Gorki talog iskustva stvoren razočaranjem zbog širenja nacizma u rodnoj Rumuniji, podstakao je Ežen Jonesko da napiše dramu Nosorog – satiričnu kritiku konformizma i lakoće prihvatanja mračnih ideologija. Na stvaranje ovog dela uticale su takođe Kafkina pripovetka Preobražaj i lični doživljaj nacističkog mitinga u Nirnbergu 1938. pisca Denija de Ružmona, koga je Jonesko izuzetno cenio. Ovaj švajcarski autor piše o zaraznoj moći samog Hitlerovog pojavljivanja, u vidu širenja ekstaze među učesnicima skupa i gotovo popuštanju sopstvenog razuma pred neodoljivim sugestivnim silama, o stanju svetog užasa kako naziva taj trenutak. De Ružmon se jedva otrgao zaraznoj snazi mnoštva i tu počinje klica nastanka ove drame. Gistav Le Bon u knjizi Psihologija gomile daje anatomiju takvih situacija: jedinka se prepušta instinktima, osećaju velike moći, labilna je i sugestibilna.

Sva tri čina drame su poređani i uklopljeni hronološki-razvojno tako da se može postupno pratiti širenje nosorogitisa kao aluzija na tridesete godine dvadesetog veka i nehajno shvatanje javljanja nacizma, što je posebno opisano u prvom, gde ima dosta komičnih scena, a pojavi prvih nosoroga se ne daje veliki značaj.

Preobražaj u nosoroga predstavlja metaforu degradacije čoveka. Pojedinac se svodi na animalni nivo obitavanja, stimulacijom njegovih najnižih instinkata, da bi se kasnije ideološki artikulisala tako dobijena energija. Dehumanizacija se postiže brisanjem moralnih obzira, što je najbolje oslikano u drugom činu, u dijalogu protagoniste drame Beranžea i njegovog najboljeg prijatelja Žana:

Žan: Ta šta kažete, moral! Dosta mi je tog morala, lep mi je to moral!  Treba da prerastemo taj moral.

Beranže: A čime biste ga zamenili?

Žan: Prirodom!

Beranže: Prirodom?

Žan: Priroda ima svoje zakone. Moral je antiprirodan.

Beranže: Ako dobro shvatam hoćete da zamenite zakone morala zakonom džungle!

Žan: I tamo bih živeo, i tamo bih živeo!

Ovakvim potiskivanjem superega, individua lako postaje deo jednolične gomile podložne različitim uticajima, usmeravane najčešće ka ispunjenju destruktivnih namera.

Vođen gregarskim instinktom, pojedinac kod koga je nadvladalo animalno, pristaje na saobražavanje sa vladajućim shvatanjem da ne bi bio odbačen od grupe kojoj želi da pripada. Ta potreba koristi se da pojedinac, iako različitih stavova, usaglasi mišljenje sa većinskim. Ovde se konformizam prikazuje u svojoj pravoj formi kao monolitni veo jednoumlja, obrazac ponašanja za uniformisanje velikog broja osoba radi postizanja različitih političkih ciljeva.

Utapanjem velikog broja ljudi u homogenu misaonu celinu dobijamo mogućnost stvaranja kulta ličnosti, usmerene do neslućenih razmera obožavanja. Taj detalj je prikazan kroz svađu Beranžea i njegove devojke Dejzi:

Dejzi: Neću da se o njima ružno govori. To me žalosti.

Beranže: Izvini, nećemo se još dugo zbog njih svađati.

Dejzi: To su bogovi.

Likovi na početku drame izgledaju više kao starogrčki komos nego akteri zahvaćeni zlom nosorogitisa, a vremenom evoluiraju u suprotnost svog  prvobitnog prikazivanja. Tenzije među njima se pojačavaju, ispoljavajući svoju skrivenu prirodu ispod maske lažne (malo)građanske pristojnosti. Ova protivrečnost najviše se ogleda u Beranžeu, koji s početka deluje nezainteresovano, aljkavo, razlikuje se od uglačane spoljašnosti miljea u kome živi. Ali kako se radnja odvija njegova ličnost sazreva, iskazuje bunt, antikonformizam i želju za borbom protiv zla. Za razliku od njega Žan predstavlja čistunca, osobu pristojne spoljašnosti i lepih manira, iza čega se krije licemerje koje kasnije izlazi na površinu njegovim preobražajem u nosoroga.

Kraj drame sadrži retrogradnu verziju biblijske priče o nastanku čoveka tj. u ovom slučaju nije nastajanje već nestajanje ljudi. Beranže i Dejzi    ostaju sami, poput Adama i Eve, da bi na samom kraju ona otišla, a on biva prepušten sebi, poput prvog, odnosno u ovom slučaju poslednjeg čoveka.

Čovek je izronio iz mraka praistorije u civilizaciju zahvaljujući životu u grupi koji je zahtevao visok nivo zajedništva, što je vodilo često ka usklađivanju stavova sa grupom, bez obzira na razlike. Zauzvrat dobio je sigurnost od neizvesnosti samačkog života u izgnanstvu koji je tada nosio velike opasnosti.

Konformizam je opstao dobivši sofisticirano ruho, ne postoje rigorozna isključivanja iz zajednice kao nekad, danas se na pojedinca koji ima oprečne stavove u odnosu na većinu, utiče tako da ne iskazuje svoje mišljenje – povlači se u tzv. spiralu tišine. Prema ovoj teoriji nemačke naučnice Elizabete Noel Nojman, strah od društvene izolacije utiče na individuu da ne iznosi stavove, jer bi mogla biti odbačena i etiketirana. Kao odgovor na rigidnost sredine, u okvirima totalitarnih društava nastao je fenomen unutrašnje emigracije. Otuđenjem od najbliže okoline, čiji koncept življenja mu nije svojstven, čovek odbija većinu kontakata, mada je nije napustio, on duhom ne pripada epohi i mestu gde živi, ponire duboko u sebe, da bi zadržao svoju slobodu koliko god je to moguće.

Prirodna težnja ljudskog bića da bude u okruženju drugih jedinki svoje vrste ne bi trebalo da je razlog za gubljenje sopstvene individualnosti, već kanal slobodnog ispoljavanja potencijala, gde se samo u dodiru sa drugim pojedincima može dobiti oplemenjeni oblik.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Literatura:

-Ežen Jonesko Pozorište Sabrana dela, Izdavač: Paideia (prevod drame Nosorog i autor beleški o ovoj drami: Ivanka Pavlović)

–The Spiral of Silence: Public Opinion – Our Social Skin, Elisabeth Noelle Neumann

–Psihologija gomila, Gistav L’ Bon, prevod Živan Živanović

  drama, Ežen Jonesko, Književnost, Konformizam, Nosorog, Spasa Vidljinović