Osnova glume je lažno predstavljanje

Osnova glume je lažno predstavljanje. Glumačko umeće sastoji se u primeni autorove drame za prikazivanje njegovih glumačkih sposobnosti.

Komad je kao prečaga na kojoj glumac pokazuje svoje gimnastičke sposobnosti. Ograničen je samo neminovnim uslovima prečage: može da izvede samo ograničen broj stvari na njoj, ali može da ih izvede na hiljadu osobenih načina.

Gluma, da ponovimo, ima svu draž falsifikata. Svi smo mi ljubitelji falsifikata. To je zaista ljudsko i prilično nagonsko osećanje. Svi mi obožavamo smicalice i lažan novac. Gluma, putem svog materijalnog i živahnog karaktera sopstvene manifestacije, spaja i pojačava sve niske pobude umetničkog nagona – nagona ka zagonetnom, nagona ka trapezu, nagona ka bludničenju. Popularna je i cenjena iz tih razloga ili, bolje reći, iz tog razloga.

Umetnička žeđ za slavom otelovljena je u glumčevoj žeđi za aplauzom. Svako pojavljivanje pred ljudima je niskost. Svi ansambli su rulja, i ako se ne znoje po telu, u svakom slučaju znoje se emotivno.

Svaki neotesan duh obožava govor. Biti rečit samo po sebi je prostosrdačno. Jedina stvar koja rečitost čini zanimljivom jesu psovke i nastranosti, jer te stvari „idu podruku” s tim. Rečitost bez nepristojnosti i neotesanih izraza je ženstvena i stoga prostačka.

Ovaj problem besmrtne umetnosti je onaj koji nas uvek snađe, usredsređujući se na onaj trenutak kad ovaj ili onaj rad koji iznosi nejasna načela iznosi ovaj problem u žižu javnosti. Radi se o dva aspekta problema. Prvi je apstraktno-filosofski, a sastoji se od rasprave u pogledu odnosa umetnosti i morala, estetskog problema etike, ako smemo tako da se izrazimo, ili, drugačije rečeno, etičkog problema u estetici.

Ovog časa ne zaokuplja me taj problem. Moja je namera da razmotrim praktičan problem utemeljen na ova dva elementa – problem pornografije, mogli bismo da kažemo.

Treba li vlada ili bilo koja vlast da obuzdava ili nadzire upražnjavanje književnih ili umetničkih sposobnosti, s obzirom na njihov moguće naopak uticaj na čitalačku, gledalačku ili slušalačku publiku? Ako je tako, na osnovu čega će sprovoditi taj nadzor?

Razmotrićemo problem u pogledu književnosti. Jedina dopuštena klasifikacija u književnosti, koja se tiče tog problema, jeste ona koja je deli na pravu književnost i puko skaredno štivo. To skaredno štivo koje je, recimo, doslovno jednako opscenoj fotografiji, kod koje je jedino moguće opravdanje opscenost, bez ikakve sumnje pripada drugačijoj vrsti književnog štiva, u kojem su elementi opscenog postavljeni iznad književne potke, to jest neraspletivo prožeti umetničkim tkivom sazdanim od toga. Dakle, ako vlasti treba da se umešaju u ovaj problem, onda treba da mu, pre svega, pristupe na nesumnjivo estetskoj osnovi.

Pitanje je, kao i svako pitanje, veoma slojevito. Ima dela koja su primetno isključivo opscena a nipošto književna, kao na primer oni pamfleti, koje samo što smo naveli, koji su kao pisana stvar parnjaci opscenoj fotografiji koju smo takođe naveli kao stvar za poređenje. S druge strane, ima i dela poput „Venere i Adonida”, nalik tolikim klasičnim pesmama i proznim delima; teškoća je najveća kad naiđemo na umetnička dela najvećeg reda koja su, ne samo nemoralna nego otvoreno iznose apologiju nekih oblika nemorala.

Nije moguće tvrditi da prisutni umetnički elementi delo oslobađaju nemorala. Od dve vrste čitalačke publike, jedna, niža, ne vidi umetničke elemente i zaokuplja se isključivo značenjem elemenata nemorala, obuhvaćenih umetničkim delom. Drugi deo čitalačke publike, onaj deo podložan umetničkim uticajima, i stoga kadar da razgraniči dva elementa koja su, prema hipotezi, obuhvaćena vrstom umetničkog dela kojeg se gnušamo, nije daleko od drugog dela publike u pogledu ovih dejstava, jer, ako se zaista radi o umetničkom delu najvišeg reda, a elementi nemorala nisu strani njegovom tkivu nego su neraspletivo skopčani s njim, onda ti elementi nemorala još više dobijaju na značaju, u istoj meri u kojoj dobijaju na snazi, lepoti i vatrenosti kroz onaj umetnički način na koji su izvedeni.

„Venera i Adonid”, sva je prilika, kod slabo obrazovane osobe bude seksualna osećanja; ali, ako ništa drugo, vrlo je verovatno da će ih pobuditi i kod veoma obrazovanih ili veoma osetljivih ljudi. Takvo dejstvo obezbeđuje sama umetnička otmenost dela. Načelo da su „čistom sve stvari čiste” običan je vatromet; ,,čiste” stvari ne postoje.

Ako hoćemo da zabranimo prodaju nemoralne umetnosti, ne možemo a da istovremeno ne zabranimo umetnost. Problem je naročito težak kad treba da razmotrimo dela koja ne idu u krajnost, to jest dela koja s umetničke tačke gledišta nisu primetno otmena, ali koja nisu ni čista opscenost, obična opscenost i ništa više od toga. Kad se nađemo na Šekspirovom nivou, svi smo manje-više saglasni da bi zabraniti rasturanje nemoralne književnosti bilo ravno nasilju. Kad se nađemo na nivou književnosti koji odgovara opscenoj fotografiji, samo oni koji trguju njome neće se saglasiti s njenim gušenjem. Ali, kad se pozabavimo popularnim romanima, problem postaje veoma težak. Do izvesne mere, književna dela u ravni gospodina Hola Kejna ili gospođice Meri Koreli jesu književnost; premda književnost koja se ne pamti – iako bi je neki, to treba priznati, svrstali u književnost najvišeg reda. Ako takva dela prikazuju opscenost ili nemoral, šta činiti s njima?

Središnja činjenica jeste da se problem nalazi svuda i da je njegovo rešavanje učinjeno nemogućim sve dok ne odlučimo da shvatimo da je neophodno pozabaviti se izvesnom klasifikacijom publike, pre nego što bilo kakvo svetlo uopšte osvetli raspravu o tome.

Jer, suštinska razlika između neobrazovanog i obrazovanog čitaoca, recimo „Venere i Adonida“, jeste u tome što se – premda se i obrazovani i neobrazovani, sasvim moguće, u istoj meri uzbuđuju dok čitaju delo – naknadni uticaj razlikuje, s tim što se naročiti slučajevi, i oni morbidni, razume se, ne razmatraju. Nedugo pošto okonča čitanje „Venere i Adonida“, neobrazovani čitalac koji se nije dosađivao nego je pokazao veliko zanimanje za njegov seksualni deo, ostaje pod uticajem tog dela koji ga zanima, a to je onaj seksualni. Dok obrazovani čitalac, kad se jednom pozabavi trenutnim uzbuđenjem dela, ostaje više pod uticajem umetničkih elemenata.

Druga razlika koja nastaje tiče se odrasle i omladinske publike.

Odrastao čovek smatra se da je onaj ko je kadar da se sam stara o sebi, što dete nije. Stoga, u tom području, problem postaje jednostavan: čitanje nemoralnih dela, kakve god vrste, deci treba da bude zabranjeno, ali odraslima dozvoljeno.

Kod odraslih, razlika je sledeća: ima obrazovanih i neobrazovanih, a ovi drugi se, u izvesnoj meri, nalaze u položaju deteta. Stoga, ako bi do izvesne mere bila uvedena prohibicija, trebalo bi da se odnosi samo na neobrazovani deo publike. Pitanje u vezi sa sprovođenjem toga sasvim je drugorazredno i može da se, makar samo približno, reši na nekoliko načina.

Cilj umetnosti nije da pruži uživanje. Uživanje je ovde sredstvo; u ovom slučaju nije cilj. Cilj umetnosti jeste da uzdiže.

S ovim načelom u vidu, čuveno pitanje o umetnosti i moralu zaista je veoma lako rešiti. Mi ne uzdižemo stvar tako što učinimo da ona stremi zlu.

Ali, nije li onda filosofija umetnost? Nije li cilj filosofije da takođe uzdiže? Jeste, jer znanje uzdiže – nikog ne može da sroza. Moja definicija cilja umetnosti onda je preširoka, preopsežna. Kad bolje razmislim, dakle, cilj umetnosti jeste uzdizanje čoveka uz pomoć lepote. Cilj nauke jeste uzdizanje čoveka uz pomoć istine. Cilj religije jeste uzdizanje čoveka uz pomoć dobra.

Ovom klasifikacijom možemo da shvatimo da religija znači toliko mnogo; da je izuzetno teško čoveka privoleti da je odbaci. Upravo je religija ona stvarna umetnost.

Međutim, ja sam daleko od pokušaja odbrane religije. U stvari, nadam se ćemo pronaći religiju bez Boga – religiju do kraja za čoveka, onu u čijoj su osnovi čovekoljublje i dobrota, umesto vere i uverenja.

Pod religijom – treba primetiti – ne mislim na teologiju. Teologija je, ako je uopšte nešto, nauka, deo metafizike. Teologija, kao takva, predstavlja teoriju; religija je praktična. Uverenje Ogista Konta više je religija nego teologija – možda čak i više od toga, jer ne sadrži egoističan element zabrinutosti za samospasenje.

Kako da objasnimo sklonost tolikog broja autora ka pitanjima koja su tako neotesana, neprijatna, odvratna? Kako da objasnimo Zolin (…); kako da objasnimo „Crnu mačku“ Edgara Alana Poa?

Jedan razlog za ovu sklonost verujem da može da se nazre u naučnom i analitičkom duhu autora. Drugi se tiče originalnosti teme. Zar je ona prisutna u oplemenjivanju plemenitih osećanja?

Da li je takva sklonost patološka ili nije?

Da li ovi pesnici i psiholozi […]

Da li oni, kao Bodler u svom „Le voyage”, sežu ,,au fond de l’enfer pour trouver du nouveau?” („Do dna pakla da bi se pronašlo nešto novo“, iz Bodlerove pesme „Putovanje“).

Kod idealističkih sastava, simbol mora da bude nejasan. Pod nejasnim, međutim, ne smatram ono mračno. Njegovo značenje trebalo bi da se shvati kao nejasno po obrisima i rubovima – samo po sebi mora da bude nesumnjivo.

Idealistički simbol mora da podseća na ona Šelijeva uzvišena ženska [?] stvorenja; na obrise, rubove onih čija je neopisiva lepota neizvesna i nepoznata.

Satirički simbol, s druge strane, mora da bude jasan, sasvim jasan.

Ako je nejasan, prestaje da bude upečatljiv.

Pesma je intelektualizovan utisak, to jest ideja preobražena u emociju, drugima preneta posredstvom ritmike. Ta ritmika je dvostruka unutar jednog, kao konkavan i konveksan odraz istog luka: sazdana je od usmenog ili melodijskog ritma i vizualnog ili slikovnog ritma, koji se iznutra preklapaju. Prevod pesme, stoga, treba da se do kraja povinuje ideji ili zamisli koja čini pesmu, usmenom ritmu kojim je ta ideja ili ta emocija iskazana; treba da se isto tako povinuje unutrašnjem ili vizualnom ritmu, pridržavajući se slika, kad je to moguće, ali uvek uz određenu vrstu slike.

Upravo na ovom kriterijumu zasnovao sam svoje prevode Poovih pesama ,,Anabel Li” i „Ulalume” na portugalski, koje sam preveo ne zbog njihove velike unutrašnje vrednosti nego zbog toga što predstavljaju pravi izazov za prevodioca.