Ogledalo – Vrisnuo je. Pokupio je rasute dlačice i uspaničeno pokušao da ih priljubi natrag na lice. Prsti koji su pridržavali odsečenu riđu bradu propali su kroz rupu u obrazu – i nestali. Uz novi krik trgnuo je šaku. Razrogačenih očiju gledao je u preostali mali prst.

Nije bilo rane, ni prskanja krvi. Jednostavno, bilo je – ništa. Ponovo je pogledao u ogledalo tek da bi shvatio da mu je rupa već izjela pola vrata i rame.

Posmatrao je kako nestaje. Nadlaktica, grudni koš, trbuh… Sve ono što je bio, postigao, sva slava i popularnost, novac koji je zaradio – ništa je proždiralo.

 Najednom, sve to mu je delovalo besmisleno. Pomislio je na svoju rodnu kuću, na majčino toplo krilo u koje bi spustio glavu dok slušaju oca kako svira na klaviru. Da, kuća, tamo bi trebalo da odem. Zaplakao je. Ništa mu se ušunjalo u nos i uputilo pravo ka mozgu.

U trenutku kada se suza razbila po pločici luksuznog kupatila, više nikoga nije bilo u njemu.

Samo ogledalo.

MOST

Podigao je stopalo, kad se okamenio kao i devojka. Jedino im je pogled ostao živ. Dva kipa na mostu. Stajali su, tako, a godine su prolazile. Prikovani jedno za drugo, gledali su se.

Nije mogao da se seti tačnog trenutka kada su jedno drugome počeli da čitaju misli. Svirao joj je. U mislima, naravno. Svaku notu, ariju, koncert, sve što je ikada čuo ili uspeo da izmisli. Radovala se. Recitovala bi mu beskonačne stihove na mađarskom. I dalje je nije razumeo ali njen glas bio je poput poja slavuja u šumi u prolećno nedeljno popodne. Kao šum klasja pod vetrom poznog leta.

Jedne zimske noći, dok je mraz stezao, panično ga je probudila. Ruka kojom se držala za metalnu alku je pukla. Druga šaka nije mogla da izdrži dodatno opterećenje. Kip devojke se nagnuo nad reku. Isti taj Dunav koji ih je toliko godina držao spojene, sada je pretio da ih razdvoji. Zauvek. Užasnuo se.Upravio je misli ka svakom atomu kamena u koji se pretvorio, ne bi li se pomerio. Ledeni vetar šibao ju je u lice. Gledala ga je tužno. Pozdravljala se.

Sve se desilo u deliću sekunde. Njegova noga, cipela, tih nekoliko koraka koliko ih je delilo. Uhvatio ju je i povukao ka sebi.

GOSPODIN

Bila je noć, nešto posle 22. Parkirajući auto, farovima je osvetlila čoveka koji je preturao po kontejneru. Začudila se. Obično dolaze dugo posle ponoći ili uoči zore. Možda je neko ostavio garderobu? Nešto od nameštaja? Možda ga više nije sramota ni od koga. Možda je gladan. Sagnula je glavu i uzdahnula. Jutros je unutra ubacila kaku svoga psa koju je pokupila. U kupovnoj kesici. Dan je bio topao. U tašni je napipala mandarinu koja je tu stajala već pet dana. Bila je toliko naprskana pesticidima da je delovala tako savršena, jedra, narandžasta… plastična. U pomrčini auta otvorila je novčanik i izvadila 200 dinara. Zaključala je kola i uputila se ka starcu. Bio je nagnut preko ivice kontejnera. Desnom rukom vadio je nešto i stavljao u usta. Prišla mu je.

„Dobro veče, gospodine. Izvinite što Vas…“ Zastala je zbunjeno. Pogledao ju je blago začuđeno, kao da ga je prekinula u laganoj zakuski kavijara almas.

„Evo, samo ovo imam… gospodine… Izvinite…“ Glas joj je podrhtavao. Utrapila mu je mandarinu i novac u toplu šaku. Okrenula se i potrčala ka zgradi. Pravila se da nije čula njegovo „Hvala“. Nije želela da ga ponizi.

CRVENO SLOVO

“Hej, Ilidža, vidi onu tamo. Ladno pere veš. Ijaoooo… Kakvo nepoštovanje!”

“Ma, pusti je. Sigurno i ne zna koji je dan. Stalno nešto piskara.”

“Izgovori, izgovori. Ne bih ja to nikako trpeo. Da me neko ovako…”

“Prekini!”

“Džaba si sedeo u pećini.”

“Ništa nije besmisleno kada se posvetiš duhovnom. Ali šta bi ti znao o tome.”

“Ja se ne bavim tim trivijalnostima. Nemam kad. Uživam. A šta ti radiš? Blejiš dok te izdržava ona ptičurina.”

“Poslednji put ti kažem da prekineš!”

“Ili će se desiti – šta? Zgromićeš me?”

“Pregaziću te.”

“Šta ti, beše, voziš? Namunjena crvena kolica? Nešto kao ona tamo koja odnosi pauk? Eee, na šta si spao. Ne možeš vozilo ni među svojima da ostaviš. Što si, uopšte, dolazio kolima kad ti tvoj obožavani šef ne da garažu. A i dozvoljava ti da ih voziš samo jednom godišnje.”

“Stojte, zlotvori jedni, vratite mi moje kočije, stao sam samo na pet minuta! Znate li koji je datum? Drugi avgust! Niko me više ne poštuje, šta sam doživeo… a vidi i ovu što baš danas pere veš…”

“Nešto je samo sevnulo u veš-mašini, kao neka munja.” Niska debeljuškasta crnka objašnjavala je prosedom gospodinu koji je stajao pored nje. “Odmah sam je isključila. Srećom pa sam bila u kupatilu i videla. Možete li da je popravite?” Pogledala ga je zabrinutim smeđim očima.

Čovek je kleknuo i ćutke otvorio kutiju sa alatom.

“Više nikada neću prati veš na Svetog Iliju”, promrmljala je.

AGNUS DEI

Gospođa Barbas naslonila je glavu na prljavi podrumski zid. Na taj način povezala bi se sa svakom osobom koja je boravila u tom ogromnom zdanju… i spavala. Ali, čekala je njega. Osećala je da je već u postelji. Da dremucka. Nikada ne bi ni pomislila da će baš ovde naći sve što joj je ikada trebalo. Otkako mu je prvi put ušla u san, ostala je opčinjena. Ubrzo je napustila ostale sanjače i posvetila se samo njemu. Mašta mu je bila toliko bizarna i iskvarena da mu je i sama zavidela. Udisala bi njegove snove pune razvrata. Oblizivala bi vrat istim putenim mladim devojkama koje bi, raspletenih kosa, umorne i znojave od strasti, ležale na podu. Ipak, najviše je volela njegove dečake. Redove kastriranih mladića koji bi, plačući nad srebrnim odlivcima svojih odsečenih testisa pevali „Agnus dei“. Suze bi, usled dugotrajnog kapanja gravirale plemeniti metal u najdivniji filigran.

 Najednom, zidom se se prolomio tresak. Bio je to znak. Papa je zaspao.

ČUPE

Bio je moj Bog. Visok… markantan. Najjasnije se sećam njegovog osmeha. Prvo bi mu se nasmejale te crne oči. Obrve bi se izvile naviše, a pravilne usne, koje je jedino kvario tanak beličasti ožiljak, otkrile bi dve niske zuba belih poput porculana. Zvao me je Čupe. Sve bih učinila za njegov pogled, osmeh, zagrljaj. Da me stavi na krilo i kaže „Čupe moje najlepše.“ Cičeći od sreće, zagnjurila bih čupavu glavu u njegove grudi. Udisala bih njegov opuštajući miris široko šireći nozdrve.

Bilo je nedeljno jutro. Imala sam oko šest godina. Majka je otišla na pijacu po voće. Sedeo je u kuhinji, pio kafu i listao dnevne novine. Prišunjala sam se vratima i stala. Posmatrala sam ga s leđa. Sunce se probijalo kroz prozorsko okno i, poput mleka, razlivalo po stolu ostavljajući svetlucavi trag. Kafa čiji se miris širio prostorijom, pušila se u beloj šoljici sa teget rubom. Otpio je gutljaj, pa je spustio na tacnu koja je tiho zazvečala. Coknuo je. Grudi su mi se preplavile nekim čudnim osećanjem. Kao da želim da plačem i da se smejem u isto vreme. Srce je udaralo kao divlja ptica koja pokušava da razvali rešetke kaveza u grudima. Trudila sam se da ne dišem kako nikako ne bih poremetila ovaj savršeni i čarobni prizor. Osetio me je.

„Čupava glavo moja.“

Spustio je novine i okrenuo se. Nasmešio se toplo. Skočila sam mu u naručje. Jedva sam se suzdržala da ne kriknem od sreće.

„Tata mora da ode do čika Miljana.“

„Hoćemo posle u bioskop? I na kesten-pire?“

„Naravno! Sve što poželiš.“

Uzdahnuo je.

„Da ti donesem cipele, tatice?“

„Donesi, Čupe.“

Iskočila sam mu iz krila i otrčala do cipelarnika. Odabrala sam najlepše cipele od prevrnute teget kože. Obrisala sam ih krpicom, onako kako sam ga viđala da i sam radi. Želela sam samo najbolje za njega. Donela sam ih i pažljivo spustila na pod pored njegovih stopala. Obuo ih je nekako teško, kao da ga bole noge. Pertle je vezivao polagano… temeljno. Čučnuo je i snažno me zagrlio. Zatim je ustao i poravnao pantalone. Ispratila sam ga do vrata.

„Zaključaj, Čupe, i ne otvaraj nikome.“

 Videla sam ga posle skoro pola godine. Šetao se sa nekom ženom koja je za ruku držala devojčicu kovrdžave kose. Video me je, znam. Kada smo mama i ja stigle kući, zatražila sam joj da me ošiša kao dečaka.

KOKICE

Gospođa Mirjana, sedamdesetpetogodišnja doktorka u penziji, popila je lek protiv glavobolje i zavalila se na kauč. Uzela je daljinski upravljač i počela da menja kanale. Na stočiću ispred, odmah pored uramljene fotografije dva dečaka, nalazila se činija sa kokicama. Volela je uveče da ih jede dok gleda televiziju. Osetila je miris nagorelog. Nije joj smetalo. Kokice je volela čak i kad joj malko zagore.

“Čekaj, vrati!” začula je ženski glas.

Pogledala je po praznoj sobi. Pričinilo mi se, pomislila je. Palcem je pritisnula plus na daljinskom upravljaču i nastavila šetnju kroz programe.

“Vrati, molim te.”

Ponovo se okrenula i pogledom prešla po sobi. Posle svega što je iskusila tokom rada kao vojni lekar na ratištima, retko šta je moglo da je uplaši. Iz znatiželje, pritisnula je minus na daljinskom.

“Još jednom stisni! Vrati na onaj film o Božiću.”

Glas je dopirao odozgo iza njenih leđa. Okrenula se. Na zidu se nalazila ikona Bogorodice, koju je nasledila od majke.

Još jednom je pritisnula dugmence.

“Je l’ ovaj film”, upitala je više nekako za sebe.

“Da.”

Ovaj put, glas je bio jasniji.

“Ko si, da si, pokaži se”, rekla je blago.

“Nemoj da me gledaš,” javio se ponovo glas. “Okreni se nalevo.”

Osetila je kako se ugiba kauč sa desne strane. Zacvilio je pod težinom.

“E, sad je već bolje”, rekla je gošća sa olakšanjem.

Gospođa Mirjana se okrenula desno i susrela, licem u lice, sa ženom krupnih kestenastih očiju, vlažnih poput očiju srne. Na sebi je imala crveni plašt sa podignutom kapuljačom a ispod plavu haljinu. Na tksnini koja joj je pokrivao čelo, kao i na oba ramena, nalazila se po zvezda izvezena zlatnim koncem.

Mobilni na stolu je zazvonio. Gospođa Mirjana se trgla i pogledala displej. Krupnim umirujućim slovima pisalo je sin. Isključila je telefon.

“Već peti put me zove večeras”, rekla je kao da se pravda. Pritisnula je bolne slepoočnice i protrljala ih.

“Molim te, pojačaj malo”, nastavila je Bogorodica kao da je nije čula. “Sad će onaj deo kad se desi Božićna čarolija. To najviše volim. Često uveče sa tobom gledam televiziju. Posmatram i kako s uživanjem jedeš te… kokice?”

“Posluži se. I moji unuci… unuk… Mihailo ih je voleo…da… voleo… Đorđe ih prosto tamani…” zbunjeno je mrmljala.

Gošća je pružila tananu ruku i uzela nekoliko raspuklih kukuruznih zrnaca. Šaku je podigla do lica i zagledala se u blago koje je u njoj stajalo. Onda je jednu stavila u usta. Krcnulo je.

“Bože,” otelo joj se, “kako je ovo dobro. Nije ni čudo što ih jedeš sa takvom slašću. Gledaj… gledaj.” Prstom je radosno pokazivala ka ekranu.

“Eh… Tako je samo u filmu. Gde je bilo čudo kada mi je bilo potrebno? Kada se Mihailo… utopio…”

“Čuda se dešavaju. Videćeš.”

Gospođa Mirjana zagledala se u gošćine oči – dva crna jezera.

“Hajde, skoči! Okupaj se u nama! Voda je tako lepa… topla… meka… ne boj se… toni… prepusti se…” dopiralo je iz beskonačno mnogo tranzistora koji su plutali po nafti u koju je najednom upala. Osetila je kako joj se steže grudni koš. Bilo joj je muka. Pokušala je da udahne, ali nije uspela. Bol iz glave počeo je da isijava poput oreola.

Tip – tip… tip – tip… tip – tip…

“…sinusni ritam…”

Tip – tip… tip – tip… tip – tip…

“…Vaša majka… težak moždani udar…”

Tip – tip… tip – tip… tip – tip…

“…jadna žena… sin ju je tako našao… nije se javljala… samo čudo može da je spase…”

“… čudo… udo…”

Tip – tip… tip – tip… tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii

“…kokice…”

“Bako, bako, pričaj mi opet kad si jela kokice sa Bodorodicom.”

Kovrdžavi crnokosi četvorogodišnjak vešto joj se uzverao u krilo. Pogledao ju je krupnim smeđim očima, vlažnim kao u srne. Osmehnula mu se i srce joj je poskočilo od radosti. Dohvatila je kesicu sa belim ispucalim zrnima kukuruza i pružila mu je.

za P.U.L.S.E Ivana Radojičić

  Ivana Radojičić, kratke priče, Priče poezija putopisi