O (ne)legitimnosti teorija zavere

Komentar na tekst Nemanje Rujevića „Moderna lomača za jeretike“, Vreme, br. 1543, 30.07.2020.

Epidemija SARS-CoV-2 virusa i njime izazvane zarazne bolesti kovid-19 pokazala se kao plodno tle za inflaciju onoga što je britanski novinar i publicista Dejmijan Tompson nazvao kontraznanje. Ideje spadaju u kontraznanje jedino ako su u opreci pravom znanju, navodi Tompson. U podnaslovu istoimene knjige („Kontraznanje“, Algoritam, Zagreb, 2009.), Tompson u fenomen kontraznanja ubraja „teorije zavere, nadrilekarstvo, pseudonauku i kvaziistoriju“. Od sve četiri kategorije, u tekućoj pandemiji SARS-CoV-2 virusa, kao najpotentniji oblik kontraznanja pokazale su se teorije zavere.

Teorije zavere privlače neuporedivu pažnju različitih pojedinaca, institucija i kompanija. Zbog rastućeg i sveprožimajućeg uticaja popularnih teoretičara zavere, kompanije poput Jutjuba, Fejsbuka i Epla počele su da uklanjaju i obustavljaju distribuciju web sadržaja kojima se plasiraju teorije zavere, pseudonauka, šarlatanska medicina i druge konspirativne dezinformacije o korona virusu (zaverenički narativi o: mobilnoj 5G mreži, prisilnoj vakcinaciji, masovnom čipovanju, nošenju maski, Bilu Gejtsu, tzv. dubokoj državi, globalnim satanistima, itd.).

Ništa novo pod suncem, rekao bi starozavetni Propovednik. Ako otvorimo „Godinu kuge“ Danijela Defoa, najiscrpniji narativni izveštaj o epidemiji kuge u Londonu 1665. godine, pročitaćemo slikovite pasuse o eksploziji praznoverja u Engleskoj u godini kuge, „koliko su ljudi zaista bili obrvani obmanama“ i koliko je „ljudska slutnja bila čudno pojačana greškama vremena“ („…teoretičari zavere su uglavnom relativno sujeverna družina“, primećuje Rob Broderton. „Što više neko odobrava teorije zavere, veća je verovatnoća da će biti na oprezu sa crnim mačkama, razbijenim ogledalima i prolaskom ispod merdevina.“).

Ljude je strašno plašila proročka, astrološka i apokaliptična literatura, poput Lilijevog Almanaha, Gedberijevih Astroloških predviđanja, Almanaha Jadnog Robina, Promeni se, moj narode, ili ćeš biti saučesnik kuge, Britanskog podsetnika i slično.

„Neki napori bili su učinjeni“, objašnjava Defo, „da se spreči štampanje takvih knjiga koje su ustrašivale narod i zaplaše oni koji su ih rasturali i neki su bili zatvoreni; ali ništa nije urađeno pošto je vlada bila nespremna da izaziva svet koji je već bio izvan sebe“.

U savremenoj, globalizovanoj verziji epidemijskog korona zeitgeista, sa različitim vidovima teorija zavere i internet cenzure, raste i broj naučnih, analitičkih i novinarskih tekstova o tom, naizgled, marginalnom, ali, ipak, sveprisutnom fenomenu. Jedan od takvih tekstova, pod naslovom „Moderna lomača za jeretike“, iz pera novinara Nemanje Rujevića, u pretposlednjem broju nedeljnika „Vreme“ (30.07.2020.) ispituje legitimnost termina „teorija zavere“. Članak se u velikoj meri zasniva na starijem tekstu novinara Saše Bojića  „Teorija zavere je pogrešan izraz“ (DW, 22.02.2018.) i iz njega preuzima osnovne teze. Zaključak Rujevićevog teksta je da „izraz teorija zavere ne znači baš ništa osim etikete“ i da negova „uloga više nije da imenuje i opiše neku pojavu, već da etiketira“. Sintagma sačinjena od dva legitimna pojma (teorija i zavera) prazna je od značenja, smatra Rujević.

Osnovni problem sa ovakvom presudom terminu „teorija zavere“ ne sastoji se samo u tome što ona predstavlja vetar u leđa svakovrsnim teoretičarima zavere, kao ravnopravnim i legitimnim sagovornicima na svaku temu koja svoju alternativu ima u najapsurdnijim konspirativnim konstrukcijama. Ključna primedba na ovakav zaključak je da on nema svoje teorijsko opravdanje i da je izveden iz pogrešnih premisa, odnosno iz površne i nezadovoljavajuće analize samog pojma teorija zavere. Štaviše, i ‘lični stav’ novinara Saše Bojića i Rujevićev članak koketiraju sa jednom teorijom zavere, prema kojoj je od 1967. „primenu tog izraza preporučila CIA na sve teze u kojima se sumnja u zvaničnu verziju atentata na predsednika Džona Kenedija“ (Bojić), odnosno da od CIA memoranduma iz 1967. „sve što odstupa od zvanične verzije ide u isti koš“, tj. diskvalifikuje se kao teorija zavere (Rujević).

Zapravo, ideja da je CIA krajem 1960-ih popularizovala termin teorija zavere, kao šaptačku kampanju protiv kritičara Vorenove komisije, poznata je od poznih 1990-ih i od tada je tek dobila na značaju. Profesor Državnog univerziteta Florida Lans Dehejven Smit, u svojoj knjizi „Teorija zavere u Americi“ iz 2013, smatra da se „CIA-ina kampanja za popularizaciju termina teorija zavere i pretvaranje verovanja u zaveru u metu podsmeha i neprijateljstva mora, nažalost, smatrati jednom od najuspešnijih propagandnih inicijativa svih vremena“. Već u sledećoj rečenici Dehejven Smit priznaje da više ljudi sumnja u izveštaj o usamljenom pucaču na predsednika Kenedija nego što u njega veruje, što teško može da znači bilo šta drugo nego da nešto ozbiljno potkopava uspeh navodne CIA-ine kampanje diskreditovanja kritičara Vorenove komisije upotrebom prokazanog termina.

Da budemo do kraja precizni, nema ničeg pogrešnog u tvrdnji da se izraz „teorija zavere“ koristi kao „etiketa koja diskvalifikuje“. U krajnjoj liniji, etiketa teorija zavere se u političkom kontekstu koristi i kao retoričko sredstvo za delegitimizaciju određenih tvrdnji koje preispituju, možda i sa punim pravom i racionalnošću, neka zvanična objašnjenja ili političke malverzacije. Efikasnost etikete „teorija zavere“ kao strategije isključivanja ili sredstva odsecanja suparničke interpretacije počiva na postojanju široko rasprostranjene intelektualne pretpostavke protivljenja ili čak neprijateljstva prema teoriji zavere. „Ako ste u prigradskim barovima i kažete nešto što ljudima nije po volji, dobićete po nosu ili će vam uzviknuti reč od četiri slova (fuck). Ako ste u fakultetskom klubu ili u redakciji, gde morate biti pristojniji, postoji kolekcija fraza koje se mogu iskoristiti kao intelektualni ekvivalent reči od četiri slova. Jedna od njih je teorija zavere“, rekao je jednom prilikom Noam Čomski.

Nije sporno u Rujevićevom tekstu to što se konstatuje da se izraz „teorija zavere“ neretko koristi da se odbaci ili marginalizuje određeno disidentsko gledište, pa čak i u svojstvu jeretičke ad hominem diskvalifikacije samog ‘disidenta’. Problematični deo sastoji se u zaključku da se značenje izraza „teorija zavere“ iscrpljuje ili, tačnije, da je svodivo na njegovu diskvalifikatorsku funkciju. Put do takvog suda trasiran je iz dve pretpostavke koje zaslužuju detaljniju analizu. Prva je sadržana u iskazima „kako zavere postoje, tako je legitimno o njima postavljati teorije“, te da je sintagma teorija zavere „sačinjena od dva legitimna pojma“. Druga je da „suprotnost teoriji zavere nije istina već zvanična verzija“ i da „sumnja, kao osnov naučnog mišljenja, zahteva da se bez predrasuda ispita odnos zvanične verzije i istine“. Drugim rečima, izraz „teorija zavere“ nije ništa više od etikete jer zavere svakako postoje i legitimno je sumnjati na njih, a zvanične verzije izvesno ne odgovaraju uvek istini pa su „teorije zavere“, kao njihova suprotnost, sasvim regularne.

Pođimo od druge pretpostavke. Teorija zavere je takvo objašnjenje koje se suprotstvalja oficijelnim, prihvaćenim ili očiglednim objašnjenjima nekog događaja ili pojave. Suštinsko za svaku teoriju zavere jeste da ona potkopava zvaničnu verziju i da je dovodi u sumnju kroz dve vrste podataka: ispuštene i protivrečne podatke. Ispušteni podaci su oni koji ne protivreče zvaničnoj verziji, već su to pre podaci koji su ispušteni, previđeni ili zanemareni u zvaničnom objašnjenju (treći metak ili izostanak rekonstrukcije atentata u slučaju ubistva premijera Đinđića). Protivrečni podaci su oni, ukoliko su istiniti, koji protivreče zvaničnoj verziji. (podatak da su se vođe Zemunskog klana posle atentata na premijera krili u Meljaku sa ‘neodmašćenim mitraljezom’, umesto da beže, predstavlja protivrečni podatak u odnosu na zvaničnu verziju, prema kojoj su oni bili glavni organizatori zavere, sposobni da planiraju i izvrše jednu takvu terorističku operaciju).

Ali teorije zavere, kako ispravno primećuje filozof Brajan Kili, nisu jedinstvene po tome što pridaju veliki značaj ispuštenim podacima. Istorija nauke je prepuna primera teorijskih inovacija koje su zasnovane na istraživanju podataka koji se nisu uklapali u standardne modele ili zvanične verzije. Međutim, nije svaka kritika, preispitivanje i dovođenje u pitanje neke zvanične verzije ili službenog narativa teorija zavere, niti je samo postojanje ispuštenih podataka dovoljan razlog za nastajanje teorije. Da bi određeni teorijski narativ stekao svojstva teorije zavere nije dovoljno samo da stoji u konkurentskom odnosu prema nekom zvaničnom tumačenju ili objašnjenju. Niti bi trebalo da očekujemo da čak i najbolja teorija može da objasni sve podatke koji su nam na raspolaganju (videti pod Dijem-Kvajnova teza).

U tom smislu, primer s Đordanom Brunom u Rujevićevom tekstu nije dobar, čak i da je on izgoreo na lomači zbog suprotstavljanja heliocentrične teorije vladajućem, geocentričnom modelu svemira (po strani što je Brunova optužnica glasila nešto drugačije). Da bismo što bolje razumeli šta teorije zavere odvaja od ostalih, prihvatiljivih i neprihvatljivih, alternativa određenom oficijelnom gledištu, ići ćemo korak dalje i postaviti sledeću tezu: ne samo da svako preispitivanje određenog službenog stava ne ispunjava kriterijume teorije zavere, nego ni sve tvrdnje ili sumnje na zaveru ne mogu se podvesti pod značenje pojma teorija zavere.

Bez obzira na saznajni potencijal teorija zavere, tvrdnje o zaverama su potpuno legitimne forme ispitivanja, uključujući istraživačko novinarstvo, političke analize, pa čak i istoriografiju, i tu je novinar „Vremena“ potpuno korektan. U stvari, otkrića sa skandalom Votergejt ili aferom Iran-Kontra iz novije američke istorije potvrđuju da preterana nesklonost verovanju u zavere može da bude intelektualni porok jednako kao tendencija nekritičkog prihvatanja objašnjenja zasnovanih na zaveri. Ako „teoriju zavere“ uzimamo za predmet ispitivanja ili kritičke analize, važno je da napravimo razliku između racionalnih hipoteza o stvarnim zaverama i nezasnovanih, konspirativnih spekulacija, koje zaslužuju kritiku i odbacivanje. Kako, dakle, da razdvojimo tvrdnje o zaverama koje imaju utemeljenje u stvarnosti od onih koje su lažne i krajnje fantastične?

Formulacije iz literature da su „teorije zavere drugačija životinjska sorta od samih zavera“, da je termin teorija zavere „više od zbira njegovih delova“ ili da predstavljaju specifičan „stil objašnjavanja“ sugerišu nam da teorije zavere poseduju određena svojstva koja ih razlikuju od racionalnog istraživanja tajnovitosti i spletkarenja u politici i društvu. Osim opšte definicije da je teorija zavere predloženo objašnjenje nekog istorijskog događaja ili fenomena za koji se smatra da je nastao delovanjem pokretačke sile relativno male grupe povezanih ljudi, koji deluju prikriveno i sa zlim namerama, teorije zavere specifične su i po: 1) uticaju i sveobuhvatnosti koju pripisuju ulozi zavera u istoriji, 2) suštinskoj neopovrgljivosti iznetih tvrdnji, 3) pojačavanju skepticizma neophodnog da bi se održalo poverenje u istinitost teorije zavere. Krenimo redom.

Čak su i najveći skeptici poput Karla Popera priznavali da se zavere redovno dešavaju i da su tipičan društveni fenomen.  Međutim, upečatljiva činjenica, koja, uprkos tome, pobija konspirativnu teoriju, prema Poperu, jeste u tome da je mali broj ovih konspiracija krajnje uspešan. Društveni i politički život može biti prepun urota i zataškavanja, ali oni treba da budu prepoznati kao višestruki i, u većini slučajeva, nepovezani događaji, koji se ne mogu svesti na jedan zajednički imenitelj. Prave zavere retko se odvijaju po planu, a jedan od razloga za to upravo je postojanje mnogobrojnih zavera koje se odigravaju istovremeno. Pretpostavka o postojanju različitih i nepovezanih zavera je od ključnog značaja, jer smanjuje iskušenje da se pojmu zavere dodeli centralno mesto u tumačenju politike i društva.

Upravo pomenute i raskrinkane zavere, poput afera Votergejt i Iran-Kontra ili slučaja Snouden, pokazuju koliko je za zaverenike u stvarnom životu teško da zadrže svoje konspirativne aktivnosti u tajnosti. Ali teoretičari zavere nisu previše zainteresovani za mnoštvo pojedinačnih, izolovanih i sukobljenih zavera, već za manji broj njih, često svodivih na jednu, sveobuhvatnu zaveru koja objašnjava sve. Oni uglavnom imaju podeljen stav prema dokumentovanim i verifikovanim slučajevima konspiracije i zataškavanja. Za njih, dokazana zloupotreba moći nije dostojna pažnje, delom i zbog toga što ih način na koji je otkrivena navodi na beskrajnu sumnju da su ta otkrića, sama po sebi, bila prikrivanje nečeg mnogo zlobnijeg.

Ključni princip „konspirativne teorije društva“ (Poper) nije u tome da se zavere dešavaju, već da su one pokretačka sila u istoriji. Ova pretpostavka daje teorijama zavere izuzetno opsežan i sveobuhvatan karakter. Ili, kako je to britanski desničar Artur Česterton sažeo, „istorija nije ništa drugo do serija zavera koje obuhvataju moćne grupe čije se metode često mogu razlikovati, ali koje svoje misli i dela usmeravaju na dostizanje istih širokih ciljeva“.

Drugo, fundamentalno svojstvo teorija zavere je njihova suštinska neopovrgljivost. Logičke kontradikcije, pobijeni dokazi, čak i potpuno odsustvo dokaza nema uticaja na konspirativno objašnjenje, jer se te okolnosti uvek mogu objasniti u kontekstu zavere: nedostatak dokaza u prilog zavere, ili bilo koji pozitivan dokaz protiv njenog postojanja, izokreće se naglavačke i postaje dokaz veštine i nadljudske sposobnosti zaverenika da prikriju svoje mahinacije. Problem se sastoji u tome da se u datoj situaciji svi podaci koji bi potencijalno poricali teoriju zavere mogu preobraziti u podršku teoriji, tako da su teorije zavere po definiciji neopovrgljive. To je jedna od najneobičnijih osobina ovih teorija. Prema rečima Brajana Kilija, teorije zavere su jedine teorije kod kojih se dokazi koji govore protiv pretvaraju u dokaze u njihovu korist. Što više dokaza koji govore u prilog zvaničnoj verziji nadležni organi i tela prikupe, to više teoretičari zavere tvrde da oni mora da su u tako nezavidnom položaju kad im je potrebno da je još više dokazuju. Teoriju zavere tako je nemoguće je opovrgnuti.

Međutim, na ovom mestu treba biti iskren i istaknuti jednu važnu napomenu.  Neopovrgljivost, sama po sebi, nije ono što diskvalifikuje teorije zavere. Opovrgljivost ili falsifijabilnost u prirodnim naukama – logička mogućnost da određena tvrdnja može da se dokaže kao pogrešna – je savršeno dobar kriterijum kada je predmet istraživanja neutralan ili nezainteresovan u odnosu na naše istraživanje. Priroda neće samovoljno reagovati na naučnikovo ispitivanje, niti će namerno sabotirati njegov istraživački rad. Teoretičari zavere, međutim, ispravno skreću pažnju na to da je zadatak naučnika jednostavniji od njihovog. Učesnici zavera sa svojih pozicija moći mogu aktivno da utiču na istraživanje njihovih aktivnosti, da ometaju istragu i usmere istražitelje u pravcu suprotnom od istine. U određenom smislu, teorija zavere je neopovrgljiva jer predviđa da će dokazi biti ometani, prikriveni ili uništeni od strane moćnika kojima je u interesu zataškavanje tragova.

Centralni problem s teorijama zavere je što one ovo stanovište dovode do ekstrema. Teoretičar zavere postojanje zavere ne tretira kao hipotezu koja se može ispitati, nego kao osnovni, nepokolebljivi princip. U tom pogledu, Poper je bio u pravu kada je teorije zavere označio kao „tipičan primer sekularizacije religioznog sujeverja“. Dakle, problem teorija zavere nije samo njihova neopovrgljivost, već je to povećan nivo skepticizma koji ove teorije iziskuju kao dokaz da zavera ne uspeva ili da ne postoji. U tendenciji da se dokaz protiv teorije preobražava u dokaz u prilog teoriji sadržan je sav izvitopereni skepticizam prema svakoj vrsti kritike i argumenata koji osporavaju zaveru. Stalno i beskonačno pojačavanje skepticizma neophodno je da bi se održalo poverenje u istinitost zavere i što skepticizam postaje snažniji i uključuje sve veći broj ljudi i institucija, time zavera postaje sve manje verovatna.

Da zaključimo: Tačno je da će svaki pokušaj razlikovanja teorije zavere s jedne i legitimne analize tajnovitosti i dosluha u politici s druge strane često biti sputavan efektnošću etikete koju sam termin teorija/teoretičar zavere nosi. Korišćenje tog termina, naročito u intelektualnim krugovima predstavlja vrlo efikasnu strategiju isključivanja. Međutim, ta diskvalifikatorska funkcija nije razlog da tvrdimo da je pojam teorije zavere lišen svog supstancijalnog sadržaja i da nema prilično određeno značenje. On poseduje određene karakteristike koje ga odvajaju od bilo kakvog razmatranja o postojanju zavera, kao regularnih političkih i društvenih pojava, i njegova upotreba je opravdana kad god su ti specifični kriterijumi ispunjeni na način kako je to prethodno skicirano.

za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

KORIŠĆENA I PREPORUČENA LITERATURA:

Jovan Byford, Conspiracy Theories, A Critical Introduction, Palgrave Macmillan, Basingstoke, Hampshire, 2011.

Brajan Kili, O teorijama zavere, Treći program, br. 153, Beograd, zima 2012.

Rob Brotherton, Suspicious Minds: Why We Believe Conspiracy Theories, Bloomsbury Sigma, London, 2015.

Karl Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji II, BIGZ, Beograd, 1993.

Danijel Defo, Godina kuge, Vreme, Beograd, 1994.

Dejmijan Tompson, Kontraznanje, Algoritam, Zagreb, 2009.

Lance deHaven-Smith, Conspiracy Theory in America,  University of Texas Press, Austin, 2013.

Michael Shermer, The Believing Brain: From Ghosts and Gods to Politics and Conspiracies – How We Construct Beliefs and Reinforce Them as Truths, Henry Holt and Co, New York, 2001.

Petar Lukić, Idući između dve paradigme – Sociokulturalni pristup u izučavanju teorija zavere, časopis Sociologija, Sociološko naučno društvo Srbije, Beograd, jun 2020.

  Aleksandar Divović, Društvo, Psihologija, Sociologija, teorija zavere