рукопис пјесме који је сачуван на посебном листу у Његошевој Биљежници, те објављен у књизи под истим насловом на Цетињу, 1956. године“ (Г. Максимовић, „Четири драгоцјена сусрета“, Идентитет и памћење, Ниш 2011, стр. 41). Ипак, Максимовић наводи тачан наслов песме, јер очигледно зна да додатак наслову у Биљежници није написан Његошевом руком.

У зборнику Његош, ријеч скупља два вијека, објављеном поводом двеста година од Његошева рођења, сви аутори који пишу о Његошевој љубавној песми наводе њен тачан наслов, али зато књижевни историчар Стојан Ђорђић најпре показује колебање око године настанка „Ноћи скупље вијека“ (наводећи да је песма, „по неким проценама“, написана 1844, „односно“ 1845), док безрезервно тврди да је објављена 1913. године (Његош, ријеч скупља два вијека, Крагујевац 2013, стр. 75).

Треба напоменути да и већина сајтова на интернету још увек задржава податак да је „Ноћ скупља вијека“ први пут објављена 1913, мада су наслов песме и година њеног настанка углавном тачни.

Јасно је да се Поповићево откриће записа песме махинално претворило у наводно Поповићево првенство публиковања песме, па је тако навео и писац Миро Вуксановић у коментару за едицију Матице српске Десет векова српске књижевности (Петар II Петровић Његош, Нови Сад 2010), определивши се притом за наслов „Ноћ скупља вијека“ само зато што је „тачнији и лепши“ од наслова из Биљежнице, а не зато што је – једини тачан. Очигледно су естетски мотиви водили и песника Матију Бећковића (као приређивача антологије Његошевих стихова Пустињак цетињски, 1979. и 1992) да одабере наслов из Поповићевог преписа, што значи да и данашњем песничком уху много прикладније звучи изворни наслов, чак и кад се не зна да други наслов уопште није песников. Можда је управо то највећа потврда Његошевом таленту и уметничкој снази, која сама превазилази било какву туђу корекцију и покушаје да се изворна мисао промени, па и цензурише.

Као што се види, најдуже опстаје погрешан датум првог штампања песме, нешто краће је фигурирао погрешан наслов песме, а иако је тачна година настанка песме најбрже утврђена, и то је првобитно било решено уз делимичне омашке, због чега се понегде још увек мешају тачни и нетачни подаци.

Његошева песма „Ноћ скупља вијека“ написана је, највероватније (нека буде поновљена Лалићева опрезност), током лета 1845, а сигурно је инспирисана догађајем који се, крајем јула или почетком августа те године, збио у Перасту.

Песму записану руком Његошевог сестрића Стевана Перовића Цуце пронашао је и преписао Павле Поповић у Императорској јавној библиотеци у Петрограду, међу документима Јегора Петровича Коваљевског, па је најпре Милан Решетар, и то на Поповићеву сугестију, приредио транскрибовани текст у збирци Његошевих песама 1912, а наредне године, у часопису Босанска вила, објављено је дипломатичко издање Поповићевог преписа, уз Поповићев чланак о откривеној песми.

Тачан назив песме јесте „Ноћ скупља вијека“ и тај се податак није доводио у питање док је јавности био доступан само запис Његошевог сестрића, односно Поповићев препис тог рукописа, али кад је пронађен Његошев аутограф, тамо је у наслову писало: „Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека“. Доказано је, међутим, да додатак првобитном наслову није написан Његошевом руком, што значи да је аутентичан само онај наслов који се једини и подразумевао пре штампања Његошеве биљежнице.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Tekstovi o Njegošu na portalu P.U.L.S.E

  Dušan Milijić, Književnost, Ljubomie Nenadović, Njegoš, Noć skuplja vijeka, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi